Pozitivizam
i naivni empirizam ne vode nikuda
Člankom
"Teorija ralativnosti i neki odzivi na nju u Srba", Flogiston 4, Milan
Dimitrijević, autor, hteo je da nas upozna sa značajem te teorije, jer
"uprkos mnogobrojnim dokazima u prilog teorije relativnosti, ponekad
se u našoj sredini iznose i stavovi koji nisu u saglasnosti sa njenim osnovnim
principima, kao na primer u Flogistonu 3".
Da li možemo da prihvatimo pedagoško-istorijsko-filozofsku lekciju dr
Dimitrijevića, po kojoj sledi da je nauka nepobitno pozitivistička?
"Filozofija nauke bez istorije
nauke je prazna;
istorija nauke bez filozofije nauke je
slepa."
Imre Lakatoš
U
članku "Teorija ralativnosti i neki odzivi na nju u Srba" između
ostalog insistira se na nekoliko sledećih stavova: da principi jedne fizičke teorije
"proizilaze iz iskustva i eksperimenta",
da se principi mogu pojedinačno eksperimentalno potvrditi,
te da mi možemo definisati i dokazati značenja nekih pojmova, na primer pojma vremena.
Te ćemo stavove ovde osporiti kako na epistemološkom i metodološkom, tako i
na istorijskom planu. Kao prvo, u kratkom uvodu ćemo skrenuti pažnju na
neke opŠte činjenice iz istorije
ideja, vezane za probleme epistemologije
utemeljenja empirijskih nauka. A potom ćemo kritičkoj analizi
podvrgnuti neke pojedinačne iskaze, kao na pr. prvi Njutnov princip i sl. Posebno ćemo obratiti pažnju na
istorijske činjenice koje nam pokazuju da Majkelsonov eksperiment nije imao odlučujuću
ulogu u
formiranju specijalne teorije relativnosti, već da je Ajnštajn počeo da ga
uzima u obzir tek od 1907. godine.
Ali,
pre nego što započnemo sa našom kritičkom analizom, zaustavimo se ovde, na početku,
za časak, da razjasnimo otkuda uopšte potreba za ovim člankom. Ta potreba
proizilazi iz mog negativnog odgovora na pitanje: smemo li u časopisu za istoriju
nauke prevoditi stare misli i
ideje na savremeni jezik tako da
da one uopšte
više ne odgovaraju izvornicima? Ako se
to već redovno čini na svim drugim mestima, prirodno je — valjda — da tražimo
da se makar časopisi za istoriju
nauke oslobode takve rđave prakse. Da tako, ipak, ne misli i Milan Dimitrijević
(ili je, možda, u pitanju i nešto sasvim drugo?) uveravaju nas, na primer,
ove njegove rečenice: "Na formule za prelazak sa jednog inercijalnog
sistema na drugi ukazao je Galilej, usled čega se one zovu Galilejeve
transformacije, a smatrali su ih očevidim".
Naravno, autor nam ne citira originalne Galilejeve misli, na kojima bismo se
mogli osvedočiti da je on i zaista ukazao
na pomenute formule. Da li je tada
uopšte postojao pojam "inercijalni sistem"? Da li su tada postojale formule? Bilo bi veoma korisno
kada bi nam autor članka ukazao na takva originalna mesta, jer bi time
svakako bitno doprineo modifikaciji određenih "uvreženih" stavova
istoričarâ nauke, koje oni imaju o toj problematici. Smatram, međutim, da
to naprosto nije moguće. Ono čega kod Galileja ima na temu ralativnosti
kretanja nalazi se uglavnom u "Drugom danu" "Dijaloga o dva
sistema sveta". (Korisno je primetiti da ovu problematiku Galilej ne
razmatra u "Dvema novim naukama", kako mnogi misle.) "Dijalog",
kao što znamo, predstavlja prijateljsko ćaskanje između Simplicija,
Salvijatija i Sagreda. Koristeći se činjenicom da je ta knjiga bila napisana
na italijanskom a ne na latinskom, Koare je odavno pronicljivo zaključio da
je ona bila "namenjena poštenom čoveku koga treba pridobiti za kopernikansku stvar, a ne za stručnjake, bila je to borbena
knjiga, knjiga filozofske polemike,
mnogo više nego astronomski spis".
Dakle, šta možemo naći u tim polemičkim raspravama? Uzmimo, na primer,
mesto gde Salvijati odgovara Simpliciju: "I to se događa zato što kretanje
koje brod prenosi na jarbol prenosi i na tebe i na tvoje oči, tako da ih uopšte
ne trebaš pokretati da bi gledao u krst jarbola, koji se tebi dakle čini nepomičnim."
Naime, navodeći još mnogo primera sličnih ovom, Galilej se borio, i izborio,
— što racionalnim, što iracionalnim sredstvima — da dokaže da Aristotelovo iskustvo, koje glorifikuje čulno opažanje, nije nešto što
treba uzimati kao nepromenljivi,
okamenjeni fundament, i stoga ga on zamenjuje novim iskustvom (koje se, doduše, baziralo na nizu spekulativnih elemenata). U želji da
podrži Kopernikov sistem sveta, ali svestan toga da se on kosi sa nizom očevidnih
zdravorazumskih činjenica, Galilej je smelo zaključio da "ni pravila,
ni principi, pa čak ni činjenice, nisu sakrosanti",
pitajući se, otuda, nije li "možda nedostatak u njima, a ne u ideji da
se Zemlja kreće". Ubeđen da je upravo to posredi, on dolazi do svog najznačajnijeg
zaključka: "mi ih dakle možemo promeniti, /možemo/ stvoriti nove činjenice
i nova gramatička pravila i videti šta se događa kada ova pravila postanu dostupna
i poznata".
Vršeći tako reviziju našeg jezika opservacije i našeg iskustva, on
nas je, preko brojnih primera koji su uglavnom bili poznati njegovim prethodnicima (naime, još je Euklid u
"Optici" tvrdio da fenomeni viđenog kretanja zavise od relativnog
kretanja i navodio primere za to; te su ideje, preko Teona, stigle i u
srednji vek, a kasnije i do Nikole Orema, Kopernika i Bruna), preko primera
u kojima se obrazlaže relativno kretanje čamca, kočije, ptice, pera i tome
slično, on nas je, dakle, pripremio
da prihvatimo i ideju o kretanju Zemlje. U svemu ovome, međutim, moramo biti
veoma oprezni. Izvorno, Galilejev
princip relativnosti je smišljen kako bi iskazao da naša čula primećuju
samo relativno kretanje; međutim, kada fizičari danas, u udžbenicima i
drugim publikacijama, upotrebe frazu "Galilejev princip relativnost"
— koju je, da bi se ovakve zabune izbegle, bolje formulisati kao "princip
klasične relativnosti" — oni time misle na stav da neki fenomeni
nastavljaju da se događaju na isti način ako sistem miruje ili se kao celina
kreće jedoliko, pravolinijski i translatorno. Znači, sa stanovišta sadržaja
koji se danas podrazumeva pod
terminom "Galilejev princip relativnosti" — onaj izvorni, istorijski Galilejev princip
je pogreŠan. Formulaciju "principa klasične
relativnosti" možemo, međutim, naći u Njutnovim "Principima",
u korolarima V i VI uz aksiome:
Corporum dato spatio inclusorum iidem sunt motus inter se,
sive spatium illud quiescat sive moveatur idem uniformiter in directum
absque motu circulare. — Si
corpora moveantur quomodcunque inter se, et a viribus acceleraticibus
aequalibus secundum lineas paralleles urgeantur; pergent omnia eodem
modo meveri inter se, uc si viribus illis non essent incitata.
Elemente
"principa klasične relativnosti" možemo naći i u nekim Hajgensovim
radovima iz teorije udara. Samim tim se lako dâ zaključiti da je nekritički
izabran i sam kasnije nastali naziv
"Galilejeve transformacije" za xi1 = xi – bit
; t1 = t (i = 1, 2, 3), naziv koji je Ajnštajn preuzeo od Filipa
Franka tek posle 1909. godine. Tako je — po ko zna koji put — Galileju dopalo
nešto što mu ne pripada; jer ako te transformacije uopšte treba da nose nečije
ime, onda bi to svakako trebalo da bude ili Njutnovo ili Hajgensovo ime. No,
kako se naše izlaganje ne bi rasplinulo oko manje važnih detalja, revenons
à nos moutons, vratimo se planu po kom nam je na prvom mestu bila reč o opštim činjenicama
iz istorije ideja.
Problemi
teorije i opažanja
Problemi
na relaciji teorija - opažanje u poslednjih nekoliko
vekova
uglavnom su bili postavljani na sledeći način: imamo dva izvora saznanja pomoću
kojih svatamo svet — opažanje i razumsko
miŠljenje. Koji je od ta dva
izvora u stanju da nam pruži sigurno znanje? Filozofi racionalisti,
poput Dekarta
ili Lajbnica, koji fiziku žele da redukuju na matematiku i logiku, uvereni
su da je razum u stanju da nam pomoću analitičkih premisa, putem jednog formalno deduktivnog lanca, dâ pouzdano znanje o
svetu, te da je to znanje istinito, nezavisno od opažanja. Racionaliste je u ćorsokak
odvela njihova nemogućnost da "senzacije svedu na koncepte", tj. da
iz svojih teorija isključe sintetičke sudove (to su oni sudovi koji nas obaveštavaju o nekoj
konkretnoj činjenici). Sintetički sudovi su oni koji, zbog svoje povezanosti
sa opažanjem, teorijskom sistemu — i u principu — onemogućavaju apsolutnu
istinitost. Filozofski empiristi,
poput Bekona, Loka
i Hjuma, pak, bili su uvereni da je opažanje izvor i poslednja provera
sigurnog znanja, tj. da je sigurno znanje dostižno u jednom induktivnom lancu. Nerešive teškoće je
empiristima zadao njihov pokušaj da iz iskustva izvedu apodiktički sigurne
iskaze logike i matematike.
Pošto
ni racionalizam, uz pomoć svojih analitičkih načela i dedukcije, niti
empirizam, uz pomoć svojih sintetičkih načela i indukcije, nisu mogli da reše
osnovni epistemološki zadatak, te da objasne temelje na kojima počiva
sigurnost naučnog znanja, popularnost su počele da stiču one filozofije koje
su na problem gledale dualistički: opažanje i racionalno saznanje, smatrali su
dualisti, dva su ravnopravna
saznajna izvora i oba su nam neophodna za shvatanje sveta i utemeljenje
znanja. Tako je bio stvoren prostor za "kopernikanski obrt"
Imanuela Kanta, koji je, za razliku od Hjuma, pomoću pojmova pokušao da objasni
iskustvo;
a da bi u tome i uspeo, smatrao je Kant, neophodno je bilo da, kao prvo,
objasni mogućnost matematičkog i fizičkog saznanja. Kant je bio ubeđen da
postoji istinita spoznaja, prepoznao ju je u Njutnovoj fizici (koju je smatrao
apsolutnim znanjem o svetu) i Euklidovoj geometriji, i trebalo je samo da
odgovori kako je ona moguća. Uviđajući da se sitetička izvesnost ne može
izvesti iz analitičkih premisa, Kant je rešenje potražio u pojmu sintetičkih
apriornih istina. Kantovo dualističko transcendentalno epistemološko rešenje
problema utemeljenja, u kome se polazilo od toga da je "biti a priori"
identično sa "biti objektivno
istinit" i u kome se smatralo da su logičke forme našeg razuma univerzalne
forme racionalnosti, našlo se sasvim opravdano pod udarom raznih filozofskih škola.
Postojanje Kantovih sintetičkih matematičkih iskaza naročito su kritikovali
"bečki pozitivisti",
koji su, poput Rasela i Vajtheda, smatrali da su svi matematički stavovi analitički,
a poput Vitgenštajna su smatrali da se svaki stav koji ima značenje može
logički svesti na elementarne — atomske — stavove (koje je Vitgenštajn, inače,
okarakterisao kao opise ili "slike realnosti"). U želji da stvore
univerzalni jezik nauke,
predstavljajući nauku kao zatvoren sistem, baveći se u epistemologiji dihotomijom
analitičko - empirijsko, logički pozitivisti
su, prema svom principu verifikacije,
želeli da sve pojmove i ideje, tj. koncepte, "logički redukuju na
elemente čulnog iskustva, kao što su senzacije (ili čulni podaci), utisci,
opažanja, uspomene čula vida ili sluha itd... Oni stoga kao naučne ili
legitimne žele da priznaju samo one iskaze koji se mogu redukovati na
elementarne (ili "atomske") iskaze iskustva... Jasno je da je taj
zahtev identičan sa zahtevom induktivne logike."
Bio je to još jedan od mnogih pokušaja da se u epistemologiji zaustavi regres u
opravdavanju — ovoga puta uz teoriju značenja, koja je, dakle, počivala na
sledećem principu: značenje neke rečenice
jeste njen metod verifikacije, tj. svaka rečenica ima sopstvene empirijske
konsekvence, a to će, opet, reći da ima sopstveno empirijsko značenje. Kao što
su, međutim, ostali bezuspešni i svi prethodni pokušaji da se zasnuje
jedna aistorijska epistemologija,
tako nije uspeo ni ovaj pokušaj "bečkih pozitivista". Iz ove nemogu]nosti da se reši klasičan
epistemološki zadatak utemeljenja empirijskih i drugih nauka, te iz činjenice
da je Dijem
već krajem prethodnog i početkom ovog veka pokazao da rečenice bilo koje teorije nemaju svoje sopstveno empirijsko značenje koje bi bilo izolovano
od same teorije ("slaba Dijemova teza"), tj. pokazao je da jedino teorije kao celine mogu imati značenje, pošto jedino one mogu imati empirijske
implikacije, — filozofi nauke su bili primorani da napuste klasičan
epistemološki zadatak i da se okrenu ka epistemici. Da bismo bili još
jasniji, završićemo ovaj opšti uvod sledećim konstatacijama.
Tradicionalna
teorija saznanja, još od Platonovih vremena, uglavnom se pojavljivala kao
epistemologija utemeljenja, ali, budući da je u toj teoriji znanje bilo definisano kao istinito opravdano verovanje,
u procesu utemeljenja pojavljivale su se dve vrste regresa u beskonačnost: u odnosu na premise i u odnosu na sam subjekt koji "zna". Ispostavilo
se, međutim, da je pokušaj određivanja apsolutnog, konačnog, definitivnog
fundamenta sveg znanja — čista himera.
Nedostižnost ideala apsolutne istinitosti navela je mnoge naučnike i filozofe
da svoje traganje preusmere
ka složenom poslu preinačavanja baznih epistemoloških pitanja, i to tako da na kraju dođu do nekih pitanja
na koja će biti u stanju da pruže i neke operativne
odgovore. Dijemov konvencionalizam
i, posle sloma "bečkog pozitivizma" (koji se može shvatiti kao poslednji
veliki pokušaj spasavanja klasične epistemologije), kasnije, Poperov falibilizam,
Kvajnov koherentizam,
Pijažeov genetski pristup
— naročito su doprineli da se na proces
saznanja počne gledati kao na jedan prirodan
proces, tj. upravo su oni eksplicitno učinili ono što je Njutn anticipirao
u svojim Matematičkim principima filozofije prirode — preinačili
su epistemologiju u epistemiku. — I da, kao zaključak,
kažemo da je nada iz prethodnih
vekova o tome da je mogućno pronaći jedan skup
mehaničkih
pravila
— u vidu deduktivnog ili induktivnog lanca — za rešavanje najvažnijeg epistemološkog
pitanja u nauci već u prvoj polovini XX veka definitivno iščezla i da je zamenjena
"pravilima za ocenjivanje gotovih, artikulisanih teorija. Ta pravila,
ili sistemi ocenjivanja, često služe i kao 'teorije naučne revolucije',
'kriterijumi razgraničenja' ili 'naučne definicije'."
Novije filozofije nauke, od Dijema i Poenkarea pa do naših dana, uglavnom
tretiraju naučne teorije kao složen hipotetičko-deduktivni
sistem u
kom naučne rečenice imaju svoje značenje jedino kao deo teorije, i tu se pretpostavlja
da jedino teorije imaju značenje.
Experimentum
crucis
Nema
sumnje da su racionalne rekonstrukcije empirijskih teorija nešto prilično izveštačeno,
ali upravo su nam te rekonstrukcije pomogle da danas sa sigurnošću znamo šta teorije nisu i šta
ka njima ne vodi. Pozitivizam i naivni empirizam su kao metodologije potpuno odbačeni
u XX veku. Naime, kao što smo već istakli, pozitivisti drže da naučne teorije
nastaju tako što se prvo putem čulne percepcije utvrđuju naučna fakta, te se
zatim, kao drugo, u jednom induktivnom lancu formulišu zakoni (principi)
teorije; pri tome nam experimentum crucis skuži kao test
istinitosti svakog pojedinačnog zakona. Međutim, istorija i filozofija nauke
su potpuno opovrgle ova dva bazna
pozitivistička stava. Danas znamo da razlika između čulnih podataka i teorijskih
pojmova uopšte nije tako oštra ili fundamentalna: naime, "čulni
podaci kao neteorijske jedinice informacije, jednostavno ne postoje. Jer mi
uvek operišemo teorijama od kojih su neke inkorporirane čak i u našu
fiziologiju. I čulni je organ srodan teoriji..."
Danas takođe znamo da ne postoji nikakva induktivna
logika koja bi rešila epistemološki problem utemeljenja, tj. koja
bi se uspešno kretala od naučnih fakata ka principima. Uz to, Dijem-Kvajnova teza uči da u naukama ne
postoji experimentum crucis. Da ne bi bilo zabune, ovde moramo istaći da Dijem
i Kvajn ne poriču to da se teorije u empirijskim naukama sastoje od logiČki
nezavisnih principa; ono što oni uspešno pobijaju jeste stav da se ti principi mogu proveravati nezavisno. Formalno uzev,
ako želimo da posmatranjem P proverimo princip (hipotezu), tj. jednu
izolovanu rečenicu neke fizičke teorije A, onda to možemo, po Dijemu, učiniti
samo uz pomoć nekih drugih principa (hipoteza), tj. rečenica B, C,...; sledi šema
verifikacije i opovrgavanja:
Š(A & B & C) D P‹ & P
Š(A & B & C) D P‹ & ;P.
Istinitost
ili neistinitost rečenice A vezana je isključivo za istinitost ili neistinitost
sveze (A & B & C), tj. sa
tim da je najmanje jedan princip (hipoteza), označen sa A, B, C, istinit ili
neistinit; ali nam test posmatranja uopšte ne pokazuje koji je od njih istinit
ili neistinit. Ova logička neodlučivost, koja se nikako ne sme previđati, najbolje ukazuje na složenost metodološke
situacije u vezi s proveravanjem i opovrgavanjem u prirodnim naukama.
"Jedan eksperiment u fizici nikada ne može opovrgnuti jednu izolovanu
hipotezu, nego samo jedan ceo skup teorija. Fizičar koji izvodi neki eksperiment,
ili o njemu izveštava, priznaje implicitno tačnost čitavog skupa teorija. ...
Kad je eksperiment u neskladu s njegovim predviđanjem, on ga uči da je bar
jedna od hipoteza koje čine taj skup neprihvatljiva i da treba da bude modifikovana.
Ali mu eksperiment ne naznačuje onu koju treba menjati."
Posle
generalnih stavova koje smo izneli, a pre nego što pređemo na analizu nekih pojedinačnih
stavova iz pomenutog rada, moramo primetiti da, kada je u pitanju epistemološko-metodološka
ravan posmatranja, ovaj Dimitrijevićev članak kao da je pisan pre ravno šezdeset
godina. Nažalost, "kod nas se ovakvi članci i danas javljaju",
ali, istinu govoreći, ovaj Dimitrijevićev propust je, takoreći, normalan za našu sredinu, sredinu u
kojoj su propusti takve vrste odavno postali pravilo. Na našu nesreću,
ovde je ljudima koji se bave naukom i pedagogijom odavno naturen jedan veoma
neobičan i nerazuman
stav da nauka hirurškim nožem
mora biti odvojena od svoje filozofije
i istorije. Tekuća praksa jasno
pokazuje da takva sterilna nauka
i pedagogija nisu sposobne da vode napred. Zapitamo li se zašto je to tako,
mogli bismo reći: pre svega zato što nauka
nije prosto pasivno registrovanje činjenica, ona je, naprotiv, aktivni proces organizovanja činjenica, a taj proces se vrši pod uticajem principa, s tim što tu ni činjenice ni
principi, međutim, nisu nikakvi nedodirljivi sakrosanti, već su — u velikom broju slučajeva — simboliČki
pojmovi koji
se uvek iznova i iznova stvaraju i
preoblikuju. Samo kreiranje takvih pojmova više je stvar filozofije
nauke nego čiste nauke. Naime, filozofiju nauke možemo tretirati kao neku vrstu
konstitutivnog elementa nauke uopšte. Filozofija nauke, zajedno sa istorijom
nauke, pomaže nam da povremeno
revidiramo sumnjiva i često štetna
shvatanja nekritičkog
zdravog razuma, kakve su se revizije bili latili, na primer, Galilej, Njutn, Ajnštajn
ili Hajzenberg; ukratko — praksa empirijskih nauka u drugim zemljama pokazala
nam je da su upravo filozofija i istorija nauke spasavale naučne teorije od
nekritičkog prihvatanja zdravorazumske teorije saznanja. O potpunom
zanemarivanju filozofije i istorije nauke kod nas najbolje se možemo osvedočiti
ako se damo u potragu za prevodima kapitalnih dela iz tih oblasti. Ograničavajući
se ovde, primera radi, samo na neke najpoznatije fizičare i matematičare
koji su se, krajem XIX i u XX veku, bavili i filozofijom nauke, moramo primetiti
da su našim čitaocima ostala nedostupna dela Helmholca, Bolcmana, Herca, Fregea,
Dijema, Poenkarea, Maha, Franka, Karnapa, Bridžmana, Edingtona, Vejla, Hana,
Šlika, fon Nojmana, Hempela, Kvajna, fon Misea, Polanjija, Grinbauma, Vignera,
Lakatoša, Laudana... Slično je i sa oblašću istorije nauke; tako mi nismo
preveli Tanerija, Tatona, Kantora, Dijema, Klajna, Kejdžorija, Torndajka,
Sartona, Hisa, Klegeta, Panofskog, Dijksterhuisa, Krombija, Juškeviča, Majerove,
Agasija... Stvari stoje tako da ne samo da ovi ugledni autori nisu prevedeni,
već većinu njih, u našim bibliotekama, nećemo pronaći ni na njihovim originalnim
jezicima! A reč je o knjigama koje nam mogu pomoći da naučimo lekciju koju nismo savladali, lekciju
o tome da se do novih važnih naučnih
pojmova i teorija ne dolazi, brzim uvođenjem u duboke tajne ovog sveta,
preČicama i mađioničarskim
trikovima — već da se do njih pre svega dolazi tako što ćemo temeljno ovladati mnogobrojnim naučno-epistemološko-istorijskim
metodama. Takođe, ove će nam studije pokazati da je iluzorno verovati da je bez kritičkog mišljenja i intelektualnog
poštenja moguće formirati
jednu zdravu kulturu i nauku.
Vreme
je sada da pređemo i na analizu konkretnih primera kojima se dr Dimitrijević
koristio u svom radu. On nam skreće pažnju kako je prvi Njutnov princip, za koji autor neadekvatno
koristi reč "zakon",
nastao "iz iskustva iz eksperimenta".
Kao prvo, princip se nikako ne može izjednačavati sa zakonom! Principi se ne
odnose direktno na fenomene, oni su smele anticipacije, matrice iz kojih se
mogu izvoditi zakoni. Zakoni, pak, za razliku od principa, uvek poseduju
određeni empirijski sadržaj koji se u principu može kontrolisati svedočanstvom
dobijenim posmatranjem. Uostalom, i svi pokušaji da se prvi princip prikaže
kao empirijska generalizacija odavno su propali; da li nas, onda, to vodi ka
zaključku da je prvi Njutnov princip, zapravo, apriorna istina? "Kad
bi tako bilo", pita se — i negira — Poenkare, "kako to da je Grci
nisu poznavali? Kako su mogli verovati da kretanje prestaje čim nestane
uzroka koji ga je proizveo, ili takođe, da će se svako telo, ako ga ništa ne
spreči, kretati kružno, što je najuzvišeniji oblik kretanja?"
Ako taj princip nije ni empirijska generalizacija, a ni apriorna istina,
šta je onda? Da bismo to ispitali, vratimo se još jednom Njutnovoj originalnoj
formulaciji prvog principa. Šta znači reći da jedno telo "ostaje u stanju
mirovanja ili u stanju jednolikog pravolinijskog kretanja ukoliko nije
prinuđeno da promeni svoje stanje pod dejstvom sile koja na njega
deluje"? — "Znači ne reći ništa određeno."
To tvrđenje nam uopšte ne pomaže da dedukujemo gde će se neko posmatrano fizičko
telo naći u nekom konkretnom trenutku u prirodi. Stvar neće biti razumljivija
ako taj princip, kao što se to obično radi u školskim knjigama, pretvorimo u
"zakon o održanju količine kretanja", ili ga, pak, preimenujemo u
"zakon inercije", te uvedemo pojam "otpora koji je svojstven
materiji"; stvar se isto tako neće popraviti ni ako kažemo da se "koordinatni
sistem referencije za koji je ispunjen zakon inercije zove inercijalni
koordinatni sistem". Već i vrlo uprošćena analiza pomenutih tvrdnji mogla
bi nam pokazati da se pojmovi "sile koje ne remete kretanje" i
"pravolinijsko kretanje" vrte
u začaranom krugu, iz kog nas ne može
izbaviti ni posmatranje, ali ni lanac logičkih indukcija ili dedukcija.
Jednostavno rečeno, razlog za to se nalazi u činjenici da su Njutnovi
principi (princip = aksiom) konstruisani ne kao apsolutne
istine realnoga sveta, već kao pretpostavke
ili hipoteze formalnog sistema.
Osnovni zadatak tih principa sastoji se u sistematizovanju
elemenata racionalne mehanike u jedan formalni hipotetičko-deduktivni aksiomatski sistem; samim tim se od
njih ni ne može očekivati da direktno govore o prirodi. Štaviše, moglo bi se
govoriti o različitim realizacijama Njutnovog formalnog aksiomatskog
sistema i realnim situacijama i fenomenima. Sami po sebi, Njutnovi
aksiomi ne favorizuju nijednu interpretaciju. Uzmimo kao primer ponovo
prvi princip: on nam kaže da će se telo na koje ne dejstvuju sile kretati
jednoliko pravolinijski, ali nam ne kaže kako da u praksi prepoznamo da li
izvesno kretanje ima takva svojstva, tj. on nam ne kaže kako da izaberemo
inercijalni sistem; slično se može pokazati i za drugi i treći Njutnov princip.
U
vidu rezimea možemo reći da iskaz eksperimentalnog zakona, za razliku od principa,
uvek ima određeni empirijski sadržaj, koji se u principu može kontrolisati svedočanstvom
dobijenim putem posmatranja. Klasa činjenica koja se objašnjava jednim eksperimentalnim
zakonom vrlo je, međutim, uska. Samim tim ukazala se potreba za konstruisanjem
organizovanih sistema — teorija.
Teorije mogu bolje da generalizuju naše uskustvo. Glavne poluge teorije, međutim,
nisu eksperimentalni zakoni, već
su to principi. Principi, za
razliku od eksperimentalnih zakona, više nisu neposredno vezani za
posmatranje. Zadatak principa nije da govore direktno o prirodi, njihova je
funkcija sasvim drukčija: oni su tu da ustroje "apstraktni račun, koji
predstavlja logički skelet (teorijskog) sistema i da 'implicitno definišu'
osnovne pojmove sistema".
Da
bismo ovaj prikaz o pojmu i mestu principa u fizičkim teorijama još bolje
fokusirali, primetimo da je, gledano iz ugla teorije saznanja, zapadna
kultura stvorila do sada, grubo govoreći, dve velike metaparadigme naučnih
teorija — Aristotelovu i Njutnovu. U Aristotelovoj esencijalističkoj "mustri"
nauke, koja je imala pretenzije da se bavi "stvarima po sebi", fizičari su nalik sajdžijama, a
fizičke su teorije "satni mehanizmi"; u Njutnovoj instrumentalistiČkoj "mustri" nauke, pak, koja je sebi
postavila skromnije zahteve — baviće se samo fenomenima
— fizičari su nalik lekarima, a fizičke su teorije kao živi organizmi; stvaranje novih fizičkih
teorija — isto kao i stvaranje bilo kog živog organizma, ili, pak, kao
stvaranje umetničkog dela, — jeste jedan neponovljiv i nikad do kraja
racionalno dokučiv čin.
U
Platonovom i Aristotelovom svetu, u naukama koje iz njega slede, mi se stalno
krećemo na relaciji konkretno-apstraktno, apstraktno-konkretno.
Pojava Njutnovog fizičkog sveta značila je oštro odvajanje od one slike sveta
koju sugeriše "obično iskustvo". Osnovni pojmovi nove fizike više
se ne javljaju kao kopije i imitacije
neke neposredno date stvari, već se uvode kao konstruktivne skice koje mogu
biti viđene samo duhovnim okom unutar
jednog formalnog teorijskog sistema. Fizički pojmovi kao što su
"trenutna brzina", "masa", "sila" — nisu apstrakcije
koje su nekakvim deduktivnim ili induktivnim zaključivanjem proistekle iz konkretne realnosti, već su to formalni simboli koji nemaju pretenzije da se poklope sa
bivstvom stvari; to su simboli koji ne samo da ne upućuju direktno na
realne stvari, nego čak ne moraju da imaju baš nikakve veze sa konkretnim
svojstvima koja predstavljaju. Njihov je prevashodni zadatak da obezbede funkcionisanje nekog teorijskog sistema,
znači da omoguće konstrukciju jednog neprotivurečnog sistema aksioma, koji treba da sažme
i logički klasifikuje određenu grupu eksperimentalnih zakona, ne
osvrćući se više na onaj esencijalistički zahtev po kome su teorije dužne da
odgonetnu skrivenu suštinu stvarnosti. Logička uređenost koja se ovde nudi
predstavlja odraz jedne ontološke uređenosti. Ali, kako se stepen približnosti
eksperimentalnih zakona ne može strogo odrediti u ovoj novoj holističkoj
fizičkoj teoriji, od teorije i njenih aksioma se više i ne očekuje da promeni
prirodu tih eksperimentalnih zakona, koja bi im dala apsolutnu istinitost.
Apsolutnost i čvrstina principa,
koji su bili glavno obeležje aristotelovskih esencijalističkih fizika, zamenjena je u njutnovskoj fizičkoj paradigmi
relativnim i približnim simboličkim
zakonima;
a ti su zakoni relativni i privremeni stoga što su simboli koji ih grade isuviše
jednostavni da bi stvarnost mogli predstaviti u potpunosti. Naravno, to je bila
neophodna cena koju je fizička nauka morala platiti da bi uopšte došla u priliku
da se dalje uspešno razvija — ne ka apsolutu, već ka novim približnim predviđanjima.
Dalje možemo — zajedno sa Dijemom — zaključiti kako "nikakva svojstva
sveta ne određuju tu teorijsku konstrukciju; naprotiv, ova konstrukcija je ta
koja određuje svojstva jednog veštačkog sveta: sveta pojmova koji su
implicitno definisani zakonima koje smo sami izabrali. Samo taj svet je svet
kojim govori nauka." Njutnova mustra nauke — čija je kruna njegov hipotetičko-deduktivni
holistički naučni metod, kome ona duguje svoju uspešnost — uči nas da uvek sumnjamo u postignute rezultate, uči
nas da svoje teorije ne uzimamo nikad isuviše ozbiljno, uči nas da prirodne
nauke nije moguće svesti na jedan lanac istinitih sudova.
Nova
epistemologija
Analizirajući
uspehe i neuspehe Dekartovih i Bekonovih novih oruđa saznanja, Njutn je prvi
shvatio da se epistemološki Gordijev čvor mora prese]i da bi se fizika
mogla izboriti za svoju autonomnost
u odnosu na metafiziku. On je prvi
došao do zaključka da je fizičko znanje pogreŠivo i da će uvek ostati takvo. Za razliku od starog
kriterijuma istinitosti, koji se primenjivao u aristotelovskoj mustri
naučne teorije, po kome je neka stvar istinita ako se može nužno dedukovati iz
samorazumljivih prvih principa, novi kriterijum istinitosti traži sada da u
neku stvar verujemo zbog njenih konsekvenci.
Premise u naučnom objašnjenju, znači, više ne moraju biti poznatije od
eksplikanduma. Trebalo je mnogo vremena, napora i volje da se Njutn osmeli
da, protivno peripatetičkoj i kartezijanskoj epistemologiji, ponudi jednu
drugu, novu, epistemologiju fizičkih nauka, za koju se nada da će omogućiti
pojavljivanje nove, više pragmatske nauke, koja bi nam pružala
verodostojnija predviđanja. Ta nova epistemologija i nauka, sada, kod
Njutna, više nije bila opterećena zahtevom da aksiome moraju biti samoočigledne
dogme, nepobitne istine, nego su one jednostavno bile tretirane samo kao hipoteze, koje treba opravdavati zajedno sa drugim hipotezana,
i to preko posledica koje iz njih
slede. Bila je to, zapravo, anticipacija Dijem-Kvajnove teze.
Aristotelova
nauka, koja se zasnivala na opažanju, na zdravorazumskom iskustvu, pokazala se —
iako u skladu sa mnogim empirijskim činjenicama — u krajnjim konsekvencama
sterilnom. Njutnova nauka, pak, svoju uspešnost zahvaljuje, pre svega, napuštanju
tog peripatetičkog mita o opažanju, napuštanju tog zdravorazumskog iskustva,
koje je izbegla tako što je "poturila
idealizovanu prirodu kao prednaučno
opaženu prirodu". Ta je nova
metaparadigma nauke, za razliku od Aristotelove, uspostavila sasvim novu
vezu između baznih tvrdnji i teorije; teorija tu sada dominira nad opažanjem, ona čak — protivno
onom što se obično pomisli kada se spomene Njutnovo ime i njegov naučni metod
— "dominira nad eksperimentalnim poslom i to od njegovog početnog
planiranja pa sve do njegovih završnih koraka u laboratoriji". Sa Njutnovom
racionalnom mehanikom teorije su postale "mreže koje se bacaju da bi se
ulovilo ono što se naziva 'svet'", a sve u cilju njegove racionalizacije.
Ono
što važi za Njutnove principe važi i za principe bilo koje fizičke teorije, pa
i Ajnštajnove. Ne postoji induktivni ili deduktivni lanac koji bi se mogao
protegnuti od empirijske osnove do principa, tj. hipoteza — kao, na primer, do
"principa relativnosti" i "principa konstantnosti brzine
svetlosti" u specijalnoj teoriji relativnosti. I sam Ajnštajn svoje
principe nije smatrao nikakvim strogo
logičkim i nužnim
izvodima iz iskustva, već ih je smatrao dobro
izabranim konvencijama, koje su nastale kao rezultat slobodne
kreacije njegovog duha. Svoje teorije Ajnštajn je posmatrao kao celovite
teorijske sisteme, koji deluju kao celine,
i čiji je prevashodni zadatak da nam omoguće pouzdana naučna predviđanja.
Naime, već je Ajnštajn — koji se kretao na Dijemovom i Poenkareovom tragu — znao za nemogu]nost empirijske verifikacije bilo koje
izolovane naučne
hipoteze,
tj. principa, te je svoje teorije i konstruisao tako da one kao celine budu u operacionalnom skladu sa jednim određenim poljem iskustva. U svetskoj literaturi
već je odavno opšte mesto, na primer, činjenica da je Ajnštajnova filozofija
fizičke geometrije koncipirana u potpunosti u duhu Dijemovog konvencionalizma,
te da i iz tog razloga predstavlja dobar primer za sve ono što se tvrdi u Dijem-Kvajnovoj
tezi; o tome je i kod nas veoma pregledno i jasno još pre dvadesetak godina
pisao Svetozar Sinđelić, pa to ovde nećemo ponavljati.
Takođe, činjenica preko koje se nikako ne može olako preći — a koju nam dr
Dimitrijević nije obrazložio — jeste ta da ne postoje nikakvi pouzdani dokazi
da je Ajnštajn bio upoznat sa rezultatima Majkelsonovog eksperimeta pre
1907. god. U nekoliko navrata i sam je Ajnštajn o tome pisao. Uzmimo za
primer pismo Šenklandu od 2. 2. 1954: "Kada sam ja razvijao svoju teoriju,
Majkelsonovi rezultati nisu na mene ostavili nikakav naročit uticaj. Ne sećam
se čak ni da li sam uopšte bio upoznat sa njima kada sam pisao svoj prvi rad
iz STR 1905. god.; ...dok sam pisao, naprosto sam bio ubeđen u nepostojanje
apsolutnog kretanja... i zato, u krajnjoj instanci, Majkelsonov eksperiment
nije igrao nikavu ulogu u mom zaključivanju..." Slična svedočenja mogu se naći i kod Ajnštajnovih
bliskih saradnika, kao kod, na primer, N. Balaža: "Majkelson-Morlijev
eksperiment nije imao nikakvu ulogu u osnivanju teorije. On se s njim upoznao
čitajući Lorencov rad o teoriji tog eksperimenta (naravno, ne seća se tačno
kada, ali svakako pre sopstvenog rada), ali on nije dalje uticao na Ajnštajnova
razmatranja, a teorija relativnosti uopšte nije bila osnovana da bi
objasnila njegove rezultate."
Zatim,
da bi nam pomogao da u potpunosti razumemo Milankovićeve pobude u vreme kada
je on 1912. i 1924. godine pisao o Majkelsonovom eksperimentu, dr Dimitrijević
je svakako morao bolje da nam dočara to vreme, što i nije trebalo da bude tako
teško: o tome je obilato pisano u svetskoj literaturi, a pisano je i kod nas.
Kada se ti radovi prouče, zapaža se tendencija da se Majkelson-Morlijev eksperimet
— zbog posledica koje je izazivao — najčešće prikazuje u tri faze: period pre
1905. — period od 1905. do 1920. — period od 1920. do 1930. godine. Hoću,
naime, da kažem da teorija etra nije bila završena 1905. godine, kako bi to,
izgleda, želeo da nam sugeriše dr Dimitrijević, i o tome imamo bezbroj
dokaza; jedan od njih je činjenica da, kada je Nobelov komitet 1907. dodelio
Majkelsonu nagradu za njegov doprinos razvoju fizičkih nauka, on u svom
obrazloženju nije ni spomenuo nešto što se zove "ether drift test".
Godine 1909. Lorenc je još uvek pisao: "Jedna od najvažnijih naših pretpostavki
biće da etar ne samo ispunjava svo prostranstvo između molekula, atoma i
elektrona, već i prožima sve te čestice. Uz to: ako se čestice i kreću, etar je
uvek u miru". Čak i posle objavljivanja svoje opšte teorije relativnosti —
sve negde do 1920. godine — Ajnštajn je često govorio i pisao da "etar
postoji. Saglasno opštoj teoriji realtivnosti, prostor se ne da zamisliti
bez etra tj. kontinuuma koji ima neka fizička svojstva."
Osobite
Dimitrijevićeve pozitivističke crte naročito se ističu u njegovim razmišljanjima
o pojmu vremena; naime, autor nam u svom članku, između ostalog,
saopštava i to da se u periodu od Njutna do Ajnštajna "verovalo bez dokaza da je vreme apsolutno...",
ili, pak, slično ukazivanje na pojam istovremenosti: "...istovremenost
u čiju se apsolutnost verovalo bez
dokaza".
U citiranim rečenicama posebno sam istakao reči bez
dokaza kao najbolje svedočanstvo o
tome da se g. Dimitrijević vara svaki put kada se drži svoje zdravorazumske
teorije saznanja.
Experimentum, koji predstavlja
jednu od poluga svake fizičke teorije, i što niko iole upućen u empirijske
nauke, naravno, neće osporiti — jeste nešto što je u suprotnosti sa svakodnevnim
zdravorazumskim iskustvom: experimentum je, za razliku od
pukog iskustva (experientia), nešto što se mora pripremiti na određenom teorijskom jeziku, a to je zaključio čak
i Dimitrijevićev omiljeni, pozitivistički nastrojeni fizičar Maks Born,
kada je iz Getingena došao u Englesku i kada je izjavio da je "sada i
sam uveren da je teorijska fizika prava filozofija".
Flogiston, br. 6, 1997.
Zoran Stokić
4. 02. 2020.
O
pojmu vremena pogledati na primer: H. Poincaré, Dernières
Pensées, Paris, 1917; — H. Reichenbach, Philosophie
der Raum-Zeit-Lehre, Berlin, 1928; — G. J. Whitrow, The
Natural Philosophy of Time, Oxford, 1961; — W. H. Newton-Smith, The
Structure of Time, London, 1980.
