Britanac doktorirao 52 godine pošto je započeo doktorat

 

SVET Autor:N1 Beograd, BBC16. feb 202312:53 Izvor: Shutterstock

 

Nik Aksten (76) stekao je najzad doktorat, više od 50 godina pošto je započeo da piše svoju tezu o matematičkoj sociologiji na Univerzitetu Pitsburg u SAD 1970. godine.

Univerzitet u Bristolu proglasio ga je doktorom filozofije, pred njegovom suprugom Kler Aksten i 11-godišnjom unukom Frejom, prenosi BBC.

On je 1970. dobio Fulbrajtovu stipendiji i otišao u SAD da se bavi svojom doktorskom tezom. Međutim, pet godina kasnije, vratio se u rodnu Britaniju, bez završenog posla.

Kazao je da je njegovo istraživanje bilo „izuzetno teško“.

„Neki problemi su toliko veliki da vam treba najbolji deo života da se njima bavite. Za njih je neophodno dugotrajno, teško razmišljanje“, rekao je Aksten.

Njegovo istraživanje je nova teorija za razumevanje ljudskog ponašanja.

Zasnovana je na vrednostima koje svaka osoba ima, a Aksten veruje da ono do čega je došao ima potencijal za promene pogleda na bihejviorističku psihologiju.

Sada otac dvoje dece i deda četvoro unučića, on je počeo da studira u Lidsu 1967. godine.

„U to vreme je još postojao revolucionarni osećaj i snaga dece cveća. To je bilo vreme Vijetnamskog rata, Pariza, Praga, studentskih protesta“, priseća se Aksten.

Dodaje da je u to vreme „Džek Stro bio predsednik Unije studenata u Lidsu“.

„Sociologija i psihologija su odjednom postali glavni predmeti. Počeo sam da ih studiram jer sam želeo da razumem ljude“, poručio je Aksten.

Dodao je i da mu je bilo lepo kada se vratio u studentske klupe na Univerzitetu Bristol od 2016. do 2022. godine.

„Svi ostali studenti koji su diplomirali filozofiju imali su oko 23 godine, ali su me prihvatili kao svojeg. Oni su pametni ljudi, puni ideja i voleo sam da razgovaram sa njima, posebno popodne u pabu“, priča Aksten.

Tokom karijere, Akten je sve vreme živeo u Britaniji i kreirao je školski nastavni program Oksfordsko osnovno obrazovanje.

 

***

Komentar

***

 

Englesta tradicija - ništa bez empirije! "Broj", "kvantitet", "mera" procesa u sociologiji – najteža  pitanja. Hjum: "Kada uzmemo u ruke bilo koji rad — o božanstvu, ili sholastičkoj metafizici, na pr — zapitajmo se: da li on sadrži bilo kakvo apstraktno razmišljanje u vezi sa kvantitetom ili brojem? Ne. Da li sadrži bilo kakvo eksperimentalno zaključivanje u vezi sa činjenicama ili postojanjem? Ne. Bacimo ga onda u vatru. Jer, on onda ne može sadržavati ništa drugo do sofistiku i iluziju"! Pojmovi  kao što su naša verovanja, znanja i standardi epistemičkog vrednovanja učimo od drugih; nesporno da je naš zajednički sistem epistemičkog vrednovanja društven. Pojedinac ne može steći  najveći deo znanja bez jezika koji je društveno dat. Zatim od rođenja kroz podučavanje, igru, čitanje, razgovor i tsl  mi stičemo "znanja" koja nam pomažu pri procesu opravdavanja naših verovanja. Kao što je primetio Hjum društveni odnosi  uključuju - podučavanje, nasleđenu mudrost, zdrav razum, stručni autoritet i svedočanstvo – i oni svi zajedno mogu proširiti naše misaone sposobnosti otprilike kao što to čine dvogledi, koji nadograđuju naša čula. Ali kako u tom Gordijevom čvoru "meriti" učinke, učinke čega?

*

U sociologiji najpre imamo posla sa "subjektivnim" i "vrednosnim" aspektima. Nalazimo se na klizavom terenu svrhovitih ljudskih akcija koje su usmerene ka postizanju raznih ciljeva ili "vrednosti", bilo da su te akcije vođene – svesnim namerama, silama stečenih navika, slučajnim sticajem okolnosti. Sve je to povezano sa "reakcijama" ljudi na postupke drugih ljudi, u svetlosti "očekivanja" i "procena" o tome kako će ovi drugi sa svoje strane odgovriti. Da stvar bude još složenija sve je to povezano sa "poznavanjem motiva" i drugih - psihološkoh činjenica - koje predstavljaju izvore svrhovitog ljudskog ponašanja, kao i ciljeve i vrednosti čije je ostvarenje eksplicitan cilj takvog ponašanja. Te ciljeve  i vrednosti nije moguće čulno posmatarati i ne mogu se saznati niti identifikovati isključivo primenom postupaka za ispitivanje javno opažljivih predmeta "bihevioralnih ili prorodnih nauka. Naprotiv to su fenomeni koje upoznajemo  samo na osnovu našeg "subjektivnog iskustva"!

 

Zoran Stokić

16.02.2023.

 

Istoričar: Poruka Sretenja je sloboda, sve suprotno od onog kako je vlast tumači

 

VESTI Autor:N1 Beograd15. feb 202320:385 komentara

 

"Poruka Sretenja, kao dvostrukog praznika - ustanka i ustavnosti, je potpuno drugačija od one kakvom je sadašnja vlast tumači. Prava poruka je emancipacija, oslobođenje, sloboda, i to ne samo ka spolja, nego i unutrašnja, od lične vlasti i autoritarizma", izjavio je istoričar Milivoj Bešlin.

U emisiji „Iza vesti“ Bešlin, na pitanje znamo li šta hoćemo od Sretenja, kaže:

„Tradicije se izmišljaju, danas je čitava klima drugačija nego 2002. godine, kada je to krenulo da se slavi. Uvek iz prošlosti morate da birate šta ćete da slavite, i onda gledate šta je poruka za javnost. Nisu to loši datumi, ali se oni danas tumače pogrešno“, smatra Bešlin.

A koja je poruka prava?

„Poruka Sretenja, mi slavimo dvostruku, jer je Sretenje i srpska revolucija, početak Prvog srpskog ustanka, pitanje slobode, a druga stvar je Ustav, ograničavanje lične vlasti vladara i snaženje instutucija. Poruka Sretenja, dakle, i ustanak i ustavnost, je emancipacija, oslobođenje, sloboda, ne samo spoljna, nego i unutrašnja, od lične vlasti i autoritarizma“, naglašava Bešlin.

I zato, dodaje, kada današnja vlast kaže „jaka Srbija“, oni misle „jak Vučić, jaka lična vlast“. „To nije poruka Sretenja, ona je suprotna od toga“, rekao je istoričar.

Prema njegovim rečima, ideale iz Sretenjskog ustava, mi do danas nismo ostvarili.

„Nije se primilo ni tada, a bojim se da se danas sve teže prima, jer je karakter vlasti takav da mi moramo da težimo idealima Sretenjskog ustava. I vrlo je licemerno kada se neko poziva na to i interpretira stvari drugačije“, poručio je Bešlin.

Poruka Sretenja, pojašnjava, je unutrašnja sloboda od nasilničke, autoritarne vlasti.

„Do tog Sretenjskog ustava smo i došli kroz pobune protiv Miloša Obrenovića“, kaže.

Naš problem je, priča Bešlin, što nismo definisali šta je država.

„Mi nemamo definiciju granica, borimo se između dva koncepta – između realne države i ove mentalne, svesrpske države. Mi ne pričamo kako ćemo urediti Srbiju, nego da su Srbi van Srbije ugroženi, a štitićemo ih tako što ćemo proširiti teritorije“, ocenio je gost „Iza vesti“.

O pregovorima sa Prištinom i rešavanju kosovskog problema, Bešlin kaže da je sigurno da – Vučić ne štiti Srbiju.

„Mi ne znamo šta Vučić misli, ono što je on sam rekao – da će nas obavestiti kako je odlučio u vrlo transparentnoj procedurti – to je samo po sebi kontradiktorno. Ne može štititi državu onaj koji se zalaže za zamrznuti konflikt“, izjavio je istoričar.

I stalno se spominju neprijatelji države.

„Narativ o ugroženosti karakteriše svaku nacionalističku i desničarsku ideologiju, pa vam to daje opravdanje da radite razne stvari. Ako je Srbija stvarno ugrožena, treba pitati Vučića: a šta si radio 10 godina? Zašto su razrušene institucije, zaustavljene evropske integracije, kako je država došla u podanički odnos prema Putinovom režimu? Da li neko zaista misli da je Vučić štitio državu“, upitao je Bešlin.

Prema njegovom mišljenju, Vučićev neuspeh su 10 propuštenih godina.

„Čak i ako prihvati plan za Kosovo, mi smo izgubili 10 dragocenih godina tokom kojih se nismo bavili razvojem društva, a ljudi masovno odlaze iz zemlje. To je njegov neuspeh. Prave posledice 10 godina naprednjačke vlasti osećaćemo narednih decenija“, smatra Bešlin.

Trenutno, dodaje, Srbija ne snosi nikakve konsekvence svojih izbora, ni po pitanju Kosova, ni po pitanju neuvođenja sankcija Rusiji.

„Srbiji je dopušteno, i Vučiću je dopušteno da ne odabere stranu, da jedini radi ovo što radi i da nema posledice. Zašto mislite da će to da traje dugo? Posledice će biti strašne i bolne i plaćaćamo decenijama ako postanemo crna rupa u Evropi. Za sada se Vučiću daje široko vreme da pomera Srbiju u proevropskom smeru. Ali, ja nisam optimista“, zaključio je Bešlin.

 

***

Komentar

***

 

Karl Poper: "U čijim rukama treba da počiva vlast?" je pogrešno postavljeno pitanje. Pitanje treba da glasi: "koliko moći prepustiti vlasti?" ili još tačnije: "kako da izgradimo takve političke ustanove da ni nesposobni i nemoralni vladar ne može da načini preveliku štetu?" Zauzdavanjem političke vlasti — samovolje i zloupotrebe vlasti — preko ustanova, pomoću kojih se vrši podela i kontrola vlasti." Demokratija je smenljivost vlasti nenasilnim putem! Da bi takva smena bila moguća, neophodno je da su zakonodavna, sudska i izvršna vlast međusobno razdvojene. To u Srbiji ne postoji od 1945-2023. Problem nije nastao pre 11 g sa dolaskom Vučića na vlast nego ranije. Naša elita je od 1980. kada je Tito umro ponovila sve greške "zatvorenog društva" – zato se u nas 43 god odvijaju metamorfoze tog despotskog sistema!

Zoran Stokić

15.02.2023.

 

Turski grad nema mrtvih i nijednu srušenu zgradu, gradonačelnik otkrio razlog

 

SVET Autor:N1 Sarajevo15. feb 202310:043 komentara Izvor: OZAN KOSE / AFP (ILUSTRACIJA)

 

Turski predsednik Redžep Tajip Erdogan rekao je da su prošlonedeljni zemljotresi bili „jačine atomske bombe“, a nove brojke prokazuju da je broj poginulih u Turskoj i Siriji veći od 40.000.

Erdogan je takođe rekao da stotine hiljada zgrada ne mogu da se koriste širom Turske, dodajući da bi se svaka zemlja suočila sa istim posledicama kao Turska „u slučaju takve katastrofe”.

Ali u gradu Erzinu, usred teško pogođenog regiona Hataj, niko nije stradao, a nijedna zgrada nije značajno oštećena. U gradu od 42.000 stanovnika oštećeno je svega nekoliko porodičnih kuća i nekoliko minareta.

„Nemamo ruševina, žrtava ili povređenih u zemljotresu“, rekao je Okeš Elmasoglu, izražavajući saučešće svima koji su pogođeni ovim zemljotresom. Elmasoglu je gradonačelnik ovog grada, prenosi Indeks.hr.

Kako kaže, razlog zašto u njegovom gradu nema srušenih objekata, a potom ni mrtvih, je to što nikada nije dozvolio bilo kakvu bespravnu gradnju.

„Ni u kom smislu nisam dozvolio divlju gradnju. Ipak, neki su pokušali. Iako u početku nismo mogli da ih pratimo jer nismo imali dovoljno osoblja, kasnije smo ih prijavili tužiocu i zgrade su srušene“, rekao je gradonačelnik, prenosi Hurijet dejli.

 

***

Komentar

***

 

Seizmolozi u Turskoj su pre 2 god prateći - segmente raseda - predvideli ove zemljotrese ali se na ovo niko nije obazirao jer smo u svojim životima vođeni iracionalnim verovanjima. Istorija - misli - nam pokazuje da je oduvek puno ljudi bilo sklono apsurdnim verovanjima. Iako naša verovanja, nisu disciplinovana empirijskim činjenicama, ljudi ih smatraju "znanjem"! Pedagoška uloga nauke trebala je da bude, baš to, kako naučnici svoja verovanja disciplinuju; ali deci se nauka predaje dogmatski. Slepa naklonost bilo kom znanju nije intelektualna vrlina već zločin. Matematička verovatnoća svih teorija, bilo naučnih bilo metafizičkih, sa bilo kojom datom količinom evidencije, jednaka je nuli. Naučne teorije su podjednako nedokazive i neverovatne. Verovanja, naše naklonosti, razumevanje su stanja ljudskoga uma. Ali objektivna  vrednost, naučnih teorija, ne zavisi od ljuskog uma koji je stvara ili koji je razumeva. Njena vrednost zavisi samo od toga kakvu objektivnu podršku te pretpostavke nalaze u činjenicama u - budućnosti. U nastavi u školama je stvorena iluzija da postoji siguran induktivni ili deduktivni metod koji naučne teorije čine istinitim. Ne ni naše najmoćnije oružje, nauka, nije episteme nego mnjenje, ali mnjenje discilinovano činjenicama. Moramo biti spremni da unapred odredimo "koje je to posmatranje" (krucijalni eksperiment) koji to naše verovanje može pobiti (falsifikovati). Ako toga nema - ta naše verovanje ne vode znanju; a naše šanse da preživimo pomoću neistinih verovanja teže nuli. Ovi potresi u Tuskoji Siriji nažalost rečeno ilustruju.

Zoran Stokić

15.02.2023.

 

Orhan Pamuk o zemljotresu: Nikada nisam video da je narod toliko besan

 

KULTURA Autor:Danas13. feb 202317:28 Izvor: N1

 

Turski pisac i nobelovac Orhan Pamuk napisao je tekst povodom katastrofalinih zemljotresa koji su pogodili tu zemlju, i odneli hiljade života... Tekst ovog književnika preveo je njegov srpski izdavač Geopoetika, a objavio ga je list Danas.

Autor: Orhan Pamuk

Devojčica tužnog pogleda imala je možda deset-dvanaest godina. Zagledana u kameru mobilnog telefona, skoro da se uopšte nije pomerala.

Kad se i pomeri, pokreti su joj bili nekako teški. Čovek koji snima video, u trenutku kad je ugledao devojčicu radosno i uzbuđeno je povikao: „Ovde ima nekog! Ovde imaaaaa nekog!“

Ali na krik čoveka s telefonom i uključenom kamerom nema ko da odgovori… Tu su samo tišina snega i olovna svetlost. Oni su u jednom mestu na jugoistoku Turske koje su dva zemljotresa jačine 7.7 i 7.6 stepeni sravnile sa zemljom.

Čovek sa kamerom sada prilazi devojčici koja je od grudi na dole pritisnuta hrpom betona. Očigledno se ne poznaju.

„Možeš li da se pomeraš?“

Devojčica slabašnim glasom reče: „Ne!“ Ipak, u njenim očima tinjala je nada, jer je glas koji je polako gubila ipak neko uspeo da čuje. Prošlo je pola dana od kada je prvi zemljotres u 4 sata ujutru udario. Uskoro će pasti veče.

„Možeš li da pomeraš noge?“

Devojčica ne odgovara na ovo pitanje. Na licu joj se pojavljuje izraz kao da nešto krije, da se stidi svoje krivice ili nedostatka. Ni čovek s mobilnim telefonom ne ponavlja svoje pitanje.

„Jesi li žedna?“

„Hladno mi je…“ reče devojčica i ućuta.

Sneg koji je povremeno padao u toku noći i jutra prekriva ruševine zgrada od po petnaest-šesnaest spratova kao i onih od dva-tri sprata koje su se srušile za tri do pet sekundi, skriva sav bol zemljotresa, one koji su poginuli kao i one koji trenutno umiru.

Razume se da je čovek koji je snimao video mobilnim telefonom u toj tišini bio neodlučan. Ne može sam da izvuče devojčicu tužnih očiju i tužnog pogleda iz te strašne, uske gomile betona. Oboje su sada zaćutali.

Pogled devojčice je otupeo, na licu joj se vide umor i bol.

„Čekaj sad tu, idem odmah da ti dovedem pomoć. Izvući ćemo te odavde.“

Ali glas čoveka s mobilnim telefonom je nesiguran. Najverovatnije je u pitanju predgrađe potpuno uništenog grada. Nikakva pomoć nije stigla jer su putevi i mostovi uništeni. Najverovatnije neće ni stići u dogledno vreme.

Ljudi koji su tu živeli, oni koji su se spasili iz svojih domova uništenih u snežnoj i tamnoj noći i ostali preživeli srećnici verovatno su otišli negde drugde da se sklone od hladnoće. Nema nikog ni da traži ni da se raspituje, verovatno zato što nema drugih preživelih iz ove kuće.

„Ne idi!“ kaže na kraju devojčica zaglavljena u hrpi betona.

„Otići ću, ali ću se vratiti“, kaže čovek sa telefonom, „neću te zaboraviti, dovešću pomoć“.

Jasno je da je devojčica koja je više od pola dana provela zaglavljena pod hrpom betona spremna da umre, nema snage ni da se žali.

Ipak, još jednom šapatom ponovi: „Ne idi!“.

„Idem i dovešću ti pomoć“, kaže čovek ovog puta glasnije, ali ipak nedovoljno ubedljivo.

Nakon toga se video snimljen telefonom završava. Ne znamo da li je čovek doveo pomoć ili nije. Ali on je prosto postavio snimke na Tviter bez ikakvog komentara.

Dovesti pomoć nije tako lako kao što je mislio čovek s mobilnim telefonom. Prema podacima koje je država objavila, u regionu je uništeno ili oštećeno oko sedam hiljada objekata. Kao što se objavljuje manji broj poginulih, krije se i broj uništenih objekata. Nema informacija o tome šta se dešavalo u manjim gradovima i mestima pošto je struja isključena, mobilni telefoni nisu radili zbog prekomernog opterećenja, a putevi su zatvoreni. Čitamo na Tviteru da su neki manji gradovi potpuno uništeni, ali da li je to istina?

Ima povređenih i onih koji umiru na hladnoći, zarobljenih pod ruševinama i gomilom betona kao devojčica tužnih očiju. Ako je u svakoj srušenoj zgradi bilo troje koji su čekali da ih neko spase dok su oplakivali mrtve i zatrpane članove porodice, možemo zaključiti da je blizu dvadeset hiljada ljudi čekalo pomoć ispod i u gomilama betona na koje je napadao sneg. Stručnjaci i obučene osobe koje su trebale da stignu do njih, žale se na nedostatak prevoza na aerodromima i putevima.

Čak su i najveće medijske, novinske i televizijske kuće tek nakon pola dana uspele da stignu do velikih gradova koji su se posle zemljotresa pretvorili u pakao zbog srušenih aerodroma i zatvorenih puteva. Pola dana nakon katastrofe milioni ljudi su na snežnim, kišnim i vetrovitim ulicama, uplašeni i ljuti, čekali pomoć.

Prema podacima koje je iznela država, zemljotres je pogodio oko 13.5 miliona ljudi. Ono što ovu katastrofu čini još strašnijom (apokaliptičnom) jeste drugi zemljotres jačine 7.7 stepeni koji je udario devet sati nakon prvog, noćnog zemljotresa od 7.8 stepeni.

Ovaj drugi zemljotres, čiji je epicentar bio udaljen oko sto pedeset do četiri stotine kilometara od epicentra prvog, priredio je horor scene milionima ljudi koji su već bili na ulicama zbog naknadnih potresa od prvog zemljotresa. Masa koja je na ulicama tražila pomoć ili parče hleba, koja se vratila na ruševine šesnaestospratnica da golim rukama skuplja ostatke, i koja je tražila toplo, zatvoreno mesto za sklonište, snimala je mobilnim telefonima zgrade koje su se od drugog zemljotresa brzo, u oblaku prašine, rušile kao kule od karata, uzvikujući povremeno: „Bože, Bože!“ Mnogo je ljudi objavilo ove groteskne horor slike na društvenim mrežama bez komentara, bez jedne rečenice, čak i bez ijedne reči.

Primetio sam da te scene zemljotresa proizašle iz katastrofe ne samo da otkrivaju jedan osećaj solidarnosti i uzajamne pomoći koji tera suze na oči, već podstiče njihove instinkte da dele, traže druge svedoke, ostave trag i da se oglase. U centru svakog velikog grada pod ruševinama svi kojima je pružen mikrofon da nešto kažu vikali su: „Snimaj, snimaj, treba nam pomoć, treba nam hleb, gde je vlada, gde su spasilačke ekipe?!“

Pomoć je poslata, ali kamioni s njom su na stotine kilometara od regija koje je zadesio zemljotres, satima čekaju pod snegom na zakrčenim putevima. Oni koji su izgubili svoj dom, porodicu, svoje voljene, sve što su imali, vide da niko ne interveniše na požare koji su izbili u njihovim gradovima i zaustavljaju vladina vozila, policiju, službenike koje spaze, pa počinju da se bune. Nikada ranije nisam video da je narod toliko besan.

U nekom drugom videu koji sam gledao u više navrata „građani“ su zaustavili policijsko vozilo koje ide u neki drugi grad i u poluispitivačkoj polumolbenoj atmosferi su izvukli službenike iz vozila. Srećnici koji su se živi i zdravi, ali ostavši bez doma, izvukli iz zemljotresa i koji lutaju ulicama po glasovima shvataju da se u ruševinama i pod šutom velikih stambenih zgrada nalaze ljudi koji su još živi. Ali sami nemaju snage, znanja i opreme da ih spasu. Nema nikoga ko će uskoro da dođe.

Dok drugo veče pada, glasovi koji dolaze iz ruševina i šuta jenjavaju, narod na ulicama se navikava na stravičan prizor na ulicama, a masa ljudi se skuplja oko vozila iz kojih se dele hleb i hrana. Ali bes, žalbe, očajanje zbog nespremnosti ne jenjavaju.

Ovaj zemljotres je najveći koji je zadesio Tursku u poslednjih osamdeset godina. Što se tiče velikih zemljotresa koje sam ja doživeo iz bliza ili iz daleka još od mog detinjstva, to je četvrti. Nakon zemljotresa koji je zadesio Mramorno more 1999-te, ispunjen osećanjem odgovornosti i krivice otišao sam u Jalovu, jedan od gradova koji je bio sravnjen sa zemljom.

Satima sam hodao među ruševinama govoreći da ću možda moći da podignem neki kamen, a vratio sam se ne mogavši nikome da pomognem. Iz poruka postavljenih na društvenim mrežama saznajem i da u najvećim gradovima uništenim zemljotresom ima doktora koji su samoinicijativno došli iz daleka da pomognu, međutim ne postoji autoritet, niko zadužen da ih usmeri. Još jedna stvar koju narod ne može da prihvati je i da su neke od državnih bolnica srušene.

Dve su poruke koje šalju oni koji na društvene mreže, ne ostavljajući nikakav komentar, kače video klipove snimljenih apokaliptičnih scena katastrofe i užasa zemljotresa koji su doživeli u svojoj kući. Prva je ona koja se izražava čuđenjem i njihovim pozivom Bogu: zapanjujuća, šokantna veličina katastrofe. Veoma je teško da čovek sačuva hladnokrvnost, sposobnost da doživi svoja uobičajena svakodnevna osećanja, te da logično postupa pred ovakvim užasom. Zbog toga je prisutan spontani osećaj solidarnosti i uzajamnog pomaganja. Ali zato je druga poruka, osećanje napuštenosti, očajanja i nespremnosti koje je osetila cela država, zastrašujuća koliko i zemljotres.

Narod zaskakuje spasilačke ekipe koje prve stižu, sa „Gde ste do sada!“. Ali, u dosta regija još uvek nije stigla nikakva pomoć. Na kraju drugog dana u centre velikih gradova malo pomoći stiže, ali sasvim nedovoljno, a i ta pomoć je veoma zakasnela.

Preveli sa turskog Marija Velkovski i Rastko Jovanović

Vladislav Bajac, pisac i osnivač Geopoetike, izdavač Pamukovih knjiga na srpskom kazao je za „Danas“:

„Posle prvih vesti o zemljotresu u Turskoj i Siriji, poslao sam Orhanu Pamuku imejl izražavajući mu u ime Geopoetike i u svoje lično ime saučešće zbog nesreće koje je doživeo njegov narod na jugoistoku zemlje. Pitajući ga kako je on, zapravo sam pitao kako su svi. Pokušavajući da budem intiman u meri u kojoj to situacija nalaže i trpi, napisao sam mu kako se sećam svog gostovanja na Univerzitetu Adana pre više godina i divnog sveta koji sam tamo upoznao, od studenata i profesora do onih na ulici koji su imali potrebu da razgovaraju sa strancem. Iako ogroman grad, Adana je veoma udaljena od evropskog i azijskog centra Turske. Takoreći je njen obod oslonjen o tragični Alepo u Siriji. Posle katastrofe, kao da je još udaljeniji. Pamuku je trebalo nekih pet sati da mi odgovori. Cedio je reči i kada je video da mu ne idu, sve je suzio u sledeće: „Vlad, hvala ti na svemu… Bio sam tako tužan… Poslušno sam napisao jedan tekst uprkos toj tuzi.“ (Da, upotrebio je reč poslušno. Mislim da je ona povezana sa devojčicom o kojoj piše.)“

 

***

Komentar

***

 

Činjenice su odavno pokazale da se Turska (kao i Japan) nalazi na "seizmičkoj tempiranoj bombi": 3.12. 115. Antiohija (sada Antakija) Rimsko carstvo, danas Turska; tu je tokom zemljotresa boravilo oko 260.000 ljudi, doba cara Trajana. Na hiljade njih je poginulo, Trajan je preživeo. 178 i 180 Smirna (sada Izmir) i Pergam (sada Bergama) slično,..., 21.07.365. Antiohija, poginulo: 40.000. Prvo uništenje svetionika Faros i podizanje zapadne obale Krita za do 9 m. Set.458 Antiohija poginulo: 80.000. I tako vekovima,..,1444 Nemrut Dagi Otomansko carstvo, poginulo: 30.000; 23.02.1653 Izmir, poginulo: 15.000,...,26.12.1939., Erzincan in Anatolien 7,8 MS poginulo: 32.700; treslo se: 1939, 1942, 1943; ..., 17.08.1999. Gölcük (Kocaeli) İzmit 7,6 poginulo: 1837, povređeno: 50.000. 

Da li je vlast, Erdogan i & uvažavala ove činjenice? 

Nije. 

1) dozvoljena je gradnja na mestima gde ne bi trebalo da bude gradnje, 

2) takođe gradnja u Turskoj ne zadovoljava standarde seizmike (za date kote). 

Umesto izgradnje održivih ekoloških niša Erdogan se kao svaki apsolutni vladar bavio teorijama zavere. Uberto Eko: "teorija zavere - to je način da se ne osećaju odgovornim za nešto. Zato diktature koriste pojam univerzalne zavere kao oružje. Za prvih 10 god mog života sam bio obrazovan u školama od strane fašista, koji su koristili univerzalnu zaveru – da su Englezi, Jevreji i kapitalisti skovali zaveru protiv siromašnog italijanskog naroda. Isto je bilo i za Hitlera. I Berluskoni je proveo sve svoje izborne kampanje govoreći o dvostrukoj zaveri sudija i komunista...on je potpuni anti-intelektualac,..., bez pardona je priznao da nije pročitao knjigu već 20 god. Postoji strah od intelektualca kao kritične snage.." Erdogan se više plašio Orhana Pamuka i & nego seizmičke tempirane bombe".

 

Zoran Stokić

14.02.2023.

 

Preminula Breda Kalef, prvakinja Opere

Breda Kalef, zvezda takozvanog zlatnog doba Beogradske opere, preminula je u Beogradu u 93. godini života.

IZVOR: EURONEWS.RS PONEDELJAK, 13.02.2023. | 15:59 Foto: Arhiva Narodnog pozorišta u Beogradu

Operska diva potiče iz jedne od najstarijih jevrejskih porodica koja je iz Španije, preko Soluna, stigla u Beograd.

Ostvarila je više od 50 uloga mecosopranskog faha - Karmen ("Karmen"), Dalila ("Samson i Dalila"), Acučena ("Trubadur"), Končakovna ("Knez Igor"), Marina ("Boris Godunov"), Olga ("Evgenije Onjegin"), Lukrecija ("Lukrecija"), Ðokonda ("Ðokonda"), Šarlota ("Verter")…

Sa horom Braća Baruh imala je turneju u 29 gradova Sjedinjenih Američkih Država, uključujući i nastup u Karnegi Holu u Njujorku.

Za BBC je snimljeno njeno koncertno izvođenje Borisa Godunova, u Koncertnoj dvorani Vatroslav Lisinski u Zagrebu.

Kako je sa Plasidom Domingom nastupala više od 40 puta, jedina je operska umetnica sa prostora bivše Jugoslavije koja se slikom i pričom pominje u njegovoj autobiografskoj knjizi.

Njoj je prošle godine posvećena izložba "Breda Kalef - neuobičajena primadona" koja je osvetlila karijeru dive na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu i na gostovanjima u inostranstvu.

U postavci su bile fotografije, plakati, lični predmeti slavne umetnice.

"To nije zaista postavka o mojoj karijeri, već o mom životu. Mene i jesu uvek nazivali 'antiprimadonom', jer me nikad nije odlikovalo ono obesno ponašanje primadona, onakvih kakvima ih mnogi zamišljaju. Mnogo sam doprinela razvoju amaterizma, učestvujući u brojnim amaterskim horovima. Pritom, uvek sam se bavila sportom, bila sam jedina prvakinja Srbije u stonom tenisu koja nije bila iz Vojvodine, već iz Beograda, dobila sam plaketu kako za doprinos amaterizmu tako i za razvoj bridža, misaone igre koju obožavam i uvek rado praktikujem", rekla je tada Kalef povodom otvaranja izložbe.

 

***

Komentar

***

 

https://www.youtube.com/watch?v=Cmk9otnvnkQ

Dafne - Antonio Caldara - Dubrovnik 1972

 

Naš etos - se "uvećava" - dostižemo sreću, zdovoljstvo -  kroz traganje za idealima Breda Kalef je svoje ideale ostvarila! Preporuka, na youtube ukucati: "Dafne - Antonio Caldara - Dubrovnik 1972" (!) čuće i  videće opersko umeće Brede Kalef kao "Febo" u pastoralnoj operi A.Kaldare "Dafne" (Dafne – O. Miljaković). Iz vremena kada je YU bila "svet" tj.deo civilizacije. Od 1990-2023 "naši" staljinisti su nas "izveli" iz civilizacije. Preskromna Breda je bila vrhunski pevač u našim vremenima kada pevači više nisu  bili "centar" muzičkog  života kao što su to bili, na primer,  u operi od 1600 -1800 bili su plaćeni više od kompozitora, dirigenta i tsl.  U ta vremena Farinelia, Caffarellia, Manzolija, Anna Maria Strada, Anne Morichelli, Angelica Catalani  i &  za koje su Porpora, Hendl, Vivaldi, A.Kaldara, Teleman, Broši, Hasa, Gluk, Traeta i & pisali opere - bili su zapravo oni zbog kojih se dolazilo u opere. Ko je ljubitelj pastoralnih opera, pored najpoznatije Hendlove "Acis i Galateja", sada može čuti na netu i zaboravljenu (sada snimljenu) Telemanovu (Telemann: Pastorelle en musique 1712.) operu; Teleman je napisao čak 50 opera što je uglavnom zaboravljeno(!)

https://www.youtube.com/watch?v=5KJrkGe70YY&list=OLAK5uy_lkGlBkzugw9Em5oVUgBvqq6woBFI2GNu0&index=1

Pastorelle en Musique, TWV deest: No. 1, Concerto

 

Zoran Stokić

13.02.2023.

 

Spektakl stiže u Liverpul: Hrvati šalju Let 3 na Evroviziju

 

SHOWBIZ Autor:N1 Zagreb12. feb 202311:44 Let 3Izvor: Goran Kovacic/PIXSELL

https://www.b92.net/kultura/vesti.php?yyyy=2023&mm=02&dd=12&nav_category=1864&nav_id=2288019

 

Na izboru hrvatske pesme za Pesmu Evrovizije “Dora 2023", održanom u Opatiji, Hrvatska je izabrala novog predstavnika za odlazak na Evroviziju koja će se ove godine održati u Liverpulu. Odlukom žirija i publike to će biti riječki Let3 s pesmom "Mama ŠČ".

Članovi grupe na bini su se prvo pojavili u dugačkim neobičnim kostimima. Počeli su da pevaju a potom je u jednom delu pesme deo članova benda legao na pozornicu

Na bini su se pojavili i s dve velike rakete i osvojili publiku, ali i žiri pa su sinoć odneli pobedu. Ukupno su osvojili 279 bodova

“Šta reći, hvala svima, mi se nismo trudili, ali smo jesmo očekivali. Šta nas sad čeka. Biće ŠČ. Čestitke svim izvođačima”, rekli su članovi Leta 3 nakon pobede.

  

***

Komentar

***

 

Španska groznica koja je ubila više ljudi nego sam razarajući I svetski rat, razarajući II svesti rat i na kraju trka u nuklearnom naoružanju su u orbitu izbacili ideju Armagedon kao simbola - katastrofe koje razara totalno i sve! I sama planina Armagedon („gora Megido"), iz novog zaveta, je idealizovana lokacija – simboličnog – karaktera. Već se Herman Hese 1914/1917  pitao kako osujetiti dalji "trijumf dinamita i mašina nad ljudskim životima i ljudskim duhom, šta da učnimo?" i odgovara: mi moramo pobediti sopstvenu "lenjost i kukavičluk", nijedan "dobronamerni čovek na Zemlji", ne sme da se naoruža "ravnodušnošću i da pusta da stvari teku kako hoće sićušna gomila bolesnih fanatika i besavesnih zlikovaca". Između ostalog stvorio je eliksir za budućnost - duhovnu simfoniju - "Igru staklenih perli" - kojom je želeo da natkrili fugu smrti II svetskog rata. Od homo politikusa Hesea ima se što-šta naučiti, izmedju ostalog i to da "najpre treba biti čaovek a tek onda, polazeći od tog osnova, pripadati svome narodu". Ova grupa je dala svoj mali doprinos borbi protiv teoretičara zavere koji može da proizvede Armagedon – Hitler je verovali u zaveru sionskih mudraca, rešio da je spreči svojom  vlastitom protiv zaverom. Putin veruje u zaveru Zapada pa je u Ukrajini rešio da je predupredi!

Zoran Stokić

12.02.2023.

 

Koliko je realna pandemija kao u seriji „The Last of Us“: Evo šta kažu naučnici

 

SHOWBIZ Autor:Forbes10. feb 202306:5732 komentarathe last of usIzvor: HBO

 

Pandemija gljivice koja pretvara ljude u zombije u HBO-ovoj hit seriji "The Last of Us" je fikcija, ali eksperti upozoravaju da su gljivice rastuća opasnost po zdravlje ljudi.

Serija „The Last of Us“ trenutno je najpopularnija na svetu. Kritičari je hvale, dok gledanost raste iz nedelje u nedelju. Glavne uloge u adaptaciji serijala popularne video igre, poverene su Pedru Paskalu i Beli Remzi.

U seriji i video igrama prikazan je svet nakon što je razorna pandemija gljivica zbrisala većinu čovečanstva i pretvorila ih u zombije. Iako je infekcija mozga fikcija, inspirisana je vrlo stvarnim skupom gljivica preuzimaju um i zombifikuju svoje domaćine. U seriji se sugeriše da su klimatske promene omogućile gljivicama da zaražavaju ljude, a zdravstveni eksperti za Forbs objašnjavaju da li je takav scenario moguć u stvarnosti.

Temperatura ljudskog tela je naime previsoka da bi većina gljivica uspela da nas zarazi, i upravo nam je to dodatni sloj zaštite od potencijalnih gljivičnih napadača.

Klimatske promene bi, međutim, to mogle da ugroze, upozorio je Arturo Kazadeval, profesor mikrobiologije na Univerzitetu Džons Hopkins, koji je za Forbs izjavio rekao da bi više globalne temperature mogle da primoraju gljivice da im se prilagode i možda im omoguće da tolerišu temperaturu ljudskog tela.

„Ako se to dogodi, videćemo potpuno nove gljivične bolesti, stvari koje ranije nismo videli“, upozorio je Kazadeval.

Više temperature takođe mogu proširiti opseg nekih gljivica i izložiti više ljudi infekciji. Ovo se već dešava u SAD, gde se gljivica odgovorna za dolinsku groznicu, istorijski pronađena na jugozapadu, sada širi širom zemlje.

Gljivične infekcije već pogađaju više od milijardu ljudi širom sveta i odnesu oko 1,5 miliona života svake godine – koliko i tuberkuloza i više nego duplo od malarije, HIV-a i raka dojke – ali su relativno nepoznate javnosti i zanemarene su od strane zdravstvenih zvaničnika, medija i fondova.

Najopasnije gljivične bolesti takođe nemaju tendenciju da se šire sa osobe na osobu i obično pogađaju one koji su već veoma bolesni, kao što su obleli od raka, pacijenti sa kovidom u kritičnom stanju ili ljudi sa kompromitovanim imunološkim sistemom, objasnio je za Forbs Nil Gou, profesor mikrobiologije u MRC Centru za medicinsku mikologiju na Univerzitetu u Ekseteru. Stoga se gljivice, kako kaže, „često nazivaju bolešću obolelih“.

Kada invazivne gljivične infekcije zavladaju, teško ih je detektovati, a i lečiti. Ponekad se infekcije uklanjaju hirurškim zahvatom, a stopa smrtnosti može biti zapanjujuća, oko 10 do 25 odsto u najboljim slučajevima i preko 80 odsto u u najgorim slučajevima, rekao je Gou, koji je naglasio da je važno imati u vidu da su mnogi od zaraženih već bili veoma bolesni.

Ne postoje licencirane vakcine za sprečavanje gljivičnih infekcija, a nova rezistencija preti da učini zastarelim nekoliko antifungalnih lekova koji se već koriste, rekao je za Forbs vanredni profesor zaraznih bolesti na Univerzitetu u Sidneju Džastin Berdsli, naglasivši da su u suštini dostupne samo četiri grupe lekova.

Dosad kod ljudi nije zabeležena pandemija izazvana gljivičnom infekcijom, a sagovornici Forbsa saglasni su da je verovatnoća za takav scenario i veoma mala.

Međutim, gljivice su odgovorne za neke od najvećih izumiranja biljaka i životinja, a rastuća otpornost na antigljivične lekove, posebno ona izazvana njihovom upotrebom u poljoprivredi, predstavlja značajan problem.

Berdsli je ocenio da bi buduća pretnja „mogla da bude nešto potpuno neočekivano“ i nešto na šta treba da budemo „hiperbudni“, dodajući da najveći rizik postoji kod uzgajanja hrane.

Kazadeval je priznao da, iako ne možemo ukazati na istorijski primer pandemije izazvane gljivicama, moramo ostati na oprezu.

„Ono što želim da kažem je da kada sam ja studirao medecinu, koronavirusi nije trebalo da ubijaju“, rekao je za Forbs.

Iako je moguće da bi u nekom scneario gljivice mogle da pređu sa insekata na ljude, kao u seriji „The Last of Us“, stručnjaci su za Forbs rekli da će bi one sigurno izgubile bilo kakvu moć kontrole uma u ​​tom procesu.

***

Komentar

***

 

Do pandemije nas vodi  naša epistemološka nepismenost! Glavni problem Homo sapijensa je "neodgovoran" način na koji se formiraju naša "verovanja" u svakodnevnom životu, politici. Na primer, kako i gde da gradimo naše ekološke niše. Umesto da se koristi pedagoška funkcija nauke koriste se animistički načini formiranja verovanja. Premda svuda na Zemlji postoje škole one  nauku predstavljaju na pozitivistički način a zaobilaze najvažnije za našu budućnost – način na koji se u nauci formiraju verovanja. Pozitivistički način zaobilazi, smatra nevažnim – istoriju, filozofiju i metodologiju nauke. Umesto rečenog – građani na planeti Zemlji (većinski) "veruju" po metodi: "šta je babi milo"! Kada pogledate čime oni "opravdavaju" (opravdanje je najvažniji element u lancu kako nastaju naša verovanja) svoja verovanja, shvatate svu besmisao Homo sapijensa; pokazuje našu potpunu epstemološku nepismenost! Naša verovanja se donose na epistemički neodgovoran način – pomoću  predrasuda, povoljvosti, pristrasnosti, kockanja i tsl. Naš odnos prema katastrofama, epidemijama, zemljotresa to naj-jasnije pokazuje! U formiranju naših verovanja uopšte ne-učestvuju – brojni stvarni podaci – činjenice – o brojnim katastrofalnim potresima kroz istoriju; pa čak i u naše vreme. Ko danas pamti na Zemlji, seća se, izvlači pouke, popravlja greške, iz potresa u Kini 28.07.1976. -Tangshan – poginulo zvanično 242.000 ljudi. Pošto se u Kini što šta prikriva, postoje opravdana verovanja da je tada u Tangšanu poginulo 800.000 ljudi – to je jedan od najgorih zemljotresa u istoriji.

 

Zoran Stokić

11.02.2023.