gradjani i vremena

Građani i vremena

"Individualizam je društveni proizvod, poput svih vrsta morala i svih religija. Pojedinac prima od društva čak i moralna verovanja koja ga obogotvoruju. To je ono što Kant i Ruso nisu shvatili. Oni su svoj individualistički moral hteli da izvedu ne iz društva, nego iz pojma izolovanog pojedinca..." – Emil Dirkem

Krenemo li Dirkemovim putem, pa društvene činjenice – kao na primer pitanje šta je sa građaninom, građanskom opcijom u Srbiji danas – počnemo da objašnjavamo drugim duštvenim činjenicama, možemo kazati sledeće:

Godine 1989. imali smo prvu priliku da u doba pada Berlinskog zida zajedno sa drugim državama real-socijalizma zakoračimo u građansku demokratiju. Ta je prilika propuštena: umesto u građansku demokratiju, staljinistički bračni par nas je uveo u ratove i moralnu, duhovnu i materijalnu bedu. A ratovi su prirodan način samoodržanja despotskih sistema. Drugu priliku smo propustili 5. oktobra 2000: umesto da 6. oktobar slavimo kao prvi korak ka građanskoj demokratiji, doživeli smo samo jednu od bezbrojnih metamorfoza despotije (posle vizantijske, osmanske, komunističke faze).

Danas je godina 2014, a kada je u pitanju naše građansko društvo – u neuporedivo smo gorem položaju nego 1989! – Zašto?

Zato što se broj građana u periodu 1989-2014. sveo na minimum, na zanemarljiv broj. Od koga naša deca da uče elemente građanskog društva i kulture? Naša politička i kulturna elita je svojim činjenjem i nečinjenjem uništila, po mom mišljenju, onaj najvažniji društveni resurs – kritičnu masu građana koju smo nekada imali. A imali smo je samo zato što Tito nije bio neprijatelj nauke: fakulteti i naučni instituti bili su po svojoj prirodi rasadnici građanske kulture.

Da bi opstalo, svako društvo se služi kolektivnim vaspitanjem kojim uobličava karakter svojih članova – individua. Primarni elementi kao jezik, pogled na svet, vrednosti, norme –  posredstvom kolektivnog vaspitanja – određuju karakter jednog društva. I kao što ljudi govore maternji jezik a da pritom i ne moraju formalno znati njegovu gramatiku, tako su ti isti ljudi "vaspitani" u okviru svog društva kao individue iako ne moraju biti svesni primarnih elemenata svoje kulture.

Karakter vaše ličnosti direktan je proizvod društva, kulture u kojoj ste odrastali! Vaša je individualnost formirana u skupu društvenih institucija: porodici, opštini, školi, na poslu, medijima, u grupama istoga ranga, crkvama... Detetu se prenosi maksimum stečenih "zajedničkih" ponašanja, ono se priprema da živi kao drugi – ali ipak na svoj individualan način, jer će na kraju imati svoj karakter, svoj temeperament, svoje kognitivne spsobnosti, osoben sklop crta ličnosti.

Neke kulturne matrice vode ka liberalnom, a druge ka despotskom individualizmu. Dok su zapadna građanska društva izgrađena na normi po kojoj je individua primarni posednik prava (a moć države je ograničena na to da zaštiti ta prava), dotle su despotska društva, sa svojim vojničkim poreklom, građena na podaničkom individualizmu, država ("despotska mašina") je sve, a individua je ništa! Podanik je nastajao tako što je najpre bio dobar sin i morao pokazivati apsolutnu poslušnost pred roditeljima i učiteljima, a kasnije prema gospodaru (caru, sultanu, komesaru).

Pošto dobro i zlo, istina i laž, sloboda i ropstvo nisu psihološke konstante već su proizvod društva, prisetimo se helenskih polisa, jer su oni kvasac za sva buduća građanska društva. Najvažnije dostignuće Atine je bilo nalaženje zlatne sredine između privatnog i javnog života. Snaga polisa nije zavisila od njegovog bogatstva, nego pre svega od obima i kvaliteta vrlina kojima raspolažu njegovi građani. Aktivno učestvovanje u javnim poslovima, briga o javnom dobru, briga o građanskim slobodama, razvijanje moralnosti – najvažnija je antička tekovina za budućnost. – Međutim, kako je broj negrađana (robovi, stranci, meteci, žene, deca) uveliko premašivao broj građana, stvar sa polisom nikako se nije mogla dobro završiti. Umesto da moralizuju negrađane, trgovinu, ekonomiju, ukinu ropstvo, osude kolonijalnu eksploataciju, umesto da moralizuju rad i rade na promeni verovanja da je "svaki manuelni posao nešto nisko", umesto dalje evolucije ideja "živog polisa" Solona i Temistokla, koje su procvetale u Periklovoj Atini – aristokrate i građani poput Platona pretvorili su polis u "mrtvi grad"!

Zapadni srednjovekovni grad je uspešna evolucija polisa: većina njegovih stanovnika su slobodni građani, koji ravnopravno rade, rame uz rame. Samo građanstvo kao oblik slobodnog udruživanja zamenilo je stare veze krvi i zemlje, odnosno porodice i potčinjenosti feudalnom gospodaru. Evoluciju polisa, koja je srž zapadne civilizacije, omogućila je revolucija koja je izvršena u mentalnim kategorijama srednjovekovnog čoveka u zapadnim gradovima: u poimanju vremena (raščlanjavanje na prošlost – sadašnjost – budućnost) i u moralizaciji pojma rada!

Sve naše mentalne sposobnosti su potencijalni kapaciteti koje možemo ostvariti u praksi jedino učeći da ih koristimo. Loša praksa u kojoj se mi danas nalazimo pokazuje da prosečan stanovnik Srbije ni u 21. veku nije svoje mentalne sposobnosti izgradio na konceptu trojstva vremena! Zato "vremensko mišljenje" koje krasi ono malo građana koje još imamo valja korisno upotrebljavati, a ne ućutkivati. Samo nam takvo mišljenje može pomoći da izađemo iz sadašnjih poteškoća i ne vidimo šta bi ga moglo zameniti. A meditiranje nad politikom proizašlom iz ratnih poraza, ili iz "svetog pisma", nikada nam neće pružiti sredstva za građansku organizaciju ekonomskog i političkog života i za uvođenje više pravičnosti i humanosti.

Zoran Stokić

8.10. 2014.

Atavističko društvo

"Unezvereno Karađorđevo i Miloševo krivudanje i traženje potpore i saveza na sve strane, i u Austriji i u Rusiji i u samom Carigradu, budno iskorišćavanje susednih zapleta i evropskih političkih odnosa seća nas pomalo na Nemanjićke mučne početke i laviranje između Mađara, Bugara, zapanog carstva i Vizantije. U ličnosti Miloševoj rekapitulisan je naš patrijarhalizam, srednji vek i turska epoha. Pomoću ustavobranitelja, koji predstavljaju reakciju na Milošev despotizam, Srbija žuri da se razračuna sa srednjim vekom, patrijarhalizmom i orijentalizmom."

Vladimir Dvorniković

I dokle smo stigli sa tim "razračunavanjem" posle 200 godina?

Ostali smo u mestu! Mada su primetna i povremena kretanja brzinom puža. Za izgradnju uređenog, humanog, uspešnog građanskog društva, kakvo vidimo u Danskoj, Švajcarskoj, Holandiji..., nikada "nije bio momenat". Momenta nije bilo jer je uvek trebalo ratovati (despotska i hajdučka tradicija). A gde su ratovi, tu su vojni logori, zbegovi i zgarišta! Naša nova nacionalna državnost je potpuno "progutala" društvo.

Zašto nam se to desilo?

Zato što najgora pošast koja može da zadesi jedno društvo jeste da bude vođeno voljom "učenog neznanja". Učenom neznanju nije potrebna konceptualna lupa, a još manje mu je potrebna argumentovana empirijska rasprava. Kada je u 19. veku Evropu zahvatilo "proleće naroda", tj. stvaranje nacionalnih država, sticajem slučajnosti, jer su stege Osmanskog carstva popuštale, i mi smo se tu našli. I evo, naša nacionalna država i državni aparat su tu, ali –društvo nam je i dalje atavističko. Dogodila se "greška u koracima": umesto da društvo vodi ka državi, kao u zemljama Zapadne Evrope, kod nas se pokušava obrnutim redom!

Već je krajem 18. veka francuska ideološka revolucija, koja nije prihvatala postojeće društvene podele, legimitet suverenosti prenela na narod. To je kasnije omogućilo da se u "proleću naroda" seljak promoviše ne samo u nacionalno biće, nego i u jednu vrstu živog muzeja nacionalnih korena. Da bi nastale te "imaginarne zajednice" kao što su nacije, trebalo im je, znači, obezbediti zajedničke korene, jezik, istoriju i kulturu. U društvima bogate građanske tradicije taj se proces odvijao "u hodu", sa minimalnim utroškom društvene i države energije, u tim zemljama je građanstvo imalo umešnosti i sredstava da svoje neporecive vrline prenese na nacionalnu državu. Naša je, pak, despotska tradicija, sa svojim atavističkim društvom bez građana, težište stvaranja elemenata nacionalne države prenela na samu državu vlast i njene birokratske aparate. Izgradnja naše nacionalne države zato se sprovodi uz maksimalnu potrošnju "državne energije"!

Umesto igradnje građanskog morala, srednje klase, bazne infrastrukture, društva u kome bi ljudi želeli da žive, a ne da iz njega iznova i iznova emigriraju, takoreći sva energija se trošila na stvaranje "imidža" nacionalne države. Novac se troši na sve što je u vezi s ratovanjem, pravoslavnom crkvom, etno-selom, kao i, u novije vreme, na "brze projekte", naročito sport, estradu i tsl. Za "učeno neznanje" kategorije kao školstvo, zdravstvo, rad (ono što čini temelje uspešnih zemalja) nemaju odrednicu "nacionalno", pa su samim tim, dakle, sekundarne, postoje kao neko nužno zlo savremenog sveta, postoje jer bez njih nije moguće funkcionisanje države, ali prema kojima uvek treba ostati na distanci, jer je to nešto što može da nas "rasrbi"! Zato već oko 30 godina kulturu, medije, izdavaštvo vode samo oni ljudi koji su od državnog aparata dobili imprimatur patriJota koji rade u korist stvaranja "imidža" nacionalne države. Taman posla da rade u intresu izgradnje temelja građanskog društva – to bi bio čin veleizdaje!

Ko je omogućio da ljudska vrsta na planeti Zemlji, u rasponu od 6000 godina, od nekoliko miliona stigne do svih 7 milijardi stanovnika? Ko? Da nisu nacionalne države i njihove crkve? Da nisu spotisti i estada? Ili, ipak, naučnici? U "zemlji sporta i razonode" bilo bi zanimljivo da nam "učeno neznanje" navede sportiste iz doba Aristotela i Arhimeda, ili sportiste iz doba Galileja i Njutna, ili novije, iz doba Ajnštajna i Krika, koji su zadužili čovečanstvo, koji su stvorili pretpostavke za budućnost... Sumanutost "učenog neznanja" naročito pada u oči kada se očekuje da će neki naš sportista osvojiti medalju: onda, ako prenos tog sporta ide na RTS 2, automatski se prekida i program RTS 1, pa se isti sport istovremeno prenosi na oba kanala! Jasno je da je njihovo razumevanje sporta u kategoriji "rata, samo drugim sredstvima", znači ne sport kao rekreacija i kao nešto što može da razvija ferplej, nego kao sredstvo militarizacije društva! Dok se god u našoj kulturi, obrazovanju, medijima (na čelu sa RTS) i dalje sva energija bude trošila na stvaranje imidža nacionalne države, umesto da se i ti resursi uključe u stvaranje humanog, kritički nastrojenog građanskog društva, događaće nam se novi biblijski potopi, morbidna ubistva i nove emigracije.

Zoran Stokić 26.08.2014.

Kritički empirizam i dodole

“Prema neurosimboličkom tropizmu zvanom folklorna misao, kao što bogovi mišlju stvaraju svoje svetove, tako i ljudi oblikuju svoje. Vračanjem i molitvama, koncentracijom duha i volje, oni mogu izavati kiše, promeniti hod sunca na nabu, izlečiti bolesnog, potući svog neprijatelja, učiniti da žito raste...”

Džems Henri Brestid

Naše su dodole upotrebile suviše svoje magijske moći: zbog njihovog beskonačnog širenja iracionalnih teorija zavere i ratovanja, kompletna infrastruktura je u Srbiji oko tri decenije bila potpuno zapostavljena. To sve onda – naravno – vodi ka "biblijskim poplavama" i sličnim događanjima. Pogledajmo neke brojeve i uporedimo stvari. Onomad nam je iz šina iskočio teretni voz. Zašto? Železnički pragovi istrulili, lokomotiva se prevrnula! Pošto za poređenje ima smisla uzimati samo dva slična skupa, uzmimo Srbiju i Austriju, na primer. Da bi austrijska železnica funkcionisala na civilizovan način, za nju se izdvaja 4 milijarde evra svake godine za tekuće održavanje, investicije u nove sisteme itd. Naše su, pak, dodole svoje milijarde stavile na ratnu kartu. I koja je cena tako nerazumne politike? – Osim za ratnu mašinu i birokratske džepove, novca nije bilo dovoljno za bilo kakve državne sisteme poput železnice, vodoprivrede, zdravstva, prosvete... Tako smo mi – umesto 4 milijarde evra – godišnje ulagali u našu železnicu 200-300 milona, što nije dovoljno ni za njen puki opstanak, akamoli normalno funcionisanje. Slično stanje već tri decenije vlada u svim sistemima! Dokle će se to trajati? – Sve dok se ne izvrši "tranzicija"!

Šta je uopšte trebalo da bude tranzicija? Trebalo je da to bude ispravljanje epohalne zablude komunista da je moguća alternativa građanskom društvu i proizvodnji zasnovanoj na privatnim interesima jedinke! U Češkoj, Slovačkoj, Poljskoj, Mađarskoj tranzicija je bila sinonim za sinhronu restauraciju građanskog društva i mreže propisa na svim nivoima koji su komunističku privredu prevodili u kapitalističku. U SSSR, u Srbiji "asinhrona tranzicija" je društvo i državu odvela u privredni, moralni i politički glib, u pustoš. Zašto se to dogodilo? Pre svega zato što se naša političko-birokratska elita prepustila inerciji despotske tradicije negativne selekcije kadrova. Ti sega-mega-kadrovi nisu u stanju da se nose sa baznim elementima bilo čega, pa ni sa sinhronom tranzicijom real-socijalizma u kapitalizam. Kapitalistički sistem, koji je kao celina pokazao svoje pozitivne efekte u praksi, uspešno funkcioniše samo pod pretpostavkom sinhronog sadejstva čitave mreže institucija – kulturnih, prosvetnih, pravnih, privrednih i političkih. U protivnom, ako se dopusti razvoj samo jednog segmenta, a zanemare drugi, proizvod je nužno haos, potpuna neravnoteža u moći, što je u Rusiji i Srbiji dovelo čak do pogoršanja položaja života većine stanovništva. Zbog svoje dugovečnosti Karl Poper je bio svedok urušavanja real-socijalima (jer ono što je principski pogrešno postavljeno nužno mora propasti), te je kroz svoju epistemološku prizmu pokušao da objasni i te fenomene. Odmah je kritikovao elemente "instant tranzicije" u SSSR-u: "Zamislite pokušaj da se uspostavi ono što se zove kapitalizam bez pravnog sistema, to nužno završava u korupciji i pljački... Mislim da će proći godine i godine pre nego što se u bivšem Sovjetskom Savezu uspostavi pravni sistem i nešto poput slobodnog tržišta. Mora postojati razlika između kupovine/prodaje i pljačke. To može uspostaviti samo država uz pomoć pravnog sistema. Bez građanskog pravnog sistema može se razviti samo haos – to je moja glavna teza!" Bez sinhrone restauracije građanskog društva, građanskog morala i kapitalizma ne mogu postojati ni bilo kakvi moralni standarda u pogledu toga šta je dopušteno, a šta ne.

Kritički empirizam nas uči da se oslobađamo tabua tradicija koja nije u stanju da se prilagođava stvarnosti i promenama. Ljudska vrsta, poput ostalih vrsta, nastoji da, uz pomoć oskudnih resursa kojima raspolaže, obezbedi i poboljša svoje izglede za opstanak. S obzirom da svako društvo nužno dolazi u položaj da bude suočeno i sa prirodnim katastrofama, postvlja se pitanje: pomoću kakvih normi i pravila adekvatno prilagoditi delovanje članova zajednice tako da se uveća šansa za njen opstanak? Izbor društvenih normi i pravila može se u izvenoj meri, kako je to predložio Poper, porediti sa biološkom selekcijom među vrstama: opstaju samo ona pravila postupanja koja u datom trenutku omogućavaju grupi da se na bolji način prilagodi novonastalim okolnostima. Kao što u prirodi opstaju samo one vrste koje su se bolje genetski opremile da se suoče sa novonastalim okolnostima, tako u socijalnoj evoluciji opstaju one norme, pravila i tradicije koje uspešno prolaze kroz empirijske provere. Ovi Poperovi zaključci "učenja na greškama" važe za čitav živi svet, od amebe do čovečijeg čulnog sistema, i za funkcionisanje liberalne demokratije, međutim primetimo jedino ne važe u despotskim sistemima, kao i u hibridnim sistemima koji se oslanjaju na despotsku tradiciju. Tu ne postoji evolucija sistema, nego je sve podređeno autoritetu i on – autoritet – se štiti po bilo koju cenu, pa makar to bila i cena opstanka zajednice! Tu antievolutivnu sociološku ideju najjasnije su izrekli vizantijski sveštenici: "Ako se dozvoli priznanje bilo čije greške u despotskoj mašini, to je isto kao kada bismo iz državne zgrade izvukli makar jedan kamen, ona – država – će se urušiti." Znači, greške ne treba popravljati, važnije od popravljanja grešaka i opstanka zajednice jeste očuvanje autoriteta vlasti!

Zoran Stokić

13. 06. 2014.

Teorija zavere i "Edipov efekat"

Najpogodniji da prihvate konspirativnu teoriju i budu umešani u kontra-konspirativnu protiv nepostojećih konspiratora jesu oni ljudi koji iskreno veruju da znaju kako da naprave raj na zemlji.  Jer jedino objašnjenje njihovog neuspeha da stvore taj svoj raj jeste zla namera Đavola, čiji je jedini interes pakao.

Karl Poper

U tekstu "Teorija zavere umesto religije" gospodin Divjak je pokrenuo neka pitanja koja su važna za opstanak našeg društva, a na koja ovde želimo da se nadovežemo.

Teorija o društvenim procesima kao posledici zavere je veoma raširena i u sebi sadrži vrlo malo istine. Iako ne postoje empirijski pokazatelji koji bi svedočili o globalnim zaverama, to ne znači da ne postoje zaverenici i njihovi pokušaji da "preduprede zavere". Samo kada teoretičari zavere dođu na vlast, ona (zavera) postaje nešto poput teorije koja objašnjava stvari koje se zbilja dešavaju. Hitler i Gebels su verovali u zaveru sionskih mudraca: kada su došli na vlast, rešili su da je preduprede, da je spreče svojom  vlastitom protiv-zaverom. Za razliku od samog Karla Marksa, "vulgarni marksisti" su verovali u zaveru kapitalista, pa su njihovu zaveru sprečili sopstvenom protiv-zaverom: Lenjin ju je započeo pljačkanjem kapitalističkih banaka i ubistvom carske porodice Romanov. Te su se protiv-zavere završile logorima i gulazima i milonima ubijenih ljudi.

Naši staljinisti, zarobljenici teorije zavere, toliko su mrzeli kapitalizam i zapadno građansko društvo, da su posle Titove smrti 1980. – umesto da nas uvedu u EU (odnosno EZ) – odlučili da nas ograde od Evrope. Imali su samo jedan problem: 80% javnog mnjenja videlo je budućnost Srbije (Jugoslavije) u EZ. Zato su se oni od 1980. do skora bavili onim što se u sociologiji zove "Edipov efekat", tj. samoostvarujuće proročanstvo: "narode, pomozite nam da se ostvari naše slavenofilsko proročanstvo: kulturno-politička nezavisnost od Evrope!" Danilevski je 1871. u knjizi "Rusija i Evropa" zaključio da je započeo sumrak Evrope (njenog kulturno-političkog modela) i uspon ruskog kulturno-istorijskog načina življenja. Šta se sa Rusijom i Evropom događalo u periodu 1871-2014. – svi vrlo dobro znamo.

Da bi se ovo proročansvo ostvarilo, u Srbiji je trebalo iskoreniti kritičko mišljenje i zdrav razum. Kako to postići? Jednostavno: podsticati kič i šund, podsticati kolektivističke ideologije marksizma i fašizma, koje su za svog najvećeg neprijatelja smatrale građansko društvo, individualne slobode i demokratski sistem vladanja, podsticati čovekove iracionalne, mračne sile – savez između mača i crkve – i, naravno, sprečavati  razvoj naučne teorije saznanja. Kad nauci i školskom sistemu u nekom društvu oduzmete njihovu istoriju, filozofiju, etiku i teoriju saznanja, onda nauka i tehnika u tom društvu postaju kuća ni na nebu ni na zemlji, postaju puka skela, koju svaki, pa i najmanji povetarac lako ruši. Savremena društva i države, međutim, u životu opstaju zahvaljujući nauci kao svom nervnom sistemu i krvotoku. U takvoj anticivilizacijskoj klimi počele su bujati, kao pečurke posle kiše, brojne generacije mladih ljubitelja teorija zavere.

Ako na osobu koja danas nema razvijeno analitičko i kritičko mišljenje deluje kakva žetoka emocija (a u poslednje 24 godine takvih je prilika kod nas bilo na pretek!), na scenu stupa "naše" arhaično iskonsko mitsko iskustvo naših pra-predaka. I naš savremenik počinje da deluje u skladu sa tim pra-iskustvom. Stvar je u tome da prava podloga za mit nije misao, nego osećaj; osim toga, za razliku od kritičkog mišljenja, koje je analitičko, mitsko mišljenje uvek je sintetičko i mističko. Svet mita je uvek dramatičan – to je svet akcije, svet uvek sukobljenih sila. U svakoj pojavi mit otkriva borbu tih sila. Svi su događaji ili prijateljski ili neprijateljski, dobroćudni ili zloćudni, privlačni ili odbojni! Na ovako subjektivno izgrađene predstave o konspirativnoj teoriji "svega" u društvu dolaze potom analogije i pseudoobjašnjenja koja daju privid istinitosti, koji s jedne strane treba da kompenzuje doživljeni emocijalni naboj, a s druge strane treba da zadovolji naše psihološke želje za objašnjenjima naših sopstvenih neuspeha i slabosti. Lako se da zaključiti da je sve to postignuto po cenu praznoslovlja i opasnog dogmatizma. Konspiracija se projektuje na spoljašnje grupe, pripadnike drugih nacija, rasa, na kulturne, političke, religijske, seksualne manjine, na druge starosne grupe...

Ima samo jedan način borbe protiv ovakvog misaonog virusa (koji zaobilazi empirijska, logička i epistemološka pravila zaključivanja) a to je put prosvećenja sviju, prenošenje analitičkog kritičkog metoda mišljenja iz nauke u svakodnevne pore života. Moramo se ponovo kretati na tragu Volterovog i Hjumovog nauka da se uspešno društvo može izgraditi samo tamo gde će razum, putem otklanjanja grešaka, učenja na greškama, odneti pobedu nad glupošću i predrasudama. Glavna karakeristika čoveka nisu ni njegova metafizika, ni njegova fizička priroda, nego je to pre svega njegovo delo – rezultati njegovog rada!

Zoran Stokić

17. 04. 2014.

Empatija ili petarde

„Empatija je jedan od najvrednijih resursa na svetu. Iščezavanje empatije predstavlja važno globalno pitanje koje je vezano za zdravlje naših zajednica, bilo da su male kao porodice ili velike kao nacije.“

„Psihologija zla“, Sajmon Baron-Koen

Porast nasilja i destruktivnosti u našem društvu, naročito kod omladine, ne samo da nije u dovoljnoj meri predmet naše stručne javnosti, već analiza prirode i uzroka takvih pojava gotovo da i nema. Ljudima su svojstvene dve potpuno različite vrste agresije. Prva, “benigna” (koju kao vrsta delimo sa svim životinjama), filogenetski je programiran impuls za napad ili beg u trenucima kada nam je neposredno ugrožen život. Ova benigna agresija nužna je za opstanak jedinke i vrste i nestaje čim nestane njen uzrok. Druga vrsta agresije je “maligna”, ona nije filogenetski programirana, specifična je samo za čoveka i proizvod je njegovih kulturnih paradigmi (on je jedini primat koji ubija i muči članove svoje vrste bez razloga, bilo bioloških ili ekonomskih, i pri tome oseća zadovoljstvo). Uzroke maligne agresije u našem okruženju u poslednje dve i po decenije najpre treba potražiti u onim našim mislima, opažanjima i iskustvima koji proističu iz iracionalne kulture teorije zavere, koja nam je kao svoj glavni proizvod dala ratnu ideologiju (a kasnije i ratnu traumu, poricanje...), kao i tabue skrivene iza uzvišenih reči kao što su “čast”, “odbrana”, “rodoljublje”. Ako želimo socijalizovati omladinu moraćemo promeniti neke temeljne pretpostavke koje čine srž našeg načina mišljenja i ponašanja – naše čulne „setove“, kao i samu kulturnu paradigmu.

U srednjovekovnoj Evropi bila je zaboravljena helenistička paideia, a porodica je pre bila društvena i moralna stvarnost nego plod osećanja. Deca su doživljavana kao odrasli čim bi oko svoje sedme godine počela da se oslobađaju pomoći majke; nisu zadržavana u roditeljskom domu, nego su odlazila drugim porodicama, uz ugovor da tu borave i „uče život”, zapravo da se socijalizuju kroz šegrtovanje! Dete je, dakle, već u sedmoj godini postajalo „mlađi čovek“, a da pre toga nije proživelo razne stupnjeve mladosti (koji su postali osnovni aspekti današnjih društava). Celokupno socijalizovanje i obrazovanje u svim slojevima društva odvijalo se kroz instituciju šegrtovanja sve negde do 17. veka, kada tu ulogu preuzima institucija osnovne škole (primetimo da u tom trenutku tradicija fakulteta postoji već čitavih vekova). Škola znači da dete dobar deo svog života više ne provodi sa odraslima, te više ne uči život u neposrednom dodiru s njima. Škola postaje karantin. S druge strane, pod uticajem crkve, sudstva i države porodica postaje afektivna spona između supružnika i dece. Svoj naraštaj se više ne posmatra samo u funkciji očuvanja porodičnog imetka i časti, tako da u 19. veku konačno dolazi do obrta da se roditelji zanimaju i za vaspitanje i obrazovanje svoje dece; pre početka 19. veka ni bogati ni siromašni nisu znali ni za dečiju odeću, ni za dečije igre, niti za pravni imunitet deteta.

Opšte je mesto da nijedan događaj u celoj našoj istoriji nije toliko duboko i presudno uticao na celokupno formiranje našeg naroda koliko osmanska katastrofa krajem srednjeg veka i turska sociološka paradigma koja je vladala sve do 19. veka. Sultanov Hatišerif iz 1830. bio je vesnik konstituisanja samostalne srpske države, ali istovremeno s njim započinje i naša savremena kultura i obrazovanje, jer po tom dokumentu Srbi će „biti ovlašćeni da u svojoj zemlji štampaju knjige i podižu bolnice i škole radi vaspitavanja svoje dece“. Pored izgradnje naše samostalne države teče paralelni proces osnivanja obrazovnih i kulturnih institucija po ugledu na zemlje tadašnje Evrope. Za 150 godina ubrzanog razvoja Srbija od društva izuzetno slabe sinergije i empatije postaje društvo srednjih sinergija. Samodestruktivna ratna ideologija devedesetih učinila je da se taj započeti razvoj naše kulture počne gasiti poput plamena sveće. Dva osnovna stuba socijalizacije naše dece – porodica i školstvo – doživeli su tada regres. Bez adekvatne socijalizacije, koja bi kod njih razvila potrebne elemente sinergije i empatije, naša deca rastu u bezdušne parazite društva! Prepuštena sama sebi, ona u školi i van škole čine ono što i druga  deca – što je konformizam – ili, pak, čine ono što druga deca žele da oni čine – što je totalitarizam.

Naše školstvo, koje je nekritički shvatilo ideje prosvetitelja i pozitivista, nalazi se na kulminacionoj tački jedne retrogradne oscilacije. Težište je stavljeno na znanje, na nektitičko „bubanje“ savremenih naučnih teorija (na gradivo koje nije u skladu sa prihologijom dece u tom uzrastu), a nauštrb socijalizacije i pedagogije. Primarno u našim školama mora biti razvoj i nega socijalnog i kulturnog zdravlja, razvoj sinergije i empatije, primarno mora biti podsticanje humanističkog obrazovanja te razvoja slobodnih, kritički nastojenih budućih građana duštva. A sve to kroz učenje elemenata naučnog metoda ne sa ciljem bavljenja naukom (to nikako ne može biti funkcija osnovne škole), nego sa ciljem stvaranja građanske svesti i uvećanja empatije kod đaka, jer bez empatije rizikujemo da veze raskinemo, da povređujemo druge, da izazivamo konflikte. Sa empatijom, pak, imamo resurse da rešavamo konflikte, povećamo kohezivnost zajednice i rastvorimo bol i patnje drugih osoba...

Zoran Stokić

3. 01. 2014.

150 godina tehničkih nauka i kritičke tradicije u Srbiji

(Povodom 150-godišnjice Velike škole)

prof dr Zoran Stokić

Znanje je ne samo mogući, nego i nužan proizvod prirodne selekcije i upravo zahvaljujući njemu mi kao vrsta još postojimo. Percepcija, memorija i ispravno zaključivanje omogućavaju kauzalne procese koji proizvode znanje. Bez razmišljanja i znanja ne možemo otkriti ni najobičnije činjenice, a kamoli stvoriti misaona oruđa neophodna za naš opstanak. Istorija nam govori da je do sada na hiljade naroda izumrlo. Zašto su izumrli? Pre svega zato što su unutar svojih kulturnih matrica imali problem sa ispravnim zaključivanjem. Svaki pojedinac se rađa u jednoj kulturi verovanja, zaključivanja, oruđa, običaja i ustanova, koje postoje pre njega. U našim mozgovima se odvija sinteza kulturnih elemenata, tj. naš mozak je samo katalitički činilac u tekućem kulturnom procesu. Zato je polje kulture i obrazovanja toliko bitno. Da se Isak Njutn rodio i živeo u indijanskim plemenima, on danas svakako ne bi bio univerzalna ikona nauke.

Naučno znanje je sociološko-biološki fenomen i njegova je osnovna funkcija da omogući onome ko ga poseduje da se dobro adaptira na sve promene. Onaj ko nije u stanju da se adaptira na promene umire i nestaje. Kada čovek gleda stradanja i golgotu kroz koju neprestano prolazi srpski narod, ne može, a da se ne seti jednog drugog slovenskog naroda – Čeha. Ne mogu da se ne setim istorijske činjenice da na Prag nikada nije pala nijedna bomba, a da se bombama koje su padale na Beograd ne zna broja. Ne verujem u ono što su nas oduvek učili: da je to primarno stvar geografije, vere i psihologije. Neobaveštenost i predrasude vekovima nas sprečavaju da uvidimo da su njihovi i naši životni putevi bili toliko različiti isključivo zato što smo – u sociološkom smislu – prihvatili različite društvene modele. U srednjem veku oni su prihvatili policentrični društveni sistem zapadnog feudalizma, a mi monocentrični vizantijski (a kasnije osmanski) društveni model.

Ulaskom u vizantijski mediteranski krug naši daleki preci stvorili su uslove za kulturni preporod društveno-despotskog tipa. Srbija je polako prestajala biti pastirska i seljačka zemlja i počeli su se javljati utvrđeni gradovi sa dvorcima, crkvama, manastirima, freskama, dekorativnom plastikom, gradskom muzikom i književnošću. Na drugoj strani, ulazeći u zapadni društveni krug, koji još nije poznavao moć totalitarne države, Česi su poput Franaka, Germana,..., takođe prestajali biti seljačka zemlja i počeli su graditi utvrđene gradove sa dvorcima i crkvama. Ono što naši istoričari, socioloci i političari, međutim, nikada nisu želeli da vide jeste činjenica da je kopiranje vizantijskog društvenog sistema za naš narod bilo itekako retrogradno sa samog sociološkog stanovišta. Birajući bogatu, staru i svetu Vizantiju, Srbi su sebe nehotice predodredili da u sociološkom smislu drže kopču sa prastarim okoštalim totalitarnim sistemima – Vavilonom, Asirijom, Persijom, Egiptom. Birajući siromašnu, primitivnu Evropu, Česi su u  sociološkom smislu izabrali libaralni sistem, tj. izabrali su ono što je bilo u nastajanju, u evoluciji.

Vreme je zato da se konačno suočimo sa činjenicom da vizantijski despotski društveni model, kao i gradovi vizantijskog tipa, ma koliko ekonomski i kulturno razvijeni, nisu bili u stanju da iskorače iz srednjevekovlja. Ono što je Evropu izvelo iz srednjeg veka bio je socijalni tip slobodnog građanina, koji se pojavio u zapadnim policentričnim gradovima. Gradske opštine, strukovna udruženja, jako privatno vlasništvo (koje za sobom povlači i određenu političku moć) i, iznad svega, gradski slobodni univerzitet i ideologija nove nauke trasirali su, znači, put kojim je Evropa napuštala srednji vek.

Dok smo mi, živeći sticajem okolnosti u vizantijsko-osmanskom svetu, bili prinuđeni da ponavljamo “despotsku političko-kulturnu tradiciju”, kultura zapadnih gradova nagonila je zapadni svet da, osim u hrišćanstvo, još od ranog srednjeg veka počne da veruje i u druge stvari: u razum i empiriju, na primer! Tako, dok su naši Nemanjići, po ugledu na vizantijske vladare, gradili manastire (Milutin ih je sagradio čak 40!), u evropskim gradovima već počinju nicati fakulteti, na kojima su studenti, u okviru trivijuma i kvadrivijuma, bili učeni da poštuju kult razuma i empirije! Mnoga sveštena lica, koja su učestvovala u izgradnji Remsa i Šartra, na primer, već tada počinju tvrditi da sam “racionalni empirijski metod” mora imati prioritet nad “autoritetom”! Rodžer Bekon ide tako daleko da 1268. u pismu tadašnjem papi predlaže da logičko deduktivno mišljenje (koje su razvili Grci, a kasnije koristili hrišćanski teolozi) mora biti podvrgnuto kontroli “scientia experimetalis”! Iznosi: “iznad svih znanja i veština stoji veština vršenja eksperimenata i ta nauka je carica svih nauka”! Da, tu, na prvim gradskim evropskim univerzitetima, udareni su temelji novoj tradiciji, “tradiciji učenja na greškama”!

Opšte je mesto da nijedan događaj u celoj našoj istoriji nije toliko duboko i presudno uticao na celokupno formiranje našeg naroda koliko osmanska katastrofa krajem srednjeg veka i tursko gospodarenje sve do 19. veka. Sultanov Hatišerif iz 1830. bio je vesnik[1] konstituisanja samostalne srpske države, ali istovremeno s njim započinje i naša savremena kultura i obrazovanje, jer po tom dokumentu Srbi će „biti ovlašćeni da u svojoj zemlji štampaju knjige i podižu bolnice i škole radi vaspitavanja svoje dece“[2]. Sve do kraja 19. veka pored izgradnje samostalne države teče paralelni proces osnivanja obrazovnih i kulturnih institucija po ugledu na zemlje tadašnje Evrope[3]. Od osnivanja 1863, Velika škola je kao najviša obrazovna institucija uspešno obavljala tu funkciju preko 40 godina, sve do 1905, do njene transformacije u Univerzitet[4]. U njoj su znanje stekli budući ugledni profesori Univerziteta kao što su Kosta Stojanović, Mihajlo Petrović, Jovan Cvijić, Sima Lozanić, Ljubomir Klerić i drugi. Istorijat usvajanja Zakona o Univerzitetu istovemeno je i istorijat političkih, naučnih, kulturnih i ekonomskih događanja u Srbiji tog vremena. Sudbina Univerziteta organski je bila povezana sa svim oblastima života baš zato što su mu uloga i značaj bili znatno širi od samog obrazovanja. Kao što je u svom govoru u Narodnoj skupštini 7. februara 1905. rekao Andra Nikolić, ministar posvete u Pašićevoj Vladi, sam akt stvaranja Univerziteta imao je značaj „skoro kao proglašenje nezavisne kneževine Srbije“, jer je svojom ulogom u prosvećivanju doprinosio i jačanju državne nezavisnosti. Tu tezu Nikolić je obrazlagao time da se osnivanjem Univerziteta Srbija i u nauci i obrazovanju oslobađa zavisnosti od stranih država, čime se postavljaju temelji suštinske državne samostalnosti. Stvaranje Univerziteta smatralo se ne samo naučnom i prosvetnom obavezom, nego i nacionalnom, pa na tom skupštinskom zasedanju neki poslanici ističu: „putem Univerziteta širiće se misao o jednistvu srpskog plemena preko granica današnje Srbije. Taj kulturni centar biće najmoćnije oruđe za širenje našeg uticaja.“ 27. februara po starom kalendaru, ili 12. marta po novom, u Skupštini je izglasan Zakon o Univerzitetu kao „najvišem samoupravnom telu za višu stručnu nastavu i za obrađivanje nauke“!

U ontogenezi nove srpske države moglo bi se kazati da su godine funkcionisanja Visoke škole (do njenog prerastanja u Univerzitet) najviše doprinele da se čitava ona duga filogeneza kroz koju su prošle evropske države ovde u zgusnutom obliku odvije za samo tih oko 40 godina. Jer, podsetimo se, u tom procesu je trebalo prevladati brojne vekovne anahronizme. U osvit 19. veka Srbi Šumadinci bili su mahom seljaci, neuk narod, jer, prema Vukovom zapisu, ni u 100 sela nije bilo nijedne škole... Jedini uzor, politički i kulturni obrazac ponašanja, nalazili su pre svega u osmanskoj vladavini... A kako izgleda život u monocentričnim despotskim sistemima najslikovitije je opisao putopisac Riko, koji na početku svoje "Istorije sadašnjeg stanja Otomanskog carstva" iz 1669. godine kaže: "... i kada uzmem u obzir da se među Turcima vrlina tako slabo nagrađuje, a poroci tako retko kažnjavaju, što vladaru ide naruku, kao i to na koji način u toj zemlji ljudi odjednom, zahvaljujući laskanju, nekoj slučajnosti ili samo sultanovoj blagonaklonosti, bivaju postavljeni na najvažnije i najistaknutije položaje koji donose najveći ugled u Carstvu, iako nisu plemenitog porekla i mada su potpuno ništavni i ne raspolažu nikakvim iskustvom u vođenju svetskih poslova, kada uzmem u obzir koliko malo vremena oni opstaju na tako istaknutim položajima i kako sultan jednim migom naređuje da ih smaknu, kao i to da se Turci grozničavo, više nego pripadnici svih ostalih naroda sveta, trude da se brzo obogate, premda znaju da njihovo bogatstvo predstavlja za njih okove i da naposletku mora da dovede do njihove propasti i pogibije... održavanje takve države moram da pripišem pre natprirodnom uzroku nego mudrosti onih koji njome upravljaju."

Taj nezdrav društveni milje još je više pogoršavan „separatističkim“ nahijskim instinktima, koji nisu bili prevladani ni u Karađorđevom ustanku, ni u Miloševoj kneževini. Kopirajući osmanski način vladanja, Miloš je Srbiju smatrao svojim „domazlukom“ i vladao njome kao „mali sultan“, a prema ministrima i činovnicima se, po rečima Slobodana Jovanovića, ophodio kao prema svojim ličnim slugama. Ta „država“ više je ličila na posed i vladavinu nekog srednjevekovnog feudalca, kombinovanu sa slovenskom patrijarhalnošću i istočnjačkim despotizmom, nego što je mogla ličiti na evropske države 19. veka. Dve dinastije i nekoliko partija, kaže Dvorniković, našlo se u ljutoj međusobnoj borbi oko toga ko će seljačko-patrijarhalnom narodu „navući zapadno-evropsku državnu uniformu“. Ipak, i pored svih tih brojnih negativnih sila u nama i oko nas, nastavnici i đaci Visoke škole, i kasnije Univerziteta, pokazali su se kao ogromna vitalna snaga koja je pomogla da se primitivno društvo zameni elementima građanskog društva, te da država zameni pleme i klan.

Promene u sferi rada i proizvodnje takođe su diktirale potrebi za odgovarajućim srednjim i višim obrazovanjem. Proces industrijalizacije Srbije (zamena zanatskog načina prozvodnje naprednijim oblicima), koji je krenuo iz Kragujevca, rezultat je i funkcionisanja prve gimnazije u Srbiji 1833[5], kao i funkcionisanja Liceuma Knjaževstva Serbie[6], osnovanog u Kragujevcu 1838. godine. Prvi rektor Liceja u Kragujevcu, Atanasije Nikolić (1803-1882), bio je istovremeno i prvi školovani inženjer u Srbiji. U Kragujevcu su nastali prvi industrijski proizvodni pogoni, građeni za sopstvene potrebe i sopstvenim znanjima. Prvo je izgrađena topolivnica, čije je početke označilo prvo uspešno livenje topova u oktobru 1853. godine. Značajan iskorak u tehnološkom smislu ostvaren je 1857, kada je dovršena gradnja i montaža prve domaće kovačnice za kovanje u kalupima. Prvo električno osvetljenje, bazirano na dinamo mašini snage 5kW...

19.06.1846[7]. – formira se Inženjerska škola (na nivou srednjeg obrazovanja u trajanju od 3 godine) pri Popečiteljstvu unutrašnjih dela (a ne pri Liceju). To je početak ne samo mašinskih nauka, nego i građevinskih nauka i arhitekture.

18.03.1850. godine – osnovana je Artiljerijska škola. (Još u decembru 1837. počela je sa radom Vojna akademija, ali je ova škola već posle šest meseci zatvorena[8]. Nekoliko godina kasnije Ilija Garašanin, koji je bio zadužen za Garnizonu vojsku, predložio je da se osnuje Artiljerijska škola i na taj način unapredi vojna sprema Kneževine Srbije. Državni Savet je usvojio taj predlog, a knez Aleksandar Karađorđević ga je odobrio 18. marta 1850. godine. Artiljerijska škola je prva vojna visokoškolska ustanova u Srbiji, čije tradicije danas čuva Vojna akademija u Beogradu.)

15.09.1853. – na Liceju (koji takođe traje 3 godine) formiraju se 3 odeljenja od koji je jedno Odjelenije jestestvoslovno i tehničesko, i tada po prvi put počinje obrazovanje inženjera na fakultetskom nivou u Srbiji;

29.09.1863. – Licej se preimenuje u Veliku školu, studije se produžavaju na 4 godine, a iz odeljenja formiraju se fakulteti i tako nastaje poseban Tehnički fakultet.

Kratak istorijski pregled razvoja mašinskog fakultetskog inženjerskog obrazovanja do osnivanja zasebnog fakulteta:

Početak nastave i obrazovanja na visokoškolskom nivou u oblasti mašinstva vezuje se za 20.12.1873. god. kada je na predlog Akademskog saveta Velike škole Izmenama i dopunama zakona na Tehničkom fakultetu uveden predmet Mehanika i nauka o mašinama, pri čemu je osnovni razlog bio predviđena izgradnja železničke pruge.

19.01.1880. – Odlukom Narodne skupštine predmet se razdvaja na dva zasebna: Teorijska mehanika i Nauka o mašinama. Mehaniku nastavlja da predaje Klerić, dok se za Nauku o mašinama traži stalni nastavnik[9].

24.11.1887. to postaje inž. Svetozar Zorić, koji je sve do penzionisanja 1925. bio na čelu nastavničkog kolegijuma u Odseku za mašinske inženjere.

06.01.1897. – Tehnički fakultet uvodi tri odseka od koji je jedan Mašinsko-tehnički. 30.09.1900. – Odsek zvanično menja naziv u: Odsek za mašinske inženjere.

27.02.1905. – Velika škola se proglašava Univerzitetom, i pored postojećih fakulteta (Pravnog, Filozofskog i Tehničkog), dodaju se Bogoslovski i Medicinski fakultet.

1912-13 – Balkanski ratovi ometaju rad Univerziteta, a

1914-18, tokom Prvog svetkog rata, on se sasvim prekida.

1919. – ponovno otvaranje Univerziteta. Zbog povećanog broja studenata uz Kapetan-Mišino zdanje se dograđuje zgrada za potrebe grupacije tehničkih nauka.

1922. – Tehnički fakultet formira sledeće odseke: Mašinsko-elektrotehnički (Elektro-mašinski), Građevinski, Arhitektonski i Tehnološki.

1931. – Tehnički fakultet se seli u zgradu koja je sazidana po projektu na bivšem Trkalištu (Bulevar Kralja Aleksandra 73). Krajem *1940. završava se zgrada za Mašinske laboratorije u Grobljanskoj (Ruzveltovoj) ulici.

1941-45 – prekid zbog Drugog svetskog rata, a u prvoj školskoj 1945/46 bilo preko 975 studenata (530 novih) na Elektro-mašinskom odseku Tehničkog fakulteta, pa zbog toga 25.03.1946. dolazi do osnivanja posebnih odseka, Mašinskog i Elektrotehničkog.

21.06.1948. – Uredbom se Tehnički fakultet izdvaja iz sastava Univerziteta u Tehničku veliku školu, a odseci pretvaraju u fakultete. Tako nastaje današnji Mašinski fakultet, koji pored odseka koje je do tada imao (Opšte-mašinski, Železničko-brodski, Vazduhoplovno-motorizacijski), krajem 1946. god. osniva i grupu za Vojno mašinstvo.

25.10.1948. – prvi dekan Mašinskog fakulteta je prof. Vladimir Farmakovski.

Od 1960. Mašinsi fakultet je u novoj zgradi u 27. marta 80.

Gledano globalno, nauka i u Srbiji dva veka upravlja našom državnom praksom – ne, međutim, i našom dušom! Naša duša je ostala zarobljena u mitu, religiji, astrologiji, vradžbini, ona i dalje živi vođena sistemima zaključivanja i vrednosti koje je nauka odavno obesmislila. Ko kod nas određuje šta je dobro, a šta zlo? Šta je zločin? Određuju baš oni tradicionalni sistemi koji su moral uvek stavljali izvan čovekovog domašaja. Nama su vrednosti oduvek bivale nametane (vizantijska, osmanska, komunistička faza), mi nismo bili kreatori vrednosti. Nama je, zato, danas u Srbiji nauka potrebnija nego u zemljama Zapada, jer, pored svoje osnovne funkcije, ona ima i još jednu ulogu – pedagošku – i zapravo je ona, smatramo, za nas daleko najvažnija. Nauka može i treba da nam pomogne da izgradimo građansku kulturu i moral. Već 20 godina stanje u našim školama, fakultetima, medijima, institucijama kulture, parlamentu i tsl. progresivno se udaljava od temeljnih postavki te kulture i morala. Nivo znanja i metode zaključivanja svakim danom u Srbiji nezadrživo regrediraju. To se vidi na svakom koraku. Koliko još katastrofa treba da zadesi naše društvo, da bi naši političari zaključili da se ni naša kuća ne može graditi bez temelja? Ti temelji u 21. veku ne mogu biti ništa drugo do procesi naučnog zaključivanja. Naučna metodologija za svakoga od nas mora postati "bukvar", koji smo usvojili ne da bismo bili naučnici, nego da bismo bili građani! Ko želi da donosi sudove mora najpre da prihvati empirijske uslove i pretpostavke procesa donošenja sudova.

---

[1] Ovim hatišerifom sultana Mahmuda Srbija je dobila unutrašnju autonomiju, Miloš Obrenović proglašen za kneza, a Srbima je omogućena sloboda vere i pravo izbora mitropolita. Na osnovu ovog akta stvorena je nova državna organizacija i započet razvoj državno-pravnih institucija, što je vodilo potpunom osamostaljivanju Kneževine Srbije.

[2] Tako na primer Licej je osnovan u Kragujevcu 1. jula 1838. (nastava počela 1. oktobra 1838), a prvi profesori su bili profesori Kragujevačke gimnazije Petar Radovanović i Atanasije Todorović. Prve godine postojao samo jedan smer (opšti), a druge godine uvedeni su smerovi „filozofija“ i novi predmeti: fizika, praktična geometrija, francuski. 1840/41 uvedeno je i pravoslavno odeljenje. 1840. su i Licej i gimnazija preseljeni u veći, novi prostor „gostinsku ili gospodar Jevremov konak“; prvi rektor je bio Atanasije Nikolić (1.10.1838), koji je predavao matematiku i izdao knjige „Algebra za filozofski odsek na Liceju“ (26. 09. 1839, 169 strana) i „Elementarna geometrija za filozofski odsek Liceja“ (1841). Na zahtev profesora Licej je 1841. premešten iz Kragujevca u Beograd: nastava se u početku odvijala u privatnoj kući, a od 1844. u konaku kneginje Ljubice. 1844, na zahtev Sterije Popovića, uvodi se mesto i rang Liceja („Velikog učilišta“). 1853. Licej se reformiše u tri odseka: pravni, prirodno-tehnički i opšti (filozofija). 1843. na njemu studira 24 đaka, a 1847/48 broj đaka je 60.

[3] Zapravo već od 1808. od Ustaničke velike škole (prvo u privatnoj kući u Gospodar Jevremovoj br. 22, kasnije u Gospodar Jevremovoj br. 21 današnji Dositejev i Vukov muzej), u Srbiji se započinje s višim nivoom nastave. Vrata “ustaničke Velike škole” otvorena su besedom Dositeja Obradovića “O dužnom počitaniju k naukama”! Prvi đaci bili su sinovi i rođaci ustaničkih vođa, a prvi predavač, organizator i upravnik bio je Ivan Jugović. (Velika škola je bila nužna i neophodna radi obrazovanja kadra za vođenje države u nastajanju, te su đaci sa završenim trećim razredom odmah raspoređivani na razne vojne i administrativne dužnosti.) Vuk Karadžić i Lazar Arsenijević Batalka, najpoznatiji đaci te Velike škole, omogućili su nam da se upoznamo sa prilikama u kojim je škola radila. Mnoge događaje i činjenice o nastavi iznesene su u Vukovom radu “Praviteljstvujušči sovjet serbski za vreme Karađorđevića ili otimanje ondašnjih velikaša oko vlasti” i u prvom delu Batalkine “Istorije srpskog naroda”. Nastavu je u početku držao Jugović, kada udžbenika još nije bilo. Ali se 1809. pojavljuje “Čislenica ili Nauka Računa” Jovana Došenovića. (Iz “Srpske bibliografije” Stojana Novakovića 1869. saznajemo, međutim, da  su na našem jeziku postojale knjige računa koje prethode Došenovićevoj, te se kao najstarija može smatrati “Novija serpskaja aritmetika” Vasilija Damljanovića iz 1767.)  Turska osvajanja 1813. dovode do prekida prosvetnih aktivnosti. Hatišerif iz 1830. značio je prekretnicu, te je školske 1835/36. Srbija imala 26 državnih, 27 opštinskih i 17 privatnih škola. Prva štamparija je započela sa radom u Beogradu 1831, a po zamisli Dimitrija Davidovića i ukazom kneza Miloša Obrenovića, 1832. je otvorena Narodna biblioteka. 1838. u Beogradskoj gimnaziji osnovana je Univerzitetska bilioteka, 1842. osnovana je Lekarska biblioteka, a 1844. i Narodni muzej. 1845. Vuk Marković formira zbirku instrumenata i učila za fiziku. 1851. pokrenuta je prva državna ekonomija na Topčideru. Tu su izvršeni prvi eksperimenti sa đubrenjem zemlje,  prva ukrštanja domaćih i uvezenih rasa stoke, izvršena su i prva meteorološka merenja. 1853. na Liceju je otvorena Katedra za hemiju (preteča današnjeg hemijskog fakuleteta), a 1855, zaslugom Josifa Pančića, formirane su biblioteke i kabineti prirodnih nauka. 1863. osnovano je Srpsko učeno društvo tako što je najpre bilo ukinuto književno društvo srpske slovesnosti iz 1841. Prvi predsednik bio je Jovan Gavrilović. Društvo je, sa svoja 24 redovna, 44 počasna i 64 dopisna člana, imalo četiri odseka: Odsek za prirodno-matematičke nauke, Odsek za veštine, Odsek za moralne nauke i Odsek za istorijske nauke. Zadatak im je bio da se bave prikupljanjem raznih naučnih podataka, starih knjiga i rukopisa i istorijskih dokumenata o našoj prošlosti, snimanjem arheoloških spomenika, topografskim ispitivanjima, beleženjem meteoroloških podataka. Sve je to publikovano u 75 brojeva Glasnika Srpskog učenog društva. Godine 1863. Licej je iz Konaka kneginje Ljubice preseljen u završeno kapetan-Mišino zdanje.

[4] 1868. po projektu Jovana Frencla izgrađena je prva gradska bolnica. Pored Kapetan-Mišinog zdanja, ova bolnica (Džordža Vašingtona)  predstavlja najznačajniji primenr romantičarske gradnje u nas. Pančićeva stara Botanička bašta (1874) je 1889. prerasla u Botaničku baštu “Jevremovac” (na preko 5 hektara u užem gradskom jezgru obuhvatala je staklenu baštu i prostorije Instituta za botaniku – upravnu zgadu, ledaru, herbar, biblioteku, slušaonice i laboratorije. Formirana je astronomska opservatorija 1881, a nova zgrada je nastala 1929-1931. po projektu pionira srpskog modernizma u arhitekturi, Čeha Jana Dubovog. Astronomska opservatorija imala je izuzetan značaj u oblasti istraživanja, univerzitetske nastave i astronomije, koja je neodvojivo vezana za ime Milutina Milankovića, jednog od naših najvećih teorijskih naučnika.

[5] Avram Mrazović je u Somboru osnovao prvu srpsku višu učiteljsku školu 1778. Novosadska gimnazija 1815...

[6] Ukazom Kneza Miloša Obrenovića Velika škola je obnovljena 1. jula 1938. osnivanjem Liceja u Kragujevcu. U prve dve godine predavana je filozofija, čista matematika, statistika, opšta istorija, nemački jezik i crtanje. Licej je ostao u Kragujevcu sve do 1841. Zakon o Velikoj školi usvojen je 24. septembra 1863. Osim transformacije Liceja u Veliku školu, došlo je i do preseljenja nove škole iz konaka kneginje Ljubice u palatu Miše Anastasijevića (1803-1885). najbogatijeg čoveka u Srbiji tog vremena. Palata “dunavskog kapetana” je građena od 1857. do 1863. po projektu češkog arhitekte Jana Nevole i  građevinara Josifa Štajnlehnera i bila je zamišljena za dom “potencijalnog kraljevskog para”, Anastasijevićeve ćerke  Sare i Đorđa Karađorđevića. Ali kako je 1859. na svetoandrejskoj skupštini na presto vraćen Miloš Obrenović, Anastasijević ju je pri kraju izgradnje zaveštao “svome otečestvu” za smeštaj školskih i prosvetnih ustanova. Ako je ustanička Velika škola iz 1808. brojala nekih dvadesetak đaka, na Beogradskom univerzitetu je na početku njegovog rada, na primer, 1906/7. godine, tehničko odeljenje imalo 149 studenata (od toga 99 na građevini, a 50 na mašinstvu i arihitekturi), da bi današnji Univerzitet brojao nešto manje od 100.000 studenata, 31 fakultet, 10 naučnih instituta i oko 7000 predavača. Od 1905. do danas na BU je diplomiralo oko 350.000 studenata, a doktorat nauka steklo oko 13.000 akademaca.

[7] U Francuskoj je tokom 17. i 18. veka bilo više inženjerskih škola. Za vreme Francuske revolucije sva je nastava bila obustavljena (jer je revolucionarna vlast sa podozrenjem gledala na profesore i studente), ali Francuska je u isto vreme vodila i ratove i imala je veliku potrebu za inženjerskim poslovima izgradnje puteva, mostova, utvrđenja, razvoj artiljerijskog oruđa i tsl... Tada je jedna grupa njihovih naučnika na čelu sa matematičarem Gasparom Monžom predložila novoj vlasti da se stvori jedna inženjerska škola novog tipa, koja bi zamenila sve prethodne škole pod starim režimom. Predlog je 1894. prihvaćen i Ecole Polytechnique je počela sa radom 1895. Bila je to škola sa potpuno novom organizacijom (sve privilegije ukinute), a na potencijalno studiranje u njoj mogli su računati svi staleži. Uvedeni su prijemni ispiti (da bi se upisali najbolji, najsposobniji). Nastava u ranijim inženjerskim školama je izvođena po metodi majstor-šegrt, gde je nekoliko đaka od profesora učilo kako da konstruiše i projektuje neki objekat, najkraćim putem su se dobijala specijalistička znanja, a skupnih teorijskih predavanja nije bilo. Sada je težište upravo bilo na fundamentalnim naukama, na matematici, fizici, hemiji... Za razne inženjerske prakse nađena je mera u fundamentu. Sa tako stečenim opštim, fundamentalnim znanjima u Politehničkoj školi studenti su potom išli u pojedinačne zanatske škole...

[8] Interesi Francuza za Srbiju zbog Krimskog rata dovode do bliske saradnje u podizanju Topolivnice i obrazovanja kadra. Inženjerijski kapetan Ipolit Monden (Hippolyte Mondain) bio je poslat u Beograd s prvom misijom za vreme Krimskog rata (1853-1855). U periodu od nekoliko godina on će sačiniti plan mreže puteva i odbrane Srbije, preraditi program artiljerijske škole i formirati izvestan broj vojnih kadrova. Monden pre svega stvara vojsku rezervista koji se mogu brzo mobilisati, srpsku narodnu vojsku. Kao dobar poznavalac Balkana, on će već osamdesetih godina izvestiti da se "manevri odvijaju s poletom i zajedništvom koji bi se teško mogli očekivati od neregularnih trupa".
Tada stvorene veze dovešće do toga da prvi ministar vojni u Srbiji bude upravo Francuz Ipolit Monden (1861–1865), koji je kao kapetan bio zadužen da 1856. napravi temeljnu studiju o Srbiji. Monden je praktično ustrojio novo Ministarstvo vojno. U njegovoj kompetenciji bilo je i ministarstvo građevina ili dosledno, prema francuskom uzoru – javnih radova (jer su putevi, mostovi, vodosnabdevanje, a kasnije i železnice, bili u svim evropskim zemljama najvažniji uslov mobilizacije i ratnih operacija). Mondenova desna ruka bio je Blaznavac. Ruska pravila i zakoni zamenjeni su francuskim, ili su bili nešto malo prilagođeni srpskim prilikama. Ustanovljeni su penzioni fondovi za pomoć oficirima i podoficirima, reorganizovana zdravstvena služba, unapređeno je i konjogojstvo kao preduslov podizanja ratne armije, a i mnogo šta drugo. Srpska skupština je pre samog dolaska Mondena donela Zakon o Narodnoj vojsci...

^[9] Za potrebe vojne akademije, profesor matematike i mehanike (i član Srpskog učenog društva) Stevan Zdravković (1850-1921) napisao je 1875. prvi udžbenik mehanike („Osnovi Mekanike – Kinematika“, Beograd 1875, str. 303; „Osnovi Mekanike – Dinamika i statika“, Beograd 1877, str. 574; „Osnovi Mekanike – Hidrostatika, hidrodinamika i hidraulični motori“, Beograd 1880, str. 387). (Prof. Dragan Trifunović je, međutim, u Arhivu Srbije pronašao dokumenta koja pokazuju da je za potrebe nastave iz mehanike na Liceju Emilijan Josimović (1823-1897) napisao udžbenik iz mehanike 1861. godine, ali on, sticajem raznih okolnosti (problemi sa štamparijom u Štutgartu, materijalni i organizacioni problemi, česte smene osoblja u ministarstvima, ratne okolnosti... dokumenti o tome se protežu kroz razdoblje od čitavih 13 godina), nikada nije odštampan, a rukopis je u međuvremenu izgubljen.

Nekoliko godina po dolasku na Veliku školu, počev od 1880, Ljubomir Klerić je počeo objavljivati svoj udžbenik mehanike za potrebe nastave koju je držao studentima tehnike: „Teoriska mekanika za učenike Velike škole po J. Vajsbahu I – Kinematika, dinamika i statika“, Beograd 1880, str. 624; „Teoriska mekanika za učenike Velike škole po J. Vajsbahu II – Nauka o elastičnosti i jačini čvrstih tela“, Beograd 1883, str. 625-1072;  „Teoriska mekanika za učenike Velike škole po J. Vajsbahu III – Dinamika čvrstih tela“,  Beograd 1888, str. 1073-1317. Ali, kao je školske 1881/82. uveden predmet iz teorijske mehanike za studente Prirodno-matematičkog odseka Filozofskog fakulteta, napisao je jedan pomoćni udžbenik: „Sadašnji rezultati u kinematici kao prilog uz moju terijsku makaniku“, Beograd 1882, str. 47. Zatim profesor Velike škole Mihajlo Čirić objavljuje udžbenik 1897: „Racionalna mahanika – Uvod. Prethodni geometrijski pojmovi. Kinematika“, Beograd, 1897, str. 460.

Julijus Vajsbah (1806-1871) jedan je od najpoznatijih profesora u Nemačkoj sredinom 19. veka. 1826. je završio rudarsku školu u Frajburgu (studirao dve godine u Getingenu i Beču). 1836. odazvao se na poziv rudarske akademije u Frajburgu i počinje da predaje primenjenu matematiku (mehaniku i projektovanje mašina). Nastavio da razvija Ponseleove metode u hidraulici (kombinujući elemente teorijske analize sa eksperimentima). Nastavlja da razvija ideje Ponselea, Sen-Venana (teorija maksimalnih napona) u otpornosti materijala i teoriji elastičnosti, te u svojoj knjizi iz mehanike daje originalni doprinos projektovanju i dimenzionisanju mašinskih delova (koji su izloženi dejstvu  kombinovanih napona). Vajsbah je verovatno bio prvi profesor koji je omogućio da i studenti učestvuju u eksperimnetima (eksperimenti savijanja sa oslonjenim ili uklještenim gredama... kombinovana dejstva torzije i savijanja). Posle Napoleonovih ratova trebalo je obnoviti nemačku industriju. Osnovane su nove inženjerske škole po uzoru na francusku Politehničku školu (temelji na matematici, mehanici, fizici i hemiji). Od tih škola, koje su zbog takvog programa nastave stekle rang i status univerziteta, očekivalo se, dakle, da stvore inženjere koji će rešavati praktične zadatke tehnike, te istovremeno biti u stanju da unaprede inžinjerske nauke. Za razliku od Francuske, ovde su se u prve 2 godine predavali fundamentalni predmeti, a u završne 2 godine stručni predmeti. Takođe, u Francuskoj su škole bile pod svojevrsnom vojnom upravom, a u Nemačkoj su bile više autonomne, što se može pratiti po organizaciji  kadra...

SAHRANA JOVANKE BROZ U KUĆI CVEĆA U 21 VEKU U EVROPI

Ovih dana povodom smrti drugarice Jovanke SVI mediji u nas su se služili SPINOVANJEM i propagandom: pošto je u doba bračnog para (Tito Jovanka) bio bolji standard nego u doba para (Mira Sloba) i kasnije - izvlači se zaključak - da taj komunistički režim nije bio TOTALITARAN. Tako da i 21 veku Srbija i dalje liči na Severnu Koreju (sahrana u kući cveća) na tlu Evrope – a koja „želi“ da bude deo EU. Sa komunizmom i fašizmom se ne ulazi u EU. Svi znaju domete tih totalitarnih sistema...

Ps. Da bi postojala ISTINA prvo mora da postoji ARGUMENTOVANA RASPRAVA (gde je sudija empirijska baza). A takva rasprava je moguća samo tamo gde postoje raslojene tri grane vlasti i gde je građanski moral iznad „partiskog morala“ – a baš sve to je ukinuto 1945.g. i ne postoji do dana današnjeg.