Naučnici su izmislili
način da izbrišu loša sećanja: Da li bi trebalo to da radimo?
Autor:
Science Focus
18. maj. 2026. 19:43
LIFESTYLE
StunningArt/Shutterstock
Možda ćemo uskoro moći zauvek da izbrišemo bolna sećanja.
Ali zaboravljanje ima svoju cenu.
Stiv Ramirez dobro zna koliko bolna sećanja mogu biti
razorna. Godine 2015, dok je radio doktorat i proučavao manipulaciju sećanjima
kod miševa, njegov blizak prijatelj i kolega iz laboratorije, Su Liu, iznenada
je preminuo u 37. godini, prenosi Science Focus.
Progonjen uspomenama na prijatelja, Ramirez je teško
funkcionisao i na poslu i u svakodnevnom životu.
U početku je želeo da „otupi“ ta sećanja, što je delovalo
kao dobra ideja. Međutim, način na koji je to pokušao imao je ozbiljne
posledice - okrenuo se alkoholu i razvio težak problem sa pićem.
Tek 2021. godine shvatio je koliko je situacija ozbiljna.
Tokom jednog sasvim običnog dana u kancelariji pomislio je: „Popio sam tri
pića, a tek je 11 ujutru. Koliko još mogu da popijem danas, a da se uveče
potpuno ne raspadnem?“
Tada ga je pozvao centar za rehabilitaciju, nakon što su
zabrinuti prijatelji kontaktirali stručnjake u njegovo ime.
„Postalo mi je jasno da bih zbog rehabilitacije mogao da
izgubim posao, prijatelje i porodicu“, kaže Ramirez, danas profesor neuronauke
na Univerzitetu u Bostonu.
Nekoliko dana kasnije porodica i prijatelji organizovali su
intervenciju, a on je otišao na prvi grupni sastanak za odvikavanje. Od tada
više nije popio ni kap alkohola.
„Grupa mi je pružila povezanost sa ljudima koja mi je nedostajala
od Suove smrti“, kaže on.
Danas mu upravo ta bolna sećanja daju motivaciju za naučni
rad.
Brisanje ili menjanje sećanja
Istraživanja o „uređivanju“ sećanja još su u ranoj fazi i
većina eksperimenata sprovedena je na životinjama. Naučnici su otkrili da
sećanja nisu trajna i nepromenljiva - mogu da oslabe, ojačaju ili se izmene
svaki put kada ih prizovemo.
Sećanja se u mozgu čuvaju kao fizičke promene u moždanim
ćelijama i njihovim vezama. Tokom procesa koji se naziva rekonsolidacija,
nekoliko sati nakon prisećanja, sećanje postaje podložno promenama.
Još 2009. kanadski istraživači uspeli su da kod miševa
identifikuju moždane ćelije povezane sa strahom od električnog šoka, a zatim ih
hemijski unište. Nakon toga miševi više nisu pokazivali strah kada bi čuli zvuk
povezan sa šokom.
Kasnije su Ramirez i Liu otišli korak dalje - uspeli su da
„uključe“ određeno sećanje aktiviranjem moždanih ćelija svetlom, tehnikom
poznatom kao optogenetika.
Miševi su pokazivali reakciju straha čak i bez stvarne opasnosti,
samo zbog stimulacije određenih neurona. Naučnici su zatim uspeli i da ubace
lažna sećanja, ali i da negativne uspomene učine manje traumatičnim
povezivanjem sa pozitivnim emocijama.
Godine 2022. Ramirezov tim pokazao je da aktiviranje
pozitivnog sećanja tokom prisećanja negativnog može trajno smanjiti reakcije
straha.
Šta je sa ljudima?
Iako rezultati deluju revolucionarno, stručnjaci upozoravaju
da su ovakve intervencije kod ljudi još daleko.
„Ne želimo da invazivno menjamo ljudski mozak bez potpuno
sigurnog plana“, kaže Ramirez.
Umesto toga, naučnici razvijaju neinvazivne metode za
ublažavanje traumatičnih uspomena.
Jedna od najpoznatijih metoda je kognitivno-bihejvioralna
terapija (KBT), koja pomaže ljudima da promene način na koji doživljavaju
negativna sećanja.
Druga metoda, EMDR terapija, koristi pokrete očiju ili druge
stimulacije kako bi mozak „preradio“ traumatične uspomene i učinio ih manje
zastrašujućim.
Posebno zanimljivo istraživanje sprovela je profesorka Emili
Holms sa Univerziteta u Upsali. Ona je otkrila da igranje Tetrisa nakon
prisećanja traumatičnog događaja može značajno smanjiti flešbekove.
U studiji sprovedenoj među medicinskim sestrama tokom
pandemije kovida, broj flešbekova smanjen je sa prosečno 14 nedeljno na samo
jedan mesečno.
Da li bi trebalo da brišemo sećanja?
I Ramirez i Holms smatraju da je bolje ublažiti emocionalni
bol nego potpuno obrisati uspomene.
„Možemo smanjiti jačinu negativnih emocija, a da samo
sećanje ostane“, kaže Ramirez.
Stručnjaci upozoravaju i na etičke probleme. Ako bi neko
obrisao sećanje na zločin, kako bi svedočio na sudu? Kako bi istorija bila
zabeležena?
Osim toga, čak i kada mozak ne pamti traumu, telo je često i
dalje oseća.
Loša sećanja, koliko god bolna bila, često nas oblikuju, uče
nas i pomažu nam da donosimo bolje odluke u budućnosti.
„Umetnost, književnost i muzika često nastaju iz bola i
traume“, navodi autorka teksta.
Na pitanje da li bi izbrisao uspomene na smrt prijatelja,
Ramirez odmah odgovara:
„Nikada nisam želeo da izbrišem ta sećanja. Možda
razumevanje ne dolazi odmah, možda tek decenijama kasnije. Ali voleo bih da
verujem da je život dovoljno dug da tim uspomenama jednog dana damo dublji
smisao.“
***
Komentar
***
Problem anticipirala tako davno Meri Šeli - "Frankenštajn ili moderni Prometej" - roman pokreće pitanje o granicama naučnog eksperimentisanja, igranju životom i smrću i budućnošću čovečanstva. Fašizam, komunizam, neo-liberalizam i potrošačko društvo su raj za "čoveka-masu" (Ortega i Gaset "čovek masa - ima psihologiju deteta, veruje da ima samo prava a ni jedne obaveze")! Infiltrirao se u sve institucije čak i u naučne. Čovek masa je (i) naučnika sveo na specijalistu.
Ortega: "Ranije su se ljudi mogli podeliti na mudrace i
neznalice - ali specijalista se ne može podvesti ni pod jednu od te dve
kategorije. Nije mudrac, jer ništa ne zna o onome što ne ulazi u njegovu
specijalnost; ali nije ni neznalica, jer je ipak čovek od nauke i vrlo dobro
poznaje svoj mali deo svemira. On je mudrac-neznalica, u svim pitanjima koja ne
poznaje on se vlada ne shodno svom
neznanju, već samouvereno i drsko kao da je reč o pitanjima iz oblasti
njegove specijalizacije". Umesto da
poput naučnika (prirodnih nauka) koristi "metod opovrgavanja"
specijalista koristi - "metodom potvrđivanja" - traži samo one
primere koji potrvđuju njegovo mišljenje. Nažalost "Frankeštajn" može
biti, ne samo biološki "stvor" (Šelijeve), nego to mogu biti i
"šefovi države ala Frankenštajn", "mediji ala Frankeštajn",
"specijalisti ala Frankeštajn i tsl. Ortega je, početkom 20 veka, nudio
izlaz iz te šah-mat pozicije on je
čoveku-masi suprotstavio - duhovnog aristokratu - analizirajući katastrofalne
posledice "odsustva boljih", tvrdeći da masa ne može da stvori ni
organizovanu državu, ni umetnost, ni nauku.
Zoran Stokić
19.05.2026.
