Hamlet Popovskog, a ne Šekspirov

"Mi pišemo pozorišne komade, radi toga da budu davani, i zato naš prvi cilj mora biti da se svide dvoru i gradu i da privuku mnogo sveta na predstavu."

Kornej

Intervju sa Aleksandrom Popovskim ("Danas" 16. 09. 2016) samo je još jednom potvrdio tezu da "ništa nije dalje od umetnosti od njenog tumačenja".

"Hamlet za mene nije čovek koji se prvi put susreće sa problemom, sa nepravdom (zato je naslovna uloga poverna Nebojši Glogovcu, zrelom čoveku a ne dečaku)"... "Pokušavajući da približimo pozorište ljudima mi smo ga ispolitizirali na jedan banalan način gori nego u žutoj štampi", kaže nam reditelj, a na pitanje: "Kako čitati Šekspira u 21. veku?" – odgovara:  "Lako"... (?)

Intervju svedoči da ni gospodin Popovski nije imun na politizaciju, mada, izgleda, ni sam toga nije svestan. Dobar reditelj je medijator između predstave i umetničkog dela, onaj koji pušta da to delo nepatvoreno zrači (otkriva svoj izraz), a ne onaj koji se stavlja iznad dela i od njega pravi novi kontrolisani mehanički proizvod. – Dobro, može i tako, samo bi onda bilo pošteno postupiti onako kako je postupio Felini kada je svoj film o Kazanovi nazvao "Felinijev Kazanova". Jugoslovensko dramsko pozorište je zato moglo mudro predstavu nazvati "Hamlet Popovskog".

O čemu je, inače, reč u Šekspirovom "Hamletu"? To je drama o mladiću koji prvi put u životu treba da donese jednu veliku odluku: da ubije ubicu svoga oca! Emocionalno i intelektualno on, kao mladić, još nije sazreo da izvrši takav čin (da se osveti), koji se od njega očekuje. I čitava drama je beskonačno odlaganje te osvete...

Za razliku od drugih civilizacija, počev od renesanse, zapadna je civilizacija počela da veliča simbol deteta... Do renesase se i u zapadnoj kao i u drugim civilizacijama od deteta taržilo da kopira – bukvalno preslikava starije: devojčice su tu male majke, dečaci mali očevi... U tim statičnim civilizacijama, gde je sin kopija oca, a ovaj kopija svog oca – i tako u nedogled – napredak se odvija beskonačno sporo.

Zapad je postao moćan tako što je, počev od vremena renesanse, počeo da izvlači profit iz – do tada nipodaštavane – mašte mladih! Mašta i igra dece prelila se na odrasle. Tako su već kasnije generacije – Šekspira, Galileja, Bekona, Dekarta... – mogle u svom stvaralaštvu da se igraju poput dece, da proizvode pokretne misaone slike, korisne iluzije...

Kao što je dete svesno da je kula od peska koju gradi i stvarna i nestvarna, i mi smo potpuno svesni da su Galeljevi misaoni eksperimenti – prepuni dečjih idealizacija – ipak u krajnjoj instanci stvorili naučne teorije koje su praktičnije od bilo kakve stvarnosti. Tako je i Hamlet – izmišljen, fiktivni lik – ipak na mnogo načina stvarniji i puniji života od velike većine ljudi koje srećemo.

Estetske ideje su različite od saznajnih i moralnih na isti način na koji su simboli i arhetipovi različiti od znakova (tj. veštački stvorenih pojmova). Simbole nije stvorio ni Bog ni razum, već oni izviru "odozdo", iz naših baznih prirodnih potreba za preživljavanjem kao vrste. Tek kada počne da se koristi simbolima, beba postaje čovek – biće koje najbrže na svetu, igrajući se, počinje da meša, spaja, rastavlja, kombinuje, sintetizuju svet i svarnost. Za razliku od odraslih, deca još nisu opterećena šablonima, mehanizacijom prirode i života, zato ona lako iskoračuju iz jednog skupa u drugi...

Tako se dogodilo i da su Bahovi sinovi, igrajući se poput dece slikama, oblicima, utiscima, rečima, bojama, notama – počeli ubrzano da stvaraju nove muzičke kvalitete. I kao što u stvaralačkom činu stvaralac počinje naizgled da se gubi u igri, iznenada, poput bumeranga, nastaju nove kreacije. A u umetnosti taj nam se doživljaj vraća zaoštren i pojačan u vidu estetičkih ideja.

Zoran Stokić

18. 09. 2016.

Beograd

Kuda vodi ideološka zaslepljenost

"Planeri /u totalitarnim državama/ previđaju činjenicu da je lako centralizovati moć, ali da nije moguće centralizovati znanje. Pokušaj da se upravlja ljudskim mozgovima u krajnjem ishodu mora uništiti znanje; što se više dobija na moći, više se gubi na znanju".

Karl Poper

U doba buđenja nove vrsta znanja koje će biti temelj i kičma nove civilizacije, tj. u doba kada se u Vizantiji obnavljaju a u Evropi počinju da se osnivaju prvi univerziteti, Sveti Sava je — vizionarski naslućujući da je započela potpuno nova era, era "vladavine idejama" — izašao pred naš narod sa knjigom u ruci da ga pouči i prosveti. Uvodeći svoj narod u mediteranski kulturni krug, Sveti Sava se nije plašio da će Srbi biti "pogrčeni" ili "romanizovani" te da će izgubiti svoje ime i svoj jezik. Nije se plašio zato što je, s jedne strane, znao da naći se unutar civilizacijskog kruga znači biti zaštićen, a sa druge strane zato što je verovao u sposbnosti svoga naroda.

Današnji komunistički režim pred srpski narod ne samo da ne izlazi sa knjigom u ruci i ne samo da nema nameru da Srbiju uvede u današnji civilizacijski krug — a to je kruz zapadnih demokratskih i na savremenoj nauci zasnovanih država — već sa tim državama ratuje; a — kad bi samo mogao to da sprovede — sve bi naučne knjige  na svetu na lomači gorele. Kao sušta suprotnost Svetom Savi, ovaj režim se osvedočio kao neko ko nije u stanju da bilo šta uspešno predvidi. Zašto je to tako? Pre svega zato što režimski ljudi nisu uspeli da u veku "vladavine naučnim idejama" odmaknu u obrazovanju dalje od crne i bele magije, od alhemije, astrologije i istoricističkog proricanja uz sve­srd­nu pomoć marksističke dijalektike. A svaka ideološka zaslepljenost nuž­no vodi osipanju znanja. Za razliku od stabilnih temelja na kojima po­čivaju nova nauka i otvorena liberalna društva, marksistička dijalektika i komunistička društva počivaju na sveopštoj zbrci kategorija vrednosti i saznanja. Da li se tome treba čuditi? Ne, ni najmanje, ako se zna da su i naši komunisti, umesto da se bave naukama, oberučke prihvatili prečice — surogate nauke — populističke metafizičke metode Hegela, Marksa i Engelsa. Puko dijalektičko umnožavanje reči pre­tva­ra­lo se kako zna sve o svemu! Ali, kakva je predviđanja davao taj "moćni me­tafizički metod", koji je trebalo da bude vodič i matrica iz koje će mo­ći da se izvedu sva znanja, uključujući tu i sva naučna znanja?

U svojoj disertaciji "O putanji planeta" majstor logike Hegel nije imao nimalo problema da pomoću svog moćnog dijalektičkog metoda 114 godina posle Njutnovih "Principa" dokaže da se planete moraju kretati saglasno Keplerovim zakonima. On je čak izveo dedukciju o stvarnom položaju planeta, ali bez Urana. Promakla mu je, na njegovu žalost, činjenica da je Heršel 1781. godine. bio otkrio planetu Uran. Ali, to nije sve; pomoću svog moćnog metoda Hegel u svojoj disertaciji nije uspeo da predvidi ni postojanje Neptuna. Za razliku od njega, Leverije, koji se držao Njutnove teorije — a ne populističke metafizike — uspeo je da predvidi postojanje nove planete i ona je 1846. godine i otkrivena i dobila je ime Neptun. Po Njutnovoj teoriji, za razliku od Hegelove, planete se ne kreću prema Keplerovim zakonima; planete bi se kretale po Keplerovim elipsama jedino ukoliko jedna drugu ne bi ometale u tom kretanju. A ometaju se. Stoga je Njutn morao da smisli teoriju perturbacije, iz koje proizilazi da se nijedna planeta ne kreće po elipsi.

Nauku od metafizike i pseudonauke najbolje možemo da razgraničimo po uspešnosti predviđanja, a naročito po uspešnosti smelih, neo­če­ki­va­nih predviđanja novih činjenica, koje se ili nisu ni naslućivale, ili su bi­va­le opovrgavane u prethodnim ili rivalskim teorijama. Ilustrujmo ovo još jednim primerom. Kada je 1687. godine Njutn objavio svoju teo­ri­ju ra­cionalne mehanike, postojale su, na primer, dve tekuće teorije u vezi sa kometama. Ona popularnija — metafizička — smatrala je komete zna­kom Božijeg gneva. Manje poznata, Keplerova teorija, smatrala je da su komete ne­beska tela koja se kreću po pravim linijama. A sada, pre­ma Njutnovoj teoriji, neke ko­mete se kreću po hiperbolama ili pa­ra­bo­lama i nikada se ne vraćaju, dok se druge kreću po elipsama. Halej, koji je radio po Njutnovoj teoriji, izračunao je na osnovu posma­tranja de­lića putanje jedne komete da će se ona vratiti za se­damdeset i dve go­dine; u minut je izračunao kada će se ponovo ugledati u precizno od­re­đenoj tački na nebu. To je bilo neverovatno, zadivljujuće pred­vi­đa­nje! I sedamdeset dve godine kasni­je, kada su i Njutn i Halej već odav­no bili mrtvi, Halejeva kometa se vratila tačno o­nako kako je on to bio iz­računao.

Prema tome, možemo zaključiti sledeće. Hegelova metafizička teorija kre­tanja planeta ne samo da nije mogla da pruži nova, neočekivana pred­viđanja, nego nije bila u stanju ni da se uklopi sa do tada doboro po­znatim činjenicama. Njutnova teorija, Ajnštajnova teorija ili, na pri­mer, teorija kvantne mehanike — vodile su ka novim činjenicama; He­ge­lova dijalektika, kao i potonja Marksova, pokazale su se kao teorije pot­puno nesposobne da daju pouzdana predviđanja novih činjenica, ka­ko u prirodnim tako i u duštvenim naukama; štaviše, neprestano su kas­kale iza činjenica i pokušavale da uhvate korak sa nji­ma.

Maksisti i lenjinisti koji su se kretali na tragu Hegelove ideje — "sve što je umno stvarno je" — projektovali su svoje psihološke želje o sve­zna­nju u činjenicu da je njihova "dijalektička teorija saznanja" ap­so­lut­no istinita, pa da je, samim tim, jedini kamen mudrosti koji je čo­ve­čan­stvu potreban. Sve druge konkurentske teorije saznanja, a naročito one ko­je su dolazile iz fizičkih, hemijskih i bioloških nauka, i to od samih nji­hovih tvoraca, budući da su protivurečile "dijalektičkoj teoriji sa­zna­nja", odmah bi bile okvalifikovane kao "idealističke" i "kantovske". Nai­me, da bi se u nauci mogli rešiti brojni novi problemi, bilo je potrebno vra­titi se samim izvorima saznanja, tako da je kraj devetnaestog i ceo dva­deseti vek obeležen činjenicom da su se sami prirodnjaci — ukoliko su želeli da stvaraju nove naučne teorije — morali hvatati u koštac sa pro­blemima teorije saznanja. Ponudili su niz novih teorija saznanja shod­no problemima koje su rešavali. Sve te brojne kritičke teorije na­u­ke iz ideoloških razloga nisu smele biti izučavane u komunističkim zem­ljama. Ideologija se stavila iznad nauke. Kave je posledice izazvalo takvo primitivno ponašanje? U komunističkim zemljama, budući nasilno od­vojena od svoje filozofije i istorije, nauka je nužno morala kopniti. Slič­no se događalo i u Hitlerovoj Nemačkoj. Glupave ideologije koje upor­no žele da nameću granice ljudskom razumu kad-tad upadnu u zam­ke koje su same stvorile. Znanje i totalitarna moć stoje u obrnutoj sraz­meri — što više totalitarme moći to manje znanja, i obrnuto! To­ta­li­tarne države su stoga tehnološki i tehnički sve više zaostajale u od­no­su na liberalna društva.

Ta ere trivijalizacije i stagnacije, čija je glavna odlika intelektualno ne­po­štenje, mogla se odmah, znači, uočiti i kod njenih začetnika. Tako je En­gels — kakve li arogancije! — ni manje ni više nego drugi zakon ter­mo­dinamike i teoriju evolucije, budući da nije mogao da ih izvede po­mo­ću dijalektičkih metafizičkih načela, smatro pogrešnim. Prirodno, ta­kva duhovna klima — intelektualno nepoštenje udruženo sa brkanjem svih mogućih kategorija i vrednosti — u komunističkim zemljama je na­stavila da vlada, jer je bila ugrađena u same temelje države. Tako se, na primer, Lenjin — pošto svojim oskudnim i zastarelim konceptualnim apa­ratom uopšte nije mogao da shvati Mahov radikalni epirizam u fi­zič­kim naukama — ipak nije nimalo ustručavao da ga proglasi štetnim te da zabrani njegovo izučavanje u Rusiji. Samo u totalitarnim drža­va­ma postoji takva mogućnost da jedan laik odlučuje o stvarima profesije. Mah, koji je držao katedru matematike u Gracu, fizike u Pragu i fi­lo­zo­fi­je nauke u Beču, koji je zagovarao ideju o tome da su naučne teorije in­strumenti za predviđanje, našao se na meti Lenjinovih dogmatskih pam­fleta. Ljudska glupost često nema granice; sasvim netačno zaklju­čiv­ši da je Anštajnova teorija specijalne relativnosti prirodan nastavak na Mahovu idealističku filozofiju, Lenjin ni nju nije smatrao poželjnom  u SSSR-u. Glupost, zatim, poput lavine melje sve pred sobom — ako ste podozrivi prema teoriji relativnosti, automatski postaju sumnjive i sve teorije koje su uključene u njeno formulisanje. Tako je totalna di­fe­ren­cijalna geometrija, tj. tenzorski račun, takođe bio nepoželjan i tsl. "Te­oriju relativnosti okruživala je idealistička atmosfera i još je danas okru­žuje", pisao je, na primer, Maksimov 1928. godine u Rusiji; " zbog to­ga je sasvim prirodno što su Ajnštajnova objašnjenja opšte teorije re­la­tivnosti buržoaski elemti primili s oduševljenjem. Nesposobnost na­uč­ni­ka da se oslobodi tih uticaja unutar buržoaskog društva dovela je do re­zultata da princip relativnosti služi isključivo religioznom i me­ta­fi­zič­kom mišljenju." Istorijske činjenice nam, pak, pokazuju da su to­ta­li­tar­ne ideologije u sudaru sa liberalizmom i naukom uvek gubile bitku; do­daj­mo tom uočenom trendu i ovaj primer. Ajnštajn je, posredstvom Si­lar­da, rekao predsedniku SAD 1939. godine da on i njegove kolege ima­ju dokaz da se može napraviti atomska bomba. Rečeno — učinjeno. Pet godina kasnije Klaus Fuks ruskom agentu čije je tajno ime bilo Raj­mond prenosi poverljivu informaciju o tome kako se pravi ta bomba. Da­lje istorijske činjenice, međutim, pokazuju da se ne može stalno ži­ve­ti od krađa tuđih ideja.

Sudar totalitarne i liberalne svesti može se videti i u sledećoj epizodi iz Ajn­štajnovog života. Uvidevši da su prirodne nauke u Rusiji počele slu­ži­ti dijalektičkom materijalizmu, koji je već uveliko bio počeo da koči raz­voj novih fizičkih teorija u toj zemlji, Ajnštajn je uredništvu cen­tral­ne sovjetske komisije, koja se spremala da izda sabrana dela Marksa i En­gelsa, sasvim dobronamerno preporučio da ne objave Engelsovu "Di­ja­lektiku prirode" budući da je potpuno anahrona u odnosu na stare i no­ve fizičke teorije. Dobronamerni gest je, međutim, izazvao suprotan efe­kat; Anštajn je i na sebe lično sada navukao gnev sovjetske partijske in­teligencije. Da ironija bude veća, treba znati da je u Nemačkoj Ajn­štaj­nova relativnost uglavnom bila prikazivana kao "boljševizam u fi­zi­ci". Nešto kasnije, u svojoj ideološkoj zaslepljenosti, smatrajući mo­der­nu fiziku "jevrejskim mahinacijama", Hitler i nacionalsocijalističke vođe ni­su pridavali nikakav značaj nemačkom projektu urana.

Lenjinova knjiga "Materijalizam i empiriokriticizam", neka vrsta sim­bi­o­ze između Engelsove "Dijalektike prirode" i  jednog dela Bolcmanove te­orije odraza, postala je naročito u Staljinovoj epohi svetom knjigom mark­sističke dijalektike. Posmatrano na društvenoj ravni, takva je te­o­ri­ja potpuno izbrisala pojam ljudske slobode. Zato, kada su Borovi i Haj­zen­bergovi radovi iz kvantne fizike srušili osnovne postavke teorije od­ra­za i kada je Ždanov naredio ruskim fizičarima da se obračunaju sa "kan­tovskim mahinacijama Kopenhagenske škole kvantne mehanike" — oni su to i uradili. Tako su dve najvažnije teorije u fizici dvadesetog ve­ka iz ideoloških razloga bile zapostavljene u zemljama komunizma, a na sličan način su prolazile i druge nauke. Partijski zadatak da se ob­ra­ču­nava sa savremenim zapadnim teorijama genetike dobio je Lisenko (bi­olog čiji su lični prijatelji bili Staljin i Hruščov). Sve one koji nisu pri­znavali tačnost njegove dijalektičke teorije genetike on je slao u Si­bir na prevaspitavanje. Podsećam vas na ove tragične događaje unutar SSSR-a zato da biste uvideli šta glupave ideologije mogu da načine od jed­ne države! I nije zapadni blok učinio da Rusija danas više ne bude su­per-sila, nego su sami Rusi, koji nisu bili u stanju da stvore uslove za li­beralizaciju svoje države, odgovorni za njenu stagnaciju. Zato, kada je 1989. godine hladni rat završen, njegov završetak je označio poraz Ru­si­je. I zato, kada je Gorbačov potpisao kapitulaciju, to nije učinio zato što je bio zapadni špijun, nego zato što je prosečna mesečna plata u nje­govoj Rusiji u tom trenutku bila dvadeset maraka.

"Prelom", 23. 2. 2000.

Evo kako izgleda đubre od medija tzv "Blic"

Desi se teška saobraćajna nesreća

"Blic": "AUTOMOBIL LETEO 20 METARA PREKO KANALA Tri mladića poginula u povratku iz noćnog provoda, četvrti u teškom stanju..."

 Inače godine poginulih su: 25, 25 i 30 godina (znači odrasli ljudi). I naravno ispod teksta propuštaju se samo maloumni komentari. Kaže neki čovek (koji se očito vaspitavao na Blic-u):  

"~Mp" : "Zabranite rad kafićima posle 23h i noćnim klubovima,kažnjavajte,oduzimajte dozvole,radite šta god hoćete samo zaustavite ovo ludilo..."

Na to napišem komentar:

"Ali to su odrasli ljudi...

Stižu računi za naplatu...

Kad sam ja godinama slao komentare (koje niko neće da objavljuje) da se s kulturnim i obrazovnim matricama ne sme šaliti (a one su već 26 godina potpuno IZOKRENUTE NAGLAVAČKE) da su one najvažnija stvar u jednom društvu jer SVE ODREĐUJU. Od toga kako mislite...pa do toga kakvu prostorno-vremensku mrežu u mozgu i čulima imate. A BAŠ OD TE PROSTORNO-VREMENSKE MREŽE ZAVISI I KAKO SE KREĆETE, VOZITE...."

A taman posla da ga "Blic" objavi.

Eto naveo sam vam  jedan od bezbroj svakodnevnih primera koji pokazuju kako mediji održavaju Srbiju u "prokletoj avliji"!

Reforme i estetika

/slučaj "Galilej"/

(Kakvo je stanje medija u Srbiji već dve decenije, može kao ilustracija da posluži ovaj tekst (koji do sada ni jedne novine ili sajt nisu htele da "objave". Jer budući da tekst ne podstiče mit o teoriji zavere, i budući da nije u rangu: sega-mega-turbo-pink fora i fazona zašto bi ga neko objavio. Takvi tekstovi koji služe razvoju kritičkog mišljenja, argumentovanog dijaloga i očuvanju zdravog razuma su najveći neprijatelj despotske kulturne matrice vladanja. Ako pratite, sociološka istraživanja i crnu hroniku videćete da u nas, kod prosečnog stanovnika Srbije, ne samo da više ne postoji kritičko mišljenje nego je despotska kulturna matrica učinila da je nestao i "zdrav razum"!)

U antičkoj Grkoj, u 5. v. p.n.e, mlade ljude je za učešće u javnom životu u polisu pripremala “paideia” kroz svoj ideal urbanosti i obrazovanosti; u starom Rimu za to je bio zadužen obrazovni program “humanitas”. “Paideia” i “humanitas” su bili ključni elementi po kojima su se građani razlikovali od neobrazovanih ljudi i koji su tadašnje gradove-države, odn. imperije, limesom – graničnom linijom – odeljivali od varvara. Samo oni među varvarima koji su bili u stanju da shvate značaj i spremni da prihvate obrazovne sisteme “paideia” ili “humanitas” mogli su ući u krug civilizovanih naroda! – Mi smo iz takvih i sličnih civilizacijskih krugova bili odsutni vekovima, te smo, kako reče Dvorniković, pod Osmanskim carstvom ostali “ne samo konzervirani u svom srednjovekovnom kulturnom stadijumu nego smo još u naročitom procesu ‘regresije’ velikim delom vraćeni u još starije doba epske patrijarhalosti”. Posledica svega toga? Evo i u 21 veku na svakom koraku "izbija" naš: anti-humanizam, egocentričnost i narcizam. Taj egocentričnim modelom – usađivan nam je još u detinjstvu, a zatim cementiranim kroz jezik, društvene institucije, ponašanje okoline i tsl. – on je u osnovi svih naših misli, našeg osećanja stvarnosti, analiza i procesa odlučivanja. Tako naša psihološka paradigma ponašanja, naše mentalne slike, premda mi toga nismo svesni, postaju glavni kočničar bilo kavih suštinskih promena u našem društvu.

Ljudski život se u svakom trenutku može shvatiti kao jedna jednačina između prošlosti i budućnosti. Da bi se neki čovek ili društvo istinski shvatili, po preporuci Ortege i Gaseta, treba ih postaviti u tu jednačinu, odn. precizirati kakav je njihov stav prema budućnosti i prema prošlosti. Svi oni koji na prošlost gledaju nekritički vide društvene reforme i budućnost samo unutar staroga modela političkog vladanja. Oni, pak, koji su u stanju da na prošlost gledaju kritički, koji su vaspitani humanistički i koji uviđaju da se evolucija kreće u smeru sve veće integracije, u stanju su da izgrade nove društvene paradigme, te da nas iz skupa u kome nema rešenja izvedu u širi skup, u kome se to rešenje nalazi. Kao ilustracija rečenom može da nam posluži jedna manje poznata strana Galilejeve ličnosti, koja ga je sprečila da stvori novu paradigmu dinamike.

Ervin Panofski, znameniti istoričar umetnosti, razvijao je ideju o istoriji umetnosti (“ikonologiji”) kao humanističkoj disciplini koja je komplementarna sa prirodnim naukama i da samo ta komplementarnost vodi uspešnom opisivanju realnosti. On 1955. pokazuje da se estetsko i naučno kod Galijeja savršeno slažu i da su njegovi estetski stavovi uticali na njegova naučna ubeđenja. Kao sin poznatog teoretičara muzike i muzičara, Galilej je odrastao u sredini više umetničkoj i humanističkoj nego naučnoj. Zato ne čudi što je pisao pesme, pamflete i sarkazme i što je znao napamet dela mnogih latinskih klasika. Više godina posvetio je tumačenju Ariosta, kome se divio. Njegovo sučeljavanje Ariostovog “Besnog Orlanda” sa manirizmom Tasovog “Oslobođenog Jerusalima” otkriva nam njegove klasične umetničke ideje, njegov ukus koji je bio u duhu pobune protiv manirizma i sav okrenut ranoj renesansi, te Panofski kaže: “Mladić se u borbi protiv oca okreće idejama dede”! I u drugim umetnostima (muzici i slikarstvu) vidljiv je njegov klasičan pristup. Slikarstvo pretpostavlja vajarstvu (koristeći se Leonardovim argumentima), a u samom slikarstvu brani “svetlost”, hvali “kompozicije rane renesanse”, a kudi i mrzi “preterivanja, alegoričnost, pretrpanost i kontorziju” u radovima manirista; Rafaela i Ticijana pretpostavlja Bronzinu i Salvijatiju. Analize i sinteze koje je izveo o klasičnom i manirističkom slikarstvu Galilej će iskoristiti u napadima na Tasovu liriku: “on (Taso) primorava čitaoce da sve tumače preko neke daleke aluzije na nešto drugo”, zato takvo pesništvo liči na “trikove prespektive koje vidimo na nekim modernim slikama”, poznatim pod imenom anamorfoza (“ana”=vraćanje, “morphe”=forma, deformisana slika oblika koja se iz određene tačke posmataranja vidi kao oblik bez deformacije). Zato ne čudi što je on, kao jedan od pionira moderne fizike, tvorac misaonih eksperimenata i kinematskog principa relativnosti kretanja, čovek koji je stvorio "novo nebo" i "novu Zemlju" i koji je sa Keplerom delio prezir prema sholastičkim školskim programima i zajedničku veru u istinitost Kopernikove revolucije, ipak osećao “prezir” prema Keplerovim elipsama i što je za njega Keplerova astronomija, sa svim svojim simbolima i kosmološko-teološkim dokazima, ličila na slikarske manirističke trikove, na svojevrsne “astronomske anamorfoze”.

Do nove paradigme, dakako, niste mogli stići ako ste elipsama pretpostavljali aristotelovske savršene krugove, te ako ste fizici naturali matematičku epistemologiju. Njutn je, pak, novu paradigmu izgradio povezujući keplerovsku astronomiju i dekartovsko-galilejevsku fiziku, stvarajući novu sintezu i novu epistemologiju.

Klasična estetika, zakasnelo i nedovoljno matematičko obrazovanje, egoistička psihologija, samoljublje – sve je to “vezalo” Galilejeve misaone slike i ograničilo domete njegove želje za istinskim reformama. A možete zamisli domete naših reformatora, čiji estetski doživljaji nisu čak ni klasični, nego su zasnovani na turbo folku – jer, da se podsetimo, osećanje zadovoljstva kod kiča je do te mere brutalizovano, da je oslobođeno odnosa sa bilo kakvim empirijskim racionalnim idejama!

Zoran Stokić

Tesla i Hevisajd

Sto šezdeset godišnjica rođenja Tesle bila je prilika da se baci empirijsko svetlo na taj fenomen. Umesto toga nastavljeno je sa starom praksom mitske i metafizičke interpretacije kao i pre tri godine  pri otkrivanu spomenika Tesli na Nijagarinim vodopadima kada je Vuk Jeremić, fizičar, naš đak sa Kembridža rekao: „Ime Nikole Tesle prvenstveno se vezuje za pronalazak naizmenične struje, ili AC, kao najefikasnijeg i najbezbednijeg načina prenosa električne energije“. Juče je u SANU akademik Kostić kazao da je Tesla: "ličnost koja je postala deo nečega što bih nazvao naše kolektivno nesvesno". Nažalost, to su apsolutne neistine! "Kolektivno nesvesno" je anacionalno. A zašto Tesla nije stvorio naizmeničnu struju? - Razlog je isti onaj zbog kojeg bismo se mogli upitati i zašto Tesla nije stvorio teoriju relativnosti ili kvantnu hipotezu.

Krećući se na tragu Kulona, Volte, Galvanija, Ersteda, Ampera, Oma - Majkl Faradej, jedan od najznačajnijih eksperimentalnih fizičara, pronašao je mnoge najvažnije elemente elektromagnetizma, pa i naizmeničnu struju („Eksperimentalna istraživanja elektriciteta“, 1821-1885). Matematičku teoriju elektromagnetizma stvorio je Maksvel, a konačnu formu, koja se danas nalazi u udžbenicima, dali su Hevisajd i Herc. Naizmeničnu struju su prvi koristili Hipolit Piksi 1832. godine u privatne i Gijom Dišen 1855. u industrijske svrhe - sve se to, dakle, dešavalo pre Teslinog rođenja!

Fizika, kao i svaka nauka, evoluira kao proizvod složene kolektivne debate. Umesto da naša elita didaktički objasni našoj deci da su epistemološki razlozi (kao i razlozi na planu ekonomije, sociologije saznanja, matematike, logike, psihologije obrazovanja pojmova) onemogućili Teslu da bude naš Faradej, Maksvel, Herc, Hevisajd, Plank, Ajnštajn ili Hajzenberg, imamo, eto, nastavak nekritičke mitske interpretacije ne samo političke i državne prošlosti Srbije već i prošlosti same nauke.

Uprkos vekovnoj slici o nauci kao nečem što je lišeno interesa, već krajem 19. veka postaje očigledno da su i naučne profesije slične onima u drugim društvenim organizacijama (uključujući i političke), te da moramo dobiti jedan novi epistemički autoportret nauke predstavljene na tri ravni, od kojih je prva intelektualna - sa svojom „disciplinarnom matricom ponašanja“, koja definiše pravila ponašanja i delanja, tj. određuje „opšte dobro“ te profesije; druga ravan je institucionalna - tj. taj esnaf ima profesionalne institucije sa svojim specifičnim ciljevima; i treća je individualna - imamo pojedinačne naučnike, njihove živote i sposobnosti, strahove i nade, njihove snove i njihov duh, njihove porodice... Naučne inovacije su rezultat uzajamnog delovanja sve te tri ravni istovremeno i ako ne pokušamo da shvatimo njihovo isprepletano delovanje, nećemo moći da shvatimo ni nastanak novih izuma i teorija. Unutrašnja organizacija naučnih profesija sadrži u sebi isto ono polje političkog delovanja kao i bilo koja druga društvena aktivnost: složene fluidne procese lobiranja, glasanja, izbora, proceduralnog manevrisanja. Postoje „referentne grupe“ koje vedre i oblače, tj. određuju šta je u datom trenutku relevantno, a šta irelevantno. Istorija nauke je prepuna primera kako su u datom trenutku neke „referentne grupe“, čak i kada su radile savesno i u skladu sa svojim najboljim saznanjima, uticale na nastanak ili na smrtnu presudu nekoj hipotezi ili teoriji, ili kako su pospešile ili uništile neku pojedinačnu naučnu karijeru, ili doprinele bujanju ili gašenju neke naučne laboratorije ili institucije. Njihove preporuke i stipendije, recenziranje časopisa i knjiga, organizacija kongresa i seminara, vođenje fakulteta i laboratorija, predsedavanje akademijama i patentnim zavodima, privatnim korporacijama (sa svim njihovim ekonomskim logikama profita) - puno puta su doveli do pospešivanja ili sprečavanja pojave neke nove naučne istine.

Evo, da kroz pomenute „tri ravni“ uporedimo dva savremenika, koji u naučnoj „atletskoj trci“ trče stazu do staze: našeg Teslu, rođenog 1856, i Engleza Hevisajda, rođenog 1850. Društvena klima u Londonu omogućuje Hevisajdu da još od malih nogu savlada abecedu „disciplinarne matrice ponašanja“, a Engleska je premrežena institucijama nauke (univerzitetima i laboratorijama) koje funkcionišu pod pokroviteljstvom privatnog i državnog kapitala. Na „trećoj ravni“ vidimo da Hevisajd, izdanak bogate i ugledne porodice pronalazača telegrafa i stručnjaka za telekomunikacije i elektromagnetizam, pohađa najbolje londonske škole, a kada zbog preležanog šarlaha ostaje oslabljenog sluha, on od 16. do 18. godine studira u kućnim uslovima, učeći iz knjiga bogate porodične biblioteke. Pored brojnih radova iz fizike i matematike, na njega najdublji utisak ostavlja Maksvelova rasparava o elektricitetu i magnetizmu. Da bi mogao da je čita, morao je najpre da ovlada novim matematičkim teorijama i rezultati tog truda nisu izostali: 20 Maksvelovih jednačina elektromagnetizma Hevisajd svodi na današnje 4, koje se izučavaju na svim fakultetima fizike i tehnike. - Za to vreme, na prostorima austrougarske vojne krajine, gde je odrastao Tesla - a tako je bilo i u Srbiji - prve dve ravni su postojale samo u tragovima. Privrede, industrijskog kapitala, građanskog kapitala, naučnih laboratorija bilo je tek „na kašičicu“, a o „disciplinarnoj matrici“ uzaludno je i govoriti; sam Beogradski univerzitet nastao je tek 1905. godine. Na „individualnoj ravni“, pak, vidimo sina seoskog paroha u Smiljanu, koji pohađa skromne seoske škole i kurseve čiji je cilj bio da ljude opismeni. Vidimo nepostojanje mnogih standarda življenja i po tome što je Nikola u 17. godini po povratku sa mature dobio koleru (sledi 9 meseci borbe za život). Od tog zla ispala je i jedna korist: otac se sažalio nad Nikolom i pristao da mu sin sveštenički poziv zameni inženjerskim. Dalje slede problemi sa finansiranjem studija u Gracu: prve godine je bio stipendista Austrougarske carevine, a da bi nastavio studije, dva puta je konkurisao kod „referentne grupe“ - Matice Srpske iz Novog Sada - i bio odbijen. Prekida studije, godine lutanja... Neizbežna posledica: ne uspevajući - kao nekada Galilej - da izađe na kraj s brojnim matematičkim teorijama svoga vremena, Tesla će imati problema sa praćenjem teorijske literature iz fizike.

Na sve „tri ravni“ vetar je - oč

igledno - duvao u leđa Hevisajdu, a u prsa Tesli. Samo je sticaj srećnih okolnosti doveo do toga da svet u Tesli ipak dobije jednog od svojih najvećih inženjera.

Već 1880. besni rat između američkih i evropskih energetskih giganata, kompanija za prenos struje. U Americi suvereno vlada Edisonova kompanija, koja promoviše jednosmernu struju i pokušava da te projekte (i u njih ugrađene bojne tehničke patente) izveze u Evropu, dok sa druge strane Evropljani, koji su tvorci matematičko-fizičkih teorija elektromagnetizma, pokušavaju da te teorije prvi pretoče u tehnologiju, te uz pomoć svojih laboratorija i privatnih kompanija konkurišu novim projektima sa naizmeničnom strujom (1850-1880). U Rimu, Londonu i Budimpešti sistemi naizmenične struje „skromne snage“ počinju sporadično da se koriste za delove gradskog osvetljenja i manja industrijska postrojenja.

Tesla je imao sreću da se zaposli u Budimpešti kao elektrotehničar baš u vreme kada je budimpeštanska trojka Karolj Zipernovski - Oto Blathi - Miška Deri već stvorila mrežu transformatora i naizmeničnih paralelnih kola za snabdevanje potrošača, efikasnijih od onih koji su korišćeni u Londonu. Tu je Tesla stekao svoj prvi intelektualni kapital, tj. znanja i ideje o prednosti naizmenične struje u odnosu na jednosmernu, tako da je i sav svoj dalji rad usmerio ka tome da svojim tehničkim rešenjima potpomogne da postojeće složene energetske celine naizmenične struje (centrale, prenosnici sa trafoima, potrošači) nadmaše iste takve celine jednosmerne struje. Radeći za Simens i Vestinghaus (kompanija iz SAD koja je prihvatila evropsku tehnologiju), svojim patentima iz 1888. je dao nekoliko velikih i važnih poboljšanja transformatora i polifaznih indukcionih motora i stvorio svoj početni društveni i materijalni kapital. Anomija prve i druge ravni, koja je pratila Teslu prvih 20 godina, učinila je da on kroz svoj kasniji život u SAD nije uspeo da realizuje većinu svojih zamisli pre svega zato što nije shvatao značaj saradnje sa „referentnim grupama“; umesto saradnje, on je sa njima vodio ratove ili se pravio da one ne postoje. Ista godina - 1888 - bila je uspešna i za Hevisajda, koji, zajedno sa Hercom, Lorencom, Plankom, stvara pretpostavke za pojavu tri nove velike revolucionarne teorijske celine, koje će dovesti i do nove fizičke paradigme (koja će smeniti njutnovsku): elektronskih teorija, teorije relativnosti, kvantne fizike.

Novi pojmovi, patenti, teorije... postaju „mogući“, bivaju realizovani, u jednoj nauci tek kada ih ozbiljno shvate pripadnici „referentnih grupa“ unutar fakulteta, laboratorija, privatnog kapitala, državnih ministarstava, građanskih institucija. Inovacije koje vladajuće referentne grupe proglase za „neuverljive“ ostaju za neko vreme mrtve i moraju čekati bolja vremena. Ako takva uopšte dođu.

Zoran Stokić 

Šta je epistemologija?

(veza epistemologije i etike)

Još malo kometara (šta sme a šta još uvek ne sme da se objavi u "Politici")

Na tekst "Ауторитарни неред" Аутор: Владимир Милутиновић, (Poltika 22.06.2016)

na komentar:

zoran stokicпре један дан

"Ako tačno u podne sultan kaže da je noć, valja reći: eno meseca i zvezda", upozoravali su evropski putopisci po Otomanskom carstvu. Opominjali su da se sa sultanom niti razgovara, niti mu se odgovara, već se isključivo ponavljaju njegove reči; jer kad god nešto kaže, on stvara jednu novu istinu, jednu novu realnost. Nova nauka, koja se od 12 veka počela razvijati na zapadnim fakultetima, razvijala je njegovo kritičko mišljenje, čak su i teolozi počeli da u verske rasprave uvode racionalne naučne metode. Tako je Toma Akvinski još 1265. godine zaključio da čak ni "Bog ne može da promeni ono što se već dogodilo"; u sadašnjem trenutku možete uticati na buduće događaje ali se iz sadašnjeg trenutka ne može menjati prošlost. Ono što u mentalnim kategorijama zapadnog srednjovekovnog čoveka nije bio u stanju da učini čak ni Bog – u istočnjačkim despotijama mogao je da učini despot, mogao je da izobličava stvarnost kako mu se prohte. Mogao je podanike da natera da poraz smatraju pobedom...

Одговори | Препоручујем 16

Лукреција Хаџи Јаковљевићпре 20 сати

@zoran stokic Годинама већ, на разна места по интернету, шаљете ове коментаре о источњачким деспотијама и западном рају који је, по вама, изгледа цветао и док су увелико спаљиване вештице. Од необразованих и неписмених још су гори они који су прочитали само једну књигу.

Препоручујем 4

Na to napišem kometar (koji "Poltika" nije objavila):

@Лукреција Хаџи Јаковљевић

Umesto da pobijete argumete koje iznosim vi se bavite šminkanjem naše despotske prakse. Pitanje: “čime se meri uspeh jedne vlasti?” ima smisla u građanskim republikama i monarhijama, takvo pitanje u despotiji nema nikakvog smisla.

U građanskim republikama i monarhijama vrline se nagrađuju a prestupi kažnjavaju u despotijama je oduvek bilo obrnuto. 700.g despotske tradicije (vizantiska, otomanska, komustička faza) ubira i dalje svoj danak u Srbiji. "Postoje", kaže Aristotel, "azijatski narodi, koji su po svojoj prirodi pokorniji od Helena, i koji podnose despotsku vlast ne osećajući pri tome nikavu mučninu nelagodnosti; to su narodi koji se nisu uzdigli do političkog poretka već su u njihovim zemljama odnosi kao u kući - gde robove mora da vodi gospodar". I zato da bi se i mi konačno počeli uzdizati do nekog civilizovanog političkog poretka mora biti ili – ili despotska kutura ili srpski narod.

Naravno napišem novi komentar (da vidimo da li sme da se objavi? Objavljen):

 zoran stokicпре 17 сати

@Лукреција Јаковљевић Da su argumeti na mojoj strani, evo vam jedan primer: Vi, očito je, nikada niste čuli da je moja malenkos epistemolog (fizičko-matematičkih nauka), đak naše najstarije škole (katedre) Milutina Milankovića koji je doktorirao kod naših najuglednijih fizičara (pre puno godina), akademika Zvonka Marića, prof dr Marka Leka. U građanskim republikama i monarhikama građani bi se ponosili da u njihovoj državi živi i radi jedan epistemolog, koji se zalaže i za opšte dobro tog društva. Naravno samo u despotskoj kulturi čija je esencija (to jest ona se očuvava promovišući takve "vrednosti"): mržnja, zavist, zloba, teorija zavere, ne-socijalizovanost, ne-saradnja, ne-poštovanje sugrađana, apsolutno nepoverenje među ljudima, atomizam... je sasvim normalno (poželjno) da epistemolog NEMA PRISTUP MEDIJIMA I KULTURI. Vidite u takvoj kulturnoj matrici gubimo svi mi, jer tu nije moguća EVOLUCIJA znanja, kao ni evolucija bilo čega, tu se uvek iznova i iznova ponavljaju iste greške.

Одговори | Препоручујем 6

Naravno sada jedan zlonameran kometar

Рђосав пре 14 сати

@ zoran stokic

- методика наставе, а?

Препоручујем 1

@ Рђосав

Šta je epistemologija? Od Sokrata i Platona opšta teorija saznanja. Epistemološki pojmovi: znanje, istina-laž, opravdanje, verovanje, dokaz, logika,...? U despotskim društvima epistemologija je pod embargom, zašto? Zato što je najveći neprijatelj despotskog društva - "istina" - jer ona - vodi slobodi, redu, harmoniji... A despotska kulturna matrica počiva na - "laži" - koja vodi - dezjorentaciji, neredu, haosu...

Naši "levičari" i "desničari" vaspitavani su u miljeu nekritičkog dijalektičkog mišljenja, "pedagogije" Mire Marković ( Рђосав da li ste đak Mire?), proizašlog iz učenja Hegela ili Marksa, po kome se - za razliku od naučnog metoda prirodnih nauka - greške ne popravljaju! Taj neempirijski pristup društvenim pitanjima jeste ono što ih spaja sa našom 700-godišnjom despotskom tradicijom! U njoj se greške nisu mogle priznavati, pa samim tim ni popravljati, jer bi neminovno vodile narušavanju autoriteta.


///Evo posle 4 dana, stiže primedba////

deus ex librisпре 3 сата

ne, gnoseologija je opsta teorija saznanja, episemologija se bavi strogo mogucnoscu naucnog saznanja koje je samo jedno od mogucih nacina saznavanja sveta. drugo, prirodne i drustvene nauke ne mogu imati istu epistemoogiju jer im je predmet proucavanja sustinski drugaciji, ontoloske postavke se razlikuju. empirije u drustvenim naukama ima koliko hocete, samo su podaci dobijeni metodama drustvenih nauka manje precizni od onih dobijenih u prirodnim, i naravno za razliku od prirodnih nauka u drustvenima je tumacenje podataka jako bitna stavka, jer ih moze biti vise od 1. jedan od uzroka manje preciznosti drustvenih nauka jeste konstantno menjanje njenog predmeta istrazivanja, sto bi bilo kao da u fizici sve cestice konstantno menjaju svoju masu i naelektrisanost, da banalizujem do kraja.

Ogovor:

zoran stokic

@deus ex librisпре 3 сата

Da li?

Zbrka nastaje kada je u pitanju upotreba internacionalnih termina "gnoseologija" (saznanje) i "epistemologija" (znanje), pošto se tu ne obaziru svi na epistemološko značenje ovih reči. Nemci praktično ne upotrebljavaju reč gnoseologija, a pod epistemologijom podrazumevaju i filozofiju i metodologiju nauke. Francuzi pod gnoseologijom misle na opštu teoriju saznanja, a pod epistemologijom na filozofiju nauke. Englezi, međutim, pod gnoseologijom podrazumevaju "sistematsku analizu pojmova kojima tumačimo svet (i ontološke vrednosti čina saznanja)", a pod epistemologijom "opštu teoriju saznanja".

mali komentar

na "INTERVJU MILOŠ KOVIĆ: Ima li srpska istorija zlatno doba" ("Danas" 21. maj. 2016)

///////Ponekad na neki tekst u našim medijima napišem komenar, jer ako bude objavljen (što je prilično redak događaj) mogu da pratim "reagovanje" čitača tekstova. Iz tih reakcija čitate "trenutna stanje duha u Srbiji". I kakvo je "stanje"? Kao u svakoj despotiji: metode donošenja zaključaka i empijriske činjenice su i dalje apsolutno nevažna stvar (u razgovoru vas obavezuju "nula" %), srbi (od nepismenog čoveka do akademika) svoje psihološke želje projektuju u stvarnost kao da su istinite činjenice (znači projektuju ih u : prošlost, sadašnjos i budućnost). Pod takvim uslovima nije moguće voditi bilo kakav argumentovani dijalog. Bez dijaloga stagnacija u Srbiji se ubrzano nastavlja...///////

Komentari : zoran stokic | 21/05/2016 20:09

Prvu klasifikaciju nauka dao je Aristotel, na: teorijiske, praktične i poetske. Tu za istorisko znanje nije bilo mesta, zašto? Zato što je po njemu svrha znanja da "shvati ono što je opšte i nužno" (a to postižu : fizika, matematika i prva filozofija). Aristotel je izgleda spravom nisko vrednovao svako saznanje koje ostaje na prikazivanju pojedinačnog ("a ono budući pojedinačno nije u stanj da dođe do opšteg i nužnog").

Da je što se tiče istoriografije i istoričara Arisotel bio u pravu pokazuje i ovaj interviju s istoričarem Kovićem. Evo ga još jedan naš "istoričar" koji nije čuo (kao i ostala političko-kulturna elita u nas) da smo 700g živeli u despotskim sistemima i sve što su oni rade (radili) 1980-2016 samim tim bilo je vezano za proces metamorfoza despotskog društva. Kako je moguće iskoračiti iz despotskih sistema? Imamo primer Osmanskog carstva i "procesa zvanog Ataturk". To se u Srbiji nikada nije dogodilo. Primarne elemente kulture (normi, pravila, pogleda na svet...) koje su kroz vekove koristili, na primer, englezi, česi ("učenju na greškama") a koje mi srbi ("greške ne treba popravljati" jer to vodi urušavanju autoriteta). Posledice: u srednjem veku nas i engleza je bilo brojno isto a gde je ko danas (a tek kroz prohujale vekove)... Slično: na Prag nikada nije pala ni jedna bomba a na Beograd... Najvažnija stvar za opstanak jednoga društva jesu "kulturne matrice"! Despotska kulturna matrice su loš vodič u budućnost jer kod podanika razvija negativne emocije, sprečavaju ravoj kritičkog mišljenja i zdravog razuma, razvija mržnju i asocijalizaciju! 

---------------------------------------------------------------------------------------------------------

Još malo komentara

na tekst iz "Politike" (pratiti broj "preporuka")

""Издаје у паланци" Аутор: Зоран Ћирјаковић, четвртак, 19.05.2016. у 08:15"

zoran stokic пре 5 дана

Zajedničko prvoj i drugoj Srbiji: ne priznaju da smo 700g živeli u despotskim sistemima i sve što su oni radili 1980-2016 samim tim bilo je vezano za proces metamorfoza despotskog društva. Kako je moguće iskoračiti iz despotskih sistema? Imamo primer Osmanskog carstva i "procesa zvanog Ataturk". To se u Srbiji nikada nije dogodilo. Primarne elemente kulture (normi, pravila, pogleda na svet...) koje su kroz vekove koristili, na primer, englezi, česi ("učenju na greškama") a koje mi srbi ("greške ne treba popravljati" jer to vodi urušavanju autoriteta). Posledice: u srednjem veku nas i engleza je bilo brojno isto a gde je ko danas (a tek kroz prohujale vekove)... Slično: na Prag nikada nije pala ni jedna bomba a na Beograd... Najvažnija stvar za opstanak jednoga društva jesu "kulturne matrice"! Despotska kulturna matrice su loš vodič u budućnost jer kod podanika razvija negativne emocije, sprečavaju ravoj kritičkog mišljenja i zdravog razuma, razvija mržnju i asocijalizaciju!

Одговори | Препоручујем 4

Милован Томић пре 5 дана

Човече, скини се већ једном са тог Прага, сви савршено добро знамо зашто на Праг (и Тирану ) нису падале бомбе... А нису ни на Техеран, ето ти још једног "културолошког обрасца"

Препоручујем 22

zoran stokic пре 5 дана

@Милован Томић Pa kad znate kažite nam (nama neznalicama) zašto na Prag nikada nije pala ni jedna bomba! A isto tako nam objasnite zato nas ima danas oko 10 miliona (demografska katastrofa, prvaci sveta u odlivu mozgova...po svim važnim sociološkim parametrima za opstanak društva smo blizu NULE). A kako to englezi bili 4 veka "vladari sveta"? Slučajno, tek tako (samo od sebe)? Ako razlog za to nisu "kulturne matrice" ne mislite valjda da je u pitanju genetika?

Одговори | Препоручујем 4

(Milovan Tomić mi nije odgovorio!)

marko пре 5 дана

razlog - Česi su većinom katolici... ukratko, Englezi žive izolovani na ostrvu, nisu ih mnogo osvajali (osim pljački Vikinških bandi, i poneka invazija Normana - Francuza), postali su velika sila zahvaljujući, opet, činjenici da su ostrvo, sa velikom flotom brodova, kao i zahvaljujući saradnji sa "teroristima" tog vremena - piratima, koji su zauzvrat, napadali i pljačkali španske, francuske, portugalske brodove, i imali sigurno utočište na Britanskim Karibima...Pirati=Al Kaida, sve se ponavlja....nema tu nigde kulture, jedino se može izvući zaključak da je to pre rezultat nekulture i varvarstva...radi se o ogoljenoj pljački i otimanju, masovnim ubistvima, silovanjima i genocidima, a "kulturna matrica" je izgovor za tupane...

Препоручујем 17

zoran stokic пре 4 дана

@ Marko, @sloba car 

Redukovali ste "fenomen društvo" na: "rat i pljačku". Da je "rat i pljačka" toliko važna i presudna stvar za kvalitet i standarde života u nekoj državi onda bi Mongolija (koju je naročito obeležila vladavina: Džingis Kana - Kublaj Kana ) trebala danas da je u samom svedskom vrhu ali ipak nije, nego je na začelju. A na vrhu su: Norveška, Švajcarska, Danska, Švedska...(a u tom gornjem društvu su i Engleska i Češka). Ps. meni se čini da vi nepravite razliku između primarnih i sekundarnih elemenata fenomena: kultura!

tika?

Препоручујем 4