Uz 125. godišnjicu rodjenja Hermana Hesea

Nijedan put ne vodi unazad

"Ne pozdravljaju te danas u celom svetu samo hodočasnici i igrači staklenih perli, Hermane Hese! Tebe vole svuda gde se služi duhu." Martin Buber, 1957. g.

Da se malo i mi, neprofesionalni kritičari, umešamo u tu duhovnu proslavu. U ova presudna vremena u kojima se mnogima čini da ce srpskog naroda nestati nije bilo mudro govoriti samo o metafizici i psihologiji Heseovoj; kao melem na ranu i kao nauk - putokaz za naša buduca delanja - dobro bi došao i pasaž koji bi govorio o Heseu kao čoveku, o njegovom životu i političkim stavovima i delovanju u vrtlozima dva krvava svetska rata.

U vreme prvoga od njih, boreći se protiv hegelovsko-bizmarkovske Nemačke, a na strani geteovske, on ce 1914. god. u dnevnom listu "Noje Ciriher Cajtung" (u članku, "O, prijatelji, ne takvim tonom") primetiti da svi oni "koji imaju dobre namere sa zavičajem" imaju i "zadatak da očuvaju komad mira", tako što će "postavljati mostove", te traziti nove veze i puteve; "mir na zemlji i prijateljstvo medju ljudima dobre volje nikada ne smeju prestati biti nas najveci ideal". Umesto da u ratu koji je počinjao pise ratne pesme i kroz njih slavi Nemačku i hegemonisticku politiku njenih nacionalnih vodja, on se "drznuo" da propoveda "o svetskom miru", o "geteovskom carstvu duha". Taj "sramni podmukli pacifista" - grmelo je na stranicama četrdesetak dnevnih novina - potura nam mondijalistu Getea! - Eh, "taj Gete nam je oduvek bio sumnjiv, on nikada nije bio rodoljub i on je nemački duh okužio onom ovlaznom hladnom internacionalnoscu od koje smo dugo bolovali i koja je našu nemačku svest osetno oslabila"...

Nije hteo da po diktatu piše ratne pesme i nije napisao nijednu. Nije hteo da upucuje "pogrdne reči čitavim narodima", nije hteo da "bojkotuje neprijateljsku umetnost i nauku", ukratko - nikako nije dozvoljavao da se rat "prenese u carstvo duha". Ni preteća pisma, ni stavljanje na crne liste, ni bilo sta tome slično nije ga nateralo da promeni svoja uverenja o toleranciji i kritičkom mišljenju, kada je u pitanju čovek, niti o demokratiji, kada je u pitanju država.

Švaba Hese, budući da se, kako kaze, "nalazio u službi duha" i jer je hteo da "ostane čovek", nikako nije "mogao da usvoji moral rodoljuba, ma koliko voleo Nemačku", pa se posvetio antiratnoj propagandi. Da bi se osujetio dalji "trijumf dinamita i mašina nad ljudskim životima i ljudskim duhom, sta da učinimo?", pita se, na primer, on godine 1917. i odgovara: mi moramo pobediti sopstvenu "lenjost i kukavičluk", nijedan "dobronamerni čovek na Zemlji", ne sme da se naoruza "ravnodušnošću i da pusta da stvari teku kako hoce sićušna gomila bolesnih fanatika i besavesnih žlikovaca".

Heseov karakter osobito se odlikovao uzvišenošću duha. Ne samo u svojim pripovetkama i romanima, vec i svojim esejima, novinskim člancima i pismima Hese je bio i ostao slobodan čovek koji se, poput Sokrata, Djordana Bruna, Voltera, Kanta, neustrašivo služio svojim kritičkim mišljenjem i zdravim razumom u odbrani tolerancije ("poštovanje svakog čoveka i njegovog uverenja") i nove profesionalne etike, zasnovane na "objektivnosti i nesigurnosti znanja", za razliku od stare, koja je bila zasnovana na ideji licnog i sigurnog znanja, a time i ideji autoriteta. Cilj Heseove duhovne misije beše da čoveku pruži ono što mu treba kao čoveku - saznanje da se mora učiti na greškama; zataškavanje grešaka, radi održavanja autoriteta, jeste najveći intelektualni greh.

Zataškavanje grešaka je pomoglo da se nakon Prvog svetskog rata duhovna klima u Nemačkoj uopšte ne promeni, naprotiv: od reformatora se očekivalo da konačno "ostvare neostvarene želje i nade", naročito one koje su se odnosile na proširenje državnih granica.

Da ce Hitler svoje nekrofilsko iskustvo preneti iz lične u političku i društvenu sferu Hese je odmah naslutio, pa je već 1931. istupio iz Pruske akademije umetnosti sa kratkim i jasnim obrazloženjem: "Predosećam da ce prilikom sledećeg rata ova Akademija sa svojim članovima opet biti zastupljena sa onih 90 do 100 uglednih ličnosti koje će, kao sto je to bilo 1914. godine, po nalogu države obmanuti narod u svim životno važnim pitanjima."

Dalji tok dogadjaja je pokazao da ni tada nije pogresio u proceni politickih zbivanja. Iako je na izborima 1932. god. pobedio kandidat demokrata i socijalista Hindeburg, ipak je 1933. Hitler, nošen nezdravom duhovnom klimom, naimenovan za kancelara nemačkog Rajha. Nacionalistički totalitarizam, sto je, u stvari, bio Hitlerov fašizam, obnovio je najvirulentniji oblik rasizma, onaj egzistencijalni, tj. filozofiju "krvi i tla". Konačni cilj umetnosti, nauke, kao i svakog drugog delovanja, sada je morao biti u služenju nemačkom narodu i rasi. Pomoću radija, zvučnika i stampanih medija osamdeset miliona ljudi bilo je lišavano samostalnog misljenja. Dabi se ta nakazna ideologija što uspešnije vezala za čista osećanja i tople emocionalne potrebe gradjana, bila je, naravno, potrebna saradnja i odredjenog broja intelektualaca poput Hajdegera, Filipa Lenarda, Johanesa Štarka i sl.

Ko nije hteo da promeni svoja politička ubedjenja, te da se uključi u propagiranje fasističke ideologije, mogao je računati na najvulgarnije oblike torture. Niz pisaca i novinara fašisti su ili pobili ili naterali na samoubistvo - od Ernsta Tolera do Stefana Cvajga. To je na svojoj kozi osetio čak i nemački nobelovac, pacifista Karl fon Osijecki; nacionalsocijalisti su od njega u konclogoru stvorili živi les, tako da je od posledica torture umro 1938. god.

Od 1933. na lomačama su spaljivane knjige nepozeljnih: Kurta Tuholskog, Eriha Kestnera, Hansa Arpa..., pa i "pape fizike", nobelovca Ajnštajna; i sama Nobelova nagrada smatrana je zaverom protiv nemačkog naroda. "Kada je Nemačka bila dostigla gotovo vrhunac svoje nacionalne groznicave krivulje" seca se Hese, "pisala mi je jedna žena iz Berlina: takve sramne knjige kao moje morale bi da budu spaljene, ona će se za to postarati, a svaka nemačka majka umeće da svoje sinove zastiti od takvih knjiga." Sve to Hesea nije pokolebalo u njegovom misionarskom poduhvatu; on se nije dezorijentisao kao sto se to desilo mnogima, čak i jednom Jaspersu, Planku ili Adornu, na primer. Gledajuci unazad, Hese 1955. pise: "Usled pretnji i opasnosti za fizički i duhovni opstanak jednog pesnika nemačkog govora, latio sam se spasavanja svih umetnika, stvaranja /... , morao sam uprkos zluradoj sadašnjosti, pokazati da carstvo duše i duha postoji i da je ono nesavladivo." Iako ga politika nikada nije istinski zanimala, iako se nije priklanjao strankama, njegovo jasno opredeljenje za kreaciju nove kulturne matrice mišljenja bio je, svakako, politički čin, čin za koji nije potrebno govoriti koliko divljenja izaziva u nama. U vreme najžescih svetskih bojeva izmedju slobode i despotizma, razuma i zablude, u vreme i brojnih ličnih drama, Hese je bio i neumorni, hrabri izdavač i urednik vise časopisa; pisao je literalne recenzije, od kojih je tri hiljade objavljeno; pored sopstvenih dela izdao je gotovo isti broj knjiga "nepravedno zaboravljenih autora", "nezapazenih pisaca savremenika"; stvorio je brojne monografije, antologije...

Moramo završiti. Bila nam je namera da poblize osmotrimo kako je razmišljao i delao preosetljivi čovek Hese, onaj, koji nije dozvolio da bude izmanipulisan i uvučen na kolosek "osvajanja i stvaranja istorije"; gorstak se povukao u brda iznad Lugana, da bi, živeci u skladu sa prirodom, stvorio eliksir za budućnost - duhovnu simfoniju - "Igru staklenih perli" - kojom je želeo da natkrili fugu smrti drugog svetskog rata. Od homo politikusa Hesea ima se, znači, što-šta naučiti, izmedju ostalog i to da "najpre treba biti čovek, a tek onda, polazeci od tog osnova, pripadati svome narodu".

Zatim da se "čovek ne može povući u sebe, da ne može sužavati svoj svet, da ne sme izbegavati komplikovana povezivanja sa drugima; da mora da izadje iz granica uskoga ja, da se duhovno proširi za savladavanje znanja svoga vremena, da se razvije u celini da bi tek tako proširenog duha i duše bio u stanju da obuhvati čitav svet i vasionu." I još, da onaj ko želi da preživi u svetu kakav on zaista jeste mora znati da "nijedan od puteva ne vodi unazad".

Dr Zoran Stokić “Danas”, 12. oktobar 2002.

Patriotizam protiv humanizma

Pavle Rak: "Još jedna haška opasnost", Danas, 5. mart 2003

Ne bih želeo da ovde, u reagovanju na gore spomenuti tekst, raspravljam o argumentima g. Raka i gdje Smajlović, već da samo na datu temu bacim novo svetlo.

Greške u većini društvenih rasprava koje se kod nas vode proističu uglavnom iz veoma rasprostranjenog nerazumevanja evropske (nedespotske) i naše (despotske) prošlosti. Tako se, na primer, g. Rak čudi argumentaciji gdje Smajlović. Čini nam se da je posredi, zapravo, jedna "optička varka", koju treba ispraviti: g. Rak i gdja Smajlović samo naizgled žive u istoj državi. Kada se njihove misli fokusiraju, primećuje se da g. Rak želi da živi u jednoj humanističkoj državi u najboljem evropskom duhu, a gdja Smajlović u patriotskoj državi u najboljem despotskom duhu.

Evropske države je stvorila slobodna nedespotska kultura zapadnih gradova. Nauka koja se od srednjeg veka počela razvijati na univerzitetima čuvala je budnim čovekov zdrav razum i kritičko misljenje. Povedeni takvom liberalnom društvenom klimom, čak su i njihovi teolozi počeli da u verske rasprave uvode racionalne naučne metode. Tako je Toma Akvinski jos 1265. godine zaključio da čak ni "Bog ne može da promeni ono što se već dogodilo"; u sadašnjem trenutku možete uticati na buduće dogadjaje, ali se iz sadašnjeg trenutka ne može menjati prošlost. Ovakva i njima slična razmišljanja (o Bogu, vremenu, uzročnosti) biće u sociologiji početna tačka grananja u vezi sa ponašanjem ljudi u zapadnim feudalnim, kasnije kapitalističkim zemljama, monarhijama i republikama, sa jedne strane, i starim (i novim) istočnim despotijama, sa druge strane.

Ono sto već u mentalnim kategorijama zapadnog srednjovekovnog čoveka nije bio u stanju da učini čak ni Bog, u istočnjackim despotijama mogao je (i može) da učini despot (i njegova despotska mašina). Despot može da izobličava stvarnost kako mu se prohte. Može podanike (ali ne i haške sudije) da natera da poraz smatraju pobedom, da rat zovu mirom i tsl.

"Ako tačno u podne sultan kaže da je noć, valja reći: eno Meseca i zvezda" - upozoravali su nas evropski putopisci po Otomanskom carstvu. Opominjali su nas da se sa sultanom niti razgovara, niti mu se odgovara, već se isključivo ponavljaju njegove reči; jer kad god nešto kaže, on stvara jednu novu istinu, jednu novu realnost!

Ako stvari posmatramo iz tog ugla, nije teško zaključiti da gdja Smajlović svojim idejama potvrdjuje želju našeg utamničenog despota, dajući joj time legitimnost, želju da učini da ono što je bilo zapravo - nije bilo. Argumenti koje pri tome koristi potpuno su nebitni. G. Rak je ozbiljno shvatio ono što je, u stvari, samo jedna despotska maskarada. Pa ipak, ostaje pitanje: kako u Srbiji prekinuti tu nit neprestanih metamorfoza despotije?

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 12.3.2003.)

Despotija protiv nacionalne države

"Nacija nikad nije konačno sazdana. Po tom se /nacionalna država/ razlikuje od drugih ti­pova države. Tertium non datur. Ili pri­do­bi­ja podanike ili ih gubi, shodno tome da li dr­ža­va te nacije datog časa zastupa neki živi po­duhvat."
Ortega i Gaset

Bacimo jedan pogled iskosa na sadašnje ruševine srpskog nacionalnog pro­grama i srpske države. Trudićemo se da na te ruševine gledamo oči­ma istoričara (osobe koja se služi evidencijom i kritikom), a ne kako se to obično kod nas u medijima radi — očima guslara.

Već desetak godina vlast u Srbiji na raznorazne načine pokušava da re­sta­urira nacionalnu državu, patriotizam i druge slične fenomene, ali su za nju svi ti pokušaji bili perpetuum mobile. Morfologija društvenih pro­me­na ukazuje nam na nužnost da ti pokušaji i ostanu perpetuum mobile sve donde dok Srbija u državnom smislu bude organizovana po modelu orijentalne despotije.

Usled svog vizantijskog, turskog i komunističkog nasleđa Srbija je bila i ostala orijentalna despotija. Budući da u takvim državama caruje dog­mat­ska svest, caruje etika zasnovana na ideji ličnog i sigurnog znanja, tj. na ideji autoriteta kao vlasnika apsolutne istine, pojava greške je ap­so­lutno nedopustiva. Dakle, imperativ takve stare orijentalne etike mo­ra biti zataŠkavanje greŠaka, greške se ni po koju cenu ne smeju pri­zna­ti, jer bi u suprotnom, ako bi se priznale, neminovno vodile ka naru­ša­va­nju autoriteta. Naravno da je takva duhovna klima nespojiva sa mo­der­nom naukom i demokratijom; ali ono što se obično previđa jeste či­nje­nica da je takva duhovna klima — klima orijentalne despotije — is­to tako nespojiva i sa pojmom nacionalne države.

U starim agrarnim orijentalnim despotijama, Egiptu, Indiji, Meso­po­ta­mi­ji, zaključno sa Vizantijom, kao i u novim industrijskim despotijama, Sov­jetskom Savezu ili Jugoslaviji, na primer, samo je šačica ljudi pri­pa­da­la državnom aparatu, a svi ostali su uvek bili — roblje, tj. pasivni po­danici: uvek je bilo faraon i narod, senat i narod, politbiro i na­rod. U doba Vizantije, kada je antičko i rimsko nasleđe na njenoj te­ri­to­riji, posle dužeg odolevanja, napokon bilo pretvoreno u orijentalnu des­potiju, agrarna društva kao što su bila, bliska nam, evropska, ali i, da­leko od nas, japansko, nisu pretrpela takvu sudbinu. Naime, ta su druš­tva preko policentričnog feudalnog apsolutizma zakoračila u poli­cen­tričnu građansku industrijsku formu. Glavne poluge u takvim druš­tvi­ma jesu raslojene državne institucije sistema (nezavisne jedne od dru­gih) i moderna nauka sa svim svojim potencijalnim proizvodima. Fe­udalno zapadno društvo je, znači, raspolagalo dovoljnom moći da se odupre orijentalnim despotijama. Njegova otvorenost iznedrila je novi način življenja, utemeljen na poštovanju individualnosti, privatnom vlas­ništvu, trgovini i manufakturi. Za razliku od orijentalnih despotija kao klasičnog primera društva u stagnaciji, feudalno društvo je kla­si­čan primer društva sposobnog za razvoj.

Pođimo dalje na vremenskoj osi i videćemo da društva renesansnih dvo­rova, Henrija VIII, Čarlsa V, Fransoa I, više ni u kom smislu nisu bi­la staleška, ona su se sastojala od idividua koje su srušile granice sta­leš­kog poretka. Te individue, međutim, nisu težile da preinače po­sto­je­će društvo: oslanjajući se na rastuću moć novčanog i trgovačkog ka­pi­ta­la, živeći od rentijerstva, one su se usredsredile na individualno usa­vr­ša­vanje i istraživanje u svim mogućim pravcima. Zato u Engleskoj, Ho­lan­diji, italijanskim i nemačkim gradovima-državama, u Francuskoj, u Španiji — niko nije bio samo podanik svoje države, već je uvek u njoj ak­tivno učestvovao, delao je zajedno sa njom. Za razliku od roba u ori­jentalnoj despotiji, zapadni srednjovekovni i renesansni čovek nikad nije mogao biti pretvoren u objekt raspolaganja. Za razliku od roba, i uopšte bilo kog podanika u orijentalnim despotijama (svakom trgovcu, svešteniku, generalu despot je mogao oduzeti svu imovinu, pa čak i ži­vot, ako mu se to samo prohte) — srednjovekovno i renesansno pravo u Evropi se uvek temeljilo na regulisanju odnosa između lica koja su se mo­gla nalaziti i na različitim hijerarhijskim stupnjevima. I premda ni u srednjovekovnoj i renesansnoj Evropi nijedan čovek nije bio u potpu­no­sti slobodan, on nikada nije bio ni potpuno neslobodan. Uopšte uzev, ev­ropsko društvo je bilo korporativno od vrha do dna: savezi vazala, vi­teška udruženja i redovi; manastirska bratsva i kler; gradske komune, gil­de trgovaca i zanatlijski cehovi; zaštitnička udruženja, religiozna brat­stva; seoske zadruge, krvno-rođački savezi, patrijarhalne i indi­vi­du­al­ne porodične grupe...

Ti savezi koji se odnose na zajedničku budućnost, ta povratna sprega in­teresa između svih staleža i socijalnih grupa u evropskim državama, uspela je da napravi fuziju svekolikog stanovništva u nacionalnu dr­ža­vu. Orijentalne despotije nikada nisu mogle da računaju na pa­tri­o­ti­zam. Tek u zapadnim, dinamički organizovanim državama javlja se ta ne­obična sposobnost neograničenog spajanja, po raznim osnovama, oko za­jedničkog projekta za budućnost. Instance kao rasa, geografsko po­rek­lo, krvno srodstvo, društvena klasa — u tim procesima fuzi­o­ni­sa­nja nisu od primarnog, već od sekundarnog značaja za nacionalnu svest.

Kao što je to odavno primetio Ortega i Gaset, "oblik, naročito pravni oblik, tog udruživanja s državom, i u državi, bio je različit u raznim vre­menima. Zapadne države su uvek bile poziv jedne grupe ljudi drugoj grupi ljudi da obave neki posao. Taj posao se u krajnjoj liniji sastoji, bez obzira na modalitete, u organizovanju načina zajedničkog života. Dr­žava je plan življenja, program za rad i ljudsko ponaŠanje. /.../ Da je u srednjem veku postojao XIX-vekovni pojam nacionalnosti, Engles­ka, Francuska, Španija i Nemačka ne bi ugledale svetlost dana. Jer to tu­mačenje brka ono što gura napred i što čini jednu naciju sa onim što je samo učvršćuje i održava. Nije patriotizam stvorio nacije: kažimo to jednom za svagda! /.../ Španija ima zajedničku prošlost sa narodima Srednje i Južne Amerike; ima sa njima zajedničku rasu, zajednički je­zik, a, međutim, ne tvori sa njima jednu naciju. Zašto? Nedostaje samo jedna stvar, koja je već na prvi pogled suštinska: zajednička bu­duć­nost. Španija nije umela da sačini jedan program zajedničke budućnosti koji bi privukao te biološki srodne grupe." Poput Ortege i Gaseta, i mi bismo konačno morali da shvatimo da je nacionalna država, dakle, is­to­rij­ska struktura plebiscitarnog karaktera.

Naravno, da bismo to shvatili, mi konačno moramo prekinuti tradiciju u kojoj legende i mitovi čine istorijske izvore. Mi moramo naučiti da is­torijsko saznanje ne raste dodavanjem novih činjenica na one koje su već poznate, nego simboličkom transformacijom starih činjenica u svet­losti novih. Istorija, kao i nauka, nije "samo iskustvo" već je uvek "mo­dus" iskustva. Istorija, kao i nauka, nije skup objektivnih događaja, njen glavni cilj jeste razumevanje, koje se postiže pomoću hipotetičke re­konstrukcije neke problemske situacije u prošlosti. Ali, kao i u nauci, za takvo što je potrebno razvijeno kritičko mišljenje. Sve nas to vodi ka etici demokratskih otvorenih društava. U toj etici zataškavanje gre­ša­ka je najveći intelektualni greh. Mi napredujemo baš tako što ot­kri­va­mo, priznajemo i otklanjamo greške. Radi otkrivanja i popravljanja gre­šaka potrebni su nam drugi ljudi, posebno oni koji su odrasli uz dru­ge ideje i u drugačijoj atmosferi, a potrebni smo i mi njima. Ukrat­ko, osnova slobodnog mišljenja pojedinca je kritička rasprava. A to zna­či da je potpuna sloboda mišljenja nemoguća bez političkih slo­bo­da. Zahvaljujući političkim slobodama i kritičkim raspravama, zahva­lju­ju­ći ideji o približavanju ka istini, zahvaljujući ideji o linearnosti vre­me­na, zahvaljujući radoznalosti ljudi, otvorena zapadna društva su stva­rala nove kvalitete, naročito na polju nauke, tehnike i tehnologije, te su oni, reklo bi se, zato i bili u stanju da, nebrojeno puta, poraze dr­žave orijentalnog tipa. Jer dok su otvorena zapadna društva proizvodila novu nauku, zatvorene orijentalne despotije su proizvodile ideologije. Ideološka (orijentalna) i naučna (zapadna) društva imaju dva potpuno različita odnosa prema stvarnosti. Ideologija je uvek zatvoreni uni­ver­zum normi kojima se fiksira određeni politički poredak i nameće kao je­dino mogući oblik racionalne organizacije društva. To su društva u ko­jima se veruje da je u religiji ili politici dosegnuta apsolutna istina; sa­mim tim nema potrebe za kritičkim raspravama i političkim slo­bo­da­ma, podanici u takvim društvima više nemaju zbog čega da budu zna­ti­želj­ni, oni gube potrebu za saznanjem. I, budući da je u tim sistemima vre­me uvek kružnog karaktera, da sadašnjost zavisi od prošlosti, da "ne­ma ničeg novog pod kapom nebeskom", prirodna posledica takve du­hov­nosti jeste ta da podanici počinju da se opiru svakoj promeni; jer zbog čega se ima šta menjati kad se sve vraća na isto?

Međutim, priroda svakom svojom pojavom omogućuje nove, nama ne­po­znate korake, zato svaki naš odgovor kao da postavlja novo pitanje i oče­kuje nove odgovore, nova rešenja za naš opstanak kao vrste. I baš za­to je neophodno da mi kao vrsta budemo neprestano budni, tj. da ne­pre­stano stičemo nova iskustva. Proces našeg obrazovanja zato i ne tre­ba shvatiti kao proces nagomilavanja informacija, nego kao proces ko­ji nas vodi ka novim iskustvima. Otvorena društva, koja svoje gra­đa­ne hrabre i podstiču da se služe svojim razumom, imaju daleko veće šan­se za opstanak od zatvorenih društava.
Ni religija ni istorija ne m

ogu nam reći šta treba da uradimo kada se na­đemo u potpuno novoj, nepoznatoj sitaciji. Prošlost i istorijske či­nje­nice ne mogu doneti odluku umesto nas, one ne mogu odrediti ci­lje­ve koje nameravamo da izaberemo. Mi smo oni koji unose svrhu i smi­sao u prirodu i istoriju. Sama istorija nema ni cilj ni smisao. Umesto da se postavljamo kao proroci, mi moramo postati stvaraoci naše sud­bi­ne. Ali, kako mi živimo u zatvorenom društvu, posebno se moramo ču­vati pogubnog uticaja koji je za sobom ostavio histerični istoricizam He­gelovog tipa. Zato na kraju čujmo ove otrežnjujuće Poperove reči: "Kao kockanje, istoricizam je rođen iz naše razočaranosti u racionalnost i odgovornost naših akcija... on pokušava da našu odgovornost prenese na istoriju i, u vezi s tim, na igru demonskih sila izvan nas; on po­ku­ša­va da zasnuje naše akcije na skrivenim namerama ovih sila, koje mo­že­mo otkriti samo pomoću mistične inspiracije i intuicije; on nas, tako, za­jedno s našim akcijama, stavlja na moralni nivo čoveka koji, in­spi­ri­san horoskopima i snovima, bira svoj srećan broj na lutriji".


dr Zoran Stokić, ("Prelom", 29. 12. 1999.)

Demokratija, ili državni oblik koji čini manje zlo

"U čijim rukama treba da počiva vlast?" je po­grešno postavljeno pitanje. Pitanje treba da gla­si: "koliko moći prepustiti vlasti?" ili još tač­nije: "kako da izgradimo takve političke us­tanove da ni nesposobni i nemoralni vladar ne može da načini preveliku štetu?" Zauz­da­va­njem političke vlasti — samovolje i zlo­u­po­tre­be vlasti — preko ustanova, pomoću kojih se vrši podela i kontrola vlasti.
Karl Poper

Još od Periklovih vremena svaki građanin zna da se sva politika sastoji u tome da se izabere manje zlo. Princip učenja na greškama nam po­ma­že da u svakoj narednoj situaciji izaberemo politiku koja će nam do­ne­ti manje zla. To su znali i naši daleki preci Nemanjići kada su iza­bra­li da uđu u mediteranski krug kulture tadaŠnje "super-sile" koja se zva­la Vizantija. Zahvaljujući tom njihovom izboru stvoren je Ras i Stu­de­ni­ca, imali smo prestone gradove kao što su Skadar i Prizren, koji se ni po čemu nisu razlikovali od sličnih gradova u Vizantiji i zapadnoj Ev­ro­pi, Toskani ili Burgundiji na primer, imali smo zakonopravila svetog Sa­ve i tsl.

A danas, šta nam je činiti, kojim putem krenuti? Putem demokratije, ili putem orijentalne despotije? Meni se čini da ako želimo da opstanemo u svetu ovakvom kakav on zaista je­ste, tj. ako želimo da preživimo u sve­tu koji je danas odreĐen modernim "zapadnim me­ri­li­ma" (de­mo­kra­ti­ja, ljudska prava, nauka, liberalizam, tržišna privreda itd.) — mi ko­nač­no moramo odrasti, sazreti, i kao pojedinci, i kao narod, i kao država, što, opet, znači da ko­naČno moramo proŽiveti ono što mi, kao ni svo­je­vre­meno Vizantinci, nismo proživeli — a što Zapad jeste — period hu­ma­nizma; jer bez humanizma nema graĐanina, a bez njega teško da je moguće izgraditi otvoreno druŠtvo zapadnog tipa. Da bismo opstali, či­ni mi se, mi neizostavno moramo savladati lekciju zapadnog hu­ma­niz­ma da je "čovek sam uzrok svojih nevolja i svo­ga blagostanja; te da je sposobnost i vrlina ta koja uvek pobeđuje fortunu" (Alberti); zatim da "ne treba prezirati bogatstvo, već obuzdavati pohlepu, pa ćemo, ta­ko, usled blagostanja i obilja stvari, živeti slobodni i zado­voljni..." (Al­ber­ti); da "svaki čovek — bio on umetnik ili političar, naučnik ili sve­šte­nik, radnik ili se­ljak — mora biti u stanju da se neprestano drži svo­je ljudske mere"; da se "ne vas­pi­tava govorom već delima i primerima" (Bru­to), te da "neaktivnost najboljih državu os­tavlja na milost i ne­mi­lost najgorih" (Landino) — i tsl. U protivnom, ne budemo li ovu lekciju na­učili, teško da ćemo uspeti da razvijemo otvoreno demokratsko druš­tvo, a to, dalje, znači da ćemo, kao i do sada, dobro slu­Ži­ti istoriji ko­ju prave drugi. Naime, plašim se da, ako zaboravimo prošlost iz koje smo proizašli, ako se ne potrudimo da je u našim mislima oživimo i kri­tiČki prouČimo (a na­ročito činjenicu da su orijentalne despotije, tj. za­tvorena društva, uvek bivala poražena u sameravanju sa otvo­renim za­padnim društvima) — ta kobna prošlost će na kraju potpuno pre­pla­vi­ti na­šu praksu, a Santiljana upozorava: "onaj koji zaboravi svoju pro­šlost mo­ra­će /izgleda/ ponovo da je proživi".

U Srbiji, koja je, znači, izašla iz vizantijskih skuta, koja je pet stotina go­dina tavorila u otomanskoj despotiji i koja je poslednja dva veka u pro­seku ratovala svakih dvadesetak godina, nije bilo lako propagirati hu­manističke ideje. Ali nikakve dogme ni surovosti nisu mogle ugasiti is­kru humanizma u glavama najumnijih Srba. Tako je, na primer, Isi­do­ra Sekulić u svojoj intelektualnoj hrabrosti smela da 1956. godine (!) na­piše: "Kad polaziš na politički dogovor, na političku prepirku, na meg­dan čak, u budžak sabij gordinju svoju da ne pisne duvanjem. Kul­tur­na volja neka ti je pilot na suhu i na vodi. Ne tiče te se, ne treba da te se tiče, kakav je čiji sistem društveni, filozofski i verski... Tako nas da­nas uči politika, a ne škola i crkva. I ima još i dalje. Ne škola, ne crk­va, ne bahata literatura, nego politika je istaknula učenje: dole sa kul­tom ličnosti!"

Ono što je zajedničko za sve humaniste jeste osporavanje idolo­po­klon­stva u svakom njegovom pojavnom obliku. Verujem da je to ono zbog čega je humanizam oduvek tako žestoko bio na zlu glasu u Srbiji. Naši nas primeri iz istorije uče da smo ulazili u periode velike regresije kad kod smo zarad zaustavljanja političkih promena zaustavljali duhovni raz­voj sopstvenog naroda. Ne smemo zaboraviti da glavne teškoće za­is­ta nisu u oblasti ekonomije i tehnike, nego u oblasti politike i filozofije ži­vota. Interesne grupe koje i dalje žele da nas drže na stupnju ori­jen­tal­nog roblja, kako bi i dalje nama trgovali, služeći se populističkom de­magogijom najgore vrste, žele da od nas trajno udalje zapadna du­hov­na dostignuća, gde svako ljudsko biće ima neotuđivo pravo na ci­vi­li­zovan život, tj. žele da spreče da promenimo svoje orijentalne navike i konzervativni način mišljenja.

Naše marksističke vođe ne žele da gube vreme baveći se civilizovanom diplomatijom, naukom, tehnikom i tehnologijom života, nego do iz­ne­mog­losti ponavljaju proroćanstva svojih idejnih učitelja, Marksa, Le­nji­na, Trockog, o propasti zapadnog kapitalizma, tj. onoga što se sada na­ziva "novi svetski poredak". Tako se sav njihov politički i ekonomski pro­gram zasniva na ideji o velikom političkom čudu — "samoubistvu za­pad­nog kapitalizma". Te tako, dok oni u svom ličnom životu i tehnici vla­danja ovom državom koriste sve produkte "trulog zapadnog kapi­ta­liz­ma", dotle nama, narodu, preporučuju da se ne zamlaćujemo ne­kak­vom idejom demokratije, jer bi to moglo da uništi našu državu i našu du­hovnost; jer "da bi se živelo u suštinskom smislu, mora se živeti u kri­zi". Te da ne možemo osetiti život dok ne osetimo neuspeh, bedu, grm­ljavinu čelika. Ukratko: uživajte propadajući!

I premda lično problematici značenja reči nikada nisam pridavao kru­ci­ja­lan značaj, ja moram da reagujem na ovu intelektualnu prevaru, mož­da najveću u ovom veku, oko šizofrenog menjanja značenja reči. Tako, na primer, smisao demokratije danas se ne može iscrpsti, kako nas to uče neoboljševici, beznačajnom frazom da "narod mora vladati"; ne, ona se mora zasnivati na veri u razum i humanizam. A da i to ne bi os­ta­lo samo fraza, objasnimo pobliže. Kada je u doba Peloponeskih ra­to­va "velika generacija" (Perikle, Protagora, Herodot, Demokrit, Sokrat, An­tisten) stvorila u Atini elemente demokratije tog grada-države, kada je napravila veliku prekretnicu u istoriji čovečanstva formulišući načelo jednakosti pred zakonom i načelo političke individualnosti; kada je ta "velika generacija" srušila tribalističko društvo svojim učenjem da jezik, obi­čaji kao i zakoni, nemaju magijski karakter tabua, nego da su kon­ven­cionalne prirode; kada je Perikle u svojim govorima odredio pravac svih budućih otvorenih društava ("...i mada samo nekolicina može tvo­ri­ti politiku, svi smo sposobni da sudimo o njoj. Na diskusiju ne gle­da­mo kao na kamen spoticanja na putu političke akcije, već kao na ne­op­hod­nu pripremu da se deluje mudro...") — nažalost se u to doba, sti­ca­jem raznoraznih okolnosti, pojavila odmah i Platonova retrogradna ide­ja o veličanju zatvorenih društava, tj. ideja po kojoj sve promene vode ka propadanju.

Pokušavajući da skine ljagu sa imena svojih ujaka, Kritije i Harmida, Pla­ton iskazuje u svojim filozofskim i sociološkim učenjima, naročito u "Dr­žavi" i "Zakonima", otvoreni revolt protiv slobode i demokratije. Ne­će biti nekorisno da se podsetimo: posle pada demokratske Atine 404. godine pne. Platonovi ujaci su postali vođe marionetske vlasti, poznati kao tridesetorica atinskih tirana, koji su radili po upustvima iz Sparte. Za osam meseci Kritijine terorističke vladavine ubijeno je oko deset po­sto Atinjana. Laskajući učenima, bacajući na njih magiju svoje za­vod­lji­ve filozofije, Platon ruši sve tekovine "velike generacije", veru u razum, in­dividualizam, egalitarizam i slobodu. Predstavljajući se kao prijatelj pra­vednosti i slobode, on se pozivao na moral i humana osećanja svojih sa­govornika radi postizanja svojih antihumanih ciljeva — promovisanja dr­Žave u kojoj ]e biti zaustavljene sve druŠtvene promene. S tim na umu on i postavlja jedno od svojih zavodljivih pitanja: "Ko treba da vla­da?" Zloupotrebljavajući čak i ideje i misli svoga učitelja Sokrata, Pla­ton se poslužio dijalektičkim lukavstvom ne bi li nas skrenuo sa pra­vih društvenih pitanja. Duh Platonovog intelektualnog nepoštenja seže, pre­ko Hegela i Marksa, i do naših dana. I do naših prostora.

Na postavljeno pitanje "ko treba da vlada?" — sam Platon logično od­go­vara: "ne neznalice, već učeni; ne gomila nego malobrojni — ari­sto­kra­tija — elita". Već vekovima, pokušavajući da reše nagomilane pro­ble­me unutar država, mnogi ljudi nesmotreno se hvataju u koštac sa ovim kvazi-suštinskim pitanjem. "Ruso je postavio isto pitanje, ali je dao drugačiji odgovor: Treba da vlada opšta volja (narod) — volja mno­gih a ne malobrojnih. To je opasan odgovor, koji vodi do mito­lo­gi­je obogotvorenja naroda i njegove volje. Tako se i Marks pitao, pot­pu­no u Platonovom duhu: Ko treba da vlada, kapitalisti ili proleteri? I ta­ko­đe je odgovorio: Treba da vladaju mnogi, a ne malobrojni; proleteri a ne kapitalisti" (Poper). Međutim, to Platonovo pitanje su tek u novije vreme teoretičari države potpuno odbacili. Drugim rečima, kao što je to precizno u više prilika govorio Poper, "fundamentalni problem teorije dr­žave /nije pitanje ko treba da vlada/, nego je problem zauzdavanja /.../ zloupotrebe vlasti preko ustanova /.../".

Jednom je persijski car Darije zapovedio svojim dvorjanima, da ga sva­ko jutro opomenu: "Care Darije čuvaj se Atinjana". Zato, nadam se, ne­će biti preuveličano ako na kraju kažem da bi bilo veoma korisno i le­po kada bismo se u našim političkim partijama, parlamentima, školama, i uopšte u kulturi, mi danas neprestano međusobno opominjali: setimo se Sokrata! Onog Sokrata koji je govorio: "Znam da gotovo ništa ne znam, pa i to jedva!". Zato što nas je opominjao da se čuvamo dogmata i proroka koji nam nude apsolutne istine, zato što nas je učio da ima­mo veru u naš razum i razum drugih ljudi, jer nas jedino on — čovečiji ra­zum — u jednoj argumentovanoj raspravi možda može odvesti re­še­nji­ma postavljenih problema.

Ne zbog zlih sila i teorija zavera, nego usled naše duhovne skučenosti, nesposobne da prihvati drugačija iskustva, usled naše lenjosti i ne­mar­no­sti, dolazimo u bezizlazne situacije. Da bismo se učili kako da iz­be­ga­vamo takve situacije, ovu bih duhovnu šetnju završio poređenjem dva­ju srednjovekovnih tekstova — iz jednog vizantijskog i jednog za­pad­nog izvora. U vizantijskom tekstu čitamo: "Jovan je po­sedo­vao pra­vu nauku i nisu mu bile potrebne ni gramatičke beznačajnosti, ni po­zna­vanje Ho­merovih brbljarija, niti laži besednika... On se nije služio ni sofizmima, ni si­lo­giz­mi­ma koji su samo paukova mreža. Astro­no­mi­ju, geometriju, aritmetiku smatrao je ne­postoje]im stvarima..." S dru­ge strane, u tekst iz verske škole na Zapadu, pak, čitamo: "Sakupio sam mi­rakule Device, preuzete iz opisa koje sam pronašao u knjižari svete Ge­noveve u Parizu, i stavio sam ih u stihove za svoje pariske studente ka­ko bih im pružio živ primer... Materijalni predmet ove knjige su čuda sve­te Device. Međutim, umetnuo sam i činjenice koje se odnose na fi­zi­ku, astronomiju i teologiju... Konačni razlog počiva, naime, u trajnoj ve­ri u Hrista. A ona pretpostavlja teologiju, poŠtovanje fizike i as­tro­no­mije." Umesto da u stopu prate vesnike zapadnog humanizma i re­ne­san­se — (koji se već u XII veku prvo pojavljuju u logici, retorici, eko­no­miji, etici, pravu i empirijskim naukama) — jer će taj kult kritičkog mišljenja u nastajanju iz temelja promeniti način života na zemlji, Vi­zan­tinci su, "zapostavljajući svoju vlastitu mudrost", kako je to zabele­žio hroničar tog vremena Kidonis, "ova latinska rezonovanja smatrali čis­tim izmišljotinama". Da li je ovde uopšte potreban komentar?


dr Zoran Stokić, ("Prelom", 26. 1. 2000.)

Kontinuitet srpske despotije

Despotizam je doista poseban oblik vladanja čija se priroda sastoji u tome što u njemu za­po­veda samo jedan čovek ne pridržavajući se pri tom nikakvih zakona, dok je njegovo os­nov­no načelo strah!
Monteskje

Život bi na bilo kom nivou bio nemoguć bez neke vrste saznanja. Sa­zna­nje je prirodna pojava biološke evolucije. Saznanje nije rezultat pa­siv­nog beleženja iskustava, nekakav herbarijum urođenih ideja, već je funk­cija, produkt iskustva.

Za razliku od nesigurnog zdravorazumskog saznanja, središnji čin nauč­nog saznanja vezan je za pojam hipoteze. Hipoteze su neka vrsta mreža i njih naučnici stvaraju kako bi što bolje opisali stvarnost i uspešno pred­videli buduće događaje. Zanimljivo je da naši sociolozi i politiko­lo­zi ili ne žele ili nisu u stanju da se koriste hipotetičnim naučnim meto­dom. Umesto kreiranja hipotetičnih uzročno-posledičnih objašnjenja i nji­hovog proveravanja pomoću predviđanja, oni se uglavnom koriste krat­kovidim, slatkorečivim, zrdavorazumskim površnim analogijama, ko­je nisu u stanju da daju bilo kakva pouzdana predviđanja budućih do­­gađaja, ali su zato u stanju da oko sebe šire lepezu ideološke magle.

Kako to izgleda u našoj praksi pokažimo na jedom od poslednjih pri­me­ra, koje smo 19. februara 2000. godine čuli na radio-stanici "Stu­dio B", u popularnoj emisiji "Od doručka do ručka". Na brojna pi­ta­nja slu­ša­la­ca o raznim pojavama u našoj državi i društvu odgovarao je ugled­ni fi­lozof i politikolog prof. dr Svetozar Stojanović. Na našu ža­lost, i u od­govorima jednog takvog stručnjaka kao što je g. Stojanović ne­pre­sta­no se ocećalo da nešto nedostaje, da je nešto propušteno i upuš­teno! Ako 1992. godine, kao savetnik Dobrice Ćosića, on nije mo­gao da pre­po­zna u kom mi to društvenom sistemu zapravo živimo, za­nim­ljivo je da to, očigledno, nije u stanju da učini ni danas.

Meni se, pak, čini da postoji samo jedna hipoteza pomoću koje se mo­glo uspešno odgovoriti na sva pitanja koja su mu bila postavljena — hi­po­teza o despotiji! Da, prof. Stojanoviću, društveni sistem u kome mi ži­vimo jeste despotski. Da biste i vi to uvideli, potrebno je da presta­ne­te da svoje psihološke želje projektujete u činjenice. Ako vas na ovu hi­po­tezu nije navelo ni izvođenje tenkova na ulice Beograda 1991. go­di­ne, prirodno je, valjda, da vas sámo intelektualno poštenje primorava da uvidite našu društvenu morfologiju i jedan njen neumoljivi konti­nu­i­tet: oko sedam stotina godina tradicije despotizma u Srbiji — od vizan­tij­skog despotskog nasleđa, preko perioda otomanske despotije, pa sve do perioda komunističke despotije!

Još je Monteskje razlikovao tri načina vladavine državama: republiku kao "vladavinu naroda" ili "vladavinu plemstva uz poštovanje zakona", mo­narhiju kao "vlast jednog čoveka koji se pokorava zakonima" i des­po­­tiju kao "vladavinu jednog čoveka čija vlast nije ograničena nikakvim za­konima". I dok je za republiku i monarhiju veoma bitno da ljudi koji obav­ljaju javne funkcije vladaju pomoću ličnih vrlina i časti, dotle des­pot, koji vlada isključivo strahom, niti ima potrebe za kakvim vrlinama, niti mora biti častan!

Sama matrica, sam način upravljanja u ovoj savremenoj srpskoj des­po­ti­ji ostao je, naravno, isti kao i u starim orijentalnim despotijama, u ko­­jima, kao prvo, despot ne veruje nikome. Shodno tome, despota nisu oba­vezivali nikavi zakoni. Kao drugo, u fiskalnoj sferi, na poslovnom planu, u sudskim procesima i tsl. — despot je sistemom zakona (koje je mogao menjati po potrebi) stalno držao svoje potencijalne konku­ren­te u stanju političke rescepkanosti. U vojsci, policiji i obaveštajnoj služ­bi imao je fizička sredstva totalne kontrole i mogao je neprestano da se služi terorom da bi postigao svoje ciljeve. Moć orijentalnih despotija di­rekt­no je proizilazila iz psihologije straha i apsolutne nesigurnosti, koja je sistematski razvijana kod svih podanika. Neslobodni podanici imali su samo jednu brigu — oko svakodnevnog preživljavanja.

To što despotija neprestano menja svoje oblike i vidove nikako nije smet­nja da je profesionalni sociolozi, filozofi ili politikolozi prepo­zna­ju. Da bi Srbija imala budućnost, molim svakog dobronamernog socio­lo­ga i politikologa koji zaista želi evropsku Srbiju da, kad god se nađe u situaciji da odgovara na bazna pitanja o srpskoj državi ili društvu, pre svakog odgovora obavezno kroz svoj um propusti i činjenicu o tih se­­dam stotina godina kontinuiteta naše despotije. Svih tih vekova Srbi su izloženi veoma opasnom, smrtonosnom "društvenom virusu", koji ne­­prestano kruni i poništava svaki civilizovan život. "Društveni virus" des­potije zarazio je duh gotovo svakog našeg čoveka i potpuno defor­mi­­sao sve kategorije vrednosti, rada i političkih akcija. Zaraženi tim vi­ru­som, koji nam je, izgleda, prodro i u samu koštanu srž, uprkos lju­ba­vi koju naši ljudi osećaju prema slobodi, uprkos njihovoj mržnji prema nasilju, oni se ipak i dalje "prirodno" pokoravaju despotskoj vlasti i sto­ga nisu sposobni da učestvuju u stvaranju demokratske Srbije.

Da bismo se izlečili od bolesti despotizma, oni koji žele da se bave po­li­tikom u ovoj zemlji ne smeju — ni u ovim vremenima pukog pre­živ­lja­vanja — smatrati nepotrebnim i dalekim znanja iz opšte kulture. Na­pro­tiv, širenje baš tih znanja mora se podsticati u svim sferama srpskog društva. Na kako se niskom nivou naša opšta kultura nalazi najbolje smo se mogli uveriti u vreme prošlogodišnjeg pomračenja Sunca: čak su i žene u Teheranu(!) taj relativno redak fenomen posmatrale sa tr­go­va, u veseloj atmosferi; Srbi su za to vreme bili — u podrumima! Da se slične stvari ne bi ponavljale, naši bi politikolozi i sociolozi, između os­ta­log, veoma mudro uradili ako bi nam povremeno na javnim tri­bi­na­ma čitali, a po časopisima opisivali i tumačili, inspirativne i poučne za­pi­se starih evropskih putopisaca po Otomanskom carstvu iz šesnaestog, sedamnaestog i osamnaestog veka. Ti su zapisi Evropljanima itekako po­mogli da se odbrane od "virusa despotije", tj. od "orijentalnog po­li­ti­čkog čudovišta".

Tragično je za našu državu i društvo to što svi relevantni mislioci na Zapadu uviđaju da u Srbiji vlada despotizam, a naši filozofi, sociolozi i politikolozi o tome ćute. Možda će naše brojne neverne Tome (kao što je i naš prof. Stojanović), tj. one koji i dalje drže glavu, poput noja, u pesku, ne želeći da prepoznaju društveni sistem u kome žive, urazu­mi­ti, na kraju, ove Moteskjeove reči: "Onda kada vladar, svodeći sve na sebe, poistovećuje državu sa svojom prestonicom, prestonicu sa svojim dvorom, a ovaj isključivo sa svojom ličnošću, on se tada zacelo pre­tvo­rio u despota".


dr Zoran Stokić, ("Beogradske novine", 17. 3. 2000.)

Senka despotije

"Najgora je stvar obožavanje grešaka i to tre­ba smatrati kugom razuma."
Fransis Bekon

Godine 1605, kada je ovaj mudar stav izrečen, u orijentalnoj Srbiji nije, nažalost, imao ko da ga posluša. Takve savete iz prošlih vekova — a naročito one koji se odnose upravo na metod eliminacije greŠaka — mi kao narod nikada nismo usvajali, oni nisu postajali opšta mesta u našoj duhovnosti, ni tada ni kasnije, i o tome najbolje svedoči naša po­tonja i tekuća praksa. Kaže o nama Milan Kašanin: "Naš čovek naj­više voli biti učitelj i sudija čijim savetima i presudama pogovora nema."

Može li se pod tepih sakriti srpsko despotsko nasleĐe, koje, kroz peri­od vizantijske, otomanske i komunističke despotije, traje skoro sedam sto­tina godina i koje je suprotno od svakog graĐanskog nasleđa, rađanog u monarhijama ili republikama? Ako to već kriju dogmate (i oni koji su sami sebe proglasili patriotima), to ipak ne treba očekivati od onih koji se predstavljaju kao njihova alternativa. Bona fide navedi­mo samo dva primera. Dr Zoran Đinđić se čudi jednom prilikom kako i zašto Austrijanci, koji su nam po broju stanovnika jednaki, imaju 40 puta bolji standard od nas? A dr Vesna Pešić se jednom drugom prili­kom, opet, pita kako to da je za jednu peticiju, pre dvadesetak godina, bila sakupila samo 34 potpisa, u vreme kada je poljska Solidarnost već brojala deset miliona ljudi? Po mom mišljenju, tu nema mesta nikak­vom čuđenju ako se zna da su Austrija i Poljska — u vekovima u koji­ma smo mi tavorili u despotiji — živele kao monarhije. Komunistička despotija u Poljskoj, kao i kod Čeha i Mađara, nije mogla dugo da se održi jer je bila u suprotnosti sa nedespotskom tradicijom tih naroda. Ali je zato u Rusiji i Srbiji, zemljama sa već dugom despotskom tradici­jom, ta komunistička despotija zapravo naišla na plodno tle. Stoga onaj ko zaista želi dobro srpskom narodu i državi mora pre svega znati da je problem svih problema u Srbiji neraskidivo vezan za pojam despotske tradicije! Taj nakazni despotski društveni sistem jeste onaj "mrc" za koga je srpski narod vezan, evo (sa beznačajno malim prekidima), već sedam stotina godina (da ovim proširimo tezu g. Draškovića, jer, dozvo­lićete, Tito je bio samo jedan od brojnih despota koji su vladali Srbijom).

Apelujem ovde da krenemo u ispravljanje grešaka koje smo načinili u našem dosadašnjem pristupu svetu društvenih Činjenica. Naime, za svaki je društveni proces potrebna određena kritična masa. Tako je za pro­mene koje su sada potrebne nama neophodno imati — kao u Polj­skoj ili Češkoj — kritičnu masu građanski odgojenih ljudi. Zbog naše viševekovne orijentalne tradicije, međutim, u Srbiji danas naprosto ne postoji kritična masa takvih ljudi. Ukratko, hoću da kažem da je za prelaz iz despotije u republiku ili monarhiju (pa još i demokratsku) potreb­no mnogo više od formiranja nove vlade, sa novim ljudima, koji će doneti niz novih zakona; potrebno je mnogo više od uvođenja privat­ne svojine i tržišne privrede i stvaranja srednje klase. Da bi novi zakoni, kao i nove demokratske institucije, u praksi proizvodili dobre rezultate, potrebno je da budu kompatibilni sa živom, tekućom tradi­ci­jom, te, dokle god je naša tradicija despotska, o toj kompatibilnosti nema govora. Despotska tradicija je naprosto nespojiva sa demokrat­skom republikom i građanskim društvom. Da bi promene uopšte bile moguće, orijentalnu lojalnost prema despotu treba transformisati u lojalnost prema sugrađanima, prema strukovnim udruženjima, prema gradskim zajednicama i, napokon, u jedan opšti altruizam. Za prelaz iz despotije u demokratsku republiku potrebno je, znači, veoma mnogo: promena onoga što se u svakom društvu najteže i najsporije menja, a to su neki još uvek živi delovi tradicionalnih vrednosti i verovanja. Po­treb­no je, dakle, promeniti metaparadigmu na kojoj poČiva naŠa des­pot­ska tradicija! Imperativ razvoja traži od nas da se upustimo u promene takvog tipa — kulturu i tradiciju podani[tva što pre moramo zameniti kulturom i tradicijom slobode. Te promene istovremno mora­ju obuhvatiti sva područja života — politiku, privredu, ali i društveni život i kulturu.

Zbog specifičnog načina na koji su nastajale evropske države — kao složena sinteza varvarskih, antičkih i hrišćanskih elemenata i kao savez između plemića, crkve i gradova — u njima je, već od srednjeg veka, započet jedan otvoreni proces kreiranja individualnih sloboda i kritič­ke tradicije koja je omogućavala kritiku svih oblika moći i vladajućih dogmi. Glad za znanjem i oslobođeni duh naučili su Evropljane da ne postoji neporecivi propis ili autoritet, kako u društvu tako ni u samoj nauci, te da je društvu korisno samo ono saznanje koje može da se me­nja i raste.

Nasuprot evropskim monarhijama i republikama, despotije su oduvek odr­ža­vale status quo i u politici i u društvu uopšte. Drugim rečima, des­pot­ska ideologija nikada nije dozvoljavala nikakvo osporavanje, dola­zi­lo ono iznutra ili spolja. Otuda u despotijama nisu bile moguće nikakve istinske reforme institucija, kao ni bilo kakve istinske reforme u sferi znanja i verovanja.

Očigledno je, konačno, došlo vreme da se bez straha, praznoverja i laži pogledamo u ogledalo. Ako i ovoga puta, međutim, odbijemo da u ogle­dalu vidimo da je despotska tradicija utkana u suštinu našeg bića, ako i dalje budemo odbijali da učimo na sopstvenim greškama, onda ni mi sada nećemo uspeti da se uzdignemo do standardnog evropskog po­li­tičkog poretka, kao što nisu uspeli ni naši preci nekada, a to, opet, znači da ćemo — kao i do sada — dobro služiti interesima drugih. Jer, kao što reče naš Milan Kašanin, ne smemo prevideti činjenicu "da mase nisu narod, da mase bez države i bez kulture čine gomilu, i da gomile ne prave istoriju, već joj služe".


dr Zoran Stokić, ("Srpska reč", 11. 5. 2000.)

Kontinuitet Potemkinovih sela

Gospodin Vladimir Gligorov se čudi („Peščanik“, 18. 9. 2009) kako u Srbiji stalno prolaze očigledno nerealna obećanja političara. Zašto naš narod (poput naroda u Iranu, Avganistanu) nekritički veruje u „Potemkinova sela“? Kao što je, nekada davno, budućnost Egipta bila žrtvovana kultu „faraonove večnosti“, tako je i Srbija danas žrtva kulta „srbomitomanije“.

A to se događa zato što u najnovijim ratovima nisu postradali samo ljudi i naša materijalna dobra, nego su postradali i naši primarni činioci kulture - pogled na svet, vrednosti i norme! A oni su ključni za naše upravljanje sopstvenim mišljenjem, za smisleno logičko i empirijsko objašnjavanje, ali i za naše percipiranje stvarnosti i nas samih u njoj - te, na kraju, od njih zavise i naše političke odluke.

Nema takve stvari kao što je „čisto iskustvo“, već samo iskustvo u svetlosti „očekivanja“, a ta „očekivanja“ se, pak, formiraju unutar kulture u kojoj živimo. To, opet, znači da „pogled na svet“, zajedno sa „vrednostima“ i „normama“ - što su sve primarni elementi jedne kulture - direktno ili indirektno određuju nečija „očekivanja“, a time i njegov pristup „čistom iskustvu“ i stvarnosti u kojoj živi. Uprošćeno rečeno, ono što naučimo pre nego što smo dostigli duhovno punoletstvo skloni smo da posmatramo kao „činjenice“, a ono što učimo kasnije - kao „teorije“. I dok za teorije i njene termine postoji konsenzus da su „veštačke“, da su stvar intelektualne konstrukcije, intelektualno oruđe, dotle se smatra da su „činjenice“ nešto bazično i samo po sebi objektivno, nešto nalik fizičkom oruđu. Savremena epistemologija, međutim, pokazuje da i „singularni iskazi činjenica“ jesu nedefinisana univerzalna imena, koja se zasnivaju na jezičkoj upotrebi. Između jezika i načina na koji se u nekoj kulturi posmatra svet postoji uzročna veza.

Ako jezik ne evoluira iz mitske i metafizičke faze u pragmatičku i instumentalističku, on - kao što je slučaj sa našim jezikom - ostaje pre svega samo sredstvo za emocionalno izražavanje. Vinaver je već isticao da su uzori našeg jezika bili „tropi i figure narodne poezije, jezik nam je pevao, kao retko koji. Time smo dobijali moćni doživljaj, svaka je reč jako doživljavana - ali smo time gubili nešto drugo: moderne brze sklopove reči u pojmove“!

Antropologija i etnologija nam pokazuju da jezik, na primer, Hopi Indijanaca ne sadrži nikakvu referencu prema „vremenu“, a da u jezicima domorodačkih plemena ne postoji apstraktan pojam prostora. Iako domorodačka plemena poseduju veoma „oštru percepciju organskog prostora“, iako svaki član tog plemena ima „smisla za svaki i najmanji detalj u svojoj okolini“, iako i pod najtežim okolnostima on lako pronalazi put do kuće, ako ga pitate da vam taj put prikaže „šematski“, on to neće biti u stanju da učini. Ljudski se jezik prilagođava oblicima i formama opstanka, a o tome, znači, svedoče i naše predstave o prostornim i vremenskim relacijama. Dalje, na akađanskom jeziku „biti“ i „imenovati“ su sinonimi, tj. „ono što jeste“ izražava se izrekom „ono što nosi ime“, a to će reći da u tom jeziku postoji ekvivalencija između reči i stvari! Ne pravi se razlika između „označitelja“ i „označenog“. Takođe, kada su Vavilonjani pisali ep o Gilgamešu, to za njih nije bila alegorijska, mitska ili pesnička predstava sveta, to je, zapravo, bila njihova saznajnoteorijska „istina“ o svetu. Za njih nije postojala nikakva razlika između svetog i profanog. Intuicija mitotvoraca delovala je na sličan način kao i intuicija maga i vrača, bila je istovremeno veza i sa „objektom“ i sa „istinom“!

Potreba za potpunim objašnjenjem svega stara je koliko i čovekova kultura, a nedostatak takvog objašnjenja izvor je našeg najdubljeg straha. Istoricizam magova i sveštenika, koji nije pravio razliku između činjenica i normi, koji je stotinama hiljada godina davao čoveku određeno sigurno mesto u planovima prirode i Boga, uspešno je smirivao taj strah! Onoga trenutka kada je nauka na Zapadu, razdvajajući činjenice od normi, stvorila svoj empirijski kritički metod, započelo se sa obesmišljavanjem „istina“ koje su nudile magija, teologija, filozofija - započeo je „podzemni rat“ za „životni prostor“.

Lako je videti da su u Srbiji (kao i mnogim zemljama Azije i Afrike) poraženi danas postali pobednici. Neka neko napravi analizu i sintezu onoga šta prikazuju, na primer, naši elektronski mediji od 1989. god. i imaće dokaz za ono o čemu govorim: videće da je naučni pogled na svet usmenim dekretom tzv. „patriota“ uklonjen i zamenjen verskim i astrološkim fatalizmom starijih civilizacija. A tamo gde nema evolucije jezika, slobodne volje i kritičkog građanskog i naučnog mišljenja, tamo gde vlada versko-astralni determinizam (i gde su glavni kulturni događaji sport i zabava) - šta preostaje narodu nego da veruje u svakakva čuda, pa i uvek ista Potemkinova sela?

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 24. septembar 2009.)