Afera LG: Kako televizori postaju doušnici u našim dnevnim sobama?

Autor:

Pavle Jakšić

12. sep. 2026. 17:39

SCITECH

5

komentara

fudbal, televizor, daljinski, smart TV, vreme sporta i razonode

Shutterstock/ Lensw0rId

 

Svetski mediji bruje o televizorima koji nas prisluškuju u sopstvenim kućama, pa tako i najnoviji skandal sa pametnim uređajima pokazuje da više ne kupujemo tehnologiju, već ona kupuje nas. Postavlja se ključno pitanje: gde nestaje granica između privatnog doma, oglasnog prostora i nadzora koji je i u Srbiji dobio svoj mračni oblik?

 

Dnevna soba i televizor. Većini ljudi to je sine qua non privatnosti, prostor koji po ustavu i zakonu predstavlja nepovredivo središte naše intime. Vaš uređaj se pokvario, odlučujete da kupite novi, ali ne razmišljate da iza zatvorenih vrata korporativnih sastanaka, menadžeri kompanije čiji ste televizor kupili ponosno saopštavaju svojim klijentima i oglašivačima: „Mi posedujemo ekran u njihovim domovima. Znamo ko sedi ispred njega, koje pametne telefone unose u prostoriju i šta ti ljudi pričaju dok je ekran ugašen".

 

Surova realnost današnjice, zbog koje poželimo da ponovo imamo ogromne katodne cevi umesto LCD ekrana.

 

Iako deluje kao mračna distopija iz naučnofantastičnih filmova ili paranoični osvrt nekog tehnofoba, nažalost nije. To je doslovni citat iz marketinških materijala kompanije LG Ad Solutions, koji je ovih dana eksplodirao u svetskoj javnosti nakon šokantnog, višemesečnog istraživanja bezbednosnih stručnjaka. Globalni tehnološki portal TechRadar preneo je detalje istrage koju je sproveo tim Gamers Nexus u saradnji sa nezavisnim kriptolozima i istraživačima bezbednosti. Rezultati su, malo je reći, zastrašujući: preko 216 miliona pametnih televizora (koji koriste njihov operativni sistem webOS) širom sveta pretvoreno je u stalno aktivne doušnike koji rudare privatnost svojih vlasnika.

 

"Pametna krađa" podataka

Istraživanje je pokazalo da ovi uređaji kontinuirano skeniraju lokalnu kućnu mrežu, mapiraju sve uređaje u vašoj blizini, od pametnih telefona i satova, preko štampača i termostata. Što je još gore, otkriveno je da televizori registruju glasovne logove i zvukove iz prostorije čak i kada se nalaze u takozvanom standby režimu, odnosno kada je ekran prividno ugašen. Kada isključite internet, televizor ne prestaje da vas sluša; on podatke skladišti lokalno, u sopstvenu memoriju, čekajući trenutak kada ponovo uspostavite vezu sa mrežom kako bi masivni paket vašeg života isporučio na servere kompanije.

 

Uređaji sve pametniji, samo smo mi očigledno sve gluplji.

 

Reakcija svetske javnosti bila je trenutna. Renomirani mediji poput britanskog lista The Register i američkog The Verge posvetili su ogromnu pažnju ovom fenomenu, dok se na mrežama poput Redita vodi pravi digitalni ustanak ogorčenih korisnika. Nasuprot konsterniranoj javnosti nalazi se naravno surovost korporacija, koje se sve manje, ako i uopšte preispituju.

 

Pravni cinizam LG-ja ogleda se u novim ažuriranjima softvera, kroz koje su uvedene odredbe prema kojima vlasnik televizora preuzima pravnu odgovornost i ulogu „službenika za usklađenost“, sa obavezom da obavesti svakog gosta koji mu uđe u kuću da televizor može da snimi njegov glas! Ukoliko odbijete ove uslove, kompanija vam ukida bezbednosna ažuriranja, ostavljajući vaš uređaj otvorenim za hakerske napade. Ozbiljan digitalni reket, koji čak nije ni suptilan.

 

A u Kini...

Ima i gorih primera. Ono što je na Zapadu počelo kao potraga za profitom i preciznijim oglašavanjem, u autoritarnim sistemima poput Kine odavno je usavršeno u sistem totalne društvene kontrole. Kina je pionir u pretvaranju pametnih uređaja u produženu ruku državnog aparata. Pametni televizori na kineskom tržištu, koji se proizvode pod strogom kontrolom tamošnjih zakona o sajber-bezbednosti, ne služe samo za zabavu.

 

U Kini je dokumentovano više slučajeva gde su domaći brendovi pametnih televizora (poput kompanija Xiaomi ili TCL) hvatani u obavljanju „skrivenih zadataka“. Prema istraživanjima koja su sproveli evropski instituti (poput Nacionalnog centra za sajber-bezbednost Litvanije), pojedini modeli kineskih pametnih telefona i televizora u sebi imaju ugrađene softverske module koji mogu da skeniraju datoteke korisnika, detektuju „subverzivne“ ključne reči i šalju izveštaje centralnim serverima.

 

Na kineskom domaćem tržištu, televizor je integrisan u sistem „društvenog kredita“. Ekran prati koliko vremena provodite gledajući državne medije, a koliko igrajući video-igre, i na osnovu toga može uticati na vaš društveni rejting.

 

Kada kupite kineski pametni televizor, zakoni te zemlje eksplicitno obavezuju kompanije da sve podatke skladište na lokalnim serverima u Kini i da javnim službama bezbednosti omoguće direktan pristup tim bazama. To znači da se ekran u dnevnoj sobi kineskog građanina ne koristi da bi mu se prodale patike, već da bi se osiguralo da njegova svest ne skrene sa partijske linije.

 

Oštar odgovor Evropske unije

Za razliku od kineskog modela i američke korporativne slobode, Evropska unija je zauzela najstroži i najagresivniji stav u odbrani kućnog praga građana. Evropski regulatori i nacionalne agencije za zaštitu podataka (poput onih u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj) svesni su da su pametni uređaji postali najveća bezbednosna rupa u modernom društvu.

 

Pod okriljem Opšte uredbe o zaštiti podataka (GDPR) Evropska unija je propisala rigorozna pravila za pametne televizore i takozvani internet stvari (IoT). Ključne tačke evropske odbrane uključuju: zabranu automatskog opt-in-a (unapred štikliranih kućica za prihvatanje marketinškog praćenja), kraj za sitna slova i ugovorne ucene (kompanije ne smeju da uslovljavaju osnovnu funkcionalnost televizora prihvatanjem praćenja), stroge kazne za prekogranično curenje podataka. Evropski regulatori imaju pravo da kazne kompanije sa neverovatnih 20 miliona evra ili 4% njihovog ukupnog globalnog godišnjeg prometa. Upravo zbog toga, američke i azijske kompanije su prinuđene da za evropsko tržište gase softverske module za agresivno rudarenje podataka koje inače slobodno koriste u ostatku sveta.

 

Pored toga, novi evropski Zakon o veštačkoj inteligenciji i najnoviji regulatorni okviri striktno zabranjuju neselektivno prikupljanje biometrijskih podataka.

 

Domaći eho globalnog problema

Kada se mehanizmi totalnog digitalnog praćenja spuste na teren autoritarnih političkih režima, sakupljanje podataka prestaje da bude alat za prodaju deterdženta ili novih automobila. Ono postaje oružje za uništavanje političkih protivnika, ućutkivanje kritičke misli i disciplinovanje društva.

 

Srbiju je nedavno potresao verovatno najveći i najbolje dokumentovani skandal u oblasti narušavanja digitalne bezbednosti i ljudskih prava. Detaljnim forenzičkim istragama koje je sprovela domaća Share fondacija, a koje su kasnije potvrdile i najprestižnije svetske laboratorije poput kanadskog Citizen Lab-a i organizacije Amnesty International, otkriveno je sistemsko, ilegalno prisluškivanje studenata, aktivista i opozicionih aktera pomoću vojnih špijunskih softvera Pegasus i NoviSpy.

 

Ova svedočenja studenata i aktivista u Srbiji, koji su forenzički dokazali da su im telefoni pretvoreni u doušnike sposobne da tajno aktiviraju mikrofone, snimaju prostorije i preuzimaju poruke ogolila su zastrašujuću istinu da tehnologija nadzora više nije samo filmska priča. Ugledni britanski list Fajnenšal tajms posvetio je opširnu analizu ovom događaju, definišući ga kao "masovni, koordinisani talas državnog nadzora nad neistomišljenicima".

 

Iluzija tehnološkog progresa

Skandal sa televizorima ogoljava suštinski paradoks modernog doba. Dok kupujemo uređaje visoke rezolucije koji nam obećavaju kristalno jasnu sliku sveta, ta ista tehnologija nas sa jednakom preciznošću snima. Odbrana od ovakvog upada u privatnost više nije pitanje tehnološke pismenosti, već odbrane elementarnog ljudskog dostojanstva. Kada kompanija proglasi da „poseduje ekran“ na vašem zidu, ona vam poručuje da unutar sopstvene kuće niste slobodni. Bilo da se radi o vojnom softveru na telefonima aktivista u Srbiji, državnim algoritmima u Kini, ili korporativnom nadzoru pametnih ekrana na Zapadu – princip je isti. Tehnologija se koristi kao mehanizam moći nad pojedincem.

 

Privatnost nije skrivanje krivice, već pravo da sami odlučimo koga puštamo preko svog praga. Staklo na televizoru možda jeste napravljeno u njihovim fabrikama, ali prostor ispred njega mora da ostane naš.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Kina klasična despotija, SAD despotija kapitala. Aleksis de Tokvil je u "Demokratija u Americi" savetovao - da bi se izbeglo da se demokratija degeneriše u despotsku vladavinu, neophodno aktivno angažovanje građana u različitim udruženjima (pojedinci koji deluju samostalno suviše su slabi). Adam Ferguson je pokazao da samo institucije građnskog društva mogu biti bedem širenja ovlašćena državne vlasti. Monteskje je svoju čuvenu teoriju o podeli vlasti – na izvršnu, zakonodavnu i sudsku granu – dopunio tezom da samo snažno građansko društvo može primorati državu da deluje u skladu sa interesima svojih građana. 

Puka konkurencija između izabranih političkih stranaka nije dovoljna za funkcionisanje demokratije. Nema demokratije tamo gde nema brojnih institucija građanskog društva – građani su udružuju u autonomne institucije oko zajedničkih interesa – ako politička vlast zloupotrebljava svoju moć, stavlja se iznad Zakona – brana tome mogu biti samo institucije građanskog društva (nepovezani građani nisu u stanju da budu ta brana). Društvo misli i - deluje - kroz institucije. 

Evropa je kroz vekove uspela da razvije građanske institucije otuda je kod njih moguća  demokratija i stvarna zaštita potrošača. Problem Srbije što nije izgradila stvarne građanske institucije nego ima "institucije civilnog društva" (nisu nastale, odozdo, spontano, autonomno) koje je pravila vlast - koje joj služe kao Potenkinova sela - kada dođu gosti iz Evrope da pokazuju te kulise i glume da u nas postoji demokratija a u stavnosti Srbije - neoliberalno tržište kapitala (u tekstu lepo opisano) + roba iz Kine (sa sve odašiljačima).

 

Zoran Stokić

13.09.2026.