Petrović:
Borio sam se da skinem Marksa i Engelsa, sad živim u đubretu od grada
KULTURA Autor:N1
Beograd13. okt 202222:41110 komentara
Reditelj Milutin Petrović
izjavio je u emisiji Newsnight da ga je priča o demokratiji u koju je uložio 30
godina života "dovela dotle da sam shvatio da su ga sve vreme lagali oni
za koje se borio". "Ja sam se borio tako što sam živeo u Beogradu,
koji je u diktaturi, imamo grad na kome nema bilborda, nema reklama za
Koka-kolu, nego preko Albanije imamo velikog Marksa i Engelsa, ja sam se borio
da to bude kao u SAD, da imamo reklame, da sklone ove komuniste odatle... Sad
živimo u đubretu od grada, sve je oko mene neka odvratna reklama, u međuvremenu
mi je uništena kompletna privreda, sve mi je uništeno. Ja sam shvatio da su u
to vreme, ta dva čoveka bili filozofi, jedina reklama je bila za filozofa, koga
ja ne volim, ali filozofa, ja sam se aktivno borio da bi se to promenilo i
promenilo se i ništa mi se ne sviđa", kaže on.
Kako je rekao na početku
razgovora, „kako izgleda, baš se tako oseća“.
„Moja ideja je da je
danas 13. oktobar 2022. i ja stalno to ponavljam ljudima, ja mislim da mi
stalno treba da mislimo to o sebi, kao da živimo 13. oktobra 1940. godine,
ljudi koji su živeli 1939. godine nisu znali da je počeo Drugi svetski rat,
naknadno će se znati da je počeo“, kaže.
Ističe da misli da već
živimo u Trećem svetskom ratu.
„Mislim da je dobro da
ljudi razmisle da su neki ljudi živeli 13. oktobra 1940. pa su tek onda
shvatili šta su živeli. Mislim da se istorija dešava realno ljudima i da niko
nije rekao da mi možemo da gledamo te ljude kako su oni živeli i šta se njima
dešavalo, a da smo mi nečim abolirani da se nama to desi. Mislim da kad naiđu
tako velike stvari kao što je Drugi svetski rat, onda šta god ti mislio,
svejedno je“, kaže.
Kako kaže, lično je
svedok toga da je mnogo puta pogrešio u procenama
„Osećam se kao u Ratovima
zvezda, kada Obi van Kenobi ili Joda osete da je planeta eksplodirala, osećam
užasan tornado istorije koji ide i gazi sve oko sebe. Jako se brinem šta će da
se desi sa mojom decom i mojim unukom, da li će uspeti da prežive, kao na
primer moji mama i tata što su preživeli taj tornado ’40“, kaže.
Mišljenja je da smo ušli
u ćorsokak sa selebritijima, influenserima i kaže da je željan da čuje
mišljenja mašinskih inženjera, čoveka koji se bavi mostogradnjom…
„Toga nemamo u medijima,
na sve teme. U emisijama ove vrste su najčešće javne ličnosti novinari, stalno
novinar priča sa novinarom koji komentariše šta su novinari pisali u
tabloidima, a onda su posle glumci, režiseri… Mislim da Švarceneger i ja nismo
toliko važni za ovaj svet, mislim da bi trebalo pitati neke ljude koji nešto
ozbiljnije rade“, kaže Petrović.
Kako kaže, uhvaćen je
poslednjih 30 godina u „vrtlog opšte podele mržnje“.
„I tih klasifikacija da a
priori o nekome mislim da je idiot i budala. Sam sebi sam rekao da ja ne znam,
da imam neka uobražena predubeđenja o raznim ljudima, posvetio sam dobrih par
meseci od početka rata vaspitavanju sebe da saslušam neke ljude koje sam
decenijama odsviravao kao budale, jer sam shvatio da mi je to nametnuto, nateran
sam da tako mislim, nekim mehanizmom šta je fensi, šta je kretenski smo
dovedeni u situaciju da smo u rovovima i da se preziremo“, kaže.
Dodaje da je otkrio da
neke jako zanimljive stvari mogu da mu kažu ljudi čiju umetnost ne ceni.
Govorio je i o „krugu
dvojke“.
„Ja fizički ceo život
živim u krugu dvojke. Pošto ja živim u krugu dvojke, onda ja nikad nisam
prihvatio tu podelu. Mislim da ta priča o krugu dvojke je uzvratni udarac
uvređenih ljudi koje je uobraženost kruga dvojke vređala. Ja sam uvek osećao da
je to prirodna reakcija, postoji jedan sloj ljudi koji dozvoljava nešto sebi
što ne dozvoljava ni približno nekim drugim ljudima. Mislim da je to ružno i
nije dobro ni za koga“, kaže.
Kako je rekao, „postoji
jedna viši stepen nedobra“.
„To su ljudi koji
zloupotrebljavaju žene koje su u problemu, za neke svoje agende koje su
drugačije. Mislim da su užasni ljudi koji ugrožavaju žene, ali su gori ljudi
koji ugrožavanje žena koriste za neke pervertirane stvari“, kaže.
Dodaje da to važi za sve
većinske stvari – za slobodu, istinu, ljubav…
„Priča o demokratiji u
koju sam uložio 30 godina života je dovela dotle da sam shvatio da su me sve
vreme lagali oni za koje sam se borio. Ja sam se borio tako što sam živeo u
Beogradu, koji je u diktaturi, imamo grad na kome nema bilborda, nema reklama
za Koka-kolu, nego preko Albanije imamo velikog Marska i Engelsa, ja sam se
borio da to bude kao u SAD, da imamo reklame, da sklone ove komuniste odatle…
Sad živimo u đubretu od grada, sve je oko mene neka odvratna reklama, u
međuvremenu mi je uništena kompletna privreda, sve mi je uništeno. Ja sam
shvatio da su u to vreme, ta dva čoveka bili filozofi, jedina reklama je bila
za filozofa, koga ja ne volim, ali filozofa, ja sam se aktivno borio da bi se
to promenilo i promenilo se i ništa mi se ne sviđa“, kaže o
Posle tog iskustva se,
kaže, oseća kao budala.
„Ja o sebi ne mislim kao
o čoveku koji može, ja nekog treba da savetujem, a ne mogu decu da pogledam u
oči“, kaže.
Mišljenja je da je ovo
ekstremno komplikovan trenutak.
„Moguće je da je to kako
se ponaša naš predsednik, možda jedini dobar način kako bi se za moj interes
neko ponašao, to zvuči sumanuto, ali to što nam je uvek smetalo kod njega, neka
sposobnost da mulja, da priča, može biti da je to sad jedina stvar koja valja.
Ima nekih ljudi koji tvrde da je to fantastično ponašanje, ja nemam predlog za
bolje“, rekao je Petrović.
***
Komentar
***
Petrović greši. Dovoljno je da se seti - Žorža Sorela
(1847-1922), religioznog inženjera fašizma i boljševizma. Dakako, i komunisti i
fašisti su se potrudili da svojim revolucionarnim sabljama preseku i iz svojih
biografija uklone Gordijev čvor kojim ih je – istorijski i teorijski – uvezao Sorel.
https://www.youtube.com/watch?v=_tUctFu46_c
"Tomorrow Belongs to Me"
Cabaret
(1972, Bob Fosse)
Pesmu peva adolescent -
sopran - a publika se pridružuje kako
pesma napreduje. Počinje tonom nostalgične nemačke narodne pesme, ali razvija
karakter zastrašujućeg vojnog marša kako se instrumentacija razvija i sve više
pevača dodaje svoje glasove. U filmu se otkriva dečakova uniforma Hitlerjugenda
dok peva. Pred vrhunac, konobar se vidi kako u predstavi nosi narukvicu sa
kukastim krstom, a omladina u filmu snažno pozdravlja nacistički pozdrav. U filmu, to je ujedno i jedina pesma koja se
dešava izvan granica berlinskog noćnog kluba koji je glavno
okruženje. Pesma označava prvi put da se narativ udaljava od hedonizma noćnog
kluba i uspostavlja uspon Nacističke partije kao glavnu temu priče. Namera je
da šokira i zabrine publiku.
Muzika ove pesme ima
oređenu sličnost sa nemačkom pesmom iz 19. veka pod nazivom „Lorelei“, sa
muzikom Friedrich-a Silcher-a to na tekst
Heinrich-a Heine-a. Pastoralni ton teksta je takođe donekle sličan;
međutim, sadržaj stihova je sasvim drugačiji. Tu je i autentična nacistička
pesma "Es Zittern die Morschen Knochen" ("The Frail Bones
Tremble") koja, iako je nepogrešivo drugačija za slušanje, sadrži tekst
„Danas Nemačka pripada nama/a sutra ceo svet“. Nije poznato u kojoj meri je
bilo koja od ovih pesama uticala na Kander-a i
Ebb-a kompozitore u filmu Kabare.
Epilog:
"Još uvek misliš da
ih možeš kontrolisati, Nil?"
Zoran Stokić
15.10.2022.
