Genije Mocart

sećanje na naše naučnike Peru Grujića, Ljilju Dobrosavljević Grujić

Suprotno onome što se uobičajeno podrazumeva pod pojmom "genija" (romantični, mitološki koncept procesa stvaranja po kome geniju ništa ne prethodi, te da je on iznad i izvan sveta, "božanska strast", "demonski bes", "sublimirano ludilo" ili "nadljudski dah") – mi ćemo ovde zastupati ideju da su "geniji" ne na početku, nego na kraju dugog evolutivnog razvoja nekog strukovnog lanca! Geniji su ljudi sinteze – sintezom se delovi slažu u nove sadržaje. Odlični poznavaoci svojih struka, oni su do najsitnijih detalja upoznati i sa delima svojih prethodnika. Shvatajući lično usavršavanje kao svoj moralni cilj, oni teže da dela prethodnika učine još boljim… Mi ni danas ne možemo – niti ćemo ikada moći – da rekonstruišemo tu genijalnost; mi ne možemo znati kako su u njihovoj glavi nastala njihova genijalna dela. Trenutak stvaranja u nauci jednak je činu stvaranja u umetnosti, on je neponovljiv, on se ne može naučiti. Međutim, ako je kontekst samog otkrića neuhvatljiv za jezik logike, to ne znači da mi ne možemo već gotova dela podvrgnuti analizi i kritičkom poređenju sa delima njihovih prethodnika. Ta nam analiza kod jednog od neospornih genija – Njutna – pokazuje da je prednjutnovsko naučno saznanje bilo dogmatsko, da ga je on do tančina poznavao, te da je zatim izumeo nedogmatski hipotetičko-deduktivni metod, tj. kritički metod, koji se može smatrati početkom moderne nauke. Na tom početku stoje, dakle, određeni empirijski problemi i prethodne teorije, te, pokušavajući da reši te probleme, Njutn stvara novu metaparadigmu nauke. Sličnim metodom stvaraju i svi ostali geniji, pa tako i, recimo, Mocart u muzici. Ono sa čim se Mocart hvata u koštac jesu kompozicije velikana muzičke scene tadašnje Evrope: Mocart komponuje tako što pokušava da ih prevaziđe. To se može saznati kako iz pisama koje je razmenjivao sa ocem, tako i iz njegove zaostavštine: u 150 nezavršenih dela i 320 skica (od malih natuknica do obimnih nacrta) vidimo da se za razradu muzičkih misli koristio klavijaturom, da je najpre upisivao melodijske linije, da tu nije ni bilo nekog razvoja teme, već se one višesturko ponavljaju uz simetrično fraziranje, dodat je još poneki ukras, a pravi Mocartov potpis je melodična linija koja se spušta, a zatim podiže, menjajući se na subdominantnu harmoniju, uočljiv je plesni ritam menueta i drugih igara kao tema diskursa u simfonijama, sonatama, koncertima. Mocart je svoje muzičke ideje organizovao oruđem – tehničkim metodima – koje su stvorili njegovi svremenici. Imao je apsolutni sluh i kada bi čuo neko delo vodećih kompozitora tih vremena, pokušavao je da ih nadmaši – zvezde Pariza (Ševalije de Sen-Žorž, Gluk, Gretri, Gosek, Sakini), zvezda Londona (Johan Bah, Thomas Arne, Thomas Linley), Manhajma (Stamic), Drezdena (Joseph Schuster, Johann Gottlieb Naumann), Praga (Benda, Misliveček, Dušek), Beča (Ignaz Holzbauer, Ditersdorf, Salijeri, Vanhal, Mihael Hajdn, Jozef Hajdn, Joseph Martin Kraus)…

Sasvim je pogrešno pojam genijalnosti mehanički vezivati samo za izuzetno visok IQ. "Genije Mocart" nužno je, znači, iziskivao prethodno postojanje manhajmske, pariske, berlinske, venecijanske, napuljske muzičke škole, bio je tu neophodan otac-kompozitor Leopold Mocart, koji je na Amadeusa preneo postignuća nemačkog, italijanskog i francuskog baroka, bio je neophodan Hajdn, otac klasične simfonije (a dede su Stamic, Samartini,...), bili su neophodni vekovi preplavljeni delima crkvene muzike, tradicija operskih kuća...

Njutnova metoda iz fizike počela je da se uzima kao mustra, kao paradigma i u drugim poljima ljudskog stvaralaštva. Kreacije u muzici su morale biti dobro osmišljene u sistemu neprotivrečnih aksioma, koji bi normirali akorde i rastumačili njihove međusobne odnose. Ovaj ukus strukturalne jasnoće počeo je da utiče na razgradnju barokne muzike, slojevita polifona barokna dela su redukovana na homofoniju klasicizma, u kojoj se melodija reprodukovala preko podređene harmonije, težeći savršenom jedinstvu oblika i sadržaja, tonska struktura muzike postala je čulna.

Strela muzičkog stvaranja je ireverzibilna i najbolje se može uočiti baš na nekolikim Mocartovim delima. U Pragu je do Mocarta već bilo izvođeno više opera "Don Žuan", a poslednja, "Don Giovanni Tenorio" od Đuzepea Gacanige (premijera u Veneciji 5. februara 1787.), je postigla tako veliki uspeh, da su iz Praške opere naručili i Amadeusovu operu na istu temu, plaćajući mu unapred za to 100 dukata. Mocartov "Don Žuan" je premijerno izveden u Pragu 29. oktobra 1787, a, zapravo, Gacanigin "Don Žuan" je evolucijom – "brušenjem" – postao Mocartov "Don Žuan"! Da novih ideja nema bez evolucije može se pratiti i kod "Figarove ženidbe" (1786) i to njenim poređenjem sa četiri opere koje prethode – Gretrijevom bufo operom "Ljubomorni ljubavnik" (iz 1778, izvedena 260 puta!), na tekst Bomaršea Paiselov "Seviljski berberin" ("Il Barbiere di Siviglia" 1782. Giovanni Paisiello), Joseph Schuster "Il marito indolente" (Mazzolà), dramma giocoso 1782. Drezden, Antonio Salieri: "Prima la musica e poi le parole"        divertimento teatrale    1 act     (Giovanni Battista Casti)          7 February 1786  Vienna, Schloss Schönbrunn Orangerie, Pičinijevom "Didonom" (1783), kao i Pičinijevom "Dodone abbandonata" (1770). Uvertira Mocartove "Čarobne frule" - Muzio Clementi's B-flat major sonata (Op. 24, No. 2). Bitan je i uticaj opera Jiří Antonína Bende: "Der Dorfjahrmarkt", "Medea" (1775), "Ariadne auf Naxos", Romeo i Julija, Pigmalijon...

Slično uporediti Mocartov "Rekvijem" sa "Rekvijemom" Mihaela Hajdna iz 1771., Karl Ditters von Dittersdorf - Requiem (1784) i "Lakrimozu" iz rekvijema Fransoa-Žozefa Goseka. Zapravo, ko je šta napisao: Joseph Leopold Eybler / Franz Xaver Süßmayr: "Domine Jesu Christe", Franz Xaver Süßmayr: "Sanctus, Benedictus i Agnus Dei", znači "Rekvijem" su komponovali: Mocart/Susamer/Ejbler. A  rane klavirske radove Amadeus je preuzeo od Hermann Friedrich Raupach, Johann Gottfried Eckard, Johann Schobert, Leontzi Honauer.

 

*

Antonio Salieri: "La grotta di Trofonio" (komična opera libreto: Giovanni Battista Casti, 1785.) Лорензо да Понте превео "Cosi fan tutte (А. Мозарт 1790.). Ова Салиеријева опера такође је музички важна (Mozart varira mnoge Salijirijeve ideje iz ove njegove opere) за Моцартове опере Don Giovanni (1787.) Le nozze di Figaro (1789.)

*

Johann Schobert (1735 - 1767)

https://www.youtube.com/watch?v=BdfyELffD3E

Johann Schobert - Piano Concerto No.3 in G-major, Op.13 (1765)

Schobert greatly influenced Wolfgang Amadeus Mozart, who admired his music warmly. The work which most impressed the seven-year-old composer seems to have been the, Piano Concerto No3 in G, D major Sonata of op.3; imitation of this sonata and others can be traced in Mozart’s subsequent Parisian and English sonatas. Movements from Schobert’s sonatas also appear recast in Mozart’s earliest piano concertos. His fascination for Schobert’s music was not merely fleeting: when Mozart was in Paris in 1778 he taught his pupils Schobert’s sonatas, and the A minor Sonata k310, composed in Paris, contains in its Andante an almost literal quotation from a movement of Schobert’s op.17 no.1 that Mozart had already arranged years before in a concerto.

 *

Wonderful "andante", twelve minutes of pure pleasure from the core of 18th century. Bridge between CPE Bach and Mozart that tangent piano accurately renders with the discreet support of strings. Outer movements are more conventionally written, but "andante" is a hidden gem worth any second of its listening.

Zoran Stokić

Beograd

16. 08. 2018.

IN MEMORIAM 

Dr Petar Grujić, 

Dr Ljiljana Dobrosavljević Grujić

(Za naše medije čak ni smrt naših uglednih naučnika nije bila vest. Kako je to moguće? Tako što nisu bili po ukusu "despotske mašine"! In memoriam preuzet sa sajta Instituta za Fiziku)

IN MEMORIAM: 

Др Петар Грујић

 13/08/2018

Истакнути теоријски физичар и научни саветник Института за физику у Београду у пензији др Петар Грујић (77) преминуо је у уторак, 7. августа 2018. године. Др Грујић је дао велики допринос истраживањима у области физике атома и молекула, пре свега електрон-атом сударних процеса и семикласичне теорије расејања, затим нелинеарне динамике, система са малим бројем конституената, космологије, те историје и епистемологије природних наука.

Рођен је у Овсишту код Тополе, а основну школу и гимназију је завршио у Крагујевцу. Дипломирао је физику на Универзитету у Београду 1963. године, а након тога и магистрирао 1966. године. Као стипендиста British Council-а боравио је у Лондону од 1967. до 1969. године. Докторирао је на University College-у у Лондону 1972. године. У два наврата је провео по 5 месеци на студијским боравцима у Француској (Гренобл 1974. и Орсеј 1997. године).

У Институту за физику у Београду је почео да ради 1964. године, у првим годинама од његовог оснивања и ту је провео цео радни век. Добио је награде Института за научна достигнућа 1980. и 1982. Објавио је преко 50 научних радова у водећим међународним часописима, међу којима је и неколико прегледних радова. Под његовим руководством урађено је 6 магистарских и 4 докторске тезе. Изабран је за редовног професора на постдипломским студијама Физичког факултета Универзитету у Београду у области теоријске физике атома и молекула, а руководио је и пројектом Министарства науке који се односио на ту област. Истраживачким активностима је наставио да се бави и након пензионисања.

Поред научног доприноса у области физике, др Петар Грујић је био врстан познавалац историје физике, те историје и филозофије науке уопште. Посебно се интересовао за процес сазнања и научног открића. Оснивач је семинара „Историја и епистемологија природних наука“, којим је и руководио дуги низ година на Институту за физику у Београду.

***

IN MEMORIAM: 

Др Љиљана Добросављевић-Грујић

 17/04/2018

Истакнута теоријска физичарка Института за физику у Београду, др Љиљана Добросављевић-Грујић (83), преминула је у суботу, 14. априла, око 16 часова. Као научни саветник у пензији, др Добросављевић-Грујић је дала изузетан допринос истраживањима у области физике суперпроводности и чврстог стања, а својим идејама, резултатима и подстицајима трајно је задужила како Институт за физику, тако и целокупну заједницу физичара у Србији.

Физику је дипломирала 1959. године на Универзитету у Београду, а већ од следеће године је почела да ради на Физичком факултету (ПМФ-у). Последипломске студије је завршила 1964. године. Од 1966. до 1968. Боравила је као стипендиста владе Француске у Лабораторији за физику чврстог стања, Универзитет Париз-југ, у Орсеју, Француска, где је 1971. године одбранила докторску дисертацију под насловом „Теорија нехомогених суперпроводника“ под руководством нобеловца Проф. П. Ж. де Жена.

Године 1972. запослила се на Институту за физику у Београду где ће провести наредне четири деценије и учествовати у водећим истраживањима у области физике чврстог стања. Добила је бројна признања за свој рад, између осталог и престижну домаћу награду „Марко Јарић“. Објавила је више од 60 радова у водећим међународним часописима који су цитирани више од 1250 пута. Под њеним руководством, израђено је 8 докторских теза. Руководила је бројним домаћим и међународним пројектима, а истраживањима је наставила да се бави и након пензионисања.

Др Добросављевић-Грујић је дала посебан допринос међународној сарадњи Института за физику и јачању веза домаћих физичара са светском науком. У више наврата је боравила као професор по позиву у Лабораторији за магнетизам , ЦНРС, у Греноблу, односно у Лабораторији за физику чврстог стања на Универзитету Париз-југ у Орсеју.

Руководила је америчко-југословенским пројектима „Магнетне и транспортне особине суперпроводника типа II“ и „Магнетне и транспортне особине високо-температурних суперпроводника“, као и пројектом „Високотемпературна суперпроводљивост“, у оквиру научно техничке сарадње са Руском федерацијом, те пројектом „Теорија нехомогених високо-температурних суперпроводника“, у оквиру научне сарадње са Лабораторијом за физику чврстог стања Универзитета Париз-југ.

Живела је непрекидно окружена физичарима, како на Институту, тако и у породици.

"Neostvareni štreberi i ulizice dele nam lekcije"

"Šta je to sa nama, ljudi Božiji? Šta je to sa nama mučeničkim, a palim narodom?..."

Piše: sveštenik Nenad Ilić14. avgusta 2018. 15.30 Izmenjeno: 15.30 dnevni list "Danas"

 ////Evo mog odgovora svešteniku Iliću – postavio sam ga ovde jer redakcija "Danas" nije htela da ga postavi u boksu za komentare – možda ovaj moj odgovor nekim "božijim čudom" stugne do sveštenika Nenada Ilića////

Malobrojni narodi ne mogu preživeti u formi despotskog društva  zato što se ono hrani ljudskom energijom. Češka, Holandija, Švedska...razvile su  društvene obrasce (individualna građanska kapitalistička društva) koji su sposobni da malobrojnim narodima obezbede civilizovan život i opstanak u svetu nehumanih (sebičnih) intreresa velikih. Naša društvena elita (pravnici, istoričari, filozofi, teolozi...) to nije razumela ni '90 pa i u 21 veku. Naša 700 godišnja inercija despotske kulturne matrice (vizantiska, osmanska, komunistička – faza) za njih je nepostojeća stvar! Posledica svega toga? Evo i u 21 veku na svakom koraku "izbija" naš: anti-humanizam, egocentričnost i narcizam. Taj nam je model – usađivan još u detinjstvu, a zatim cementiranim kroz jezik, društvene institucije, ponašanje okoline i tsl. – on je u osnovi svih naših misli, našeg osećanja stvarnosti, analiza i procesa odlučivanja. Tako naša despotska psihološka paradigma ponašanja, naše mentalne slike, premda mi toga nismo svesni, postaju glavni kočničar bilo kavih suštinskih promena u našem društvu.

U antičkoj Grkoj, u 5. v. p.n.e, mlade ljude je za učešće u javnom životu u polisu pripremala “paideia” kroz svoj ideal urbanosti i obrazovanosti; u starom Rimu za to je bio zadužen obrazovni program “humanitas”. “Paideia” i “humanitas” su bili ključni elementi po kojima su se građani razlikovali od neobrazovanih ljudi i koji su tadašnje gradove-države, odn. imperije, limesom – graničnom linijom – odeljivali od varvara. Samo oni među varvarima koji su bili u stanju da shvate značaj i spremni da prihvate obrazovne sisteme “paideia” ili “humanitas” mogli su ući u krug civilizovanih naroda!

Vremeplov:

Senka despotije

"Najgora je stvar obožavanje grešaka i to tre­ba smatrati kugom razuma."
Fransis Bekon

Godine 1605, kada je ovaj mudar stav izrečen, u orijentalnoj Srbiji nije, nažalost, imao ko da ga posluša. Takve savete iz prošlih vekova — a naročito one koji se odnose upravo na metod eliminacije grešaka — mi kao narod nikada nismo usvajali, oni nisu postajali opšta mesta u našoj duhovnosti, ni tada ni kasnije, i o tome najbolje svedoči naša po­tonja i tekuća praksa. Kaže o nama Milan Kašanin: "Naš čovek naj­više voli biti učitelj i sudija čijim savetima i presudama pogovora nema."

Može li se pod tepih sakriti srpsko despotsko nasleđe, koje, kroz peri­od vizantijske, otomanske i komunističke despotije, traje skoro sedam sto­tina godina i koje je suprotno od svakog građanskog nasleđa, rađanog u monarhijama ili republikama? Ako to već kriju dogmate (i oni koji su sami sebe proglasili patriotima), to ipak ne treba očekivati od onih koji se predstavljaju kao njihova alternativa. Bona fide navedi­mo samo dva primera. Dr Zoran Đinđić se čudi jednom prilikom kako i zašto Austrijanci, koji su nam po broju stanovnika jednaki, imaju 40 puta bolji standard od nas? A dr Vesna Pešić se jednom drugom prili­kom, opet, pita kako to da je za jednu peticiju, pre dvadesetak godina, bila sakupila samo 34 potpisa, u vreme kada je poljska Solidarnost već brojala deset miliona ljudi? Po mom mišljenju, tu nema mesta nikak­vom čuđenju ako se zna da su Austrija i Poljska — u vekovima u koji­ma smo mi tavorili u despotiji — živele kao monarhije. Komunistička despotija u Poljskoj, kao i kod Čeha i Mađara, nije mogla dugo da se održi jer je bila u suprotnosti sa nedespotskom tradicijom tih naroda. Ali je zato u Rusiji i Srbiji, zemljama sa već dugom despotskom tradici­jom, ta komunistička despotija zapravo naišla na plodno tle. Stoga onaj ko zaista želi dobro srpskom narodu i državi mora pre svega znati da je problem svih problema u Srbiji neraskidivo vezan za pojam despotske tradicije! Taj nakazni despotski društveni sistem jeste onaj "mrc" za koga je srpski narod vezan, evo (sa beznačajno malim prekidima), već sedam stotina godina (da ovim proširimo tezu g. Vuka Draškovića, jer, dozvo­lićete, Tito je bio samo jedan od brojnih despota koji su vladali Srbijom).

Apelujem ovde da krenemo u ispravljanje grešaka koje smo načinili u našem dosadašnjem pristupu svetu društvenih Činjenica. Naime, za svaki je društveni proces potrebna određena kritična masa. Tako je za pro­mene koje su sada potrebne nama neophodno imati — kao u Polj­skoj ili Češkoj — kritičnu masu građanski odgojenih ljudi. Zbog naše viševekovne orijentalne tradicije, međutim, u Srbiji danas naprosto ne postoji kritična masa takvih ljudi. Ukratko, hoću da kažem da je za prelaz iz despotije u republiku ili monarhiju (pa još i demokratsku) potreb­no mnogo više od formiranja nove vlade, sa novim ljudima, koji će doneti niz novih zakona; potrebno je mnogo više od uvođenja privat­ne svojine i tržišne privrede i stvaranja srednje klase. Da bi novi zakoni, kao i nove demokratske institucije, u praksi proizvodili dobre rezultate, potrebno je da budu kompatibilni sa živom, tekućom tradi­ci­jom, te, dokle god je naša tradicija despotska, o toj kompatibilnosti nema govora. Despotska tradicija je naprosto nespojiva sa demokrat­skom republikom i građanskim društvom. Da bi promene uopšte bile moguće, orijentalnu lojalnost prema despotu treba transformisati u lojalnost prema sugrađanima, prema strukovnim udruženjima, prema gradskim zajednicama i, napokon, u jedan opšti altruizam. Za prelaz iz despotije u demokratsku republiku potrebno je, znači, veoma mnogo: promena onoga što se u svakom društvu najteže i najsporije menja, a to su neki još uvek živi delovi tradicionalnih vrednosti i verovanja. Po­treb­no je, dakle, promeniti metaparadigmu na kojoj počiva naša des­pot­ska tradicija! Imperativ razvoja traži od nas da se upustimo u promene takvog tipa — kulturu i tradiciju podani[tva što pre moramo zameniti kulturom i tradicijom slobode. Te promene istovremno mora­ju obuhvatiti sva područja života — politiku, privredu, ali i društveni život i kulturu.

Zbog specifičnog načina na koji su nastajale evropske države — kao složena sinteza varvarskih, antičkih i hrišćanskih elemenata i kao savez između plemića, crkve i gradova — u njima je, već od srednjeg veka, započet jedan otvoreni proces kreiranja individualnih sloboda i kritič­ke tradicije koja je omogućavala kritiku svih oblika moći i vladajućih dogmi. Glad za znanjem i oslobođeni duh naučili su Evropljane da ne postoji neporecivi propis ili autoritet, kako u društvu tako ni u samoj nauci, te da je društvu korisno samo ono saznanje koje može da se me­nja i raste.

Nasuprot evropskim monarhijama i republikama, despotije su oduvek odr­ža­vale status quo i u politici i u društvu uopšte. Drugim rečima, des­pot­ska ideologija nikada nije dozvoljavala nikakvo osporavanje, dola­zi­lo ono iznutra ili spolja. Otuda u despotijama nisu bile moguće nikakve istinske reforme institucija, kao ni bilo kakve istinske reforme u sferi znanja i verovanja.

Očigledno je, konačno, došlo vreme da se bez straha, praznoverja i laži pogledamo u ogledalo. Ako i ovoga puta, međutim, odbijemo da u ogle­dalu vidimo da je despotska tradicija utkana u suštinu našeg bića, ako i dalje budemo odbijali da učimo na sopstvenim greškama, onda ni mi sada nećemo uspeti da se uzdignemo do standardnog evropskog po­li­tičkog poretka, kao što nisu uspeli ni naši preci nekada, a to, opet, znači da ćemo — kao i do sada — dobro služiti interesima drugih. Jer, kao što reče naš Milan Kašanin, ne smemo prevideti činjenicu "da mase nisu narod, da mase bez države i bez kulture čine gomilu, i da gomile ne prave istoriju, već joj služe".

dr Zoran Stokić, ("Srpska reč", 11. 5. 2000.)

Mozart-Salieri


The evolution of creativity


Mocart-Salijeri

Evolucija stvaralaštva

Koristeći se zlonamernim tračevima, Puškin je 1825. napisao tragediju "Mocart i Salijeri", koja se bavi grehom zavisti. Taj "mit" su koristili Schaffera/Forman u pozorištu/filmu "Amadeusu".

Istorijske činjenice govore sasvim suprotno od toga. Ako je uopšte bilo zavisti, onda je Amadeus zavideo Salijeriju! Salijeri, štićenik Gluka, bio je zvezda evropskih gradova u Amadeusovo vreme, poput zvezda Pariza (Gretrija, Goseka, Sakinija), zvezda Londona (Johan Bah, Thomas Arne, Thomas Linley), Drezdena (Joseph Schuster), Praga  (Mislivečeka, Dušeka, Stamica), Beča (Ditersdorfa, Vanhala, Mihaela Hajdna, Jozefa Hajdna)... Salijeri je bio i odličan profesor, a đaci su mu bili i Betoven, List, Šubert... Pomagao je i promovisao i samog Amadeusa... Mocart  je imao apsolutni sluh i kada bi čuo neku od kompozicija vodećih kompozitora tih vremena, pokušavao je da ih nadmaši "kopirajući njihovu tehniku". Treba poslušati, na primer, za početak, Gretrijevu (André Grétry) bufo operu "Ljubomorni ljubavnik" ("Amant jaloux") na tekst Bomaršea, a onda ponovo preslušati Mocartovu "Figarovu ženidbu" slično 

Joseph Schuster "Il marito indolente" (Mazzolà), dramma giocoso 1782. Drezden. Antonio Salieri: "Prima la musica e poi le parole"        divertimento teatrale    1 act     (Giovanni Battista Casti)          7 February 1786  Vienna, Schloss Schönbrunn Orangerie

– pa prosudite sami...

***

Ps. Povodom: „Дон Ђовани” Волфганга Амадеуса Моцарта - „Комбанк дворани” Beograd 28. 07. 2018.

Savršenstvo ove opere uočili su Kjerkegor, Guno, Flober, Šo..., a muzički je obrađivali Betoven, List, Šopen, Čajkovski... Mocart  je imao apsolutni sluh i kada bi čuo neko delo vodećih kompozitora tih vremena, pokušavao je da ih nadmaši "kopirajući njihovu tehniku". U Pagu je već komponovano više opera "Don Žuan", a poslednja 1787: "Don Giovanni Tenorio" od Đuzepea Gacanige (Giuseppe Gazzaniga, premjera: 5.02.1787. Venezia). Amadeus je dobio 100 dukata (unapred) da za prašku operu komponuje svog "Don Žuana"(premjera: 29. 10. 1787.). Naravno da je nadmašio Gacanigu! Da nove ideje nastaju evolucijom – idealno je uporediti, na primer, Gretrijevu (André Grétry) bufo operu "Ljubomorni ljubavnik" ("L'Amant jaloux", 1778.), na tekst Bomaršea "Il Barbiere di Siviglia" (1782.) --Giovanni Paisiello

, Pičinijevu "Didonu" (Niccolò Piccinni "Didon" 1783.), kao i Pičinijevu "Dodonu  abandonatu"("Didone abbandonata", 1770.)   sa Mocartovom "Figarovom ženidbom", ili, na primer, "Rekvijem" (1771.) Mihaela Hajdna i "Lakrimozu" iz rekvijema Fransoa-Žozefa Goseka (François-Joseph Gossec) sa Mocartovim "Rekvijemom"(Joseph Leopold Eybler / Franz Xaver Süßmayr: "Domine Jesu Christe", Franz Xaver Süßmayr: "Sanctus, Benedictus i Agnus Dei"- znači "Rekvijem" su konponovali Mozart/Susamer/Ejbler). Andea Lukezija (Andrea Luchesi  Piano Concerto in F major) klaviski koncer iz   1771. sa Mocartovim klavirskim koncertom No23 - K488 iz 1786. A  rane klavirske radove Amadeus je preuzeo od Hermann Friedrich Raupach , Johann Gottfried Eckard, Johann Schobert , Leontzi Honauer.

***

There is no creation "out of nothing". Music history is so simplified that it is actually incorrect. Lending in music is like a "good day", it is "food" without which there are no successful future music pieces. Only those who are able to successfully vary the "idea" they take produce significant works. Even before Bach, Handel, Vivaldi, Telemann  there were composers ... Even the great Mozart took musical ideas from many (Hermann Friedrich Raupach, Johann Gottfried Eckard, Johann Schobert, Leontzi Honauer , Chevalier de Saint-Georges.... Listen, compare how Giuseppe Gacaniga's "Don Giovanni Tenorio" (February 5, 1787) evolved into Mozart's "Don Juan" (October 29, 1787)! Or André Grétry „L’Amant jaloux“, 1778., or how Paisel's "Barber of Seville" ("Il Barbiere di Siviglia" in 1782 by Giovanni Paisiello) evolved into Mozart's "Figar's Marriage" (1786) as well as Rosie's "The Barber of Seville". Similarly: Pasquale Anfossi "La finta giardiniera (Anfossi)" (December 26, 1773) becomes Mozart's "La finta giardiniera" (January 13, 1775).

Zoran Stokic

Srbijo — kuda?

"Naše ideje su sile koje utiču na našu istoriju".

Karl Poper

O uzrocima sadašnjeg tragičnog stanja našeg naroda i države može se govoriti samo ukoliko se bar malo poznaje naša istorija. Može se činiti čudnim, ali je činjenica da se prema našem sedamstogodišnjem despotskom duštvenom nasleđu jednako ravnodušno odnose svi koji se pojavljuju na našoj političkoj sceni. A takav odnos prema "duštvenoj genetici" vrhunska je garancija za održvanje status quo-a i u društvu i u politici.

Od svih poznatih društvenih sistema despotija ima najveći sposobnost za samoodržanje. U zemljama u kojima su vekovima — tradicionalno — vladali društveni sistemi tipa monarhije ili republike — kao što su Poljska, Češka, Mađarska, Slovenija — komunistička despotija — budući u neskladu sa tradicijom — nije mogla biti inkorporirana uspešno. Nasuprot pomenutim zemljama, u Rusiji, Srbiji, Bugarskoj i Rumuniji — znači zemljama koje su vekovima opstajale kao despotije — komunistička despotija je naišla na srodno tle i uspešno se održavala. Turska i Grčka, pak, iako zemlje sa takođe bogatom despotskom tradicijom, sticajem okolnosti (koje su vezane za geostrateške interese zapadnih zemalja) VEĆ PREKO STO GODINA SPROVODE PROCES DRUŠTVENE TRANSFORMACIJE u smeru građanskih demokratija. Naravno da bez stalne i obilate finansijske i naučno-tehnološke pomoći zapadnih zemalja ni ti procesi transformacije društvenog sistema u Turskoj i Grčkoj uopšte ne bi bili mogući. — ILUZORNO JE VEROVATI DA SE OSLANJANJEM NA SOPSTVENE SNAGE, BEZ KONTINUIRANE ZAPADNE POMOĆI KOJA BI SE OGLEDALA U "DRUŠTVENOM INŽENJERINGU POJEDINAČNIH SLUČAJEVA", SRBIJA MOŽE IZ DESPOTIJE PREVESTI U NEDESPOTSKI DRUŠTVENI SISTEM.

Tradicionalno bezuslovno poštovanje despotskog poretka jeste hipoteza pomoću koje možemo razumeti i objasniti gotovo sve vidove političkog morala i duhovnosti koji stotinama godina vladaju ovom zemljom. Ironija je, naravno, u tome što rešenje naših suštinskih problema nije moguće bez kršenja te tradicije, bez sučeljavanja sa tim našim despotskim nasleđem. Na kraju krajeva, onaj ko nije u stanju da uvidi da IZMEĐU SREDNJOVEKOVNE, OTOMANSKE I KOMUNISTIČKE SRBIJE SA STANOVIŠTA POLITIČKE VLASTI I NJENE IDEOLOGIJE NEMA NIKAVE RAZLIKE, taj neće biti u stanju da doprinese procesu onakve zdrave transformacije kakva je potrebna našem društvenom sistemu. Da bismo se i mi konačno počeli uzdizati do političkog građanskog naroda, zapadnoevropskog tipa, nama je, znači, potreban politički i duhovni preporod kakav su, na primer, pristalice Kemal-paše (kasnije prozvanog Ataturkom) počele sprovoditi u Turskoj od 1876. godine. Koliko je to težak i složen poduhvat pokazuje činjenica da je Turcima trebalo preko sto godina da formiraju kakvu-takvu srednju građansku klasu kao protiv-težu stalnim zahtevima tradicionalno vaspitanih podanika za restauracijom despotije. ISTORIJSKI PRIMERI POKAZUJU DA NE POSTOJE NIKAVE PREČICE KOJE IZ DESPOTIJE VODE U GRAĐANSKO DRUŠTVO.

I zato, pošto smo dovedeni u situaciju da preispitamo svoju političku orijentaciju, zapitajmo se: Srbijo — kuda? Da li ovoga puta po volji naroda — uz strmu ravan, gore, ka evropskoj društvenoj praksi, ili po volji utopijskog patriotizma, eshatološkog fatalizma i povampirenog kominternovskog interesa — niza stranu, ponovo dole, u Aziju? Da li ćemo se ovoga puta SUSRESTI sa Zapadom, ili ćemo ponoviti sudbinu Vizantije, koja je, odbijajući taj susret, nestala sa lica zemlje? Zapitajmo se, zato, kako je bilo moguće da je većina i naroda i elite vizantijske "više volela da u (svome) gradu vidi turski turban nego latinsku tijeru"?

Iako se na prvi pogled čini da su posredi verski razlozi, ne bi bilo preterano reći da je baza antilatinskih osećanja bila u razlikama koje su sobom nosila oprečna društvena uređenja. Despotska vizantijska elita (sakralna i svetovna) izabrala je radije ponovo jednu despotiju — OTOMANSKU — nego neku od ZAPADNIH MONARHIJA. Podanički mentalitet radije je izabrao poznate stege zatvorenog društva, nego neizvesnost koju sobom nosi potencijalna sloboda otvorenih društava. Koliko je to bio retrogradni proces najbolje pokazuje sledeći primer, koji je još Herodot naveo u svojoj "Istoriji". On je tu kristalno jasno opisao razliku — u mentalitetu i razmišljanju — jednog roba i jednog slobodnog građanina. Naime, opisujući putovanje dvojice spartanskih poslanika ka Suzi, Herodot stavlja akcenat na njihov susret sa visokim persijskim činovnikom Hidarnom. Persijanac nudi Spartancima da napuste svoju zemlju i da se stave u službu persijskog despota, obećavajući im velike materijalne privilegije; Herodot brižljivo beleži odgovor dvojice Grka (jer, za Grke je istorija bila učiteljica života): "Hidarno", kažu ovi, "jednostran je savet što nam ga daješ. Jedno si iskusio i savetuješ nam, ali drugo ne poznaješ. Sasvim razumeš biti rob, ali slobodu nisi okusio je li slatka ili nije. Oh, da si je okusio, savetovao bi nam da se za nju borimo ne samo mačem nego i ratnom sekirom".

Skrivena iza fasade odnosa koji, naizgled, počivaju isključivo na snažnim osećanjima, despotska mašina u Srbiji već preko sedam vekova, sa beznačajno malim prekidima, nas, žrtve tog sistema, neminovno sprečava da otkrijemo taj mehanizam. Pretvoreni u njene točkiće, mi je, a da toga nismo svesni, pokrećemo i neprestano održavamo u pokretu. Uzrok tome stanju svakako leži u nedostatku kritičkog rasuđivanja. No tome se ne treba čuditi, budući da je negativna selekcija kadrova na svim nivoima jedna od glavnih karakteristika svake, pa i srpske, despotije.

Ritmovi negativne selekcije kadrova za Miloševićeve despotije ubrzali su se do te mere, da su dostigli KATASTROFIČNE RAZMERE. Vlast se nalazila u rukama "skupine lakeja" (citati koji slede uzeti su iz rukopisa evropskih putopisaca po otomanskim despotijama 16-og i 17-og veka), a despot je — nezadovoljan svojim narodom, jer on nije dobrovoljno hteo da ga sledi u njegovim samoubilačim avanturama — odlučio da svesno ubrza "kvarenje naravi čitavog jednog naroda, izopačavajući najplemenitije duše, zatamnjujući ugled što ga visoka zvanja donose, omalovažavajući samu čestitost"; plodovi takve rabote nisu izostali: "mržnja je zamenila ljubav, laž poverenje, osećanja stida i vrlina uzmakli su pred svakojakim gnusnim delima". Milošević je kod nas za samo trinaest godina postigao ono za šta je otomanskim sultanima bilo potrebno na stotine godina: da oko sebe "stvori pustinje tamo gde one po prirodi ne bi trebale biti. Tako vidimo da su Mesopotamija (Šumadija), Anadolija (Vojvodina), Palestina (Kosovo), one čudesne ravnice Antiohije (Pomoravlje) i tolike druge zemlje što su nekada bile tako dobro obrađene, tako plodne i tako naseljene, sada upola puste, neobrađene i napuštene, ili su se pretvorile u kužne močvarne oblasti u kojima se ne može živeti. Čovek gotovo ne može da poveruje koliko tu ima sela u kojima se sada mogu videti još samo gole zidine".

Da se savremena srpska despotija može jednoznačno preslikati u negdašnju otomansku možda najbolje svedoči sledeći citat putopisca Rika, koji na početku svoje "Istorije sadašnjeg stanja Otomanskog carstva" iz 1669. godine kaže: "...i kada uzmem u obzir da se među Turcima vrlina tako slabo nagrađuje, a poroci tako retko kažnjavaju, što vladaru ide naruku, kao i to na koji način u toj zemlji ljudi odjednom, zahvaljujući laskanju, nekoj slučajnosti ili samo sultanovoj blagonaklonosti, bivaju postavljeni na najvažnije i najistaknutije položaje koji donose najveći ugled u Carstvu, iako nisu plemenitog porekla i mada su potpuno ništavni i ne raspolažu nikakvim iskustvom u vođenju svetskih poslova, kada uzmem u obzir koliko malo vremena oni opstaju na tako istaknutim položajima i kako sultan jednim migom naređuje da ih smaknu, kao i to da se Turci grozničavo, više nego pripadnici svih ostalih naroda sveta, trude da se brzo obogate, premda znaju da njihovo bogatstvo predstavlja za njih okove i da naposletku mora da dovede do njihove propasti i pogibije... održavanje takve države moram da pripišem pre natprirodnom uzroku nego mudrosti onih koji njome upravljaju".

U svakom slučaju, možemo zaključiti da je za budućnost Srbije od materijalne bede daleko opasnija duhovna — idejna — jalovost i beda. Naime, velika većina političara i ostalih "javnih ličnosti" kojima je preplavljena naša društvena scena i dalje je evidentno zaražena virusom Hegelove dijalektike. Ta dijalektika očito nije u stanju da naše društvo reanimira iz tekuće kliničke političke smrti. Ono u čemu je ona veoma uspešna jeste tradicionalno despotsko šminkanje političkog mrtvaca!

18. 5. 2001.

dr Zoran Stokić "S moje tačke gledišta"

Godine koje su pojeli Hegelovi skakavci

"U nauci puštamo da NAŠE HIPOTEZE UMIRU UMESTO NAS".

K. Poper

Po Hegelovoj i marksističkoj dijalektici — suprotno od naučne metodologije — MI UMIREMO SA NAŠIM DOGMATSKIM TEORIJAMA I POLITIKAMA. Istorijski primeri i praksa u komunističkim i nacističkim zemljama pokazali su svu bedu i pogubnost držanja slatkorečivih dijalektičkih ideologija. Da bi Srbija stala na sopstvene noge moramo našu duhovnost što pre osloboditi štaka Hegelove i marskističke dijalektike, moramo se u rešavanju svojih problema što pre vratiti naučnoj metodologiji. To, bez sumnje, mora biti državni program broj jedan. Zašto?

Na to je, još tako davno, odgovor dao Hegelov savremnik Šopenhauer: "Ako ikad nameravate da otupite čula mladog čoveka i da onesposobite njegov mozak za bilo kakvu vrstu misli, onda ne možete uraditi ništa bolje nego da mu date da čita Hegela. Jer ovo čudovišno gomilanje reči koje poništavaju i protivureče jedna drugoj, primoravaju duh na samomučenje u uzaludnim pokušajima da misli bilo šta što je u vezi s njima dok se, konačno, ne sruši od jednostavne iscrpljenosti. Tako će bilo koja sposobnost mišljenja biti tako temeljno uništena da će mlad čovek, konačno, prazno i  šuplje brbljanje uzeti za stvarno mišljenje". Najkraće rečeno, i Hegelova i marksistička dijalektika predstavljaju svojevrsnu DUHOVNU SAMOKASTRACIJU. To je tipičan primer PREDNAUČNOG — čak i PREDLOGIČKOG — NAČINA MIŠLJENJA. To je kao kada bismo avion ili računar pokušavali da napravimo ne na osnovu znanja prirodnih nauka i metoda savremene tehnike, već uz pomoć znanja iz astrologije i alhemije. — Dakle, jedan SMRTONOSNI ANAHRONIZAM.

U Srbiji je, međutim, teško očekivati da će oni koji su sami vaspitani na tradicijama Hegelove i marksističke dijalektike — a to su, bezmalo, svi naši društvenjaci — seći granu na kojoj sede. Posledica je, nažalost, to da će se — i pored njihovog najboljeg rada i truda, i pored njihovih najboljih namera — regres u našoj zemlji nastaviti.

Dijalektika počiva na neodređenom i nejasnom načinu govora. Zakoni mišljenja, kao i zakoni fizičkog sveta, kao, uostalom, i zakoni bilo čega što pomislite — tvrde ove nove dogmate — moraju se odvijati po dijalektičkoj trijadi teza-antiteza-sinteza. Umesto složenih i komplikovanih naučnih metoda fizičkih, hemijskih, bioloških, matematičkih, društvenih nauka, Hegel, Marks i Engels su smislili ni manje ni više doli jedinstvenu MAĐIONIČARSKU metodu, kamen mudrosti, SVEZNANJE kojim rešavaju ama baš sve probleme. Poput magova i sveštenika, i oni su čovečanstvu ponudili apsolutnu istinu svega! Tako oni, posle šest vekova tradicije evropskih univerziteta i posle nove naučne tradicije, vraćaju točak istorije (u zemljama u kojima su se nametnuli kao vladajuća ideologija) unazad — ka magiji i mitu!

Nauka i znanje su BIOLOŠKI FENOMENI i njihova je osnovna funkcija da omoguće onome ko ga poseduje da se DOBRO ADAPTIRA NA SVE PROMENE. Onaj ko nije u stanju da se adaptira na promene — umire i nestaje. To je neumoljivi zakon života i smrti. Za razliku od biljnog i životinjskog sveta, za razliku od znanja koje su nam nudili mit, magija, religija, filozofija te nova dijalektika, nauka je ponudila novu vrstu rešenja starog problema adaptacije. U čemu leži posebnost zapadne nove nauke? Po čemu se ona toliko razlikuje od stare kineske i grčke nauke? Šta je odlučujuća razlika između magova, vračeva, teologa, dijalektičara i velikih naučnika poput Njutna, Darvina i Ajnštajna? Odgovor na ovo pitanje jeste: POSEBNOST LEŽI U SVESNOJ PRIMENI KRITIČKOG METODA — OBJEKTIVNOJ ELIMINACIJI NAŠIH GREŠAKA.

Svo prednaučno saznanje, bilo životinjskog ili ljudskog porekla, jeste dogmatsko, a izumevanjem nedogmatskog metoda, tj. kritičkog metoda, počinje nova zapadna nauka. Pomoću naučnog metoda svesno kritički idemo napred. Upravo sam kritički metod objašnjava izvanredno brz rast naučnog oblika znanja.

U kompletnom prednaučnom periodu znanja, od biljnog i životinjskog sveta pa sve do mita, magije, religije, metafizike — ali i do dogmatskih ideologija koje vladaju u despotijama — ELIMINACIJA je ono što karakteriše naše bivstvovanje. OKOLINA (u despotijama okolinu predstavlja despot ili despotska mašina) JE TA KOJA ELIMINIŠE NAŠE POKUŠAJE REŠENJA, POKUŠAJE ADAPTACIJE, A U TOM PROCESU ELIMINACIJE MI NE UČESTVUJEMO AKTIVNO, NEGO TEK PASIVNO. Neuspele pokušaje adaptacije plaćamo svojim životom.

Međutim sada, u nauci, AKTIVNO UČESTVUJEMO U ELIMINACIJI GREŠAKA. Naše pokušaje rešenja podvrgavamo najstrožoj objektivnoj kritici. Umesto da čekamo da okolina pobije neke naše pokušaje, neka naša rešenja, teoriju, politiku, to činimo mi, okupljeni u razna naučna udruženja i ustanove u kojima možemo voditi slobodne i argumentovane rasprave. "U nauci /kao i u politici/ puštamo da hipoteze umiru umesto nas."

Za Hegela i marksističke dijalektičare — greške i protivurečnosti ne treba otklanjati! Naučna teorija ili politika jedne zemlje vodi se, po tom principu, tako što se UOČENE GREŠKE NE POPRAVLJAJU, već se ostavljaju da u budućnosti, zajedno sa svojim suprotnostima — SAME OD SEBE — dovedu do SINTEZE i time do rešenja problema. Dijalektičari vide protivurečnosti i greške kao plodonosne fenomene — potpuno suprotno od onoga što važi u nauci: nauka imperativno traži da se GREŠKE STALNO OTKRIVAJU I UKLANJAJU, ona se kloni protivurečnosti. Zaista, ako se greškama i protivurečnostima zadovoljavamo i ne otklanjamo ih (kako se to čini u dijalektici), naše teorije i naše politike će upravo izgubiti svaku plodnost. Na taj način ćemo ugušiti svaki intelektualni i drugi progres. Naprosto, dijalektika sama po sebi zaustavlja svaki napredak.

Ne sumnjam da bi despoti starog Egipta, Rima, Vizantije ili Otomanskog carstva kao svoje ideologe rado videli Hegela i Marksa. Jer, gde ćete naći bolji "OPIJUM ZA NAROD" nego u Hegelovom tvrđenju da "ONO ŠTO JE UMNO JESTE STVARNO, A ONO ŠTO JE STARNO JESTE UMNO" (što će reći da su um i stvarnost identični)? — Čarobno za svakog despota, jer ova filozofija dozvoljava da se na osnovu čistog rasuđivanja (ne poštujući empirijske činjenice) izgradi teorija stvarnog sveta!

A kako izgleda politika kada se ne poštuju empirijske činjenice najbolje smo u ovih poslednjih desetak godina osetili na sopstvenoj koži. Samo neko ko je mnogo čitao Hegela i Marksa mogao je, posle našeg suludog konflikta sa NATO-om, uskliknuti kako smo pobedili trenutno najjaču vojnu silu na planeti. U lavirintima Hegelove metafizike sve je moguće. Podjednako uspešno možete braniti i tezu i njenu antitezu. Uostalom, kao i u svakoj metafizici. Hegelova dijalektika je baš tako i nastala: falsifikujući Kantove stavove iz njegove znamenite "Kritike čistog uma", gde je pokazana jalovost svake metafizike. Naime, Kant je pokazao da odgovor na pitanje o istinitosti ili neistinitosti neke teorija može da nam pruži jedino ISKUSTVO. On je dokazao da ako pokušamo da znanje gradimo iz čistog uma, npr. ako tvrdimo da je svet u kome živimo beskonačan, ili ako tvrdimo da bog postoji, onda možemo učiniti i obrnuto: uz pomoć analoških zaključaka možemo tvrditi i da je svet ograničen i da bog ne postoji. Drugim rečima, kada je data jedna metafizička teza, uvek možemo izgraditi i braniti (isto toliko uspešno) i njenu antitezu.

Najveći izum zapadne građanske kulture je izum NAUČNE METODE. Ta nova metoda iz korena je promenila način života na zemlji. Da bismo razumeli savremeni zapadni svet i da bismo se uklopili u njega, moramo zanemariti sva materijalna dobra kao što su električna energija, aviosaobraćaj, železnica, telefon, mikro-čip, internet, krstareće rakete i tsl. I MORAMO SE USREDSREDITI NA ZAPADNU DUHOVNOST: ona je stvorila metodu nove nauke, ona je srušila temelje starih despotskih civilizacija. Zahvaljujući dijalektici i komunizmu, naša je zemlja, nažalost, ponovo bila vraćena u despotiju, u mučenje i ropstvo. Moramo znati da nam se to dogodilo zato što nismo imali kritičnu masu građanski vaspitanih ljudi. — Ne zato što smo bili materijalno, već zato što smo bili duhovno poraženi!

14. 4. 2001.

dr Zoran Stokić "S moje tačke gledišta"

Pukla brana na Mlavi (poplave)
(Poplave u Čačku, Beogradu...)

Holanđani su za 1000 g uspeli da da otmu od mora te da isuše 65% teritorija svoje zemlje koje su bile pod vodom (bare, močvare, dubina vode oko 3 metra...) i da ih pretvore u plodno zemljište. Sa svakog hektara oni proizvedu oko 30 puta više (bilo koje biljke) od nas. Mi smo od prirode dobili neuporedivo bolju zemlju i ništa, svaka jača kiša "biliski potop", prihodi po hekraru kržljavi.... Ako tome dodamo da je u Zapadnoj Evropi  od 1235-1850 bila serija "malih ledenih doba" (veoma loši – katastrofalni - meterološki uslovi) onda se postavlja pitanje kako su oni uopšte uspeli da prežive i budu uzor države na planeti Zemlji? Tako što su stvorili: GRAĐANSKO  SOCIOLOŠKO POVEZIVANJE, ljudi u društva i države sa naučo-tehničkom kulturom - za razliku od našeg 700 god "despotskog" (ne)povezivanja! Gde je stanovništvo malobrojno "despotski sistem" (koji se hrani "ljudskom energijom" i uspešan može biti samo gde je stanovništvo brojno) nema čime da se "hrani" – sistem postaje neuspešan – kao kod nas!

***

Kad se "prespavaju" vekovi i kad se 200 g nove državnosti potroši na ratove, pesmnu, igru i sport onda je svaki pljusak "bibliski potop". U Evropi je 1235-1850 bila serija "malih ledenih doba". Pre ovih  katastrofalnih meteroloških zbivanja "veštičarenje" se smatralo minornim zločinom...pojava malih ledenih doba koja je uzrokovala nestajanje mnogih sela, pojavu gladi, bolesti, nezaposlenost, pljački, nasilničkog ponašanja, kuge...je aktivirala procvat "teorija zavere" koje povezuju magiju ili, na primer, jevrejsku populaciju i klimatske promene. Za epidemiju kuge su često bile optuživani jevreji; u gradovima tokom 1300. širene su glasine da su Jevreji trovali bunare da su se zaverili protiv hrišćana, suđeno im je a smrte kazne su trebala da zaustave širenje kuge...Sistematski lov na veštice započeo je 1430. smatrane su odgovornim za loše vreme jer su svojim dejstvima uticale na prirodne sile. Veštice, obično starije siromašne žene, udovice, su bile okrivljene za postojanje malih ledenih doba, epidemije stočnih bolesti, "odgovore što krave daju manje meleka", nepoznate bolesti... Pojava nove nauke i građanskog društva pomogla je evropljanima da izgrade svoje uspešne ekološke niše!

Slični je bilo i sa propadanjem starih civilizacija: Sumerana, Egipćana, antičke Grčke, Maja, Inka.... sve se to događalo zbog KLIMATSKIH OSCILACIJA i nesposobnosti elita tih civilizacija (društava) da nađu odgovore - rešenja - kako da AMORTIZUJU te klimatske oscilacije...

Ps. Kao i posle svakog "potopa" naša vlast će - (umesto da se uhvati u koštac sa problemima vodotokova) - obračunati sa svojim "vešticama"... - i tako do sledećeg potopa!