Marković: Vlast „Tajvansku kanastu“ digla na viši nivo, oni određuju sva pravila

 

VESTI Autor:N1 Beograd17. nov 202222:3229 komentaraIzvor: N1

 

Goranu Markoviću nisu dozvolili da snimi film, pa je umesto toga objavio knjigu "Doktor D" - izmišljotinu koja liči na nešto što se moglo i desiti. Govoreći o svom filmu "Tajvanska kanasta", koji je nedavno digitalizovan, rekao je da je vlast digla tu nepostojeću igru bez pravila na viši nivo - oni određuju pravila, a većina ljudi se ponaša kao da razume ta pravila, a onda im s vremena na vreme neko da pare što učestvuju. Marković napominje da je na delu terorisanje ljudi koji su u stanju potpune obamrlosti.

Govoreći o tome kako se desilo da izda knjigu umesto filma, on kaže da ovo nije prvi put da radi tako nešto. I knjiga „Beogradski trio“ nastala je umesto filma Goli otok koji nije mogao da snimi jer je bio zabranjen.

Isto kaže da se desilo i „Doktoru D“, posle sredstava odobrenih na konkursu Filmskog centra Srbije, predsednica Upravnog odbora uz glas jednog reditelja je oborila konkurs, a on, Srđan Dragojević i Želimir Žilnik su ostali bez filmova.

„Oni su se uplašili za svoje pozicije, svoje mesto u hijerarhiji Vučićeve oligarhije i to je bedno. Ajde šta Jelena Trivan, ona je niko i ništa. Ali u tome je sedeo jedan moj kolega koji je digao glas da se zabrani. Ova vremena tako lako otkrivaju slabe i jake ljude. Slabići uvek nastoje da se predstave kao jako značajni i jaki ljudi“, rekao je Marković.

Kaže da je sličnu stvar prošao i za vreme Slobodana Miloševića, ali da je sada stavljen u kontekst spiska ljudi koji ne odgovaraju režimu, a da osim njega trpe i ljudi koji su mu bliski.

„Jedna studentkinja je htela da upotrebi jedan javni prostor za svoj performans. Pozvali su je da im pokaže rad i kada su videli da je mentor Goran Marković, rekli su – ne može“, ispričao je reditelj u emisiji Njuznajt.

Ističe da pritisci čine čoveka da bude jači, a da je prvo takvo iskustvo doživeo sa svojim prvim, diplomskim filmom, koji je bio izviždan u Domu sindikata 

„Ja sam odmah otišao u vojni odsek i da me prime u vojsku preko reda. Mislio sam da sam završio priču s filmom. Ali onda se desilo da neuspesi čeliče, a uspesi korumpiraju“, napominje Marković.

Govoreći o uvredama i kritikama koje je doživeo od predstavnika vlasti, među kojima je bila i izjava Darije Kisić da je „umetnički impotentan“, Marković kaže: „da profesorka epidemiolog meni sudi kao umetniku. I još upotrebi jedan seksistički izraz. Očigledno smišljaju te koncepte kako neprijatelja režima što više uniziti i onda im daju“.

„Navala primitivnog nasilja koja je ipak u krajnjoj liniji kontraproduktivna“, napominje reditelj.

Nedavno je digitalizovan njegov film iz 1985. godine „Tajvanska kanasta“. Goran Marković kaže da se gledajući ga ponovo zapanjio koliko film korespondira sa ovim trenutkom.

„Za glavnog junaka sam imao jednog gubitnika koji upada u kandže manipulatora. Da bi ga testirali igraju s njim jednu nepostojeću igru bez pravila. Tada sam to uzeo kao neki model, ali sada se ispostavilo da celokupna vlast igra s nama tu igru. Svi igraju igru koja navodno ima neka pravila, oni određuju pravila, a većina ljudi se ponaša kao da razume ta pravila i učestvuje u tome. Onda im svremena na vreme neko da pare što učestvuju u toj igri. I oni misle vidi ja igram dobro tu igru, oni me plaćaju, oni su dobri. Ta igra je dobila viši nivo. To više nije zavitlavanje dokonih ljudi, to je zavitlavanje nekih koji terorišu ljude i koji ih drže u stanju potpune obamrlosti“, rekao je gost Njuz najta.

Upitan o tome da li su revolucije i danas moguće, on kaže da to nema logiku koja se može predvideti i da je to pokazao i peti oktobar.

„Ljudska pobuna protiv besmislenog načina na koji ih teraju da žive može da dođe iznenada i lako. Gajim nadu da će ljudi jednom reći dosta. Kao petog oktobra, a ko je 4. oktobra očekivao da će ono da se desi? Ljudi jesu manipulisani, jesu zombirani, jesu hipnotisani, ali stalno laganje ne služi da ljudi počnu da veruju u laži, nego da prestanu da veruju u bilo šta“, citirao je Marković Hanu Arent.

Dodaje da se nada da će, ipak, jednog momenta početi da veruju svojim očima 

Pogledajte gostovanje u emisiji Newsnight na N1:

https://rs.n1info.com/vesti/markovic-vlast-tajvansku-kanastu-digla-na-visi-nivo-oni-odredjuju-sva-pravila/

 

***

Komentar

***

 

Pošto nema ko drugi, nadam se da će Goran Marković, napisati poput Emila Zole "Optužujem". Analogija:  Hardver/ Softver.  Šta vredi ako u Državi postoji "državni hardver" kada je "društveni softver" neupotrebljiv. Hardver računara tj. skup fizičkih elemenata koji čine jedan računarski sistem: kućište, monitor, napajanje, matična ploča,..., tastatura. Softver, neopipljiv deo računara, su programi - tj. naredbe, instrukcije - koji upućuju računar kako treba da izvršava određene zadatke. Na čemu u savremnom svetu treba da počiva "društveni softver"? Na nauci. Jer šta je "sociloški cilj nauke"? Da nas nauči – pomoću svog metoda, svoje istorije i filozofije (a ne kao u našim školama nekritičkim „bubanjem“ savremenih naučnih teorija - na gradivo koje nije u skladu sa prihologijom dece u tom uzrastu) – znači da nas nauči kako da se orjentišemo, krećemo, mislimo, zaključujemo - pomoću kriterijuma opovrgavanja i metoda učenja na greškama i popravljanja grešaka; sve to bi nam omogućilo da postanemo "građani". Umesto toga "naš" softver uspeo je čak i školski sistem da obesmisli - pretvori u "despotske medrese" - koje umesto odgovrnih građana proizvode neodgovrne malograđane – snižavajući tako našu inteligenciju, empatiju i moć preživljavanja.

Zoran Stokić

18.11.2022.

 

Ministarka nauke: Izgradnja BIO4 kampusa u avgustu ili septembru 2023. godine

 

SCITECH Autor:FoNet16. nov 202216:32 Izvor: TANJUG/STRAHINJA AĆIMOVIĆ

 

Ministarka nauke, tehnološkog razvoja i inovacija Jelena Begović izjavila je da je izgradnja BIO4 kampusa u Beogradu strateška odluka Srbije, jedna od najboljih ideja i najveće ulaganje u nauku koje smo imali u proteklih nekoliko decenija, saopšteno je iz njenog kabineta.

Planirano je da izgradnja BIO4 kampusa u Beogradu počne u avgustu ili septembru 2023. godine, pri čemu će izgradnja trajati dve godine. Izgradnja tog kampusa biće pokretač za dalji razvoj društva, rekla je Jelana Begović.

Ona je posle posete kampusu Biopolis u Singapuru, koji predstavlja centar aktivnosti biomedicinskog istraživanja i razvoja i promocije saradnje privatnog i javnog sektora u tom delu Azije, rekla da je Singapur pre 20 godina odlučio da jedan od prioriteta razvoja države bude upravo biotehnologija, kao i jasna usmerenost u razvoj i profilisanje kadrova, što je ekonomiju te zemlje značajno ojačalo.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Nastavak "imitacije nauke" u zatvorenim društvima. Otvoreno društvo VB stvorilo je pretpostvke za: naučnu revoluciju 1687., indsutrisku revoluciju 1760., što je promenilo  način života na Zemlji. U starim zatvorenim društvima, na primer, nekoliko hiljada godina konstrukcija automata je bila više zabavna nego posao. Čak i Francuskoj gde su stvoreni prvi androidi, bili su igračke. Dekart je u "Discours de la methode" 1637., govorio, između ostalog, o razlika između ljudi i životinja. I jedno i drugo je stvorio Bog, ali samo čovek ima besmrtnu dušu. Životinje se moraju posmatrati kao veoma komplikovane mašine - kao automati. I smatrao je da će čovek jednog dana moći da napravi mašinu u obliku životinje koja bi se ponašala kao životinja. Nemački jezuita Atanasije Kirher preuzeo je Dekartove ideje i sproveo ih u delo - izgradio je glavu koja govori, ptice koje pevaju  i figure koje su svirale muzičke instrumente.  A u konstrukcijama Žaka de Vokansona dostignut je vrhunac u izgradnje androida: "svirača flaute", "svirača tamburina" i "patku". 1737., je izgradio Svirača flaute, figuru ljudske veličine koja je svirala doboš i flautu i imala repertoar od 12 pesama. "Patka"  je imala preko 400 pokretnih delova u svakom krilu i mogla je da maše krilima, pije vodu, svari zrno i pravi izmet (savremenici su bili fascinirani; a bio bi i Dekart); bila je to preteča sofisticiranih automata put ka Turingovoj mašini, Nojamnovoj mašini elektronskoj revoluciji. Kada je 1741. postavljen za inspektora svilarstva posvetio se problemu mehanizacije tkanja svile; uzimajući u obzir sve što su izumeli njegovi prethodnici, uspeo da konstruiše automatski razboj, vođen vodeničkim kolom  koji je tkao potpuno samo - upravljano bušenom karticom. Nakon njegove smrti, prototip njegovog razboja je obnovio i poboljšao Žozef Mari Žakard i kasnije Pjer Žake-Droz pa je on postao jedan od najvažnijih izuma industrijske revolucije; njegov "pisac" - mehanički dečak koji piše perom na papiru pravim mastilom, ima uređaj za unos za postavljanje tabulatora, definišući pojedinačna slova koja je napisao dečak, a svime time uravlja programirana memorija. "Pisac" je preteču današnjih računara, po tome što ima program (disk koji postavlja tekst) i memoriju (bregaste diskove koji predstavljaju svako slovo).

 

Zoran Stokić

16.11.2022.

 

Lavrov pozirao u majici sa logom američkog biseksualnog slikara, narkomana: Javnost u šoku FOTO

 

Sergej Lavrov, šef ruske diplomatije, demantovao je danas vesti o tome da je hospitalizovan. Na snimku se vidi i šta je obukao, što je dodatno zapalo za oko mnogim korisnicima Tvitera.

 

IZVOR: B92 PONEDELJAK, 14.11.2022. | 17:00 -> 17:10 Foto:EPA/KITH SEREY

 

Portparolka ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova, takođe je demantovala natpise da je ovaj diplomata lošeg zdravstvenog stanja.

"Ovo je, naravno, vrh fejkova. Pa, čekajte veliku ekskluzivu", dodala je Zaharova.

Ona je na Telegramu objavila video sa Lavrovom koji sedi na terasi, u šorcu i majci, s papirima na stolu.

Korisnicima Tvitera je međutim privukla pažnju majica ruskog ministra spoljnih poslova. Naime, majica koja može da se poruči i online, je sa natpisom "Baskijat" i ima stilizovanu krunu, što u stvari predstavlja logo poznatog slikara Žan Mišela Baskijata.

Žan Mišel Baskijat, bio je inače crni američki slikar koji je u 27. godini umro od prevelike doze heroina. Baskijat je takođe bio poznat po bogatom emotivnom životu i kao biseksualac, a njegovi radovi i slike danas na aukcijama dostižu astronomske iznose. Njegova sika iz 1982. "Bez naslova", koja prikazuje crnu lobanju sa crvenim i žutim potočićima, prodata je za rekordnih 110,5 miliona dolara, postavši jedna od najskupljih slika ikada kupljenih.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Mislim da je u pitanju greška (1 slovo) Lavrov je verovatno mislio da je  "Baskija" (da bi nervirao špance i francuze) a ne "Baskija(t)".Preporuka kultni (uvek aktuelni) film "Brazil"1985. režisera Terryja Gilliama; kroz crni humor i nadrealističke elemente prikazuje retro-futurističko, anti-utopijsko društvo. Muva se zaglavila u teleprinteru, koji pogrešno štampa kopiju naloga za hapšenje umesto "T" štampa se "B". Ovo dovodi do hapšenja i smrti tokom ispitivanja obućara Arčibalda B(T)atla umesto odmetnutog inženjera i osumnjičenog teroriste Arčibalda T(B)atla. Film ima dosta sličnosti s Orwellovim romanom 1984.; radni naslov "Brazila" je bio "1984 and ½". Glavna tema i zaplet su vrlo slični: nezadovoljni pojedinac i sanjar se buni protiv totalitarnog poretka. Glomaznost državnog aparata, zamršenost i suvišnost procedura kojima se koristi te opšta jalovost su dovedeni do apsurdnih razmera. Birokratske metode su prisutne u svim aspektima života u državi, čak i konobar u restoranu insistira da Sam odabere jelo po broju, a ne nazivu. Činovnici su prikazani kao potpuno nemotivirani za rad jer njihova zaposlenost i užurbanost nestaju čim ih šef prestane nadzirati; s druge strane, šefovi nastoje izbegavati preuzimanje odgovornosti. Nepotizam cveta - a oni na nižim položajima se na razne načine ulaguju moćnijima: šef na zabavi,na primer, krivo izgovara ime Jackove žene na što Jack reaguje tako što je i on od tada počne zvati novim imenom...Vrhunska montaža, brilijantne persiflaže, muzika, ritam.

Zoran Stokić

15.11.2022.

 

Istorija: Pet drevnih svetih mesta iz svih krajeva sveta

 

Od mongolskih misterioznih jelenskih stena do gradova podignutih u čast mrtvih, širom sveta nalaze se drevna mesta koja su ljudi izgradili u pokušaju da shvate smisao života, smrti i univerzuma.

 

IZVOR: BBC SUBOTA, 12.11.2022. | 09:39 Kris Rejner

 

Od mongolskih misterioznih jelenskih stena do gradova podignutih u čast mrtvih, širom sveta nalaze se drevna mesta koja su ljudi izgradili u pokušaju da shvate smisao života, smrti i univerzuma.

Smisao života je misterija sa kojom su se hrvale kulture tokom čitave istorije.

To je dovelo do stvaranja svetih mesta - ljudi na čitavoj planeti podizali su arhitektonska čuda u čast bogova, dok su drugi odavali poštu prirodi, pronalazili značajne veze u svetim šumama, svetim planinama i svetim stenama.

Od podizanja Stounhendža u Engleskoj do piramide Čičen Ica u Meksiku, drevne civilizacije ulagale su velike napore da obeleže kratkodnevice i ravnodnevice, ili da bi komunicirale sa precima ili se klanjale duhovima.

Zajedničko za sva ta mesta su ljudi koji pokušavaju da pronađu smisao života, smrti i univerzuma.

Ova potraga za smislom suština je najnovije knjige kanadskog fotografa Krisa Rejnera, Sveto: U potrazi za smislom, koja beleži duhovna mesta i krajolike iz svih krajeva sveta 

Stipendista Nacionalne geografije, Rejner je proveo poslednjih 40 godina baveći se tradicionalnim kulturama.

"Počeo sam da radim kao fotograf putničkih ekspedicija osamdesetih i pošao u potragu za 'svetim', tražeći duhovne krajolike i sveta, duhovna mesta", kaže on.

"To je proisteklo iz moje želje da shvatim suštinu života mimo svakodnevnog postojanja. Zašto smo ovde? To je pitanje koje svako društvo i svaki čovek postavlja sebi još od praskozorja čovečanstva."

Rejner smatra da je od ključne važnosti da razumemo kako se kulture u svim krajevima sveta odnose prema univerzumu.

"Ogromni cunami modernizma zapljuskuje mnoge tradicionalne kulture i sveta mesta", kaže on, objašnjavajući da to ostavlja manje prostora u mnogim kulturama za religijska verovanja, folklor i sujeverja.

"'Sveto' je definitivno na udaru. Ali uz masovno povezivanje na internetu, skloni smo da zaboravimo da još uvek ima mnogo toga nepoznatog na svetu.

Ne smemo da zaboravimo da još uvek postoje sveta mesta i sveti krajolici. Sveto može da bude nešto tako prosto kao što je veslanje niz reku ili šetnja u parku, u potrazi za zvukovima divljine."

Aleja kitovih kostiju, Rusiji 

Na zabitom, vetrovitom Itigranu, ostrvcetu u sibirskom Beringovom moru, nalazi se postavka ogromnih kitovih rebara i pršljenova poznata kao "Aleja kitovih kostiju".

Prolaz dug 550 metara, koji izvire iz zemlje kraj okeana, sablastan je i pomalo brutalan prizor.

"Bio sam na brodu ekspedicije Nacionalne geografije u severoistočni Sibir na ruskom Arktiku i zatekli smo ove drevne građevine od kitove kosti koje je podigao narod pre inuita po imenu Jupik, za koji se smatra da je star oko 2.000 godina", objasnio je Rejner.

"Na mnogim od tih mesta, u blizini su pronađeni artefakti. Arheološka teorija je da je ova lokacija bila mesto okupljanja ljudi. Podizali bi kitove kosti i razapinjali kožu mošusnog vola ili polarnog medveda preko vrha građevine da bi napravili sobu za okupljanje. Unutra bi održavali tajne sastanke. Sve što je od toga sada ostalo su kitove kosti."

On dodaje: "Na ovoj vrsti svetih mesta postoji osećanje duhovnosti - magično klanjanje mitološkim životinjama i duhovima prostora. Mogu da zamislim takav skup na jednom ovako upečatljivom mestu."

 

I dok arheolozi veruju da su Aleja kitovih kostiju i druge ruševine od kitovih kostiju (ima još mnogo takvih lokacija širom ruskog poluostrva Čukotke) izgrađene kao hramovi i sveta mesta sastajanja, neki meštani danas smatraju da su takva mesta verovatnije bila korišćena za sečenje i skladištenje kitovog mesa.

Čini se da sveto mesto za jednog čoveka može biti klanica za nekog drugog.

Hegra, Saudijska Arabija

Hegra je bila drugi grad Nabatejaca, koji su izgradili svoj slavni glavni grad Petru, više od 500 kilometara severozapadno od današnjeg Jordana.

Lociran u oblasti Alula u Saudijskoj Arabiji, drevni kameni grad (poznat među muslimanima kao Al Hidžr a takođe i kao Madain Salih) korene vuče još iz 1. veka p.n.e.

To je i prvo mesto Svetske baštine Ujedinjenih nacija u zemlji, dom više od 100 dobro očuvanih grobnica sa ukrasnim fasadama uklesanim u izdanke peščanika.

Ovo su grobnice kraljeva, kraljica i plemstva, baš kao i u Petri", objasnio je Rejner.

"Čitava ova oblast bila je deo drevne karavanske rute. Arapski trgovački brodovi bi pristajali na krajnjoj istočnom delu Arabijskog poluostrva, potom prolazili kroz ovu oblast karavanom kamila, a zatim putovali do Petre i u Svetu zemlju. Ti ljudi su sigurno bili veoma bogati."

On dodaje: "Ova oblast je jako neobična zato što je potpuno ravničarska u pustinji, a onda imate ove velike kamene izdanke, gde su urezivali grobnice u stenu. Imate vrata i tela su ostavljana u kamenim mauzolejima. Ne znamo da li su ljudi sahranjivali sa blagom, ali mogu da zamislim da jesu."

Putnici mogu da pođu na ture do Hegre, koje takođe istražuju železnicu Hidžaz koja je nekada prevozila muslimanske hodočasnike iz Damaska do svetih gradova Meke i Medine; ili da razgledaju sveto mesto iz balona sa toplim vazduhom.

"U ovoj oblasti ima arheoloških iskopina", kaže Rejner.

"Oni tek sad počinju da shvataju širi kontekst ovog svetog mesta duboko u arabijskoj pustinji."

Otisci ruku Anasazija, Sjedinjene Američke Države

Drevna umetnička dela u kamenu mogu se naći širom američkog jugozapada, a naročito u saveznim državama Juta, Novi Meksiko, Arizona i Kolorado.

Poznati kao petroglifi, ove slike - od kojih su mnoge načinile kulture Fremonta i Anasazija - često prikazuju ljudske figure, životinje, oružje za lov i otiske ruku.

Mnogi američkih Indijanci ova mesta smatraju svetim i doživljavaju ih kao vrednu vezu sa prošlošću i njihovim kulturnim nasleđem.

"Živeći u Santa Feu, u Novom Meksiku, oduvek sam bio fasciniran narodima Prvih nacija", kaže Rejner.

"Ova fotografija nastala je u Juti. Smatra se da su 4.000 godina stari, ali su u izvanredno očuvanom stanju. Možete da zamislite drevnu osobu kako prislanja dlan uz crveni zid, uzima oker i nanosi boju na stenu. Ovi otisci ruku su moćan odjek od pre više eona. Zamišljam grupu lovaca kako sede u senci, možda govoreći: 'Zašto ne bismo ostavili svoj potpis ovde?' Za mene, suština bi mogla da bude u samom postojanju, kao da kažu: 'Ovde smo.'"

Putnici mogu da pogledaju i druge otiske ruku Anasazija u ruševinama Palog krova, drevnog prebivališta i žitnice Anasazija u nacionalnom spomeniku Medveđe uši; dok ploča sa petroglifima sa Peščanog ostrva, blizu Blafa, u Juti, ima vekove i vekove crteža na stenama, uključujući Kokopeli, mitsko božanstvo plodnosti koje svira flautu.

Drevno jelensko kamenje, Mongolija

"Mongolija je izuzetna zemlja sa bogatom istorijom", kaže Rejner.

"Drevne grobnice raštrkane su po čitavoj Severnoj Mongoliji. Kad se vozite po savani možete videti ogromne gomile kamenja ili stena. U njima bi se nalazile grobnice visoko poštovanog ratnika. U stenama su pohranjeni artefakti, kao što su mačevi, kutije za nakit i druge dragocenosti koje je ratnik sakupio za životnog veka."

Često u blizini mogu da se vide i drevni megaliti, poznati kao "jelensko kamenje".

"Postavljeni oko grobnica su veliki monoliti u koje su uklesani mitološki jeleni, koji se uzdižu sa ratnikovim kopljem i strelama. Dok se ratnik uzdiže u neku vrstu duhovnog raja, njegovo oružje ide sa njim, a nosi ga jelen. Ima jelenskog kamenja iz Bronzanog doba na lokaciji Ušigin Uvur, blizu Morona u Severnoj Mongoloji, gde je ova fotografija nastala. Kamenje datira iz vremena između 13. i 9. veka p.n.e."

Ušgin Uvur ima tridesetak jelenskih kamenja, kao i petroglife, kamene skulpture i stenovite grobnice.

Postoji još jedna lokacija iz Bronzanog doba, sa 100 jelenskih kamenja, u dolini Kodi Tamir, dok je oblast u pokrajini Arkangaj, po imenu Jargalantin Am, poznata kao "Dolina jelenskih kamenja", jer ih ima obilje na gomili.

"Mongoli gaje duboko vezu sa vlastitom prošlošću", kaže Rejner.

"Jelensko kamenje smatra se veoma svetim i važnim u mongolskoj kulturi."

Angkor Vat, Kambodža

Slavni kompleks hrama Angkor Vat najveći je verski spomenik na svetu, koji se prostire na više od 400 kvadratnih kilometara nadomak Sijem Reapa.

Izgrađen u ranom 12. veku kao glavni grad Kmerskog carstva, ovo mesto Svetske kulturne baštine Uneska prvobitno je bio hinduistički hram, ali je do kraja veka preinačen u budistički hram i danas je jedan od najvećih odredišta hodočašća za budiste.

Monasi, časne sestre, lokalni Kambodžanci i budistički putnici dolaze ovamo svaki dan da se mole i ostavljaju darove, dok se putnici često sakupljaju svakog jutra da gledaju kako sunce osvetljava hramove - što za mnoge predstavlja spiritualno iskustvo.

"U Angkor Vatu postoje četiri masivna prolaza, severni, južni, istočni i zapadni, koji vode u središte hrama", kaže Rejner.

"Ovaj prolaz na fotografiji jedna je od glavnih kapija koje vode u hram Bajon. To je veoma moćno mesto. Vlada osećaj svetosti i misterije. Većina ljudi oseća da džungla uzima nazad ono što je čovek izgradio, jer ogromna drveća banjana rascepljuju neke hramove. Hram Bajon dočarava mnoge bogate mitološke priče iz hinduzima, uključujući verovanje u sveto putovanje u raj. 

Kompleks Angkor sadrži više od 70 hramova i oko 1.000 građevina, pružajući putnicima sasvim dovoljno materijala za istraživanje.

Ima i bezbroj statua Bude, sa umetničkim delima i rezbarijama koje pričaju budističke priče, mada su, iz poštovanje, sačuvane i mnoge hinduističke skulpture i umetnička dela.

"Sveto: U potrazi za smislom" Krisa Rejnera objavio je Ert aver edišns. Više o radu Krisa Rejnera možete videti na culturalsanctuaries.org.

 

 

***

Komentar

 

***

 

 

Homo sapijens je da bi izgradio ekološku nišu i preživeo stalno morao rešavati "probleme" (kada se pojave) - istorija čovečanstva i ovi spomenici su zapisi o tome. U evoluciji vrsta kao zamenu za zakržljale instikte – dobili smo samosvijest, maštu i um - dobili smo predispoziciju da „zaključujemo“ tj. da možemo izvoditi deduktivne zaključke, dobili smo kao prvu stepenicu - zaključivanja - usađenu u nas - modus ponens (ako A, sledi B;....); dobili smo i predispoziciju da imamo emocije da se na raznorodne načine povežemo u društvo. Zaključivnje, emocije, empatija su gradivne cigle budućih moralnih pravila. Menjajući raspored tih cigli proizilaze različita moralna pravila različita društva. Kada su stari narodi govorili, plesali, crtali unutar pećina, pisali "epove", klanjali se bogovima  - to za njih nije bila alegorijska, mitska ili pesnička, teološka - predstava sveta, to je, zapravo, bila njihova saznajnoteorijska „istina“ o svetu. Za njih nije postojala nikakva razlika između svetog i profanog. Intuicija mitotvoraca delovala je na sličan način kao i intuicija maga i vrača, bila je istovremeno veza i sa „objektom“ i sa „istinom“! Prividno kretanje Sunca, smena dana i noći, zvezdano nebo, Mesec, toliko su „upadljive“ pojave da se može kazati da su od iskona opsedale čoveka...strepelo se pred njima, klanjalo se pred njima, a vremenom se "zaključilo" - da preživeti - znači biti u sinhronicitetu sa tim fenomenima!

Zoran Stokić

14.11.2022.

 

Goran Marković: Doktor D. moja izmišljotina, ali liči na poznato iz prošlosti

 

KULTURA Autor:Danas11. nov 202217:47 Izvor: Dragan Mujan/Nova.rs

 

"Moja generacija je bila naivna, verovala je da se umetničkim simbolima, metaforama, alegorijama i aluzijama može menjati surova društvena klima. Kasnije je postalo jasno da je to obična utopija. Posledica neuspeha revolucije iz 1968. jeste da danas živimo u jednom bezosećajnom svetu u kome nema mesta prevaziđenim osećanjima kao što su empatija i solidarnost", rekao je reditelj Goran Marković.

„Ljudi su izgubljeni u vrtlogu. Više ne znaju šta je istina a šta ne. Carstvo laži, u kome živimo već nekoliko decenija, od nas je napravila najobičnije lutke. Malo je onih koji se odvažuju da stvari sagledavaju svojim čulima. Ona su zamenjena pipcima hobotnice koji nas čvrsto drže u svom „zagrljaju„“, kazao je reditelj za Danas.

Upitan o prošlogodišnjoj odluci da se ponište rezultati konkursa Filmskog centra Srbije za eminentne reditelje na kojem vam je konkursna komisija dodelila sredstva za novi film „Doktor D.“, i kasnijim napadi nekih visokih predstavnika vlasti,Marković je rekao da je prošao „ono što golootočani nazivaju Topli zec“. „To je poseban ritual predviđen za doček tih mučenika na ostrvo. Tada oni prolaze kroz špalir svojih kolega, sapatnika, koji ih tuku, pljuju i psuju. Islednici samo posmatraju koliko je to sa njihove strane iskreno, da li su dovoljno uživljeni u mržnju, ili samo šmiraju. Ovi koji su me pljuvali i psovali su obični šmiranti. Ja to znam jer sam reditelj.“

Umesto filma „Doktor D.“, u čijem je scenariju o čoveku optuženom za ratne zločine, kome Služba državne bezbednost pomaže da promeni identitet i da se “presvuče” u bivšeg hipika i dobroćudnog čudaka, deo javnosti prepoznao priču o Radovanu Karadžiću, pred publiku je stigao Markovićev istoimeni roman u izdanju „Lagune“.

„Scenario „Doktor D.“ uz najveće ocene stručne komisije, u čijem radu su uzela učešća dva dekana umetničkih fakulteta, preporučen je za realizaciju. Tada su na scenu stupili dežurni policajci režima Jelena Trivan, Maja Gojković i, nažalost, moj kolega Miroslav Lekić i oborili celi konkurs. Da se niko ne bi dosetio kako je reč o klasičnoj političkoj cenzuri, oni su poništili ceo konkurs koji je bio raspisan, da cinizam bude veći, za „zaslužne filmske autore“, kojom prilikom su oduzeti projekti i Želimiru Žilniku i Srđanu Dragojeviću. Oni su kolateralna šteta tog varvarskog čina i moram ovde napomenuti da su se njih dvojica sve vreme držali više nego časno i solidarisali se sa mnom. Kao što sam decenijama prikupljao materijal za film „Goli otok“, koji je sve vreme izbegavan i ako je nesumnjivo bio jedna od naših najvećih tema, pa od toga napravio roman „Beogradski trio“, tako sam postupio i ovoga puta – po sličnom postupku kvazidokumentarne građe, napravio sam roman „Doktor D.“ Kao i u „Beogradski triju“, i ovde se radi o mojim izmišljotinama ali, s obzirom na to da sam ja filmski reditelj i da mi je posao da od fikcije pravim nešto nalik na stvarnost, tako će ova knjiga veoma ličiti na nama poznate stvari iz bliske prošlosti“, naveo je on.

Ceo intervju sa uglednim rediteljem možete pročitati na sajtu Danasa.

 

***

Komentar

***

 

Bravo! Vlast je 1991., 1992., shvatila da je jedina snaga koja je može ugroziti  građansko društvo, zato je otada počela da sprovodi agendu  - antikulture/antivrlina -  sprečavanje da nove generacije  postanu građani. Poželjno je bilo da nove generacije postanu: huligani, zombi, ljudi-deca, malograđani. To je bilo lako sprovesti pošto je društvo postalo sociološki max neuređeno, pravila su se stalno menjala, živelo se od danas do sutra, nije bilo moguće  dugoročno  planiranje. Kada su takve neizgrađene ličnosti (na nivou emocija) stigle do poslova i tržišta, koje im je omogućilo  - da se oslobode svake napetosti, teskobe, i to tako što će - konzumirati  „sve“ i  „odmah“ - potreba za „uzbuđenjem“ postala je primarna, važnija od samog života  i bilo kakvog političkog angažmana. Potreba za uzbuđenjem je rađala je okrutnost. Jer mnogo je lakše uzbuditi se srdžbom, besom, okrutnošću ili strašću za destrukcijom (nego - ljubavlju i aktivnim interesom). Ta vrsta uzbuđenja ne zahteva od pojedinca nikakav napor - nije potrebno strpljenje ni disciplina, učenje, koncentracija, kritičko mišljenje, savladavanje svoje narcisoidnosti i pohlepe. Favorizovanje destrukvivnog  u odnosu na kulturno zahvatilo je sve segmente društva, klasične medije, novine, film, TV  - a savremeni elektronski svet - sve to je samo beskonačno umnožio. Cena političkog statusa qvo (očuvanja vlasti)?  Život u Minotaurovom lavirintu, gde svaki pogrešan potez potencijalno vodi gubitku glave.

Zoran Stokić

12.11.2022.

 

Dan kada smo upoznali Windows: Da li nas je tehnologija opametila ili zaglupela?

 

 

SCITECH Autor:N1 Beograd10. nov 202210:567 komentara

 

 

Na današnji dan, 1983. godine, Bil Gejts je prvi put javnosti predstavio Windows, što će biti prekretnica u istoriji čovečanstva. Ta tehnologija donela nam je progres, promenila svakodnevnicu, ali i dovela u pitanje ljudsku neposrednost i spontanost, kaže za N1 sociolog Ratko Božović. "Imamo dostupne informacije a da li imamo dostupno znanje - pa, nemamo. Od informacije do znanja je dugačak put", naglašava IT konsultant Vojislav Rodić.

Da li se sećate razgovora fiksnim telefonima, snalažljivosti kada nešto ne umete da uradite ili načina na koji ste se dovijali da doznate informaciju koju nemate? Pamtite li vremena kada smo presnimavali audio kasete sa omiljenim pesmama, potom presnimavali VHS kasete i okupljali se da zajedno pratimo omiljene događaje, kod onih koji su mogli sebi da priušte satelitske antene? Da li ste se kao deca igrali klikerima? Kako je Windows, to tehnološko dostignuće preokrenulo tok istorije, kako je menjalo civilizaciju i društvo u celini i šta se sve promenilo za ovih 39 godina?

Na pitanje ko je više promenio svet – Majkrosoft ili Epl, Rodić kaže:

„Hronološki gledano – Epl, jer je prvi uveo mnoge novine, i kada je Majkrosoft krenuo sa Vindouzom, odmah su krenule tužbe. Svet je najviše promenio mobilni telefon, jer koliko smo brojeva fiksnih telefona znali, od 20-ak drugova, rodbine. Koliko brojeva danas znate? Šta to govori o našim sposobnostima“.

Rodić navodi i da je danas na oko 75 odsto desktop računara instaliran Majkrosoft. „Ali, s druge strane, konceptualno, ja ipak dajem prednost Eplu“, dodao je.

„Grdne posledice“

Božović, o tome da li je ova tehnologija donela promene na bolje ili na lošije, kaže da progres proizvodi divne stvari, ali…

„Neću da budem starovremski i previše tradicionalan, jer ako bih bio takav, rekao bih da je ovo proizvelo neke grdne posledice. Moramo da kažemo, progres proizvodi divne stvari, menja svet, svakodnevnicu. To se i ovde desilo i ne može se osporavati, bez toga se ova civilizacija ne može više zamisliti. Ali, mi aplaudiramo promenama u tehnologiji, koja proizvodi fantastično uspeće, ali čini nešto što je sa stanovišta ljudskih sloboda u upitnosti“, naveo je Božović.

Navodi knjigu u kojoj pisac, stručnjakinja za tehnologiju, a pritom i psiholog, daje analizu onoga što se desilo u tom „tehnološkom cunamiju“, i kaže – evo, imamo i nove okove 

„Mislila je da su dovedene u pitanje ljudska neposrednost, spontanost. Mi smo tu zajedno, a zapravo smo sami“, kaže Božović.

„Vlasnici sredstava za opčinjavanje, zašto to rade – pa da bi nas potčinili. Povećava se efikasnost, mogu sve da završim onlajn, umesto da odem u filijalu. A uopšte nemamo više slobodnog vremena“, ocenjuje Rodić i navodi pojam – digitalni feudalizam.

Prema rečima profesora Božovića, društvo jeste doživelo mentalnu promenu, i psihološku, i kulturološku.

„Pričamo o tim počecima. Šta se desilo u međuvremenu? Sve je doživelo veliku uspon, a sada smo u jednoj krizi, i ja mislim da to moramo da primetimo. Ja kao profesor tačno znam koji je student na mrežama i zarobljen na njima, a koji je onaj što još čita. Zato što onaj koji čita ima rečenicu, onaj koji je u tehnološkoj komunikaciji nema rečenicu, nema metafora, hiperbolu. Na jednom fakultetu, 50 njih sam jednom ispitao, ostalo ih je još, ali sam rekao – sad neću teze, hipoteze, hoću rečenicu… E, to se desilo u komunikaciji“, naglasio je Božović.

Dodaje da je on sam svake nedelje čitao po jedno literarno delo. „A sada nemam vremena, ja sam takođe umrežen. Kako su umreženi oni koji nisu čitali do sada, ni od sada“, zapitao se.

Božović misli da su knjige „na umoru“. „Čitava jedna kompozicija komunikacije je na umoru. Sa štampanim medijima je gotovo, nema smisla čekati štampu ujutru, kada možemo informacije naći na internetu“, rekao je.

Informacija ili znanje?

Na prvi pogled, navodi, to jeste bolje, brže se nađu podaci, ljudi, informacije.

„Ali je pitanje da li je to što smo dobilo jeste celovito, ili su to fragmenti“, upitao je.

„Imamo dostupne informacije a da li imamo dostupno znanje? Pa, nemamo. Od informacije do znanja je dugačak put. Sokrat je bio očajan, rekao je knjige će upropastiti ljude, jer niko neće učini napamet. Ponekad smo s prezirom govorili o onima koji bubaju… U eri kompjutera, mozak je centralni procesor, memorija je da možeš da ubačiš čip, biće oblak neki na koji se prikačiš, ali to nije znanje, to je samo informacija“, mišljenja je Rodić.

Kako je rekao, on zagovara minimalni digitalizam.

„Da se koristi tehnologija, ali na malo promišljen način, a to nije nimalo lako. Jer proizvođači koji su vlasnici sredstava za opčinjavanje imaju drugačije ideje. Oni vas navikavaju, dovlače da budete što duže uz njihove proizvode. Kada je reč o detetu, ono provodeći sate pred ekranom, gubi osnovne motoričke sposobnosti, a kamoli intelektualne“, kazao je Rodić.

 Mđutim, danas deca žive drugačijim životom, nauče mnoge veštine, lakše savladaju strane jezike.

„Ali, ako su na TikTiku, šta će da nauče? Ne možemo reći da to nije izraz neke komunikacije, ali kad se vežemo i vidimo šta je tu prisutno, vidimo da se tu proizvodi nešto što je ozbiljna posledica po razvitak stanovništva, šta će oni tu dobiti i šta će u komunikaciji postati“, upitao je Božović.

I dodaje – svi koji težimo da sledimo ono što je tehnika, na gubitku smo, jer to nije moguće.

„Mi smo u tom silnom ubrzanju, da sve obuhvatimo, sve znamo, u stravičnom gubitku memorije. To je paradoks. Mi smo ograđeni informacijama, ubijaju nas informacije, a nismo informisani. Nema sleganje te informacije“, rekao je.

„Kad vam neko kaže da bindžujete seriju, ne treba tako. Treba odgledati epizodu nedeljno, prespavati, jer u toku spavanja nastaviće se vaš doživljaj. Ovako pogledate jednu za drugom, dođete do kraja i – potpuno ste prazni, nemate umetnički doživljaj. Uštedeli ste na vremenu, ali jeste li dobili nešto“, pita.

Božović te nove tehnologije naziva i – gutačima vremena.

„To su nove komunikativne situacije, nema nas sa prijateljima, to su vrlo antropološki gledano, ozbiljni problemi. Ne dovodimo u pitanje šta može tehnika u medicini, ali u ratovima… Pritom, nema anonimnosti u komunikaciji, tehnologija je ušla i u područje intime, koji je doveo ozbiljno u pitanje“, zaključio je Božović.

 

***

Komentar

 

***

 

Usmeravanje i samostalni rad dece vodi evoluciji, gde toga nema, imate involuciju. To "usmeravanje" i osmišljavanje "samostalnog  rada" je deo društva. Ključ za  razvoj mišljenja i ispravnog zaključivanja kod dece vezan je za aktivnos - operacije - delatnosti subjekta koji misli - to je uvek deo socijalnog iskustva između dece i odraslih, između dece i dece. Od 1990., kod nas, najviše je postradalo obrazovanje, i opšta kultura; humanistička kultura, su nerazumno postali opozicija nacionalnom, kao nešto što bi nas "rasrbilo". Slučajno, na te naše nevolje, u svetu i kod nas pojavljuje se "elektronski svet". I šta se dogodilo sa našom decom tih 30 g između čekića i nakovnja: "nacionalnog" i "savremenog sveta"? Umesto da stasavaju u građane – stasavaju u malogađane i kiborge - čija empatija teži nuli. Od '90 naročito je - jedinstven slučaj u istoriji društva sveta – da se Senatori "Gerusije" – kod nas smatraju nepotrebnim, suvišnim. Od kako je sveta i veka u svim kulturama  od - Senatora "Gerusije" -  se traže saveti - on vas "usmerava" i kreira vaš "samostali rad". A kod nas od '90. sedne, dete, đak, student, doktorant za računar - sam -  surfuje internetom i zaluta u beskonačnom lavirintu; budući tako „preglomazni“ ti sistemi, kao i  sama kultura, nauka, postaju zamorni, odbojni. Umesto da nam saveti senatora  budu - kompas, pojmovna i praktična lupa, štaka - pomoću koje se krećemo kroz elektronski svet i život  mi, postajemo žrtva sopstvene nerazvijenosti, kao takvi zadovoljavamo se surogatima koje nudi elektronski svet – hranimo svoj ego, uživamo u hedonizmu; neprimetimo da smo na začaranoj  spirali  involucije.

Zoran Stokić

11.11.2022.

 

Četiri legende filma u priči o kinematografiji: Film davne budućnosti

 

KULTURA Autor:N1 Beograd09. nov 202217:35 Izvor: TANJUG/ RADE PRELIC

 

“Film davne budućnosti” dokumentarni je film u kojem reditelj i profesor Darko Bajić razgovara sa legendarnim srpskim rediteljima Đorđem Kadijevićem, Zdravkom Šotrom, Borom Draškovićem i Mišom Radivojevićem o njihovim višedecenijskim iskustvima snimanja filmova. Premijera filma je 15. novembra u MTS Dvorani.

Producenti su Darja Bajić Božović i Saša Sailović, a reditelj je Siniša Cvetić. Ulaz na projekciju je slobodan, a na premijeri će biti prisutni akteri i ekipa filma, koji će se pokloniti publici nakon projekcije.

“Suština koncepta je da se iskoristi digitalna tehnika, da bi se ispričala priča o filmu i filmskoj traci na kojoj ste morali osmišljeno da iskoristite svaki metar. Tu se i stvorila suštinska razlika između filmskog i digitalnog vremena. Došli smo do nečega što je izuzetno važno – da u ovom razrušenom vremenu jednoumlja, koje je svuda oko nas i u celom svetu, na pravi način dozvolimo sebi da razmišljamo svojom glavom”, rekao je Darko Bajić, autor filma, na konferenciji za medije.

Film davne budućnosti

Darko Bajić je dodao da su još četiri dokumentarna filma u pripremi, koji će biti posvećeni svakom ovih reditelja ponaosob.

Siniša Cvetić, reditelj filma, govorio je o snimanju ovog ostvarenja. “Naša ideja je bila da ga snimimo u kontinuitetu, da taj razgovor bude spontan. Imali smo neke ideje i smernice, ali nismo znali u kom će pravcu razgovor ići. Bilo nam je važno da čujemo šta naši najiskusniji reditelji misle o trenutnoj kinematografiji, o njenoj budućnosti i prošlosti ovde, u Jugoslaviji. I mene kao mladog reditelja je poprilično zanimalo da to čujem”.

Reditelj Đorđe Kadijević je o temi filma rekao: “Pitanje o tome kakva je danas filmska umetnost, šta je ona danas i o čemu govori, kako se vrednuje i ceni, trebalo bi pre da bude postavljeno u nekom velikom, svetskom kulturnom ambijentu. O ovome bi trebalo da se pitaju Amerika i Evropa. Mi smo na tu temu razgovarali zahvaljujući lucidnosti Darka Bajića, koji je skovao u glavi našu radoznalost prema onome o čemu pre ovog filma možda i ne bismo razmišljali”.

“Prvo smo pojedinačno nastupali pred Darkom. To je za mene bila prilika da potpuno prođem kroz svoj život, dela i iskustva. Kad smo se sastali nas četvorica, to ukrštanje naših izlaganja je dobilo jedan novi smisao. Bilo mi je zaista lepo popodne kada smo nas četvorica govorili ono što mislimo o svojoj karijeri, životu i filmu”, kazao je Zdravko Šotra je o iskustvu rada na ovom ostvarenju

Zoran Jovanović, direktor fotografije, o svom doprinosu filmu je rekao: “Zadatak je bio zanimljiv i izazovan. Hteli smo da svetlo i prostor budu postavljeni kao da se radi o imaginarnom prostoru bez obrisa i pozadine, gde petoro ljudi razgovaraju i mogu da budu potpuno opušteni. Mislim da smo postigli finu atmosferu koja izgleda plemenito i filmski”

Nakon konferencije za medije otvorena je izložba fotografija iz filma, mladog fotografa Stefana Vacića.

Projekat “Film davne budućnosti” realizovali su festival LIFFE, produkcijska kuća “Magična linija”, Fakultet dramskih umetnosti, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije i Filmskog centra Srbije, uz tehničku podršku CinePlanet, Delta video i MTS dvorane.

 

***

Komentar

***

 

Nije bilo lako raditi u YU. Boro Drašković: "u umetnosti: cenzurisano je oko 15 000 dela (570 zabranjenih knjiga, 76 filmova, 70 pozorišnih komada, 15 izložbi....)". 2017., u vojnom bunkeru na Kalemegdanu, bila je izložba o cenzuri u Srbiji i YU, 60-tih i 70-tih god 20. veka, inspirisana knjigom istoričarke Radine Vučetić "Monopol na istinu", a čiji su autori Mirjana Slavković i Marija Miletić. Na 36 panoa postavke "Umetnost u bunkeru", prikazani su kontrasti umetničkog života YU: Tito i holivudske zvezde nasuprot bunkerisanju filmova, avangarda u pozorištu i na Bitefu, nasuprot skidanju predstava "Kad su cvetale tikve", "Kape dole" i "Druga vrata levo", avangardno slikarstvo nasuprot zabranjenim slikama Miće Popovića... Na izložbi su izdvojeni i autentični borci za slobodu: L. Stojanović, Ž. Pavlovića, D. Makavejev, Ž. Žilnika, B. Drašković, A. Popovića, Z. Radmilovića... Srbja je "zarobljenik" ne otvaranja tajnih knjiga iz komunizm. Ako je tako bilo u umetnosti možete misliti kako je bilo politici, medijima, u društvenim naukama, filozofiji ,..., sve to zajedno izgleda da je nužno je vodilo onome u čemu sada živimo.

Zoran Stokić

10.11.2022.