Od heroja do Putinovog disidenta: Krah "Ruskog sveta" Igora Strelkova

Autor:

Pavle Jakšić

27. sep. 2026. 18:19

SVET

igor strelkin

Denis Kornilov / Shutterstock.com

„Nečiji terorista je borac za slobodu nekog drugog“. Ovaj izraz smislio je britanski pisac i novinar Džerald Simor, prvi put ga upotrebivši u svom akcionom trileru „Harry's Game“ iz 1975. godine, sa radnjom smeštenom u vreme sukoba u Severnoj Irskoj.

Mnogi relevantni stručnjaci za terorizam ga koriste u svojim opservacijama. Igor Vsevolodovič Girkin, svetskoj javnosti poznat pod ratnim pseudonimom Strelkov ("Strelac“), savršeno se uklapa u Simorovu antitezu - on je gotovo laboratorijski primer tog dubokog moralnog raskoraka.

„Strelac“ nije samo običan vojnik, bivši operativac državne bezbednosti, radikalni internet bloger, već je živi, hodajući paradoks savremene Rusije. Penzionisani pukovnik ruske obaveštajne službe (FSB) bio je ključna figura iza prve faze rata u Donbasu 2014. godine, gde je jedno vreme služio i kao ministar odbrane samoproglašene Donjecke Narodne Republike.

 

Ruski svet

Girkin je fundamentalni ideolog, iskreni fanatik koncepta „Ruskog sveta“, rođen u Moskvi u porodici vojnih lica. Diplomirao je na Moskovskom državnom arhivsko-istorijskom institutu. Još tokom studija krajem osamdesetih, razvio je duboku fascinaciju Ruskim carstvom i Belim pokretom, što je presudno oblikovalo njegove monarhističke i imperijalne poglede.

Umesto akademske karijere, izabrao je rat, pa se devedesetih kao dobrovoljac borio u Pridnestrovlju i Bosni (u redovima Vojske Republike Srpske), a potom je kao oficir FSB-a proveo godine u krvavim antiterorističkim operacijama u Čečeniji. Školske klupe pomogle su mu da bude aktivan saradnik ultradesničarskih listova, poput časopisa „Zavtra“.

 

Vojnički ga je proslavio spektakularni ulazak u Slavjansk proleća 2014. godine, sa šačicom naoružanih ljudi. Za njega lično, to je bio romantičarski pokušaj da se mit o ruskoj imperijalnoj slavi i belogardejskom pokretu silom ugura u realnost 21. veka. Sam je, u kasnijim intervjuima, sa čudnim ponosom priznao da je upravo on bio taj koji je „upalio fitilj rata“ u Donbasu, koji nakon toga više nikada nije mogao da se ugasi, o čemu svedočima i danas.

Dok je zvanični Kremlj u to vreme još uvek kalkulisao, balansirao sa diplomatskim eufemizmima, poricao prisustvo i igrao se šaha sa međunarodnim akterima, Girkin je želeo nešto sasvim drugo - totalni rat, otvoreni juriš na Kijev, rušenje postsovjetskih granica i vaskrsnuće pravoslavnog carstva. Za razliku od Vulinovog plagijatorskog „Srpskog sveta“, koji je pre svega politički marketing, bezbedna retorika za unutrašnju upotrebu i geopolitičko poziranje sa ministarskih funkcija pod zaštitom državnog aparata, za Girkina je ta ideja bila krv, blato i žrtvovanje.

 

Oboreni malezijski avion i presuda suda u Hagu

Čovek koji je sebe video kao plemenitog naslednika generala Denjikina i Vrangela, za kompletnu međunarodnu zajednicu postao je oličenje čiste destrukcije i državnog terorizma. Njegovo ime zauvek je ostalo vezano za stravičnu tragediju oborenog malezijskog aviona na letu MH17, kada je u trenu ugašeno skoro trista nevinih ljudskih života (u trenutku tragedije, 17. jula 2014. godine, Girkin je obavljao funkciju ministra odbrane samoproglašene Donjecke Narodne Republike).

Presuda Girkinu doneta je 17. novembra 2022. godine pred Okružnim sudom u Hagu (u odsustvu), gde je zajedno sa još dvojicom optuženih, proglašen krivim za ubistvo putnika i članova posade, kao i za namerno i protivpravno obaranje aviona. Osuđen je na doživotnu kaznu zatvora. Hag je o njemu zauzeo mišljenje kakvo je imao i zvanični Kijev - krvoločni agresor i terorista. Za samu Moskvu, vremenom je postao nešto podjednako nezgodno, previše radikalan i iskren, opasan za unutrašnju stabilnost.

 

Od heroja do disidenta i protivnika Putina

Kako je heroj „Ruskog proleća“ postao najglasniji disident sa krila ruske ekstremne desnice?

Girkin nije bio PR proizvod neke bezbednosne strukture, on je zaista živeo ono što je propovedao. Kao strastveni ljubitelj istorijskih rekonstrukcija, vikendima je oblačio uniforme iz Prvog svetskog rata, glumeći bitke koje su odavno izgubljene. Međutim, ta njegova strast nije ostala na nivou bezazlenog hobija, pa otud i spomenuti izleti u Bosnu, Pridnestrovlje, Čečeniju. Na tim bojištima svet je za njega postao poprište sukoba civilizacija u kojem Rusija mora ili da pobedi ili da nestane.

Kada je Ruska Federacija u februaru 2022. godine konačno pokrenula sveopštu, otvorenu invaziju na Ukrajinu, mnogi su očekivati da će se Strelkov trijumfalno vratiti na front. Umesto toga, on je ostao u Moskvi, izolovan i sklonjen. Ali, nije ćutao. Iz svoje fotelje, ispred jeftine kamere, preko svog Telegram kanala koji je pratio milionski auditorijum, počeo je da sipa žuč.

Bila je to gorka, destruktivna kritika usmerena direktno na račun ruskog vojnog vrha, ministra odbrane, a na kraju i samog predsednika Vladimira Putina. Njegov fundamentalni greh u očima vlasti nije bio to što se protivio ratu, već što je tvrdio da se taj rat vodi katastrofalno nesposobno, kukavički, polovično i bez jasne strategije. Dok je zvanična državna propaganda na televizijskim ekranima crtala mape lakih pobeda i uveravala narod da sve ide po planu, Girkin je secirao svaku grešku komande, predviđajući vojne ćorsokake, kritikujući delimičnu mobilizaciju i strateške poteze, koji će se kasnije ispostaviti kao porazi.

 

Dva lica iste opsesije, sukob sa Prigožinom

Na krilu desnice nastala je gužva, svi su hteli svoj deo kolača, pa se tako Girkin ubrzo sudario sa figurom koja je delila njegov bes prema Šojguu i Gerasimovu, ali ne i njegovu ideologiju. Bio je to Jevgenij Prigožin, komandand grupe Vagner, koju su i ovdašnji desničari obilato eksploatisali.

Njihov odnos postao je jedan od najfascinantnijih unutrašnjih sukoba u senci rata, duel dva potpuno različita, a slična arhetipa. Iako su obojica sa jednakom žestinom razapinjali nesposobnost Ministarstva odbrane, između njih je vladala duboka netrpeljivost. Za Girkina, rigidnog ideologa i bivšeg oficira tajnih službi koji je verovao u državnu hijerarhiju i carsku čast, Prigožin je bio običan kriminalac, ratni profiter i „kuvar“ bez trunke vojničkog dostojanstva. Girkin je javno prezirao činjenicu da su sudbinu fronta krojili bivši robijaši pod komandom čoveka koji se rukovodio isključivo profitom, ličnom moći i samoreklamom.

Prigožin mu, sa druge strane, nije ostajao dužan, rugajući se Strelkovu kao „salonskom generalu“ i kukavici koja samo kritikuje sa bezbedne udaljenosti, cinično mu nudeći da se pridruži Vagneru na prvoj liniji fronta u Bahmutu kako bi dokazao svoje reči. Ponuda koju je Girkin odbio.

Ovaj sukob je pokazao da radikalni patriotski blok u Rusiji nije bio homogen. Kada je Prigožin u junu 2023. godine prešao granicu i pokrenuo svoj haotični „Marš pravde“ prema Moskvi, Girkin se našao u dilemi. Iako je prezirao tromi vojni vrh koji je Prigožin hteo da smeni, još više je mrzeo samu ideju pobune i rušenja države u vreme rata.

Za njega je to bila izdaja otadžbine, čin koji vodi u direktan bratoubilački građanski rat. Prigožinova sudbina ubrzo je zapečaćena u plamenu avionske nesreće, ali Kremlj je iz te drame izvukao jasnu pouku da radikalni desni krugovi moraju da se ustroje i upodobe.

Ironično, iako se Girkin otvoreno usprotivio Prigožinovom puču i stao na stranu očuvanja državnog poretka, sistem ga je prepoznao kao deo iste pretnje. Režim više nije pravio razliku između Prigožinovog brutalnog pragmatizma i Girkinovog fanatičnog idealizma. Obojica su morali da odu.

 

„Tišina“ šivaće mašine

Gde se Igor Girkin nalazi danas? Tamo gde ruski državni sistem obično sklanja one koje više ne može da kontroliše, ali koje iz taktičkih razloga ne želi da pretvori u mučenike. Osuđen je po rastegljivom zakonu o „ekstremizmu“ na četiri godine zatvora, izolovan je od javnosti. Daleko od fronta, daleko od kamera i pametnih telefona, smešten je u kaznenu koloniju namenjenu bivšim pripadnicima bezbednosnih struktura.

Girkin se redovno oglašava preko svojih advokata i pristalica. U svojim pismima iznosi izuzetno pesimistične prognoze i tvrdi da Rusija srlja u vojni poraz zbog nesposobnosti rukovodstva i razvoja ukrajinskih vojnih kapaciteta. Posebnu pažnju privukla je njegova izjava da su evropske države (poput Češke i Francuske) potpuno izgubile strah od Moskve. Iako je Girkin u više navrata preko svojih advokata tražio da mu se zatvorska kazna zameni slanjem na prvu liniju fronta u Ukrajini kako bi se borio, ruske vlasti su to odbile zbog specifične prirode njegove optužnice za ekstremizam.

Tamo, prema svedočenjima njegovih advokata, čovek koji je nekada odlučivao o životu i smrti hiljada ljudi u Donbasu, danas navodno provodi dane radeći u zatvorskoj šivaćoj fabrici. Sistem ga je u potpunosti usisao, sažvakao i ispljunuo kao potrošeni materijal. Iskorišćen je da se postave temelji mita o Donbasu i da se pokrene lavina, a potom je hladnokrvno odbačen onog trenutka kada je taj isti mit počeo da preispituje i kritikuje samu krunu u Moskvi.

Istorija će Igora Girkina verovatno pamtiti kao mračnog katalizatora velikog geopolitičkog sukoba koji je trajno izmenio mapu i sudbinu Evrope. Ostaće podsetnik šta se dešava kada se naivne istorijske rekonstrukcije, lične frustracije i imperijalne fantazije bezumnih pojedinaca pretoče u stvarnost. Girkin je ostao zarobljen u sopstvenoj istorijskoj drami, ideolog i vernik jedne rigidne ideje kojeg je na samom kraju nemilosrdno samlela upravo državna mašina koju je on sam, sa toliko žara osnaživao i podržavao.

 

***

Komentar

***

 

Glavni problem sa osobama poput Strelca je taj što imaju - brojne "pukotine" u percepciji stvarnosti. Te brojne "pukotine" u percepciji stvarnosti, na pimer, kod Hitlera su najviše došle do izražaja 1942-1945; po svedočenju generala, oko strategije i taktike ratovanja, kada je Hitler – iz vojnih izveštaja sa frontova uzimao samo one elemente koji podržavaju njegovo mišljenje, sve druge elemente koji to mišljenje ne podržavaju bi zanemarivao. Nažalost - ishod situacije zavisi od percepcije pojedinca o njoj, a ne od same situacije (!) Tomasova teorema: "ako ljudi definišu situacije kao stvarne, one su stvarne po svojim posledicama". Ako osoba veruje da je situacija stvarna, posledice te - percipirane situacije - su takođe jednako stvarne. Ono što pojedinac doživljava kao "stvarnost" zasnovano na individualnim iskustvima i individualnim uverenjima, kao i na kulturnim normama u kojima je pojedinac odgajan. Dete kome neko kaže da čudovišta žive u mraku ispod njegovog kreveta, zapravo će početi da se plaši svega što postoji ispod njegovog kreveta ili u mraku. Detetov um snažno veruje da ima čega da se plaši u mraku, da nešto čeka da mu naudi, i stoga zaista počinje da se plaši mraka ili svog kreveta. Dakle, situacija je samo za njega čoveka-dete Strelca stvarna, a – posledice koje proizvodi takva percepija Strelca nažalost postaju stvarne – za sve građane u Ukrajini, Rusiji, Srbiji - svih na Zemlji.

Zoran Stokić

28.09.2026.