"Ogovaranje"
*
"I dalje može da
nas šokira": Zašto je remek-delo "Orkanski visovi" toliko
pogrešno shvaćeno
Autor:
BBC
04. feb. 2026. 21:14
KULTURA
orkanski visovi
Warner Bros./Youtube
Još od kada je objavljena sredinom 19. veka, priča Emili
Bronte o strastvenoj ljubavi i nemilosrdnoj osveti podjednako je opčinjavala čitaoce
i zbunjivala kritičare.
Potpisan imenom „Elis Bel“, roman „Orkanski visovi“ dočekan
je podeljenim kritikama kada je prvi put objavljen 1847. godine, prenosi BBC.
Neki su bili nemilosrdni, zgroženi njegovom „brutalnom
okrutnošću“ i prikazom „poludivlje ljubavi“.
Drugi su, pak, priznavali „snagu i domišljatost“ knjige, kao
i „silovitu i istinitu karakterizaciju“. Mnogi su jednostavno tvrdili da je
roman „čudan“.
emili bronte
Branwell Brontë / Wikimedia Commons
Uprkos popularnosti gotičke književnosti tog vremena, možda
i ne čudi što su „Orkanski visovi“ šokirali čitaoce 19. veka, u periodu stroge
moralne kontrole.
„Ljudi nisu znali šta da rade s ovom knjigom, jer nema jasan
moralni ugao“, kaže Kler O’Kalahan, profesorka viktorijanske književnosti na
Univerzitetu Lofboro u Velikoj Britaniji i autorka knjige "Emily Brontë
Reappraised".
Tri godine nakon objavljivanja romana, Šarlota Bronte
otkrila je pravi identitet autora – Elis Bel zapravo nije bio muškarac, već
pseudonim njene mlađe sestre, Emili Bronte.
Šarlota je tvrdila da kritičari nisu bili pravedni prema
Emilinom delu:
„Nezrele, ali veoma stvarne moći otkrivene u 'Orkanskim
visovima' jedva da su bile prepoznate; njegov značaj i priroda bili su pogrešno
shvaćeni.“
Gotička priča o dve porodice smeštene na surovim jorkširskim
močvarama, „Orkanski visovi“ su vremenom postali klasično delo koje je
definisalo žanr – a ipak, Šarlotine reči i dalje zvuče istinito.
Danas se rediteljka filma "Saltburn" Emeral Fenel
sprema da prikaže svoju verziju ove priče, u filmu koji u bioskope stiže 13.
februara, sa australijskim glumcima Margot Robi u ulozi Ketrin Ernšo i
Džejkobom Elordijem kao Hitklifom.
Delimično kao odgovor na brojne kontroverze koje su
prethodile filmu – u vezi sa godinama i etničkim poreklom glavnih glumaca,
erotski nabijenim scenama i neautentičnim kostimima u trejleru – Fenel je
dodala navodnike naslovu, ističući da ona zapravo ne adaptira roman, već pravi
svoju verziju priče, jer je original „pregust, složen i težak“. Možda je u
pravu?
I zašto je ovaj „čudan“, ali zavodljiv roman od samog
početka zbunjivao obožavaoce, čitaoce i kritičare?
Priča o strasti i osveti
Fenel nije pogrešila kada govori o složenosti knjige. Njena
nelinearna, višeslojna struktura i više pripovedača mogu biti zbunjujući na
prvi pogled.
Zašto svi imaju ista imena? Koliko uopšte može biti Keti,
Ketrin, Lintonâ, Hitklifâ i Linton Hitklifâ na nešto više od 300 stranica?
„Orkanski visovi“ su, u suštini, priča unutar priče. Skačući
između prošlosti i sadašnjosti i obuhvatajući oko 30 godina, roman pripovedaju
Lokvud, Hitklifov stanar, i Elen Din (Neli), sluškinja u dve kuće – Traskros
Grejndžu i Orkanskim visovima. Oba pripovedača su nepouzdana.
Lokvud, gospodin iz Londona sa kompleksom superiornosti,
služi kao radoznali autsajder i posrednik kroz koga čitalac otkriva tajne
prošlosti.
Neli, koja te tajne razotkriva, pripoveda priču uz privid
savršenog pamćenja. Ona kontroliše narativ i često se meša tamo gde možda ne bi
trebalo – njene emocije prema nekim likovima i osuđivanje drugih jasno su
vidljivi.
Naravno, u romanu postoji neosporna romansa strast:
„Od čega god da su nam duše sačinjene, njegova i moja su iste;
a Lintonova je različita kao mesečev zrak od munje, ili mraz od vatre",
kaže Ketrin u knjizi.
Ali neki čitaoci su se možda uhvatili samo za to,
zaboravljajući ono što sledi.
Brzo postaje jasno da je Hitklif više izmučeni antiheroj
nego romantični junak. Ni Ketrin nije laka – ona je melodramatična i
zlopamtilo.
dzejkob elordi orkanski visovi
Warner Bros./Youtube
Njihova neraskidiva veza, iako snažna i večna, osuđena je na
propast – a njihova beskrajna patnja stvara generacijski ciklus zlostavljanja i
razaranja koji vapije da bude prekinut.
Struktura „Orkanskih visova“ vešto podržava ove teme strasti
i osvete. Prvo izdanje bilo je podeljeno u dva toma, što se može tumačiti kao
generacijska podela – prvi se fokusira na Ketrin i Hitklifa, drugi na njihovu
decu.
Bronte u prvom tomu gradi naše saosećanje prema Hitklifu.
Kada kao siroče dolazi u Orkanske visove, on je drugačiji, „dronjavi, crnokosi
dečak… tamnoputi Ciganin po izgledu“. Ketrin ga čak i pljuje.
Kasnije ga fizički zlostavlja njegov pijani usvojeni brat
Hindli, koji ga tretira kao slugu.
Tokom celog romana nazivan je „prljavim“.
Njegova jedina uteha je Ketrin, s kojom luta divljim
močvarama. Ipak, uprkos njenoj izjavi „Ja sam Hitklif… on je više ja nego što
sam ja sama“, i delimično zbog pogrešno načutog razgovora, ona se udaje za
bogatog Edgara Lintona iz Traskros Grejndža.
Hitklifova osveta Edgaru i Ketrin se pojačava u drugoj
polovini romana, nakon njene smrti.
Bronte do krajnjih granica testira svako saosećanje koje
čitalac možda ima prema Hitklifu, dok njegova monstruozna tiranija zavlada.
On fizički i psihički zlostavlja svoju ženu Izabelu
(Ketrininu snaju) kroz gnusne postupke, poput vešanja njenog psa.
On takođe zlostavlja decu porodice. Hindlijev sin Hereton
primoran je da radi kao sluga, baš kao što je Hitklif bio u detinjstvu.
Otima Keti Linton, ćerku Ketrin i Edgara, i primorava je da
se uda za njegovog sina, Lintona Hitklifa, kako bi osigurao vlasništvo nad
Traskros Grejndžom. Svaki njegov potez je promišljen, proračunat i osvetnički.
Složeno nasleđe romana
Neke filmske i televizijske adaptacije u potpunosti su
preskočile drugu polovinu "Orkanskih visova", verovatno zbog njene
surovosti i složenosti – film Vilijama Vajlera iz 1939, nagrađen Oskarom,
završava se ubrzo nakon Ketrinine smrti, sa njenim duhom i Hitklifom koji
lutaju močvarama.
Film Roberta Fjosta iz 1970. sa Timotijem Daltonom takođe se
završava njenom smrću, kao i film Andree Arnold iz 2011, koji najveći deo
vremena posvećuje mladim Ketrin i Hitklifu.
Međutim, njena smrt se dešava na polovini romana, pa su
mnoge adaptacije izostavile još oko 18 godina radnje, ublažavajući kraj i
„čisteći“ njegove najmračnije delove.
Nekolicina je pokušala da prikaže celu priču – uključujući
BBC-jevu seriju iz 1967. godine, koja je inspirisala Kejt Buš da napiše svoj
hit iz 1978.
Ipak, BBC-jeva mini-serija iz 1978. (zahvaljujući
petočasovnom trajanju) smatra se najvernijom celom tekstu.
Ignorisanje drugog dela knjige „ne funkcioniše“, kaže
O’Kalahan.
„Ljubav i osveta su pogonsko gorivo romana… nema granice
dubinama do kojih će Hitklif ići da bi naterao ljude da plate", navodi
ona.
Hitklif živi život ispunjen mukom i neobuzdanom tugom, ali
tu patnju nanosi svima oko sebe, bez ikakvog kajanja.
Time što ne ispravlja njegove grehe i dopušta mu da umre bez
dodatne kazne, Bronte, kaže O’Kalahan, postavlja čitaocu složenija pitanja
umesto da nudi odgovore: šta je ljubav? Da li brak kao institucija funkcioniše?
Koje su granice nasilja?
To je deo složenog nasleđa romana.
„Popularna kultura nam govori da je ovo velika romansa… kada
se čitaoci prvi put susretnu s njim, to ih zbuni, jer je knjiga potpuno
drugačija. I dalje ima sposobnost da šokira i, mislim, kao i Vitorijanci, još
se borimo s tim kako da je definišemo i šta da radimo s njom“, kaže O’Kalahan.
Još jedna česta zabluda je da je roman beznadežno mračan,
dok je u nekim trenucima zapravo prilično duhovit.
Neli i Zila, dve sluškinje, veliki su ogovarači. Linton
Hitklif je cmizdrav, bolešljiv i razmažen dečak koji kod čitaoca izaziva
kolutanje očima. A kada uspete da razumete šta poljski sluga Džozef govori kroz
svoj teški jorkširski dijalekat, on je često duhoviti cinik koji nikada nema
ništa lepo da kaže.
I Lokvudova snobovština je zabavna.
„On je kao lik iz romana Džejn Ostin koji je zalutao u svet
Bronteovih, i to mi je urnebesno. Ako ovu knjigu čitate kao neku vrstu gotičke
satire, bar delimično, to je sasvim drugačija knjiga. Ali ljudi je shvataju
vrlo, vrlo ozbiljno. Apsolutno su uvereni da su ovo stvarni likovi, a ne
gotičko, prenaglašeno delo", kaže O’Kalahan.
Emili Bronte nikada nije doživela uspeh svog jedinog romana,
ali znamo da je čitala prve kritike.
Njen pisaći sto nalazi se u Muzeju parohije Bronte u Hortou
i u njemu se nalazi pet isečaka kritika "Orkanskih visova", uglavnom
negativnih.
Umrla je u 30. godini od tuberkuloze, oko godinu dana nakon
objavljivanja romana. Za sobom je ostavila remek-delo.
Jedan anonimni kritičar je u januaru 1848. pisao o
"Orkanskim visovima":
„Nemoguće je početi a ne završiti je, i podjednako je
nemoguće odložiti je posle i ne reći ništa o njoj.“
***
Komentar
***
Ogovaranje je lepak koji je držao društvo
na okupu od davnina. Jezik služi za održavanje zajednice. Tek je razvoj jezika
omogućio da se obezbedi društvena kohezija u većim grupama. Jezik nam
je omogućio da
istovremeno interagujemo sa više pojedinaca i razmenjujemo informacije o stanju
naše zajedice. Evolucija jezika je umešena
na kvascu koji se zove "ogovaranje"! Komunikacija putem ogovaranja vrti se oko
pitanja šta je "normalno" i dozvoljeno, a šta je možda
neprihvatljivo. Kada se razmenjuju zapažanja i mišljenja o ponašanju drugih, progovara
se o društvenim normama. I danas u svetu više od 60 % svakodnevnih
razgovora osobe je "ogovaranje"!
Zoran Stokić
5.02.2026.
