Poslednja Hamneijeva poseta Evropi - Beograd i pretnje Salmanu Ruždiju

Autor:

RTS, N1

01. mar. 2026. 16:09

SVET

U atmosferi prijateljstva Pokreta nesvrstanih Beograd je u februaru 1989. godine dočekao tadašnjeg predsednika Islamske Republike Iran Alija Hamneija. "Strela je odapeta, veoma je brižljivo nanišanjena i na putu je ka cilju", poručio je Hamnei sa konferencije za novinare na Dedinju piscu Salmanu Ruždiju, govoreći o njegovom romanu "Satanski stihovi“ koji je godinu dana ranije bio zabranjen u Iranu.

Pročitaj više:

https://n1info.rs/svet/poslednja-hamneijeva-poseta-evropi-beograd-i-pretnje-salmanu-ruzdiju/

 

 

 

***

Komentar

***

 

 

Slika govori više od 1000 reči – deponije, zakržljala kanalizacija,..., železnička i putna mreža - u 21 veku. Ali, gle čuda, iz takve zemlje, večna politička vlast u Srbiji "soli pamet" i rešava probleme velikom sveta dok "trepneš". Kako smo do toga stigli? Kako mislimo, šta možemo razumeti,..., kako tumačimo (čitamo) stvarnost, sve to potpuno zavisi od opštih kulturnih pretpostavki ugrađenih u temelje našeg vaspitanja. Komunistička ideologija (kao i fašistička) je korupirala naše vaspitanje bila je zasnovana na metafizičkim kolektivnim entitetima: "klasa", "grupa", "nacija",..., "logika istorije", "društveni totalitet", "istorijski hod svetskog duha", "dijalektika protivurečnosti" i tsl na entitetima (pojmovima) koji nisu empirijski objekti. 

Principska greška, umesto da prati - stvarnost - koju čini empirija naših života (ono što je merljivo: kupovna moć, gde stanuješ,..., infrastruktura), ona je pratila, te neempiriske entitete i pomoću njih se odvija život u nas. Pomoću tih entiteta oni vide i veliki svet, ratove, a njihove malograđanke teorije zavere da i ne spominjem. 

Bitna komponenta teorije zavere je da one koji u nju veruju oslobađa svake odgovornosti za ono što oni čine. Druga komponenta je da verovanje u teoriju zavere zapravo ohrabruje stvarnu zaveru! U svojim iracionalnim fantazijama Hitler, Milošević, ajatolah Hamnei, Putin su verovali u zavere, pa su, dolaskom na vlast, sami postali zaverenici – svojom "protiv-zaverom" su hteli da spreče te "umišljene" zavere.

 

Zoran Stokić

1.03.2026.

 

Vladimir Tagić za BBC: Yugo Florida ‘ljubavno pismo ocu’, a Sablja prekretnica

 

BBC News na srpskom

"Danas" 27.02.2026. 12:25

Vladimir Tagić

BBC/Iva Gajić

Nema ničeg pretencioznog u Vladimiru Tagiću.

 

To sam pomislio kada sam prvi put gledao televizijsku seriju Jutro će promeniti sve, koja je 39-godišnjeg srpskog režisera i scenaristu izbacila na površinu balkanske kinematografske scene.

 

Govori o običnim ljudima i njihovim svakodnevnim problemima, poput emotivne i društvene nesnađenosti ili besparice, ali to njihove priče ne čini manje jedinstvenim.

 

Tagić je naziva „generacijskom pričom“ o ljudima u tridesetim i četrdesetim godinama, kojoj i sam pripada.

 

„Osećao sam potrebu da o njoj govorim“, kaže, jer joj dosad niko nije dao glas na filmu.

 

„Kroz Jutro sam dokazao sebi ono u šta sam duboko verovao: životi svih tih ljudi koje poznajem, ljudi u mom ili tvom okruženju, puni su ‘soka’ i priča vrednih da budu ispričane, koliko god delovali kao ‘obični'“, kaže režiser za BBC na srpskom.

 

„Kao da je umetnicima dozvoljeno da se bave samo velikim i važnim temama, ali šta su velike i važne teme?

 

„Ja ih ne delim tako“, dodaje.

 

Sličan utisak imao sam po gledanju Tagićevog debitantskog dugometražnog filma Yugo Florida, inspirisanog smrću oca i načinom na koji se nosio sa gubitkom.

 

Kada sam izašao iz bioskopa, pomislio sam kako nikada nisam video tako veran prikaz odnosa oca i sina na Balkanu.

 

Dok sa rediteljem šetam ulicama njegovog rodnog Mladenovca, najsiromašnije beogradske opštine udaljene pedesetak kilometara od centra srpske prestonice, još jednom imam isti osećaj.

 

Ogrnut smeđom jaknom govori ispred garaže kod koje je u filmu parkirana stara jugo florida, gotovo se stapa sa vratima na kojoj su izmešana rđa i bordo farba.

 

O životu i umetnosti govori onako kako ih prikazuje na filmu: realno, ogoljeno i bez komlikovanih reči, savršenog srećnog kraja, ali uz prisustvo nade.

 

Na isti način pričao je za BBC i o serijama Sablja i Deca zla, u kojima obrađuje istinite događaje i iznosi kritiku sistema, kao i o poziciji filmskih radnika i studentskim protestima u Srbiji.

 

Između Beograda i provincije, filma i književnosti

Radnja gotovo svih Tagićevih serija, kratkih filmova i dugometražnog filma paralelno se odvija u Beogradu i manjim, provincijskim mestima.

 

I život režisera podeljen je na dve polovine: prvu je proveo u Mladenovcu, a od početka studija, pre gotovo dve decenije, preselio se u Beograd.

 

Odrastanje tokom ratnih 1990-ih u maloj sredini naziva „teškim i izazovnim“, ali napominje da je voleo mesto u kojem se razvijao i ljude koji su ga okruživali.

 

„Postojala je muzička i kulturna scena, rokenrol bendovi, tu se od ulaska u pubertet formirao moj identitet, jer tada počinješ da tražiš nešto, pojavljuju se pitanja u glavi na koja nemaš odgovor i glad da se zadovolje ta pitanja“, priča Tagić.

 

Umetnost, pre svega muzika kojom je tada počeo da se bavi svirajući gitaru, u takvoj sredini i vremenu bez interneta i lako dostupnih sadržaja, bila je „slamka spasa“.

 

„Nudila mi je nekakav smisao, odgovore, hranila je nešto u meni – prvo muzika, a preko nje, polako, i film“, dodaje.

 

Vladimir Tagić

Vladimir Tagić/Privatna arhiva

Prvi susret sa umetnošću Vladimir Tagić imao je preko muzike i gitare koju je svirao, pre nego što se zaljubio u film

Rodni gradić ga je, kako kaže, „formirao i odredio“, pa je i danas u svemu što piše ili snima.

 

„Uvek mi je zanimljiva ta dinamika Beograda i provincije, zanimljivi su mi životi ljudi koji su napustili rodni grad napustili, došli u Beograd i onda su stalno u vezi sa tim rodnim gradom, vraćaju mu se, u njemu je bitan deo njih, ali više nije onaj koji je bio – postaje nešto drugo.

 

„Time dobijam nešto autentično moje, tačan presek onoga što jesam u trenutku kada me neka priča inspiriše“, objašnjava Tagić.

 

Pogledajte: Putevima ‘Yugo Floride’ – isečak iz razgovora sa Vladimirom Tagićem

 

O Sablji i ‘izgubljenoj nadi’

Kada je 5. oktobra 2000. smenjena vlast Slobodana Miloševića, bivšeg jugoslovenskog predsednika, i njegove Socijalističke partije Srbije (SPS), Vladimir je imao 14 godina.

 

Politika ga nije zanimala, ali će se to promeniti dve i po godine kasnije.

 

Tog 12. marta 2003. u dvorištu zgrade Vlade Srbije, u strogom centru Beograda, ubijen je tadašnji premijer Zoran Đinđić.

 

Bio je to, kaže, „trenutak kada se politički probudio“ srednjoškolac koji je ponajviše mario za muziku.

 

„Sećam se momenta u kojem mi otac saopštava da je ubijen Đinđić: sedim i sviram gitaru sa slušalicama na ušima, on ulazi u sobu i kaže: ‘Ti slušaš muziku, a ubili su ti premijera’.

 

„Potpuno mi je bilo nejasno šta se događa, ali sam onda dane proveo gledajući tu poteru i opsesivno analizirajući lica sa poternice“, priseća se reditelj dve decenije kasnije.

 

Stanje u srpskom društvu 2026. vidi kao kontinuitet vremena u kojem je Đinđić ubijen, ali i onog iz mračnih 1990-ih.

 

„Postojale su veće ili manje šanse da se taj kontinuitet prekine, Đinđić je bio neka naša šansa, a strašno je kada vam šansa bude sasečena u korenu.

 

„To je tragedija jednog naroda, jer je to bilo ubijanje nade, šanse i ideje.“

 

Njegova generacija je, dodaje, zbog toga „previše rano odustala od ideje da je promena moguća“.

 

„Tu šansu bismo možda iskoristili, možda i ne bismo, možda bismo se i razočarali u tog Đinđića.

 

„Ali barem bismo imali pravo da se razočaramo, a ovako nam je oduzeto“, priča Tagić.

 

Zoran Đinđić: „Prednjačio je u svemu, osim u fudbalu“

Šta bi bilo da nije bilo 12. marta 2003.

Kakav je bio Đinđićev, a kakav Rugovin plan za Kosovo

Kao i u drugim delima, pečat događaja na njegov život bio je motiv da snimi seriju Sablja, emitovanoj 2024. u kojoj Tagić potpisuje scenario i režiju.

 

Iako je nagrađena na nekoliko festivala, među kojima su oni u francuskom Kanu i kineskom Šangaju, reakcije publike su bile raznolike – od velikih pohvala do oštrih kritika.

 

Dragan Mićanović kao Zoran Đinđić

RTS/This and That Productions

Dragan Mićanović igra Zorana Đinđića u seriji Sablja, a za tu ulogu nagrađen je na festivalu u francuskom Kanu

Vladimir je takve komentare i očekivao, jer do tada ovaj događaj iz bliske istorije nije obrađen u filmovima i serijama, iako o njemu „svako ima mišljenje“.

 

„Svestan sam da sam mogao da radim mnogo bezbolnije stvari, da manje upadam u oči i da me manje ljudi kritikuju, ali na to sam bio spreman, jer znam da je ono što smo uradili odgovorno prema istini o tom događaju.

 

„Bilo mi je važno da napravimo seriju vrednu imena tog čoveka i verujem da smo u tome uspeli.

 

„Ona je naš spomenik njemu“, dodaje Tagić.

 

Danas kaže da mu je to bio „najzahtevniji i najveći zadatak“, ali da je to serija na koju je najponosniji u dosadašnjoj karijeri.

 

Ko je ko u seriji „Sablja“

Serija „Sablja“ o ubistvu Đinđića i policijskoj akciji nagrađena u Kanu

Jutro će promeniti sve: O generaciji bez iluzija

‘Jutro sve promeniti neće’

Tagić je režiju na Fakultetu dramskih umetnosti upisao je iz trećeg pokušaja, a u međuvremenu je studirao opštu književnost na Filološkom fakultetu.

 

Tih godina je dosta čitao, posebno klasike svetske književnosti, što mu je pomoglo u kasnijem pisanju scenarija za serije i filmove.

 

„Čitajući sva ta velika dela shvataš da jedino što ti ovom svetu imaš da ponudiš jeste ono što je prošlo kroz tebe ili ono što ti jesi, jedino što te odvaja od bilo koga drugog je tvoj doživljaj sveta“, napominje.

 

Primenio je to i u seriji Jutro će promeniti sve.

 

Tagić je učestvovao u pisanju scenarija i režiji, a serija je od 2018, kada je prvi put emitovana, postala simbol generacije milenijalaca.

 

Glavni junaci Ljuba, Saša, Filip i Anđela su „naši prijatelji, naši životi, naše sudbine“, zbog čega je verovatno serija i omiljena među ljudima te generacije, smatra Tagić.

 

U njoj nema glamura, luksuza, nesvakidašnjih zapleta.

 

Samo život tridesetogodišnjaka u Beogradu, oličen u stihu pesme uvodne špice ‘Jutro sve promeniti neće’.

 

„Bila je to potreba da se prenese šta znači živeti, odrasti, napuniti 30 godina, voleti, biti ostavljen, ne moći da odgovoriš na pitanje šta znači uspeh i šta je tvoj smisao na Zemlji“, opisuje Tagić.

 

Vladimir Tagić ispred bioskopa u Mladenovcu

Vladimir Tagić/Privatna arhiva

Tagić ispred bioskopa u rodnom Mladenovcu, gde se razvijala njegova ljubav prema filmu

Ovakav tip serije, koji oslikava duh odrastanja jedne generacije u jednom gradu, u Srbiji nije snimljen gotovo pola veka, dodaje.

 

„Naša jedina i poslednja genracijska serija bila je Grlom u jagode iz 1970-ih, koja prikazuje kako su odrastali naši roditelji“, smatra Vladimir.

 

Jutro mu je pomoglo da se probije na sceni, iako je do tada iza sebe već imao kratke filmove Žicka, Izlaz u slučaju opasnosti i Stevan M. Živković.

 

Glavni junaci iz serije ne menjaju život naglavačke i ne žive srećno do kraja života, već samo nastavljaju, manje ili više, sličan život.

 

Jer, tako je i u stvarnosti, gde „nema savršeno srećnih krajeva“, kaže Tagić.

 

„To bi izneverilo duh serije koja nosi slatko-gorki ukus – ‘neke bitke smo dobili, neke izgubili’ i tome morate da ostanete verni.

 

„Želeo sam da kada ljudi pogledaju odjavnu špicu serije i dalje veruju da ti likovi postoje, da i dalje žive u Beogradu“, dodaje.

 

Vožnja jugo floridom

Andrija Kuzmanović tumači lik Zorana, koji je nastao na osnovu Tagićevog ličnog iskustva

Vladimir Tagic/Sense Production

Andrija Kuzmanović tumači lik Zorana, nastalog na osnovu Tagićevog ličnog iskustva

Sličnu poruku Tagić šalje i u debitantskom dugometražnom filmu Yugo Florida.

 

Sa zrelošću, dolaze nove vrste problema.

 

Dve godine posle smrti oca 2016, Tagić je počeo da piše scenario, a sedam je ukupno prošlo do premijere u bioskopima.

 

U međuvremenu je pisao još tri filmska scenarija, od kojih je odustajao, jer nije uspevao da prikupi novac za snimanje, kaže.

 

Film mu je bio potreban kao „neka vrsta terapije i ličnog suočavanja sa očevom smrću“, dodaje.

 

„Počeo sam od emocije, želje da prenesem tu poetsku istinu o trenutku kada prestaješ da budeš dete – bez obzira na to koliko imaš godina, detinjstvo ti se završava kada ostaješ bez roditelja“, prepričava Tagić.

 

Bio je to prvi put da pravi delo po sopstvenoj priči, iako priznaje da u scenariju ima i dosta fikcije.

 

Zorana, lika koji se suočava sa gubitkom, igra Andrija Kuzmanović, a za to je na Sarajevskom filmskom festivalu dobio nagradu za najbolju glavnu mušku ulogu.

 

Njegovog teško bolesnog oca igra Nikola Pejaković, a njih dvojica za kratko vreme pokušavaju da izgrade odnos i nadoknade vreme koje prethodno nisu proveli zajedno.

 

Autentični prikaz odnosa oca i sina je postojao u scenariju, ali su ga Pejaković i Kuzmanović dodatno nadogradili, kaže Tagić.

 

Andrija Kuzmanović i Nikola Pejaković u filmu Yugo Florida

Vladimir Tagic/Sense Production

Andrija Kuzmanović i Nikola Pejaković igraju sina i oca u filmu Yugo Florida, a Kuzmanović je za tu ulogu nagrađen na Sarajevskom filmskom festivalu, gde je film imao svetsku premijeru 2025. godine

Ipak, dodaje da otac iz filma nije toliko sličan njegovom.

 

„Moj otac je bio dramatično topliji čovek od Vese, Zoranovog oca u filmu.

 

„Film je na neki način ljubavno pismo njemu“, priča Tagić.

 

Radnja filma je sporija, a u mnogim kadrovima glumci pričaju priču bez pomeranja usana ili gestikulacije.

 

Kadrovi su mračni, vreme tmurno, a enterijeri stanova oslikavaju vreme koje je davno prošlo.

 

„Kroz takva osećanja sam prolazio kad sam izgubio oca i shvatio sam kako film poetski i vizuelno treba da izgleda, kao kada sam gledao fotografije koje sam napravio u periodu kada mi je otac bio bolestan.

 

„Iako je ovaj film realizam, on je zapravo i subjektivizam – kako se glavni lik oseća, takav je i svet oko njega“, dodaje.

 

Iza Vese, filmskog oca, na kraju ostaju samo neke obične, male stvari.

 

Kore od mandarine na radijatoru, stare naočare, napola otvorene ukrštene reči.

 

„Svrha je da pomisliš ‘juče je bio tu, a sada ga više nema i nikada ga više neće biti’, da bi bilo lepo da ste imali još malo vremena“, objašnjava reditelj.

 

Grupa: Generacijska serija sa ekipom koja razume probleme mladih u Srbiji

Mali vodič za „Porodicu“ – ko je ko

Milan Marić za BBC o seriji Porodica: „To su bili pregovori sa mirisom baruta u nosu“

O protestima i statusu umetnika u Srbiji

Rediteljeve nade da su moguće društvene promene, od kojih je njegova generacija privremeno odustala početkom 21. veka, oživele su pre više od godinu dana.

 

Još jednom je tragičan događaj bio okidač – pad nadstrešnice Železničke stanice u Novom Sadu, prilikom kog je poginulo 16 ljudi.

 

Ubrzo su pokrenuti protesti širom zemlje predvođeni studentima, a sve je počelo na Fakultetu dramskih umetnosti (FDU), koji je Tagić pre dve decenije pohađao.

 

„Ovo što se dešava je važno i veliko, bez obzira kako se završilo, a verujem da će se završiti našom pobedom.

 

„Borimo se da spasimo sopstvenu zemlju. Mislim da je to važno, pa makar i u tome ne uspeli trenutno“, tvrdi 39-godišnji umetnik, koji javno podržava studentske proteste i blokade od njihovog početka.

 

Sada, za razliku od postpetooktobarskog perioda, veruje da od toga neće odustati.

 

„Koliko god utopistička bila borba za bolje društvo, ne smeš da odustaneš od promene, jer težnja da živiš u boljem društvu tvoj život čini smislenim, pogotovo ako živiš u Srbiji, koja je trenutno nažalost daleko od bilo čega dobrog“, kaže Tagić.

 

Vladimir Tagić na mestu snimanja Yugo Floride u Mladenovcu

BBC/Iva Gajić

Nekoliko scena iz Yugo Floride snimano je na lokacijama u Tagićevom rodnom Mladenovcu, a među njima je i garaže ispred koje je istoimeni automobil parkiran

Ali podrška antivladinim protestima ima cenu za filmske radnike.

 

Filmski centar Srbije (FCS) već godinu i po dana nije raspisivao konkurse za finansiranje filmova, a poslednji je sproveden 2024.

 

„Nikad gore nije bilo. Danas je u Srbiji nemoguće snimiti film ili seriju“, smatra Tagić.

 

„Ne znam da li su ljudi svesni koliki broj filmskih radnika nema posao i koliko porodica je uskraćeno za osnovne potrebe.

 

„Ja sam među uspešnijima u Srbiji, a trenutno nemam posao“, dodaje.

 

Ne radi se, kako kaže, samo o njemu i njegovim kolegama, već i onima koji bi sutra mogli to da postanu.

 

„Šta je sa mlađima od mene, koji još ništa nisu snimili i tek treba da dobiju šansu?

 

„Šta je sa ljudima koji imaju potrebu za tim sadržajem, sa nekim klincem koji sam ja bio 1990-ih?“, pita se Tagić.

 

Ukazuje i na situaciju u pravosuđu, usled pritisaka izvršne vlasti na deo tužilačkog sistema, među kojima je i Tužilaštvo za organizovani kriminal (TOK).

 

Manjkavostima srpskog pravosuđa bavio se u seriji Deca zla, nastaloj po romanu Miodraga Majića, sudije Apelacionog suda u Beogradu.

 

Emitovana je 2023. godine i Tagić je režirao polovinu epizoda.

 

„Nažalost je sada ta tema aktuelnija nego ikada, korupcija je kao rak koji je metastazirao u razne pore našeg društva i pravosuđe je možda najočigledniji primer.

 

„Ako ga ne izolujete, lečite, odsečete, on se širi po celom telu“, smatra umetnik.

 

Glumac Dragan Mićanović: ‘Lekovito je pričati o problemima, da bi se iscelile rane’

‘Mirotvorac’, film o čoveku koji se borio protiv rata u Hrvatskoj 1991.

Katabaza: Moj komplikovani odnos sa serijom ‘Crna svadba’

Život kao kazaljka jugo floride

Pa, kako onda živi običan čovek u takvom društvu?

 

Slično kao i likovi iz Tagićevih serija i filmova, kaže on.

 

To je pokušao bez reči da dočara kadrovima iz Yugo Floride.

 

Telefon glavnog lika Zorana ima potpuno polomljen ekran, ali, nekako i dalje radi.

 

Tu je i kazaljka brzinometra starog automobila, koja se gotovo stalno kvari, ali nastavlja da ide.

 

„To su metafore za život koji živimo, pun je izazova i sa kojim se borimo, deluje da će u svakom trenutku da se raspadne, ali nekako i dalje radi“, kaže Tagić.

 

Poslednju repliku u filmu ne izgovara niko od glavnih junaka, već automehaničar, koji iznova pokušava da ukloni kvar na staroj jugo floridi.

 

„On kaže: ‘Krš, ali može još da tera’.

 

„U toj replici je sumirana metafora života koje živimo“, zaključuje Tagić.

 

 

***

Komentar

***

 

Antifašizam  iz II svetskog rata  je iskorišćen da se uspostave komunizam, vlast je iznad Zakona, da bi to bilo moguće politički sistem krši sve najvažnije principe biologije opstanka života - učenje na greškama, homeostaza, samoorganizacija, simbioza i tsl. Srbija je tada izgubila referentni okvir  koji bi nam omogućio orjentaciju, pa se 80 godina krećemo kao guske u magli. Kao što je to primetio Milovan Đilas 1951., zemlju su počeli da vode "malograđanski komunisti". Otuda oni nisu bili u stanju da vide značaj 1989., pad berlinskog zida, kao priliku da se i Srbija, poput drugih zemalja  realsocijalizma oslobodi institucija koje su nastale 1945., čiji je cilj bio da očuvavaju, ne život društva, već centralnu vlast. SM,..., AV na vlasti održava ne njihova sposobnost vladanja nego - inercija institucija sistema - koje su stvorene 1945., u kombinaciji sa našim autoritarno/rainski društvenim karakterom. Individualni karakter je nedovoljan za funkcionisanje društva.  "Društveni karakter" je taj koji stvara društveno delovanje u sadašnjosti. Društveni karakter - društveno nesvesno - strukturirajuće strukture  - stiče pojedinac od rođenja u praksi (u kojoj odrasta: porodica i druge institucije društva) tj. u njega budu "ugrađene"  kolektivne, generativne šeme i "dispozicije" (osnovni stavovi – kako razmišlja, oseća,..., deluje). Društveni karakter u pojedincu razvija želje da on čini ono što je - društveno potrebno i poželjno činiti.

 

Zoran Stokić

27.02.2026.

 

 Veliko interesovanje: Produžena izložba "Petar Veliki i Srbija" u Ruskom domu

 

Izložba "Petar Veliki i Srbija“ u Ruskom domu, centralni događaj manifestacije "Dana Ermitaža u Srbiji 2025-2026", produžena je do 1. aprila, saopštili su danas organizatori.

Tanjug B92 24.02.2026. 19:21

Pročitajh više:

https://www.b92.net/kultura/aktuelno/210497/izlozba-petar-veliki-i-srbija-u-ruskom-domu-produzena-do-1-aprila/vest

 

***

Komentar

***

 

///Neobjavljen komentar na B92 tzv rubrika KULTURA///

 

 

Gretrijeva komična opera "Pierre le Grand" na libreto Jean-Nicolas Bouilly koji se zaniva na "Istoriji Ruskog carstva pod Petrom Velikim" od Voltera izvedena je 1790., u pozorištu Komedi Italijen u Parizu. Radnja se odvija oko 1720., u ruskom selu tokom vladavine cara Petra, fokusira se na početak njegove veze sa njegovom budućom drugom suprugom, caricom Katarinom I. U vreme njenog nastanka, Francuska je još uvek bila monarhija, raspoloženje protiv kraljevskog para bilo je napeto. Car Petar i Katarina I, glavni likovi opere, simbolizuju francuski kraljevski par, Luja XVI i Mariju Antoanetu. Ruski par je prikazan kao idealan par, zabrinut za dobrobit naroda. Opera tako izražava nadu da bi francuski kraljevski par mogao da sledi primer ruskog para i deluje u svom najboljem interesu. Naknadni istorijski događaji u Francuskoj su krenuli drugačijim tokom, umanjujući tako političku poruku opere. Ipak, do 1793., izvedena je 52 puta. Opera je izvođena i van Francuske, u Roterdamu i Briselu (1792.), Berlinu (1794.), Hamburgu (1795.), Hanoveru (1805.), Bernu (1806.) i Amsterdamu (1799. i 1811.). Na tragu Gretrija Albert Lorcing je komponovao komičnu operu "Zar und Zimmermann" ("Car stolar") 1837., a Meyerbeer operu "l’Étoile du Nord" ("Severna zvezda") 1854. 

Gretri je bio - mega - zvezda njegove opere su izvođene u dve operske kuće do te mere da ste, tokom više od 6 decenija (Pariz), mogli čuti barem jednu Gretrijevu operu svake druge večeri!

 

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=xa2gB-Oajng&list=RDxa2gB-Oajng&start_radio=1

Giacomo Meyerbeer - L'ÉTOILE DU NORD - Act II Finale

 

*

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=WhYwGiGco8s&list=RDWhYwGiGco8s&start_radio=1

Albert Lortzing - Zar und Zimmermann - Singschule - Den hohen Herrscher würdig zu empfangen

 

*

 

https://www.youtube.com/watch?v=pGBWiMecG4I&list=RDpGBWiMecG4I&start_radio=1
Gretry La jeunesse de Pierre le Grand

 

Zoran Stokić

26.02.2026.

 

„Stigli smo do strašnog društvenog blata“: Vida Ognjenović o napadima na glumice Oliveru Marković i Mariju Crnobori

 

Radmila Radosavljević

"Danas" 26.02.2026.11:04

 

"Stigli smo do strašnog društvenog blata": Vida Ognjenović o napadima na glumice Oliveru Marković i Mariju Crnobori 1

Foto: FoNet Zoran Mrda

Do onih u Aleji Velikana ne dopiru psovke iz prizemlja ljudskog i političkog taloga. Teško je više po našem razjarenom i bezobzirnom javnom diskursu poverovati da smo mi deo neke, kakve – takve evropske civilizacije – kaže za Danas Vida Ognjenović, i otvara pitanja:

– Šta se ovo zaista s nama zbiva? Kako smo stigli do ove strašne društvene baruštine, gde je jezik unakažen psovkama, a činjenice izobličene u prljavu porugu i ubilačku klevetu?

Književnica, pozorišna rediteljka, univerzitetska profesorka i akademik SANU ovim rečima komentariše zastrašujući napad režimskih nasilnika na njihovim televizijama i medijima, ovog puta na izuzetne, pokojne glumice Oliveru Marković i Mariju Crnobori koje su svojom umetnošću obeležile našu kulturu.

– Ne zna se je li ovo predratno, ratno, ili poratno vreme, samo se zna da ništa ovde više nije čovekoliko, čak ni majmuni u zoo vrtu. Ovako divljački besprizorno svaljivanje najružnijih prljavih kleveta na naše dokazane umetničke veličine kao što su Marija Crnobori ili Olivera Marković daje živu sliku naše unakažene stvarnosti – objašnjava Vida Ognjenović.

– Ko svoju politiku podupire siledžijskim preoravanjem aleje umetničkih velikana i ružnim uličarskim rečnikom od umetnosti pravi brlog-poligon za prljavi psovački turnir, u velikom je problemu.

Kako navodi, valja da se podsete svi koji pljuju na one koji ih u svemu nadrastaju.

– Zato što pljuju iznad sebe, pa im se sopstvena pljvačka vraća pravo u lice, kao što i zaslužuju. Ne znam kako im nije jasno da nema klevete koja može da potamni svetle umetničke tragove prvakinje Jugoslovenskog glumišta, Marije Crnobori, čije je ime sinonim nedodirivljivosti svim što je profano.

To ime, kako ističe, lomi zube svakom siledžijstvu i prostakluku.

– Jer ga brane lovorovi venci, prvačka priznanja i duboko poštovanje i odanost gledalaca. Svaki napad na velike zvezde našeg glumišta. Mariju Crnobori i Oliveru Marković, napad je na kulturni profil ove zemlje – kaže Vida Ognjenović.

Pre nekoliko dana, podsećanja radi, ovdašnja kulturna javnost, ali i šira, regionalna (sudeći po komentarima na društvenim mrežama), šokirana je beskrupuloznom prostotom i konstruisanim manipulacijama kojima se na TV Informer poslužio Vojislav Šešelj.

I mada, naravno, ni jedna izjava optuženog ratnog zločinca apsolutno nije dostojna komentara, i da je bilo kakav „dijalog“ sa nekim čije bi prisustvo na javnoj sceni i u medijima odavno bilo zabaranjeno da smo normalna država, otvaraju se pitanja gde su zakoni, i da li ćemo kao pojedinci i kao društvo da dozvoilimo da se ovakvim napadima targetiraju svi koji su kritičari režima.

Kako je Danas već objavio, radikalski vođa, sve više uposlen kao promoter vlasti, govorio je o pokojnim dramskim prvakinjama čija je umetnost glume ušla u jugoslovenske i srpske pozorišne antologije.

„Majka „blokadera“ Gorana Markovića, Olivera Marković, bila je švalerka gestapovskih oficira“, a posle rata reditelj „Bojan Stupica je te glumice, među kojima su i one nesrpske, koje su se švalerisale sa oficirima vermahta, SS oficirima, oslobodio krivične odgovornosti, i tako je i Mariju Crnobori doveo u Jugoslovensko dramsko pozorište“.

Aleksandar Milosavljević, pozorišni kritičar koji je priredio monografiju o Mariji Crnobori kada je 1992. dobila Nagradu Dobričin prsten, kaže za Danas:

– Komentarisati ovakve izjave i spuštati se u blato kojim danas, podjednako kao i 90-ih godina prošlog veka, iste osobe, istim rečnikom i istovetnim prostaklukom đubre naš javni život, jedino može značiti da pristajemo na ambijent u kojem se samo krme može osećati blaženo – smatra Milosavljević.

– Nadam se, međutim, da ovakve izjave neće proći bez adekvatnog sudskog procesuiranja, kao što je to bio slučaj onomad, pre tri decenije, i da će ovdašnji pravosudni sistem uskoro iz blata izvući i one čije bi ovakve reči izazvale zgražanje u svakoj pristojnoj državi, baš kao i u svakoj porodici u kojoj je pristojno ponašanje vazda bila prva lekcija iz patriotizma – ističe Milosavljević.

 

***

Komentar

***

 

"Kako smo stigli do ove strašne društvene baruštine...?" Preko - karaktera "putinovaca". Generacija Rusa, poznata po događajima iz 1905/1917, priznala je uticaj Plehanova, Pisareva i &, taj - mem - je oblikovao Putina ("putinovce"). Plehanov ih je naučio da je propaganda najvažnija, a Pisarev ih je snabdeo nihilizmom. Fenomen je prvi opisao Turgennjev u romanu o sukobu generacija sa različitim životnim stavovima: "Očevi i sinovi" 1861., očevi liberali – sinovi nihilisti. Kada je Pisarev napisao kritiku romana, proglasio je da su nihilisti prepoznali Bazarova (junaka romana) kao svoj uzor. Nihilizam u formi racionalnog egoizma – poricao je sve što nije zadovoljenje sopstva. Pisarev se pita, a da se i ne nasmeje, da li je opravdano ubiti svoju majku i odgovara: "A zašto ne, ako ja to želim i ako smatram da je to korisno" (na to je reagovao Dostojevski u "Zločin i kazna"). Nihilisti su porušili sve mostove, za njih su dekabristi, Puškin, Gogolj, Ljermontov, uopšte umetnost, estetika, religija, filozofija nekorisne stvari – nisu bile društveno korisne – taj način mišljenja je morao biti resetovan. "Više volim parče sira od celog Puškina,..., Radije bih bio ruski obućar nego ruski Rafael. Par cipela korisnijie od Šekspira, Gete je naduti aristokrata...ideali njihove umetnosti, filozofije, religije su prazne reči"! Njihovi su nastavlječi 1905/1917 izveli "revoluciju" ali tako - duhovno i moralno ispošćeni - redukovani na racionani egoizam - umesto obećanog raja - nihilizam ih je odveo u pakao - u koji sada - njihov Bog - Putin može da povuče celu planetu Zemlju.

Zoran Stokić

26.02.2026.

Da li Evropi preti "duboko zamrzavanje" posle toplog leta na Islandu

Autor:

RTS

25. feb. 2026. 14:04

SCITECH

 

Bardsey island, shutterstock_704985877

Shutterstock/Yasmin French

Evropski kontinent poslednjih godina beleži sve toplija leta, a naučnici upozoravaju na jedan od paradoksalnih scenarija za našu planetu.

 

Globalno otopljenje moglo bi da izazove snažno zahlađenje na severu Evrope. Razlog za brigu jeste mogućnost slabljenja ili kolapsa jedne od najvažnijih okeanskih struja na svetu – Severnoatlantske struje, piše RTS.

 

Severnoatlantska struja (ili Irska struja) srednji je krak račvanja Golfske struje između 40° SGŠ i 50° ZGD, u središnjem delu Atlantika. To je topla morska struja koja se dalje račva u tri ogranka – severni, poznat kao Irmingerova struja, južni, koji se zove Renelova struja, i središnji, ujedno najjači krak – Norvešku struju. Pored njih, od ove struje odvaja se i Portugalska struja u središnjem delu Atlantika.

 

Tokom prošle godine na Islandu su zabeležene rekordne temperature. Zbog toga su naučnici izrazili zabrinutost da bi velika atlantska struja mogla da oslabi ili kolabira i pošalje severnu Evropu u novo ledeno doba. Kao i veći deo Evrope, Island je 2025. godine zabeležio najtopliju godinu od početka merenja, dok gasovi staklene bašte nastavljaju da zagrevaju planetu.

 

Zašto naučnici predviđaju „duboko zamrzavanje“ Evrope

Prema podacima islandske meteorološke službe, prosečna temperatura 2025. godine iznosila je 5,2 stepena Celzijusova. To je povećanje od 1,1 stepen u odnosu na prosek za period od 1991. do 2020. godine, a ujedno i najviša vrednost od kada se vrše merenja.

 

Temperature su bile „znatno iznad proseka“ svakog meseca, naročito u prolećnom periodu. Sredinom maja 2025. godine desetodnevni toplotni talas podigao je temperaturu na Islandu na 26,6 stepeni Celzijusovih.

 

Godišnja količina padavina bila je ispod desetogodišnjeg proseka u većem delu zemlje, ali je na mnogim lokacijama premašila prosek iz perioda 1991–2020.

 

Za svaki porast temperature vazduha od jednog stepena Celzijusa atmosfera može da zadrži oko sedam odsto više vlage, što može dovesti do intenzivnijih i obilnijih padavina.

 

Uprkos porastu temperatura, naučnici upozoravaju da bi globalno zagrevanje na kraju moglo da ima suprotan efekat na severnu Evropu.

 

Pretnja usled mogućeg usporavanja Severnoatlantske meridijanske struje

Zabrinutost proizlazi iz mogućnosti brzog hlađenja usled poremećaja Severnoatlantske struje, odnosno sistema okeanskih struja koje cirkulišu Atlantikom, donoseći toplu vodu na sever, a hladnu na jug.

 

Kako rast temperature ubrzava otapanje arktičkog leda i povećava priliv otopljene vode sa grenlandskog ledenog pokrivača u okean, tok struje mogao bi da bude poremećen. Upravo zahvaljujući tim strujama, klima u Evropi blaža je nego u drugim područjima na istoj geografskoj širini.

 

Šta donosi otapanje arktičkog leda

Zbog sve većeg priliva slatke vode sa Grenlanda, struja bi mogla da promeni tok ili oslabi.

 

Ukoliko bi se znatno usporila ili potpuno zaustavila, moglo bi doći do naglog zahlađenja, odnosno scenarija koji naučnici nazivaju „modernim ledenim dobom“ na severu Evrope.

 

Ekstremni klimatski scenario u Evropi

Severnoatlantska struja već je doživela kolaps u prošlosti, pred kraj poslednjeg ledenog doba, pre oko 12.000 godina. Zbog potencijalnih posledica, Nacionalno veće Islanda zaduženo za bezbednost započelo je u junu 2025. godine pripreme za moguće slabljenje struje i povezane rizike.

 

Takav scenario imao bi ekstremne posledice po temperature vazduha: zimske temperature na Islandu mogle bi da padnu i do minus 45 stepeni Celzijusovih, a Evropa bi mogla da se suoči sa uslovima nalik ledenom dobu.

 

„Ako bi se to dogodilo, Island bi postao veliki lednik“, izjavila je direktorka Meteorološkog zavoda Islanda Hildigunur Horstainson.

 

Kako je istakao Aleksi Numelin iz Meteorološkog instituta Finske, reč je o jednom od mogućih scenarija. Budućnost struje ostaje neizvesna, ali rizik treba shvatiti ozbiljno.

 

Potreba za hitnim merama

Autori istraživanja pozivaju na snažnije mere smanjenja emisije gasova staklene bašte i ubrzanje dekarbonizacije, jer dugotrajno povećanje globalne temperature za 1,5 stepeni Celzijusovih značajno povećava rizik od takozvane klimatske tačke preokreta.

 

Takođe predlažu uspostavljanje sistema ranog upozoravanja koji bi objedinio satelitska osmatranja i klimatske modele za praćenje okeanskih struja, kako bi se na vreme reagovalo.

 

 

***

Komentar

***

  ///Neobjavljen komentar na N1///

 

U rasponu od 1300-1850 u Evropi su se dogodima 3 "mala" ledena doba; ne globalna nego lokalna (manja po obimu) zahlađenja kao posledica sinergetskog delovanja više faktora jedan od njih je - povećanje vulkanske aktivnosti (pepeo je blokirao dolazak sunčeve svetlosti do biljaka i tsl) u sadejstvu sa ciklično niskim sunčevim zračenjem, promenama u cirkulaciji okeana, varijacije u Zemljinoj orbiti i aksijalnom nagibu. Klimatolozi, istoričari i drugi stručnjaci početkom 20 veka već su počeli da ukazuju na ključne godine tih zahlađenja sevrene hemisfere: 1650., 1770., 1850.  Posledice su bile katastrofalne, ne samo za prirodu, već i za civilizaciju – glad, epidemije što je vodilo ka nizu društvenih, kulturnih i političkih previranja. Kako smo preživeli? Tako što su u liberalnim delovima severne Evrope u gradovima i njihovim fakultetima uspeli da stvore nauku – fiziku, hemiju, biologiju – i na njoj zasnovanu tehniku i tehnologiju -  te da pomoću toga izgrade ekološke niše koje su premostile te klimatske katastrofe. Čovek je u 20 i 21 veku preokupiran - socijalnim svetom, svetom socijalne istorije i moći, društvenim - institucijama i utopijama. Profesionalni političari (koji vladaju uz pomoć specijalista),...,politikolozi, teolozi i filozofi klonili su se prirode, slučajnosti, a nauku su sveli na "drugo (neobavezujuće) mišljenje", pa smo stigli do novih klimatskih bagova.

 

Zoran Stokić

26.02.2026.

 

Nastavlja se prljava kampanja protiv Gorana Markovića: Vojislav Šešelj na Informeru izvređao Oliveru Marković, velikanku našeg glumišta

 

A. Ć.

danas  23.02.2026. 12:03

 

Nastavlja se prljava kampanja protiv Gorana Markovića: Vojislav Šešelj na Informeru izvređao Oliveru Marković, velikanku našeg glumišta 1

Foto: Vizual Jiugoslovenska kinoteka

 

Dramaturg Željko Hubač reagovao je na izjavu lidera Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, izrečenu na televiziji Informer, u kojoj je filmskog reditelja Gorana Markovića nazvao „blokaderom“, a o njegovoj majci, proslavljenoj glumici Oliveri Marković, izneo teške optužbe u vezi sa njenom navodnom ulogom tokom Drugog svetskog rata.

 

Hubač je na Fejsbuku ocenio da su Šešeljeve izjave „bljuvotina“ i pozvao aktuelnu upravu Narodnog pozorišta u Beogradu da reaguje.

 

„Pozivam članove aktuelne uprave Narodnog pozorišta u Beogradu da, ako ima bar malo profesionalizma i dostojanstva u njima, reaguju i osude ovu bljuvotinu! Ćuteći postajete saučesnici u blaćenju istorije srpskog teatra“, naveo je Hubač.

 

Šešelj je, gostujući na televiziji Informer, izneo optužbe na račun Olivere Marković, jedne od najznačajnijih glumica srpskog i jugoslovenskog pozorišta i filma, dugogodišnje prvakinje Drame Narodnog pozorišta u Beogradu.

 

Šešelj je rekao da je Olivera Marković, majka „blokadera“ Gorana Markovića, kako je nazvao ovog velikog reditelja, bila ljubavnica gestapovskih oficira.

 

Za svoje tvrdnje nije izneo dokaze.

 

Direktor Narodnog pozorišta u Beogradu Dragoljub Bajić i direktor Drame Narodnog pozorišta NP nisu odgovorili na upit Danasa o tome da li će reagovati povodom uvreda na račun Olivere Marković, glumice (1925–2011) koja je ostavila dubok trag u domaćoj kulturi, sa bogatom pozorišnom i filmskom karijerom i brojnim nagradama.

 

Do zaključenja ovog teksta uprava Narodnog pozorišta u Beogradu nije reagovala, a kako Danas saznaje, glumci bi uskoro mogli da se oglase saopštenjem u okviru svog udruženja.

 

Brojne javne ličnosti i građani na društvenim mrežama oštro su osudili reči Vojislava Šešelja, a uz fotografije Olivere Marković deli se poruka: „Gospođo Olivera, oprostite nam.“

 

 

***

Komentar

***

 

 

Na čemu počiva despostski sistem; od Sumera do danas? Na monopolu nad silom i laži! Na primer, u DDR je bila javna tajna da je Štazi čitao poštu ljudi i prisluškivao telefonske pozive i tsl. Brutalniji aspekti represije viđeni u staljinističkoj eri koja je sprovodio Štazi - mučenje, pogubljenja i fizička represija dolaskom Honekera na vlast 1970., su promenjeni. U Honekerovoj eri, "Zersetzung" je postao primarni metod Štazi represije, zbog ambicije da se izbegnu političke posledice nezakonitog hapšenja. Godišnje Štazi je sprovodio oko 5000 operativnih slučaja Zersetzung - "Razlaganje" su sprovodili  "nezvanični radnici službe"; pored batina koristili su čitav spektar psihološkog ratovanja – širenja lažnih  glasina, ucene, izazvanje neuspeha u profesionalnom i privatnom životu i tsl. U opozicione grupe, oko obrađivane osobe, su ubacivali svoje nezvanične radnike... Ukratko vlast, nije trošila novac na razvoj društva, socijalizaciju, obrazovanje, privredu koja bi punila budzet  zemlje,..., to su nevažne stvari, jedino šta je važno je kako da sačuva svoju apsolutnu vlast, novac je nemilice trošen na ŠTAZI - Ministarstvo državne bezbednosti - moto "Schild und Schwert der Partei" /"Štit i mač partije"/ organizacija za progon takozvanih "političkih prestupnika" - gde je bilo šta u društvo moglo podpasti pod to "političko". Ako koza laže rog ne laže - "Štit i mač partije"!

 

*

 

Antifašizam  iz drugog svetskog rata su iskoristili da uspostave komunizam; on je sistemski razorio građanskog društvo koje smo počeli da stvaramo od kneza Miloša do 1945., – jer da bi država bila uspešna potreban je kontinuitet građanskog društva, autonomije struka, nezavisne institucije. Komunizam nas je  1945., vratio u sistem neučenja na greškama, otuda mi 81 godinu ponavljamo uvek iste greške. Da se prisetimo kako su od 1945., prošle neke naše ugledne žene? Kako je prošla jedna od najumnijih naših žena - mislilac - problem zla u pojedincu i društvu, koja se kretala na tragu Spinozine "Etike" - Ksenija Atanasijević - tvorac originalnog filozofskog sistema. Prva žena koje doktorirala na BU (1922.). Iako ju je Gestapo hapsio i nove vlast je hapsi. Dušan Nedeljković, dekan Filozofskog fakulteta, predsednik Komisije za ratne zločine, traži smrtnu kaznu za Kseniju Anastasijević. Ipak, izašla je iz komunističkog zatvora samo "lišena građanskih prava, a sve njene knjige (iz etike, o Spinozi, Đordanu Brunu...) stavljene su na listu zabranjenih"...Umire 1981. sahranjena je na beogradskom Novom groblju. Grobno mesto je prekopano i prodato novim vlasnicima. Slično kako je "uklonjena" Milica Jakovljević, Mir-Jam? Na sednici Saveza književnika YU 1946., Oskar Davičo potpisao joj je profesionalnu osudu: "Neki drugovi ne pišu borbeno, onako kako naša stvarnost zahteva. Oni ne pišu komunistički, pišu buržujski sentimentalno i sladunjavo, kao Mir Jam". Slično su prošle: Žanka Stokić, Isidora Sekulić... kažnenje su iz političkih i ideoloških razloga (nove vere) komunizma.

 

 

Zoran Stokić

24.02.2026.