Senka trećeg Rima
Povodom susreta Putina i Koštunice u Sočiju

Ono što nisu bili u stanju da formulišu naši političari i pravnici iskazala je naša premudra Isidora Sekulić u svom eseju "Elizabeta I i Eseks" sada već daleke 1929. Htela je ona da nas pouči, da u trošnu srpsku državu i kulturu udahne malo engleskog političkog instrumentalizma, koji kaže da je prvi aksiom politike uspešnih i stabilnih država da ako se "u unutrašnjoj politici i može grešiti, u spoljnoj ne!" Na našu nesreću, pokazalo se da smo mi, do dana današnjeg, bili loši đaci naše dobre učiteljice.

Zašto sa zebnjom reagujem na vest o susretu Putin - Koštunica? Zato što smatram da put u Evropu vodi preko Brisela i Vašingtona a ne preko Moskve! Zato što se g. Koštunica nije nikada ogradio od Miloševićeve spoljne politike; a taj koncept, slikovito rečeno, glasio je: Moskva će postati treći Rim, a naša je sveta dužnost da budemo istureni bedem pred NATO - aždajom koja to sprečava. Dok su narodi i države Varšavskog pakta, kao i svi narodi i republike u bivšoj Jugoslaviji, naročito posle pada berlinskog zida 1989. godine, videli svoju budućnost u evro-atlantskim integracijama (savezima), jedino se Milošević (predstavljajući se kao neko ko zastupa srpske nacionalne interese) namerno kretao u suprotnom smeru. Dogurao je do saveza sa Rusijom i Belorusijom, a nad Srbima su zazviždale NATO-ove bombe! Njegov slučaj je samo još jedan, sada već istorijski, primer o tome kako prolaze narodi i države koji ne umeju da uče na greškama i koji ne umeju da u odlučujućem trenutku odaberu pravu stranu.

Ako istoriju smatramo učiteljicom života, nije nekorisno da se zapitamo: a zašto su zemlje bivšeg Varšavskog pakta jedva čekale da taj savez napuste? Zato što, od samog početka svog postojanja, taj savez nije bio istorijska struktura plebiscitarnog karaktera i zato što mu je nedostajala samo jedna stvar, koja je već na prvi pogled suštinska. Zajednička budućnost. Rusija nije umela da sačini jedan program zajedničke budućnosti koji ne bi privukao ni biološki srodne narode, akamoli one druge. Savezi su projekti za budućnost, oni ili pridobijaju države ili ih gube, shodno tome da li datog trenutka zastupaju neki živi poduhvat, koji učesnicima donosi bolju budućnost, ili ne.

Kako sada stvari stoje, Titovo-Miloševićeva-Koštuničina "despotska mašina" koja još uvek čvrsto vlada Srbijom, jeste najveća prepreka za njenu evropeizaciju, evropeizaciju koju podržava 85-odsto građana Srbije. I to će biti tako sve dok "despotska mašina" bude sprečavala da se stvari nazivaju njihovim pravim imenima. Ko je bio veleizdajnik ("strani plaćenik") g. Milošević ili g. Đinđić? Milošević, koji nas je uveo u savez sa Rusijom i Belorusijom i rat sa zapadnim zemljama, i čija se supruga, sin i brat sada nalaze u Rusiji ili g. Đinđić, koji nam je odškrinuo vrata ka Evropi (i koji je to platio najvećom mogućom cenom - svojim životom) a čija porodica, koliko vidim nije pobegla u Nemačku, nego je u našoj zemlji i izložena je svakojakoj torturi?

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 16. jun 2004.)

Srbija neće "NATO-državu", ali hoće sa Rusijom i Belorusijom
Šta se vidi iz bunkera

Nagomilani problemi naše spoljne politike ne mogu biti rešeni dokle god se naši političari budu rukovodili neempirijskim pojmovima. Jezik emocija, kojim se oni, na primer, koriste od Gazimestana 1987. do danas, doveo nas je dotle da se Srbija 2007. godine nalazi, takoreći, u poziciji u kojoj se nalazila Albanija u doba Envera Hodže - sa svojim idejama, sa svojom ekonomijom, sa svojih milion vojnih bunkera, samoizolovana od Evrope, ali zato u savezu prvo sa Rusijom, a onda Kinom!

Ovih dana aktuelne su, na primer, sintagme "demokratski svet" i "NATO-država". Sintagma "demokratski svet" je metafizička kategorija i nema nikakvo empirijsko značenje u domenu spoljne politike! Demokratija može da postoji samo unutar jedne države i ona, naprosto, znači smenljivost vlasti nenasilnim putem (pri tom, da bi ta smena bila moguća, zakonodavna, sudska i izvršna vlast moraju biti odvojene); taj termin gubi svoje značenje izvan granica te određene države. Spoljna politika neke države vođena je uvek određenim unutrašnjim interesima te države. Brojni istorijski primeri nam pokazuju da spoljna politika koju jedna zemlja vodi ne zavisi direktno od toga da li je ona demokratska ili ne. Nije li još atinska demokratija, između ostalog, bez direktne provokacije uništila Delos (svi muškarci na ostrvu bili su pobijeni, a žene i deca prodati u ropstvo), učinivši tako zločin protiv čovečnosti? Taj je zločin bio sasvim u duhu onih koje su - u spoljnoj politici - činili despotska Persija ili Egipat, na primer. Nije li istorijska činjenica da se demokratija i proširenje vojne obaveze na sve pripadnike države rađaju skupa?

Emfatičnu frazu "NATO-država" sklepali su oni koji ne mogu da zamisle Srbiju kao članicu NATO-a, ali mogu da je zamisle kao članicu saveza sa Rusijom i Belorusijom. Dalje, oduvek su smatrali da je pravno i pravedno da, posle raspada Varšavskog pakta, ista sudbina treba da snađe i NATO. Ali, kako u međunarodnim odnosima nema ni pravde ni pravičnosti, šta ćemo sada?! Da li je srpski nacionalni interes isti kao i nacionalni interes Rusije? Ni slučajno! Da bi Srbija preživela, nama je potreban izuzetno stabilan Balkan i Evropa, i to po bilo koju cenu (pogotovu danas, kada smo u sociološkom smislu "klinički mrtva zemlja", te su nam za preživljavanje neophodna i evropska veštačka "pluća", i "srce", i svi ostali vitalni organi). A Rusiji, naprotiv, treba što više kriznih tačaka u Evropi i svetu! Kosovo kao krizna tačka predstavlja pun pogodak za ruske geostrateške interese. Zašto? Zato što na taj način pokušava da ubaci "jabuku razdora" između SAD i EU. Na tu je "jabuku razdora" Rusija igrala i u Rambujeu 1999, pa nam se debelo obilo o glavu! Ako garnitura na vlasti nije u stanju da uči na Miloševićevim greškama, mora znati da Srbiju nastavlja da vodi putem bez povratka.

Pošto je stvar isuviše ozbiljna da bi bila prepuštena samo političarima, svaki stanovnik Srbije treba da se zapita: zašto oni koji vode našu zemlju od pada Berlinskog zida 1989, protivno interesima naše države i naroda, ne dozvoljavaju da budemo članica EU i NATO? Kome nije odgovaralo da Srbija, tj. Jugoslavija 90-ih, uđe u EU i NATO i reši sve svoje najkrupnije strateške i unutrašnje probleme? Kome je smetalo da Srbija danas na Balkanu bude ono što je Nemačka u EU? Meni se čini, na osnovu Aristotelovog jednostavnog logičkog principa isključenja trećeg, da je tu reč ili o osobama koje nisu dorasle istorijskom trenutku u kome se sada nalazimo, ili pak o onima kojima je ruski geostrateški interes važniji od Srbije. Ono što je deprimirajuće za nas obične smrtnike u Srbiji jeste činjenica da ove druge niko ne naziva jedinim mogućim terminom - veleizdajnici!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 7. septembar 2007.)

Kako do kraja unistiti kriticko misljenje u Srbiji
"Nacionalni vracevi" raskomadane stvarnosti

Empirijske cinjenice pokazuju da je unistavanje univerzitetskog kadra - mozdanih celija Srbije - koje je tako uspesno zapoceo Milosevic nastavljeno. Evo samo nekih cinjenica koje receno ilustruju.

Materijalni polozaj doktora nauka pod DOS-ovom vlascu jos se niukoliko nije promenio - sa "platama" doktora nauka nastavljen je trend koji traje vec vise od deset godina: one su priblizno jednake platama nekvalifikovanih radnika. Da ne bi bilo zabune, recimo to vec na pocetku, ne apelujem ovde na humana osecanja clanova "nove" vlade, jer to nije stvar humanizma vec je stvar OBAVEZE koju namece zivot savremenih drzava. Univerzitet i naucni instituti nisu nikakav trosak, luksuz, ukras za pokazivanje i tsl. vec su najbolja moguca INVESTICIJA koja moze postojati u jednoj zemlji. Bez RAZVIJENOG KRITICKOG MISLJENJA koje stvaraju profesori univerziteta i bez POLITICKIH SLOBODA koje ce dopustati vodjenje javnih argumentovanih kritickih rasprava o svim problemima drustva danas vise nije moguce govoriti o CIVILIZOVANOSTI, pa ni o ODRZANJU bilo koje zemlje.

Uticaj kritickog misljenja - a to je glavni "proizvod" univerzitetskih doktora nauka i baza na kojoj pocivaju uspesna zapadna demokratska drustva - kod nas je i dalje na najnizem mogucem nivou, ako uopste postoji.

Zbog nepostojanja "kriticne mase" kada je u pitanju gradjanska svest, prosecni pojedinac ove zemlje nema ni ideju o znacaju postojanja i delovanja univerziteta. Doktori nauka, shodno tome, nemaju nikakav drustveni ugled niti znacaj. Svaka kafanska pevacica, prorocica, sportista, politicar... imaju stoga veoma veliki drustveni rejting, ne samo materijalni, jer oni zajedno sa novinarima neprestano, iz dana u dan, na svim medijima, FORMIRAJU JAVNO MNJENJE ove zemlje.

Zbog praznoverja ili neznanja, institucije kao sto su Srpska crkva (u zemlji i inostranstvu), Akademija nauka, ili srpska dijaspora, na primer, nisu pomagale instituciju univerzitetskih doktora nauka, a to ce reci - globalno - nisu pomagale razvoj kritickog misljenja u Srbiji. Ideoloski su razlozi - marksisticki, teoloski, "lazno nacionalni" - uvek bili vazniji od bioloskog opstanka srpske nacije, koji se, upozoravam, ne moze zamisliti bez razvijenog kritickog misljenja. Narodi brojno slicni nasem - kao sto su Holandjani, Svedjani, Svajcarci, Cesi, Grci... - kriticki misleci i uceci se na sopstvenim greskama, kao sto to pokazuje njihova istorija i tekuca praksa, nisu ni dolazili u opasnost bioloskog istrebljenja. Nasa raskomadana stvarnost najbolje svedoci o nasem bezanju od kritickog misljenja i metode ucenja na greskama. Mi smo, kao narod, u ovako tragicnom polozaju pre svega zato sto smo intelektualno i duhovno porazeni od drugih naroda, zato sto smo se sveli iskljucivo na nivo emocija, zato sto je nase iracionalno potpuno progutalo nase racionalno. Kako protumaciti ove cinjenice? Ako je na budzetu Srbije oko pola miliona ljudi (policija, vojska, zdravstvo, cinovnici, prosveta...), kako je onda moguce da nije izvrsena TRENUTNA PRERASPODELA budzeta tako da drzava URGENTNO ZASTITI normalan zivot i rad svojih doktora nauka? Ako zastoj dotoka krvi u mozak traje duze od jednog do dva minuta, izumiru mozdane celije, a to znaci SMRT CELOG ORGANIZMA. Upravo u takvom stanju nalaze se Univerzitet u Srbiji i Srbija cela. Nasa zemlja je na raskrsnici (ili je mozda vec zapala u corsokak!): ili ce se nauciti da stvori uslove za normalan rad profesora univerziteta - tj. nauciti se da se koristi kritickim misljenjem svojih doktora nauka - ili je, naprosto, nece biti! I za ovo pitanje je, naravno, najpre potreban POLITICKI KONSENZUS, a on, ocigledno, ne da ne postoji, nego o njemu niko i ne razmislja.

Zbog vaznosti problema, zapitajmo se zato ponovo: kako je moguce da u nasoj zemlji ni Vlada, ni partijski funkcioneri, ni novinari, ni nevladin sektor, ni crkva NEMAJU SVEST O TOME DA TREBA DA STITE I CUVAJU SVOJE MOZDANE CELIJE?

Odgovor je veoma jednostavan: mi jos uvek zivimo u drustvenom sistemu koji se zove DESPOTIJA tj. u drustvu u kome o postojanju kriticne mase gradjanske svesti nema jos ni govora. Razlika izmedju evropskih naroda i nas je pre svega u tome sto tamo UNIVERZITETI, a sa njima i GRADSKA NEDESPOTSKA KULTURA, postoje OSAM STOTINA GODINA a kod nas univerzitet postoji oko STO GODINA, a gradska nedespotska kultura TESKO DA JE IKADA POSTOJALA. I dok njihovi univerziteti dozivljavaju neprestani razvoj i rast, mi nas svesno ili nesvesno rastacemo, unizavamo i gasimo. Sudbina nasih univerziteta je jedan od najboljih primera ponavljanja sudbine koju je prozivela Vizantija.

Ministrima nove vlade, "nacionalnim vracevima", koji su vaspitavani uglavnom na tradiciji Hegelove ili Marksove ideologije, javno kriticko misljenje koje stvaraju doktori nauka ocigledno ne da nije potrebno, nego, izgleda, moze biti i licna smetnja.

Srpskoj crkvi, koja je naslednica vizantijske, ideoloski su razlozi do dan-danas vazniji od nalazenja novih nacina opstanka. MRZNJA PREMA SVEMU STO JE ZAPADNO prirodno je zaslepljuje, te ona - sasvim pogresno - smatra da sto je slabiji univerzitet to ce manji i bezopasniji biti i uticaj zapadne nauke i kritickog duha u Srbiji. Sasvim pogresno smatra ona da ce na taj nacin ocuvati Srbiju i srpsku tradiciju. Protestantska i katolicka crkva vec vekovima neprestano potpomazu razvoj hiljada i hiljada najuglednijih doktora najrazlicitijih nauka. Koje je to doktore prirodnih nauka ili matematike, na primer, finansirala i pomagala nasa Srpska crkva?

Kao sto lopov bezi od policajca, kao djavo od krsta, da ga ovaj ne bi ometao u njegovim zlim namerama, tako i nasi "nacionalni vracevi" koji su i dalje na politickoj sceni Srbije grcevito pokusavaju da se RATOSILJAJU SVAKOG KRITICKOG MISLJENJA U SRBIJI, te u tom cilju KAO DA ZELE DA DOKRAJCE I SVE NASE DOKTORE NAUKA. Jednu trecinu raseliti (odlazak doktora nauka se uglavnom prikazuje kao nesto afirmativno), jednu trecinu ne leciti (pogledati statisticke podatke o smrtnosti na univerzitetu), a jednu trecinu korumpirati - kao da misle oni, pa ce onda Srbiji svanuti, tj. onda ce od Srbije i konacno moci da cine sta im se prohte; moci ce, na primer, da nastave sa veleizdajnickom Milosevicevom politikom da se Srbija, pretvorena u "PRAVOSLAVNU DZAMAHIRIJU", postavi kao STIT ISPRED RUSIJE, da je cuva od novog svetskog poretka i NATO. Po koju cenu bi se sve to postizalo? Pa, kao i dosad pod Milosevicem, po cenu razgradnje i potpunog nestanka Srbije!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 24. februar 2003.)

Povodom teksta "Najviši stepen znanja" Veselina Markovića
Traganje za greškama

Način na koji g. Veselin Marković shvata odnos između nauke i religije ne odudara od mog shvatanja. Zato sam se, u njegovoj polemici sa gđom Stojanović, začudio kada sam pročitao da je "opšta teorija relativnosti dokazana". Dokazana? Purizam je opasna stvar. A ovaj primer dobro pokazuje kako ne treba ni u čemu preterivati, čak ni u zahtevu za jasnoćom.Započnimo Poperovim zapažanjem da je ljudima vrlo teško "da prihvate da su teorije, logički posmatrano, isto što i hipoteze. Preovlađujuće stanovište je da su hipoteze još nedokazane teorije, a da su teorije dokazane..." Nova nauka koja je započela sa Njutnovim "Principima" oslobodila se epistemološkog, ontološkog pritiska magova i sveštenika po kojima je i ona trebalo da bude nepogrešivo znanje, znanje iznad svake sumnje. Naprotiv, ona više nije bila stvarana po modelu religijskih istina, koje su smatrane večnim, nečim što nije od ovog sveta, nečim što ne podleže raspravi - nečim što se ne može ničim opovrgnuti. Nove empirijske teorije su naši hipotetički izumi, pomoću kojih mi stvaramo svet - ne stvarni svet, već "mreže" u koje pokušavamo da "ulovimo" stvarni svet.

Ono zbog čega je empirijsko naučno znanje danas najpoštovanija vrsta znanja proizlazi iz njegovih pouzdanih predviđanja budućih događaja. Magija, astrologija, religije, marksizam... pokazali su se potpuno nepouzdani u predviđanju budućih događaja - i tu je kraj priče. Nauka je tu pouzdanost postigla zahvaljujući svom nedogmatskom metodu - kritičkom metodu: metodu traganja za greškama i eliminacije grešaka u službi traganja za istinom. Neopovrgljivost nije vrlina naučnih teorija, kako to, izgleda, misli g. Marković, već mana. Lako je obezbediti verifikaciju za svaku teoriju (naučnu ili nenaučnu) - teško je rešavati naše brojne probleme i davati pouzdana predviđanja.

Za razliku od nenaučnih teorija, empirijske se testiraju u svetlu našeg objektivnog saznanja i naše pameti. Sve dok empirijska teorija izdržava najstrože provere koje možemo konstruisati, ona je prihvaćena, a kada to više nije u stanju, zamenjuje se novim, boljim teorijama. Međutim, bez obzira na to koliko je uspešna, ona nikada nije dokazana u bilo kom smislu iz empirijskih svedočanstava. Ne postoji ni logička ni psihološka indukcija. Iz empirijskih svedočanstava se može izvesti samo neistinitost neke teorije. Metod pokušaja i pogreške, koji pri tome koristimo, metod eliminacije neuspešnih naučnih teorija pomoću opservacionih stavova, temelji se na čisto logičkoj relaciji dedukcije, koja nam dopušta da tvrdimo lažnost univerzalnih stavova, ako prihvatimo istinitost singularnih stavova.

Dr Zoran Stokić, Beograd ("Danas", 13 decembar 2004.)

Iznurivanje fakulteta

Kako možemo zaustaviti naučni napredak i razvoj kritičkog mišljenja, kako održavati u društvu jednu tradiciju nesloboda, kako zaustaviti razvoj jednog duštva? U „Bedi istoricizma“ Poper nam odgovara da sve to možemo „zatvarajući ili kontrolišući istraživačke laboratorije, zabranjujući izdavanje ili kontrolišući naučne časopise i sputavajući druge načine rasprave, obustavljajući rad naučnih kongresa i konferencija, zatim rad na univerzitetima i drugim školama, zabranjujući knjige, pisanje i, na kraju, govor“.

Tako drastičan scenario malo ko je sproveo u praksi; najdalje je, svakako, svojevremeno otišao Pol Pot u Kambodži. Ostali komunistički režimi su se, kao i nacisti, pokazali taktičnijim igračima. Oni su, odmah po preuzimanju vlasti, kao prvi aksiom svog vladanja proklamovali prvenstvo politike nad svim područjima ljudskog života: naukom, umetnošću, religijom, ekonomijom... Ali, kako je na fakultetima i institutima tradicionalno prva i osnovna reč bila „sloboda“, oni su svoje političke ciljeve sprovodili oprezno, u etapama, tako što bi zadržavali postojeće termine i pojmove, ali postepeno im dajući savim novo značenje! A kada neki zadati cilj ne bi postigli na sofisticiran način, u igru su ulazile i direktne kadrovske intervencije, smena nepodobnih podobnim, proverenim ljudima! Tako su univerziteti - vekovima duhovna oaza u kojoj je nauka morala bila odvojena od politike - postali oruđe u rukama politbiroa, koji je izdejstvovao da se i nauka, poput svih ostalih delatnosti u državi, stavi u službu politike služenja partiji, tj. „proleterijatu“, tj „narodu“.

Godine 1989. srpski komunistički aparatčici su odlučili da po cenu izazivanja ratova spreče Jugoslaviju od ulaska u EU i NATO. A kada su se suočili sa činjenicom da ih univerzitet u tome ne sledi, latili su se disciplinovanja tih „pacifista“ („humanista“, „evropejaca“); međutim, nisu im odmah pozatvarali fakultete (tj. nisu želeli da ponove grešku Pol Pota), već su odabrali „humaniji“ put: put svođenja fakulteta na „zemljoradničku zadrugu“. Odlučili su se za ekonomsko iznurivanje profesora i asistenata. Učinak tog ekonomskog iznurivanja u praksi je bio isti kao i da je univerzitet zatvoren. Širom su otvorena vrata praznoverju i političkim mahinacijama. Nastavnici su naterani da se bave svakakvim honorarnim poslovima da bi sa svojim porodicama preživeli i na taj način su sami sebe „isključili“ iz kulturne, medijske i političke arene. Ali ne zaboravimo da su na taj način iz te „društevene arene“ isključene građanske, naučne i političke vrednosti, moral i etika, čiji su nosioci bili ti nastavnici! Na njihovo mesto su pušteni nadrilekari, proroci, hiromanti, astrolozi, sveštenici i đakoni, folk-pink- i sportska estrada, ratni profiteri, kumovi i novobiznismeni i njima slični. Umesto kulture i građanskog morala evropskih gradova (vladika Nikolaj, uostalom, napisa: „ako se Evropa hvali kulturom, ona se hvali ničim“), društvenom arenom Srbije zagospodario je atavistički antimoral (proglašen čak za „patriotski poželjan moral“).

Efekti progonstva profesora i asistenata iz srednje više u najnižu klasu (čak ne ni u srednju!), doveli su ne samo do „smene elita“ nego i do još katastrofalnije pojave - onemogućavanja bilo kakvog naučnog napretka u zemlji! Ekonomski krah doveo je, znači, i do toga da je zamrla i sama komunikacija unutar fakulteta i univerziteta, a bez tog minimuma komunikacije svaki naučni napredak je nezamisliv. Prvi uslov bilo kakvog naučnog rada jeste komunikacija na seminarima, kolokvijumima, simpozijumima, jeste saopštavanje i diskusija (pre svih logička disputacija!) i tome slično, ali to u Srbiji nikoga ne zanima... Za našu tzv. patriotsku elitu nauka i univerzitet su trošak, a ne najbolja investicija, plate zaposlenih u naučnim institutima se u budžetu i dalje vode pod „razno“ (zajedno sa farbarsko-molerskim radovima), državnim fakultetima i univerzitetskoj biblioteci se isključuje grejanje... Jer, šta će Srbima nauka, pa da dođemo u situaciju da nam naučnici razotkriju naše obmane!?

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 16. novembar 2009.)

Lažni proroci Hegel i Marks
Još jednom o naučnoj zasnovanosti komunističkog učenja

Komunizam je bio vera koja je obećavala da će stvoriti bolji svet a g. Đerić ("Nije magija, već nauka", Danas, 11.07.2007) je samo jedan od njenih brojnih vernika. Da bi novoj veri obezbedili ubrzani rast, Marks i Engels su se pozvali na autoritet nauke, tvrdili su da je komunizam zasnovan na "naučnom znanju", na poznavanju "zakonitosti istorijskog razvitka"! Tako je istorijski razvoj tu striktno bio određen ekonomskim zakonima, baš kao što je kretanje planeta određeno zakonima fizike. Laplasov determinizam fizike Marks je transformisao u ekonomski determinizam. Ekonomski uslovi su, međutim, samo jedan od mnogih činilaca istorijskog razvoja. Kao drugi činilac može se uzeti, na primer, ljudska psihologija. Ali, kada bismo istorijski razvoj redukovali i samo na ta dva elemenata - ekonomiju i psihologiju - ni oni uzeti zajedno ne mogu dati ništa drugo sem statističkih zakona evolucije ljudskog duštva. Previđajući statističku prirodu socioloških zakona, prenebregavajući epistemologiju nauke, Marks je ostao zarobljen u mrežama Hegelove metafizike! Ostao je zarobljenik principskog mešanja "zakona" i "trendova" (na primer, verovao je u "opštu istorijsku tendenciju prema progresu" i tsl.); posredstvom dijalektičkog materijalizma, "zakoni razvoja" postaju "apsolutni trendovi" koji ne zavise od početnih uslova i koji nas neumitno vuku u određenom pravcu u budućnost!

Razgraničenje između nauke i marksističke pseudonauke u slučaju Srbije nije samo problem akademske prirode: ono ima i vitalnu socijalnu i političku relevantnost. Saznajna vrednost naučne teorije nema nikakve veze sa psihološkim uticajem te teorije na ljudske umove. Verovanje i naklonost - jesu stanja ljudskoga uma. Ali objektivna, naučna vrednost teorije ne zavisi od ljuskog uma koji je stvara ili koji u nju veruje. Njena naučna vrednost zavisi samo od toga kakvu objektivnu podršku njene pretpostavke nalaze u činjenicama, kao i u tome da li je ona (teorija) u stanju da predvidi (otkrije) i do tada nepoznate nove činjenice. Je li, recimo, marksizam ikada uspešno predvideo neku iznenađujuću, novu činjenicu? Nije nikada! On je dao nekoliko čuvenih neuspešnih predviđanja. On je predvideo apsolutno osiromašenje radničke klase. On je predvideo da će religije odumreti. On je predvideo da će prva socijalistička revolucija izbiti u industrijski najrazvijenijem društvu. On je predvideo da će socijalistička društva biti slobodna od revolucija. On je predvideo da između socijalističkih zemalja neće biti sukoba interesa. On je predvideo da će država odumreti i tsl. Nijedno od ovih smelih i iznenađujućih predviđanja marksista nije se ostvarilo. I onda tek kada ih je praksa demantovala, marksisti su naknadno smišljali pomoćne hipoteze da bi marksizam prilagodili novim činjenicama.

I zato, ka budućnosti u kojoj bismo živeli kao sav normalan građanski evropski svet ne može nas odvesti ni Marksov "Kapital" ni "Biblija", ne može nas odvesti ni samo ekonomska tranzicija sa sve zvoncima i praporcima; nama je, nažalost, potrebno mnogo više od toga, potreban nam je program na svim nivoima koji će nas naučiti da kritički mislimo, da bismo bili sposobni da razlikujemo nauku od pseudonauke, demokratiju od despotije! Mišljenje koje će nas naučiti da je sloboda važnija od jednakosti, da - kako je to već primetio Poper - "pokušaj ostvarenja jednakosti ugrožava slobodu i da, ukoliko je sloboda izgubljena, neće biti ni jednakosti među neslobodnima".

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 16. jul 2007.)

Jalovost Hegelove metafizike
Povodom priloga "Metafizika nasuprot neznanju"

Želja za razumevanjem sveta oduvek je navodila ljude da se pitaju kako je svet nastao. Mitologije svih naroda sadrže verzije o postanku sveta. U Bibliji, na primer, svet se objašnjava kao božija tvorevina. Koristeći se antropomorfnim analogijama, naši daleki preci su na pitanje o postanku sveta odgovorili, znači, poređenjem sa svakodnevnim iskustvom: "Bog je načinio svet onako kako su ljudi načinili kuće, vrtove, oruđa." Poput Biblije, metafizički filozofski sistemi se služe pseudoobjašnjenjima i niko ne kaže da u njima nema ogromne sugestivne snage; ja samo kažem da oni ne nude znanje. Optužen sam zato što ne pristajem da brkam logiku i racionalna objašnjenja sa slikovnim govorom prepunim metafora i analogija! Sa Hegelovom metafizikom započela je u filozofiji faza "intelektualnog nepoštenja", kako su to odmah primetili još Šopenhauer i Kjerkegor! Tako, na primer, po samom Hegelu, logika je isto što i metafizika!? Ni manje ni više. Svom dijalektičkom metodu on bez ikakvog ustručavanje daje istovremeno i epistemološki i ontološki status, a sve to uzeto zajedno samo svedoči da su filozofove pretenzije bile da nadmaši sve metafizičare i sve teologe zajedno; konačno, on nam je svojim kvazilogičkim prečicama dao "božije", a ne ljudsko, propadljivo znanje.

Šta je problem sa Hegelovom metafizikom? U praksi je neupotrebljiva! Zašto? Kao objašnjenje neka nam posluži primer koji dugujemo Bertrandu Raselu. Ako Rasel, dakle, ustvrdi da je Nelsonov stub viši od Bakingemske palate, jedan hegelovac o tome neće ni da čuje: "Ti ne znaš o čemu govoriš", usprotivio bi se on i dodao: "Da bi shvatio činjenicu o kojoj govoriš, moraš znati od kakve su građe ta dva zdanja, ko ih je sagradio, zašto ih je sagradio i tsl. do u beskraj. Moraš da shvatiš čitav svemir pre nego što stekneš pravo da kažeš kako je Nelsonov stub viši od palate."

Znači, neprilika sa Hegelovom metafizikom je u tome što bi neko ko želi nešto da sazna morao prvo znati sve, pre nego što zna išta; naravno da se takvim "metodom" nikako ne možemo pomeriti s mesta.Nažalost, kod nas se politika, mediji, društvene nauke i dalje nalaze u rukama onih koji su mnogo čitali Hegela i Marksa i to se najbolje vidi u vođenju spoljne i unutrašnje politike: od momenta pada Berlinskog zida mi se do danas nismo makli s mesta! Obratite pažnju na te jalove svakodnevne teze i antiteze o Kosovu i demokratiji! O tome je reč, g. Jelisavac: da li ćemo kao društvo i država preživeti? S ovakvom većinskom elitom sigurno nećemo. Za razliku od Vas, ja nudim neko rešenje za naše brojne probleme - predlažem da se metod prirodnih nauka ugradi u našu buduću opštu kulturu. Tvrdim da je, funkcionišući još od srednjeg veka, taj liberalni kritički metod zapravo stvorio zapadna građanska društva. On je najpouzdanija tehnika koju je čovek izmislio da bi došao do znanja i da bi kontrolisao tok stvari. Metod empirijske nauke ne teži da tokovima stvari nameće naše želje i nade putem nekakvih dekreta, naprotiv, on je objektivan i u stanju je da nam otkrije šta su stvarne činjenice. Činjenice moraju da se odrede tek u procesu empirijskog istraživanja i ne mogu se, kao u metafizičkim sistemima, znati pre procesa istraživanja. To je metod čija se moć ne zasniva ni na autoritetima, ni na otkrovenju, nego na njegovoj pragmatici - sposobnosti da nas stalno upućuje na samokorekcije, u cilju što uspešnije adaptacije na sve promene.

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 18. jul 2007.)