Kako su stvorene ideokratije?

 

 *

Stvaranje, stabilizacija i evolucija

 

Prema Pjekalkjeviču i Penu ("Politics of Ideocracy" Jaroslaw Piekalkiewicz, Alfred Wayne Penn State University of New York Press, 1995.), ideokratije se rađaju i nestaju na sledeće načine:

 

Stvaranje

Građanski rat: kao u SSSR-u, Kini, Kubi i Jugoslaviji. Da bi se uspostavila ideologija, potreban je harizmatični i nemilosrdni vođa: Lenjin, Mao, Kastro, Tito.

Preuzimanje vlasti: Generalno, politička stranka sa odlučnim vođom („vođa je pokret“) preuzima vlast državnim udarom, što stvara domino efekat: kao u fašističkoj Italiji i nacističkoj Nemačkoj, i u Iranu.

U izolovanoj koloniji: na primer, Bela Južna Afrika i puritanci Nove Engleske.

 

Stabilizacija

Ovaj proces se generalno odvija tokom jedne do jedne i po decenije. Vodeća figura, u početku doživljena kao proročki vodič, prolazi kroz progresivno oboženje. Ovu evoluciju pratilo je čišćenje redova početnih lojalista i kruta birokratizacija državnog i partijskog aparata. Ekonomija je u potpunosti nacionalizovana i stavljena pod potpunu rekviziciju u isključivoj službi ideološke dogme. Istovremeno, uspostavljen je sistematski proces traženja žrtvenog jarca, koji je služio za kristalizaciju nezadovoljstva, dok je institucionalni teror vršen protiv svakog naznaka neslaganja.

 

Evolucija

Samouništenje režima ili političke ideologije može proisteći iz jednog ili više sledećih uzroka. Unutrašnje neslaganje može dovesti do podele na antagonističke frakcije, što rezultira doktrinarnom fragmentacijom. Prisilno svrgavanje, poput vojnog puča, predstavlja još jedan vektor propadanja, kao što je primer puča koji je okončao peronističku vladu u Argentini. Kolaps takođe može poticati od običnih ljudi kroz narodne ustanke ili široko rasprostranjene seljačke pobune. Ekonomski, stagnacija ili kolaps proizvodnih kapaciteta usled rastuće potražnje stvara neravnotežu sa često katastrofalnim posledicama. Konačno, strah od ideološke zaraze može podstaći strane sile da preduzmu neprijateljske akcije, uključujući kaznene ekspedicije ili kampanje destabilizacije.

Fenomen mirne erozije odnosi se na proces postepenog propadanja autoritarnih režima, ne kroz nasilne ustanake, već kroz neprimetnu društvenu i kulturnu transformaciju. Pojavljuje se nova generacija, koju karakteriše mlako pridržavanje zvaničnih dogmi i rastuća sklonost ka ideološkom pluralizmu. Tehnološki napredak, olakšavanjem pristupa alternativnim izvorima informacija, kao i subverzivni oblici umetničkog izražavanja – poput dramskih dela Vaclava Havela u Čehoslovačkoj – doprinose potkopavanju temelja državne ortodoksije. Istovremeno, vladajuća klasa teži da se transformiše u karijerističku nomenklaturu, koju karakteriše opadajuća efikasnost i povlačenje u sopstveni interes.

 

Ideološka regeneracija može sprečiti ili odložiti kolaps političkog sistema. Ona se odvija ili kroz preformulisanje doktrine ili kroz zamenu potpuno novim ideološkim korpusom. Na primer, u Poljskoj je komunistička ideologija pokazala svoj očigledan neuspeh već 1980. godine; priznanje sindikata Solidarnost, koji je predvodio Leh Valensa, izazvalo je vojni puč i uspostavljanje autoritarnog režima pod vanrednim stanjem. Istovremeno, rumunski komunizam se naglo srušio u decembru 1989. godine, što je dovelo do preuzimanja vlasti od strane oružanih snaga. Vođa Nikolae Čaušesku je suđen i pogubljen.

 

*

 

 

 

Psihološki aspekti

Unutar ideokratskih režima, pojedinci, prema analizama Pjekalkjeviča i Pena, stvaraju autoritarnu ličnost kako bi prosperirali ili jednostavno preživeli. Dugo nakon kolapsa takvog sistema, ovaj otisak opstaje, manifestujući se kao izražena nevoljnost prema demokratizaciji. Oni razvijaju mentalno zatvaranje gde lično zadovoljstvo stečeno pod ideokratijom ima prednost nad kritikom spoljašnjeg sveta koji se doživljava kao jeretički. Pojednostavljene formule se usvajaju i ponavljaju, kako kao markeri konformizma, tako i nepokolebljive lojalnosti. Oni koji su skeptični prema zvaničnoj dogmi, sa svoje strane, usvajaju ili fatalistički stav – podržavajući režim iz osećaja nemoći i rezignacije – ili makijavelistički stav, cinično ga iskorišćavajući za ličnu korist.

 

Mala manjina pojedinaca, dostignuvši naprednu fazu ličnog dostignuća i posedujući snažnu sposobnost tolerisanja dvosmislenosti, ostaje u stanju da se odupre stisku monističkih sistema mišljenja. Ovi pojedinci održavaju stalnu potragu za inovativnim idejama i složenim odgovorima.

 

 

*

 

 

Ideokratija (neologizam nastao od reči „ideologija“ i starogrčke reči krátos / krátos, što znači „moć“) je način vladavine u kome se država upravlja prema principima ekskluzivne političke doktrine. Za razliku od čisto autoritarnog režima – koji se prvenstveno karakteriše koncentracijom moći i ograničavanjem građanskih sloboda – ideokratija se oslanja na monistički sistem verovanja i propisanih normi. Takav režim može imati totalitarni oblik, gde se pridržavanje dominantne ideologije nameće prisilom i državnom propagandom, ili populistički oblik, gde ga dobrovoljno prihvata značajan deo stanovništva, često mobilisan diskursom zasnovanim na okupljanju i identitetu.

 

Svaka država proističe iz ideoloških postulata koji oblikuju njene pretpostavke i njeno političko delovanje. Režimi opisani kao ideokratija karakterišu se dubokim ukorenjenjem dominantne doktrine ne samo unutar vladinog aparata već i u većini sektora društva. Ideologija se uspostavlja kao apsolutni, univerzalni i vrhovni sistem mišljenja, ovlašćen autoritetom analognim božanskom principu unutar monoteističkog okvira.

 

Analiza

Termin „ideokratija“ prvi put su upotrebili Sidni i Beatris Veb 1936. godine, pre nego što je stekao šire prihvatanje nakon rada filozofa Nikolaja Berđajeva 1947. godine.

 

Ideologija može imati totalitarni oblik, oslanjajući se na prinudu, ili populistički oblik, koji proizilazi iz dobrovoljnog prihvatanja njenih pristalica. Totalitarni model karakteriše šest konstitutivnih stubova: ekskluzivna i sveobuhvatna doktrina; jedna stranka, kojom uvek dominira vrhovni vođa; sistematska upotreba političke policije koja pribegava teroru; apsolutna kontrola nad sredstvima komunikacije; monopol na oružane snage; i konačno, centralizovano i planirano upravljanje ekonomskim aparatom.

 

Štaviše, politikolozi Jaroslav Pjekalkjevič i Alfred Vejn Pen tvrde da dominantna ideologija, poput ideologije teokratske države ili nacističke Nemačke, sistematski potiskuje naučna istraživanja i znanje kad god su u suprotnosti sa njenim dogmama. Njihova analiza razlikuje dve antagonističke koncepcije države: organsku državu, zamišljenu kao strukturirani izraz zajednice gde su pojedinci, poput članova tela, podređeni celini i postoje samo unutar nje; i mehaničku – ili pragmatičnu – državu, veštački entitet gde pojedinci uživaju prava pred autoritetom i jednaki su u dostojanstvu. Ova dihotomija odražava zapažanje Adlaija Stivensona: „Od pamtiveka, vlade su se istakle u maltretiranju naroda. Zaista inovativna ideja modernog doba je da građani mogu, obrnuto, maltretirati vladu.“

 

Prema radu Pjekalkjeviča i Pena, ideokratije zasnivaju svoju političku legitimnost na jednom od sledećih doktrinarnih izvora: nacija, rasa, klasa ili kultura. Njihovo istraživanje takođe pretpostavlja da zagovornici ovih režima projektuju sopstvena osećanja krivice na određene grupe – kao što su Jevreji, komunisti, kapitalisti ili jeretici – koje su predstavljene kao antagonističke sile koje rade na podrivanju ideokratije. Ovi žrtveni jarci otelotvoruju impulse koje vernici moraju iskoreniti iz sebe. Odgovornost za inherentne neuspehe političke akcije se tako prebacuje na ove stigmatizovane entitete, koji potom postaju mete kolektivnih napada, državnog terorizma, insceniranih suđenja i ritualizovanih kazni. U Hitlerovoj Nemačkoj, proces istrebljenja Jevreja je na kraju, u smislu strateških prioriteta, nadmašio svaki drugi politički ili vojni cilj.

 

 

Zoran Stokić

1.11.2025.