Stres, usamljenost i anksioznost možda nisu samo lični problemi: Šta savremeni život radi našem umu?

Autor:

author

author

Science alert

,

N1 Beograd

|

02. avg. 2026. 07:29

|

LIFESTYLE

 

Dodajte N1 u omiljeni Google izvor

Više

Podeli

 

Facebook

X

Mail

Njujork, Njujork, SAD - 16. jun 2024: Ljudi hodaju Petom avenijom između 57. i 58. ulice.

Shutterstock/DW labs Incorporated

Pokušajte da se setite poslednjeg dana koji nije bio prepun obaveza, ljudi koje treba da vidite i mesta na koja treba da odete. Da li je to bilo juče? Tokom protekle nedelje? Ili toliko davno da se više ni ne sećate?

 

Oglas

 

Za mnoge od nas savremeni život može da izgleda kao niz užurbanih dana koji se smenjuju jedan za drugim.

 

U novom radu, objavljenom u časopisu „Bihevioralne nauke“ (Behavioral Sciences), naučnici iz institucija u Singapuru analizirali su prethodna istraživanja i teorije kako bi izneli sledeći argument - naš brzi napredak kao vrste doveo je do toga da naša tela i umovi više nisu u stanju da održe korak.

 

Kako prenosi Science alert, suština njihove pretpostavke glasi ovako: ljudi su evoluirali kako bi živeli u malim grupama poznatih osoba i reagovali na neposredne, prepoznatljive pretnje.

 

thumbnail

Trebješanin: Srbija dugo patila od naučene bespomoćnosti, studentski protesti promenili taj osećaj

ZDRAVLJE

|

15. jun

thumbnail

Burnout: Pet načina na koje hronični stres utiče na mozak i kako izaći iz začaranog kruga

LIFESTYLE

|

31. mar

Danas živimo u ogromnim zajednicama, neprestano smo povezani i suočeni s mnoštvom pritisaka koji se međusobno preklapaju i stvaraju pojačan osećaj konkurencije.

 

Ova „evolutivna neusklađenost“ dovodi do značajnih problema sa fizičkim i mentalnim zdravljem, sugeriše nova studija – od gojaznosti do anksioznosti.

 

„Stres, usamljenost i anksioznost često se posmatraju kao lični problemi ili problemi povezani s načinom života, ali oni takođe mogu da odražavaju neusklađenost između okruženja u kojima ljudi žive i uslova za snalaženje u kojima su naši umovi i tela evoluirali“, kaže psihološkinja životne sredine Sara Čan sa Singapurskog univerziteta za tehnologiju i dizajn (SUTD).

 

„To znači da ne bi trebalo da razmišljamo samo o otpornosti pojedinaca već i o načinu na koji su gradovi i zajednice projektovani.“

 

Istraživači navode da su naši instinktivni odgovori usavršavani tokom stotina hiljada godina evolucije, ali da ne funkcionišu jednako dobro u savremenom okruženju koje se razvilo tokom proteklih nekoliko vekova.

 

turista, mobilni telefon, mapa, plan grada Shutterstock dpVUE.images

Shutterstock dpVUE.images

Na primer, pre pojave interneta bilo je lakše razumeti sopstveni položaj u grupi. Sada se neprestano upoređujemo s dugim spiskom prijatelja, rođaka, poznatih ličnosti i neznanaca.

 

„Konkurencija nije nova, ali savremeni život može da učini da ona deluje neprestano“, kaže istraživački psiholog Hoze Jong sa Univerziteta Džejms Kuk u Singapuru.

 

„Evolutivna perspektiva može da pomogne u objašnjavanju zašto ljudi tako snažno reaguju na poređenje i strah da će zaostati, čak i kada ti signali dolaze od neznanaca ili sa ekrana, a ne iz male društvene grupe.“

 

Tu su zatim i kumulativni efekti problema kao što su klimatske promene, globalne pandemije, ekonomska nestabilnost i tehnološki poremećaji, poput razvoja veštačke inteligencije – nešto što istraživači opisuju kao „polikrizu“.

 

„Ovi događaji – od velikih globalnih potresa do njihovih psihosocijalnih posledica – sve češće se prepoznaju kao međusobno povezani na način koji uzajamno pojačava njihovo pojavljivanje“, pišu istraživači u objavljenom radu.

 

thumbnail

Stručnjaci zabrinuti: Generacija Z prepušta teške razgovore veštačkoj inteligenciji

SCITECH

|

14. mar

„Na primer, rast troškova života i sve veća ekonomska nejednakost – pogoršani finansijskim krizama i događajima kao što je pandemija kovida 19 – povećavaju nesigurnost ljudi u pogledu finansija i društvenog statusa. To ih zatim podstiče na postupke koji dovode do sagorevanja, smanjenja prosocijalnog ponašanja i dodatne nesigurnosti, stvarajući povratne sprege koje pojačavaju konkurenciju u društvu i doprinose ekonomskoj stagnaciji ili padu.“

 

I prethodne studije bavile su se ovim idejama, ukazujući na to da život u prenatrpanim gradskim sredinama čini da se naša tela osećaju kao da su neprestano izložena napadu, kao i da savremena kultura zapravo nadmašuje faktore životne sredine kada je reč o uticaju na našu vrstu kroz evoluciju.

 

Istraživači su svoj koncept nazvali Hipoteza društvene evolutivne neusklađenosti i konkurencije (SEMCH) i smatraju da bi njegovo bolje razumevanje moglo da pomogne u suočavanju s nekim od psiholoških problema našeg vremena.

 

Žena, park, uživanje, shutterstock_2656241771

Shutterstock/Marina April

Postoje i posledice po projektovanje gradova i urbanih sredina. Prostori mogu da budu osmišljeni tako da deluju manje prenatrpano i opterećujuće, a korišćenje prirodnih prostora i zelenijeg okruženja predstavlja očiglednu polaznu tačku.

 

Isto važi i za digitalne prostore. Istraživači ne tvrde da bi trebalo da poništimo digitalni napredak, već da bi digitalna okruženja trebalo osmisliti tako da smanjuju osećaj konkurencije umesto da ga podstiču.

 

Istraživači sada žele da neke od ovih ideja budu proverene u daljim studijama – kroz testiranja u stvarnim uslovima koja bi pokazala kako naše okruženje utiče na naše blagostanje.

 

„Moramo da osmislimo intervencije koje će delovati u skladu s našom evolutivno oblikovanom ljudskom prirodom, umesto protiv nje“, kaže Jong.

 

 

***

Komentar

***

 

Ovakva i slična istraživanja su u 20 i 21 veku trebala da premreže Zemlju, umesto toga ratovi/mržnja i tsl., da vidimo da li možemo u neverovatnom cajtotu (u kome živimo i radimo – u kome su naše neuronske mreže u "KRATKOM SPOJU") nađemo rešenje kako da preživimo kao vrsta!

Nismo shvatili najvažniju lekciju života: biologija nas drži "na povodcu" i dozvoljva nam da odlutamo samo do određene tačke od onoga što jesmo. Možemo da dizajniramo svoj život kako god želimo, ali da li ćemo napredovati ili involuirati zavisi od toga koliko dobro taj život odgovara ljudskim biološkim predispozicijama – čovek je mikronski delic, biološke evolucije primata (šire sisara) koji se razvija preko 50 miliona god. Ljudska psihologija (sa sve empatijom) "oblikovana" je u toj dugoj evoluciji milionima godina unazad u malim zajednicama. Otuda i naš "društveni kapital": osećaj sigurnosti koji proizilazi iz - predvidljivog okruženja. Nažalost - tempo ubrzanja – je postao autonoman. Ubrzanje tempa života svakog od nas postoji  jer obavljamo sve više akcija za manje vremena. Ubrzani tehnološki i društveni napredak proizvode - "smanjenje sadašnjosti" - na primer, to vas "tera" da stvarate što više komunikacionih jedinica i tsl. Živimo u režimu "velikih brojeva" koje ima svoj "prostorno-vremenski režim"; percepcija i organizacija prostora i vremena u društvenom životu "velikih brojeva" potpuno je promenjena u odnosu na naše živote kada smo bili deo "malih brojeva".  Sve se potpuno ubrzano menja, a mi nismo u stanju KAO VRSTA - biološki - to da savladamo.

 

Zoran Stokić

2.08.2026.

 

Da li je Odisej zaista bio heroj? Klasičari tvrde da je Homerov junak vekovima pogrešno shvatan

Autor:

National Geographic

N1 Beograd

01. avg. 2026. 07:29

KULTURA

Britanska novinarka i profesorka, stručnjakinja za Novi zavet, Kandida Mos razgovarala je, povodom premijere Nolanove „Odiseje", sa klasičarima koji tvrde da je Homerov junak vekovima pogrešno tumačen kao uzorni heroj.

 

Vekovima je Odisej važio za oličenje grčkog heroja – briljantnog vojskovođu, odanog muža i oca koji je deceniju pokušavao da se vrati svojoj porodici. Međutim, Kandida Mos u svojoj analizi navodi da pažljivo čitanje Homerove „Odiseje“ otkriva znatno složenijeg junaka, čija su nasilnost, hvalisavost i moralno upitni postupci često ostajali u drugom planu.

 

„Dominantna zabluda o Odiseju jeste da je on dobar čovek“, rekla je Elenor Martin, doktorandkinja klasičnih studija koja predaje klasičnu mitologiju na Univerzitetu Jejl.

 

Povodom premijere filma „Odiseja“ Kristofera Nolana, Mos je razgovarala sa grupom klasičara, među kojima je bio i Džoel Kristensen, autor knjige Why Odysseus? Survivor, Scoundrel, (Anti)hero. Kako piše, sagovornici su govorili o poruci Homerovog epa i razlozima zbog kojih se Odisej toliko često pogrešno tumači.

 

Da li je bio briljantan vođa?

Kristensen ne osporava da je upravo Odisej osmislio Trojanskog konja.

 

„Pakleno je pametan“, rekao je on, ali dodaje da ga to ne čini nužno dobrom osobom, niti mudrim čovekom.

 

Prema rečima Mos, Kristensen smatra da je dugotrajno Odisejevo putovanje nazad na Itaku posledica upravo njegovih mana – pre svega hvalisavosti i kršenja pravila gostoprimstva.

 

Autorka podseća da je jedna od najpoznatijih epizoda u „Odiseji“ susret sa Kiklopom Polifemom. Iako Polifem pojede nekoliko Odisejevih ljudi, što predstavlja grubo kršenje antičkih pravila gostoprimstva, Odisej se prethodno krišom uvukao u njegovu pećinu, ukrao zalihe, a zatim ga oslepio kolcem.

 

Vanredna profesorka istorije na Univerzitetu Ajova Sara Bond smatra da je presudan trenutak usledio tek nakon toga.

 

„Na kraju je upravo oholost zbog koje je izazivao Polifema nakon što ga je oslepio dovela Odiseja u nevolju“, rekla je Bond.

 

Kako navodi Mos, pošto je Polifem bio Posejdonov sin, upravo bes boga mora postaje glavni razlog prepreka koje Odisej kasnije susreće na putu kući.

 

„Ponos je bio Odisejev pad“, rekla je Bond. „Ali ovo je i dobra lekcija da ne uzimate tuđi sir.“

 

Narkolepsija i dvostruki standardi

Mos dalje piše da Odisej, uprkos brojnim pokušajima da ostane budan, ima običaj da zaspi u najgorim mogućim trenucima.

 

Nakon što je od boga Eola dobio vreću sa čarobnim vetrovima, zamalo je uspeo da dovede svoju posadu kući. Brodovi su već bili nadomak Itake, ali je Odisej zaspao. Njegovi ljudi otvorili su vreću, jer im je Odisej prethodno slagao šta se u njoj nalazi, nakon čega ih je oluja vratila na Eolovo ostrvo, gde im bog više nije želeo pomoći.

 

Autorka navodi da je jedna od važnih tema „Odiseje“ upravo postojanje različitih standarda za različite ljude.

 

Dok Odisejevi ljudi prolaze pored sirena sa pčelinjim voskom u ušima, Odisej sebi dopušta da sluša njihovu pesmu.

 

Mos takođe ukazuje na još jedan primer dvostrukih aršina. Ako se čitaocu čini da je Kiklop zaslužio kaznu zato što je goste pretvorio u plen, treba imati u vidu da Odisej po povratku na Itaku ubija prosce koje zatiče u svojoj kući, a u Homerovom epu naređuje i vešanje porobljenih žena koje su bile primorane na veze sa njima.

 

Kristensen smatra da je to važna moralna nedoslednost.

 

„Prosci imaju mnogo veće pravo da budu u Odisejevoj kući nego što je Odisej imao pravo da bude u Kiklopovoj. Od nas se očekuje da nam to bude prihvatljivo zato što Kiklop nije ljudsko biće koje živi u gradu“, rekao je on za National geographic.

 

Mos napominje da je Nolan taj deo priče izmenio u filmu, ali da porodice pobijenih prosaca u Homerovom epu nikada ne dobijaju priliku za pravdu ili razrešenje – od njih se jednostavno očekuje da zaborave šta se dogodilo.

 

Da li je zaista bio odan suprug?

Mos piše da se Odisej među romantičarima često predstavlja kao simbol bračne vernosti, iako se pritom zanemaruje činjenica da je sedam godina proveo sa nimfom Kalipso.

 

Homer navodi da ju je napustio tek kada mu je prestala da bude „prijatna“.

 

Drugim rečima, dosadila mu je.

 

Prema rečima autorke, dodatna pitanja otvara način na koji Odisej kasnije Penelopi objašnjava svoj boravak kod Kalipso.

 

Odisej tvrdi da je odbio njenu ponudu besmrtnosti i večne mladosti, ali Kristensen smatra da pažljivo čitanje grčkog originala pokazuje da to nije sasvim tačno.

 

Kako objašnjava, Kalipso jeste govorila da želi da Odiseja učini besmrtnim i večito mladim, ali mu je zapravo ponudila samo besmrtnost.

 

Mos navodi da to nije beznačajna razlika.

 

Kristensen podseća da su i Odisej i Kalipso poznavali mit o Titonu, trojanskom princu kome je boginja zore Eos podarila besmrtnost, ali je zaboravila da mu obezbedi i večnu mladost. Titon je nastavio da stari, postao nemoćan, a prema jednoj verziji mita pretvorio se u cvrčka.

 

Po Kristensenovom tumačenju, Odisej nije odbio božanski život iz ljubavi prema Penelopi, već mogućnost da zauvek živi kao oronulo biće.

 

Penelopi je, međutim, svoju odluku predstavio kao dokaz bračne vernosti.

 

Mos ukazuje da Homer nikada ne otkriva kako je Penelopa reagovala.

 

„Volim da mislim da je samo zakolutala očima i rekla: 'Posle dvadeset godina i dalje pričaš gluposti'“, rekao je Kristensen.

 

Autorka dodaje da se pitanje može postaviti i kada je reč o Odiseju kao ocu.

 

Na početku epa Telemah obilazi ljude koji su poznavali njegovog oca pokušavajući da sazna da li je živ i kakav je zapravo bio čovek koji je otišao dok je on još bio beba.

 

„Svakako, Odisej je bio usredsređen na Trojanski rat, ali zar bi ga ubilo da pokuša da pošalje neko pismo? Da, jeste bronzano doba, ali Mesopotamci i Egipćani redovno šalju pisma čak i vekovima pre navodnih događaja Trojanskog rata“, rekla je Bond.

 

 

Menjalo se i značenje reči „heroj“

Mos navodi da deo zabune proizlazi i iz toga što se tokom vekova menjalo značenje same reči „heroj“.

 

Klasičarka Arum Park sa Univerziteta Arizona podseća da je u antičkoj Grčkoj heroj jednostavno bio „slavni smrtnik iz mitske prošlosti“, a ne nužno moralni uzor.

 

Martin i Kristensen, piše Mos, takođe ukazuju da nije izvesno da su stari Grci uopšte smatrali svoje heroje dobrim ljudima.

 

Kristensen podseća da su grčki tragičari u petom veku pre nove ere posebno isticali Odisejeve mračnije osobine i predstavljali ga kao veštog govornika sa sumnjivim motivima.

 

Prema njegovim rečima, današnja predstava o Odiseju velikim delom potiče od rimskih stoika.

 

„U delima Seneke i Cicerona Odisej postaje cenjen zbog sposobnosti da odoli iskušenjima, izdrži patnju i ostane veran svojoj misiji.“

 

Mos navodi da Kristensen razlog za to vidi u činjenici da Rimljani, baš kao ni mnogi savremeni čitaoci, uglavnom nisu čitali celu „Odiseju“, već samo njene odlomke u okviru školovanja i retoričke obuke.

 

Odisej je, kako dalje piše autorka, preko Boetija postepeno ušao i u hrišćansku tradiciju kao uzor u odupiranju sirenama.

 

Kristensen smatra da je i to pogrešno tumačenje.

 

„To je besmislica, jer on nije pokušavao da im odoli. Odisej je bio vezan za jarbol. Namestio je situaciju u kojoj nije mogao da ode do njih“, rekao je on.

 

Mos u svom tekstu za National geographic zaključuje da je Odisej vremenom postajao sve sličniji hrišćanskom idealu vrline, iako se takva slika ne poklapa u potpunosti sa Homerovim epom.

 

Kada je reč o samoj poruci „Odiseje“, Kristensen smatra da je to pre svega priča o traumi, preživljavanju i pronalaženju sopstvenog identiteta kroz odnose sa porodicom i prijateljima.

 

Po njegovom mišljenju, Odisej nije svetac, već antiheroj, figura nalik Volteru Vajtu, Toniju Sopranu ili Betmenu.

 

„Odisej, Ahilej i svi junaci herojskog doba istovremeno su ono na šta treba da se ugledamo i ono što treba da izbegavamo“, zaključio je Kristensen.

 

 

 

***

Komentar

***

 

 

Etimologija imena "Odisej" je nepoznata. Homer je pokušao u XIX knjizi da o tome nešto kaže. Do danas su se iskristalisala dva traga – prvi kaže da je to onaj "koji mrzi i koji je omražen"; drugi trag kaže - da to ime nepotiče iz Grčke već iz regiona Male Azije, gde je "Odisej" bilo ime boga mora, koji je, nakon invazije indoevropskog stanovništva, asimilovan u lik Posejdona. Ovo, dakle, sugeriše da vuče korene iz drevnih priča o pomorstvu. Bilo kako bilo sve predhodne ljudske kulture tumačile su ljudski svet kao deo božijeg kosmičkog poretka u kojem se isti redosledi događaja uvek ponavljaju. Grčka je kultura apercepcijom političkog prekinula taj „večni lanac događanja“ i otvorila mogućnost početka koji zavisi od odluke i promišljanja ljudi. Upravo je to glavna karakteristika grčkog života.  Aristotel je u „Atinskom ustavu“ opisao kako Solon kudi građane da bi mnogi od njih voleli da se „stvari u polisu same od sebe odvijaju“ (automatski po kosmičkom poretku) i on  je od nih tražio da svojim delovanjem  - postanu politička bića – koja bi svojim činjenjem (delovanjima, suđenjima, odlukama) mogli da prekinu lanac nužnog odvijanja događaja – i postanu kretori svojh životnih trajektorija - poput Odiseja.

 

Zoran Stokić

2.08.2026.

 

 

DS odala poštu Đinđiću uz poruku da njegove ideje o modernoj Srbiji obavezuju na borbu

Autor:

author

Beta

|

01. avg. 2026. 17:16

|

VESTI

|

2

komentara

 

Dodajte N1 u omiljeni Google izvor

Više

Delegacije Demokratske stranke (DS) predvođena njenim predsednikom Srđanom Milivojevićem, uz poruku da ideje Zorana Đinđića o modernoj Srbiji obavezuju na borbu, danas je - na dan kada je on rođen 1952, položila cveće u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju na grob premijera i tog svog nekadašnjeg predsednika, ubijenog 2003. godine.

Pročitaj više:

https://n1info.rs/vesti/ds-odala-postu-djindjicu-uz-poruku-da-njegove-ideje-o-modernoj-srbiji-obavezuju-na-borbu/

 

 

***

Komentar

***

 

 

 

Srbija bila i ostala čuvar depostskog mrca! Naš Gordijev čvor je smišljen 1986., "i posle Tita Tito" (ali koji Tito?). Sa čela Srbije je skolonjen Ivan Stambolić  (kasnije Đinđić) i propušten Milošević (i nastavljači). Duboka država koja je nastala 1945., je procenila da je Ivan psihički zdrava i uravnotežena osoba koja - stavlja život - ispred ideologije te da kao takav neće Srbiju voditi u rat, izabrali su Slobodana jer bio komunistički aparačik, vernik (antiempirijske) ideologije - te da će on zarad ideoloških interesa (Kominterne) u sinergiji sa njegovom psihom – njegovim strahovima, njegovim ambicijama, ličnim intresima odvesti Srbiju u rat. Otuda kada je 1989., pao berlinski zid, za S.M., to se nije dogodilo, on je branio komunizam u YU i SSSR ratom. Druge republike i pokrajine u YU su htele tranziciju komunizma u liberalno građansko demokratsko društvo - gde niko neće biti iznad Zakona, gde ideologija neće biti iznad empirije.  Ovde se 1986-2026 u medijima, kulturi, školama i drugde narodu utiskuje u glavu tzv. - "samoispunjavajuće proročanstvo" - koje treba da Slobine laži (laži duboke države - o nužnosti rata) pretvore u istinu. 

"Samoispunjavajuće proročanstvo" se javlja  kada LAŽNA definicija situacije (da smo ugroženi) a koja je zatim izazvala ratničko ponašanje (koje je potpuno razorilo društva u Srbiji) 

– agitpropagandom decenijama pokušavaju da prikažu kao ISTINU (tu početnu laž pokušavaju da pretvore u istinu) – i da tako "operu" svoje biografije tj. da aboliraju pogrešne političke poteze koje su vukli decenijama. Pošto je izostao 6 oktovar Gordijev čvor nije PRESEČEN - Zoran je ubijen, kao i Ivan Stambolić.

 

Zoran Stokić

1.08.2026.

 

Izmene Zakona o obrazovanju i vaspitanju: Roditeljima i učenicima ograničen uticaj, nastavnici bez licence ako ne poslušaju direktora

 

Autor:

N. V. O.

30. jul. 2026. 16:22

VESTI

20

komentara

Reprezentativnim sindikatima predstavljen je Nacrt izmena Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, kako bi se o njemu izjasnili. I dok sindikati navode da su aktivno učestvovali u njegovom pisanju u delu koji se tiče unapređenja prava zaposlenih u prosveti, ističu da o ostalim izmenama ne mogu da iznesu stav. A ostale izmene tiču se smanjenja sastava i ograničenja rada saveta roditelja i učeničkih organizacija, zbog čega je predloženi zakon u delu javnosti ocenjen kao - osveta nastavnicima, roditeljima i đacima za obustavu nastave i blokade krajem 2024. i tokom 2025. godine.

Pročitaj više:

https://n1info.rs/vesti/izmene-zakona-o-obrazovanju-i-vaspitanju-2026/

 

 

***

Komentar

***

 

 

Nije im dovoljno što drže druge segmente društva koje nas održavaju u ratnoj prihozi i neurozi žele da školu pretvore u instituciju stvaranja ratničke svesti; 

umesto saradnje, simbioze, znanja, tolerancije, kritičkog mišljenja,  deca će biti "vaspitavana" dosetkama ala Brana Crnčević "rat je otac svih stvari", "čovek je čoveku vuk", "rat kao nastavak politike drugim sredstvima", "rat kao prirodno stanje". 

Nije im dovoljno što korite medije već 37 godina za promociju (svih oblika nasilja) jer znaju da medijski prikaz nasilja povećava  društvenu agresiju jer utiče na ponašanje ljudi - jer se plaše - da će im škola poput zidanja Skadra na Bojani porušiti ratničku ideologiju. 

Zašto je sa čela Srbije skolonjen Ivan Stambolić  (Đinđić) i propušten Milošević (i nastavljači)? 

Zato što je jezgro despotke staljinističke  vlasti  od 1945., procenilo da je Ivan psihički zdrava i uravnotežena osoba koja - stavlja život - ispred ideologije te da kao takav neće Srbiju voditi u rat, izabrali su Slobodana jer bio komunistički aparačik, vernik (antiempirijske) ideologije - te da će on zarad ideoloških interesa (Kominterne) u sinergiji sa njegovom psihom – njegovim strahovima, njegovim ambicijama, ličnim intresima odvesti Srbiju u rat. Otuda kada je 1989., pao berlinski zid, za S.M., to se nije dogodilo, on je branio komunizam u YU i SSSR ratom. Druge republike i pokrajine u YU su htele tranziciju komunizma u liberalno građansko demokratsko društvo - gde niko neće biti iznad Zakona, gde ideologija neće biti iznad empirije. Gde se u medijima, kulturi, školama neće propagirati – "samoispunjavajuće proročanstvo" - koje treba da Slobine laži (o nužnosti rata) pretvore u istinu. 

"Samoispunjavajuće proročanstvo" se javlja  kada lažna definicija situacije (da smo ugroženi) izaziva ponašanje (ratničko) koje transformiše originalne lažne koncepcije u istinite.

 

Zoran Stokić

30.07.2026.

 BDP

*

Nastavljena sednica Skupštine o nepoverenju Vladi: "Na šta je tačno Macut ponosan?" 

(BLOG)

 

Autor:

N1 Beograd

FoNet

Beta

28. jul. 2026. 10:05

16:53

VESTI

76

komentara

 

Skupština Srbije nastavila je danas vanredno zasedanje raspravom o predlogu opozicije za izglasavanje nepoverenja Vladi Srbije, koju je prvog dana obeležilo četvoročasovno izlaganje predsednika Narodnog pokreta Srbije Miroslava Aleksića u ime predlagača.

Pročitaj više:

https://n1info.rs/vesti/blog-nastavljena-sednica-skupstine-o-nepoverenju-vladi/

 

 

***

Komentar

***

 

 

Ukupni nominalni BDP u milijardama $ (zemlje srodne nama):  Holandija 1.450; Švajcarska 1150; Švedska 760; Belgija 695; Austrija 623; Norveška 560; Rumunija 480; Češka 432; Mađarska 271; Slovačka 168; Bugarska 148; Hrvatska 117; a Srbija 90 (a i taj bruto domaćeg proizvoda je (naduvan) on je zapravo ½; naš domet je svega 45)! Kada su nas drugi (na vreme) - dobronamerno – pokazali u "ogledalu"  - slika nam se nije dopala; pa umesto da greške popravljamo, nadoknadimo vekove atavizma, prvo stvorimo - građansko društvo - koje je u stanju da servisira civilizovanu državu, krenuli smo prečicama "trećim okom" (neepirijskim ideologijama Vladike Nikolaja i Kominterne) koje su - da bi laž pretvorile u istinu - žrtvovale empiriju. A bez empirijskih kriterijuma istine krećemo se kao guske u magli. Dr Arčibald Rajs "Čujte Srbi" 1918., dr Hanter "Epidemija tifusa i povratne groznice u Srbiji 1915."(misija krune i vlade VB koja nam je omogućila da biološki preživimo) – simbolički/empirijiski su nam ukazali da smo u društvenom smislu na nivou deteta od tri godine, nespobni da samostalno preživimo.  A mi iako takvi - odmah smo potrčali da se mešamo u živote velikih sila i za 100 godina uspeli da se zamerimo dvema: SSSR (primamo Vrangelovu carsku belogardejsku vojsku 1922.) i SAD (nepriznajemo da je 1989. pao berlinski zid). Umesto mira i razvoja nepostojeće kritične mase društva - ti hrliš u ratove. I dokle smo stigli posle 37 godina novih ratova? U ubrzanu involuciju!

 

Zoran Stokić

28.07.2026.

 

Svi Srbi pod jednim šatorom

 

Branko Miljuš

Danas 27.07.2026.18:10

Prati Danas.rs na Google-u

Više

Svi Srbi pod jednim šatorom 1

foto FoNet/Instagram predsednika Srbije

 

Kremansko proročanstvo Tarabića da će svi Srbi stati pod jednu šljivu Vučić pokušava da ostvari tako što sve Srbe gura pod šator. Oni koji neće pod šator za predsednika Srbije nisu Srbi.

 

Osim šatora, Vučić u kampanji za izbore, koji samo što nisu, nudi novi portal, čudnog naziva – „Ko si bre ti“. Na tom portalu, građani Vučiću anonimno mogu da prijave sve one likove kojima je on omogućio da kradu i bahate se bez straha od zakona jer su oni njegovi. Broj prijava na tom portalu sa kojim se Vučić svakodnevno hvali, priznanje je da su i institucije sahranjene i predate u ruke likovima poput Krička koji se krije iza uniforme koje nije dostojan jer je devojci pretio silovanjem.

 

Tako je Vučić Srbiju pretvorio u šatorsku naseobinu iz koje arlauču zaboravljene pevaljke i nove nade mužičkog neukusa dok ritam vašaru daje prvi lažov Srbije Dragan Informer Vučićević koji skače po stolovima i kiti muzičare. Generalna proba je bila Ćacilend. U takvoj naseobini pravda postoji samo ako je Vučićeva. Tako smo uz pomoć portala od suda partije za koji je Vučić rekao da će reagovati onomad kada su se Šapić i Vesić u javnosti svađali ko je veći lopov, dobili sud jednog čoveka i to on-line.

Pročitaj više:

https://www.danas.rs/dijalog/licni-stavovi/svi-srbi-pod-jednim-satorom/

 

 

***

Komentar

***

 

 

Nažalost naš problem je složeniji.

Kada neko u sociologiji /politici krši zakone biologije (učenje na greškama, homeostaza, simbioza/a ne parazitiranja/, samoorganizacija i tsl) kako misite da može da preživi. 

I kada su nas drugi - dobronamerno – pokazali u "ogledalu"  - slika nam se nije dopala; pa umesto da greške popravljamo, nadoknadimo vekove atavizma, prvo stvorimo - građansko društvo - koje je u stanju da servisira civilizovanu državu, krenuli smo prečicama "trećim okom" (neepirijskim ideologijama Vladike Nikolaja i Kominterne) koje su - da bi laž pretvorile u istinu - žrtvovale empiriju. A bez empirijskih kriterijuma istine krećemo se kao guske u magli. 

Dr Arčibald Rajs "Čujte Srbi" 1918., dr Hanter "Epidemija tifusa i povratne groznice u Srbiji 1915."(misija krune i vlade VB koja nam je omogućila da biološki preživimo) – simbolički/empirijiski su nam ukazali da smo u društvenom smislu na nivou deteta od tri godine, nespobni da samostalno preživimo.  A mi iako takvi - odmah smo potrčali da se mešamo u živote velikih sila i za 100 godina uspeli da se zamerimo dvema: SSSR (primamo Vrangelovu carsku belogardejsku vojsku 1922.) i SAD (nepriznajemo da je 1989. pao berlinski zid). Umesto mira i razvoja nepostojeće kritične mase društva - ti hrliš u ratove.

 

 Zoran Stokić

28.07.2026.

 

Epidemija tifusa u Srbiji 1914/15

Od Škotske do Kragujevca: Elizabet Ros, doktorka koja je prkosila običajima

 

BBC News na srpskom

Danas 26.07.2026.12:20

Prati Danas.rs na Google-u

Fotografija Elizabet Ros u maturskoj odori i kapi

Collections of Tain & District Museum and Clan Ross Centre, Scotland

Elizabet Ros u maturskoj odori i kapi

 

Lekarka u Persiji, hirurškinja na brodu, medicinska radnica u Kragujevcu i žena koja je putovala hiljadama kilometara u vreme kada se od većine njenih vršnjakinja očekivalo da se udaju i vode domaćinstvo.

 

Sve to stalo je u svega 37 godina života Elizabet Ros, škotske doktorke koja je početkom 20. veka prkosila društvenim normama.

 

„Jedan savremenik opisao ju je kao nemarnu prema tadašnjim pravilima ponašanja.

 

„To najbolje pokazuje koliko je bila spremna da se suprotstavi ulozi koja je ženama bila namenjena u ono vreme“, kaže Džejson Ubič, upravnik muzeja u Tejnu, mestu gde je Ros odrasla za BBC na srpskom.

 

Njena životna priča inspirisala je i srpsku književnicu Anu Atanasković da napiše roman Krik.

 

„Oduvek sam volela britansku kulturu, a kada sam poželela da napišem priču o jednoj Britanki, tražila sam ličnost koja će povezati moju i njenu zemlju.

 

„Tako sam otkrila Elizabet Ros“, kaže Atanasković za BBC na srpskom.

 

„Zadivila me njena spremnost na žrtvu, hrabrost i duboko uverenje da je dužnost lekara da bude tamo gde je najteže“, dodaje.

 

Prva stanica: Škotska

Rođena je 14. februara 1878. godine u Londonu.

 

Najveći deo života je provela u gradiću Tejn, na severu Škotske.

 

„Bila je najstarija od desetoro dece i odrasla je u udobnom viktorijanskom domaćinstvu“, kaže Ubič.

 

Ipak, njeno detinjstvo obeležile su i privilegije i tragedija.

 

„Izgubila je mlađeg brata i sestru, a otac joj je iznenada preminuo 1894. kada je Elizabet imala samo 16 godina.

 

„To je snažno uticalo na nju“, dodaje.

 

Elizabet Ros

Collections of Tain & District Museum and Clan Ross Centre, Scotland

Elizabet Ros je odrasla u porodici sa privilegijama, ali je smrt oca snažno uticala na njene buduće izbore

U oktobru 1896. godine, započela je studije medicine na Univerzitetu u Glazgovu.

 

Ne znamo šta je tačno inspirisalo da postane doktorka, kaže Ubič.

 

„Iznenadna smrt njenog oca možda ju je upoznala sa ograničenjima savremene medicine.

 

„Bila je akademski nadarena i odrasla je u vreme kada su škotski univerziteti tek otvorili vrata ženama“, dodaje on.

 

Po završetku studija, karijeru je započela u Londonu.

 

„Elizabet Ros je najpre radila kao lekarka u Londonu, gde je čak postala i partnerka u privatnoj ordinaciji.

 

„Uglavnom se bavila porođajima, jer su doktorke u to vreme često bile ograničene na rad sa pacijentkinjama, ali je uprkos predrasudama bila veoma tražena i cenjena“, piše Ubič u biografiji o Elizabet Ros.

 

Elizabet Ros

Collections of Tain & District Museum and Clan Ross Centre, Scotland

Uprkos predrasudama, bila je cenjena: Elizabet Ros druga sa desne strane

Druga stanica: Persija

Dok je radila kao lekarka na škotskim ostrvima Kolonsej i Oronsej, primetila je oglas: „Traži se doktorka za Istok“.

 

„Kako su godine prolazile, u meni je rasla želja za nečim drugačijim, izvan svakodnevnog i konvencionalnog britanskog života.

 

„Ta želja je postajala sve jača, čak i kada je izgledalo da se nikada neće ostvariti, a onda se, u trenutku kada sam se najmanje nadala, desilo nešto sasvim neočekivano“, pisala je tada.

 

Četiri nedelje kasnije, već je putovala preko Rusije ka Persiji, današnjem Iranu.

 

Odlazak na Bliski istok bio je mnogo više od promene adrese.

 

Elizabet Ros u Persiji

Collections of Tain & District Museum and Clan Ross Centre, Scotland

Elizabet Ros u Persiji, fotografija snimljena oko 1909. godine

Za mladu škotsku doktorku predstavljao je priliku da se oslobodi ograničenja sa kojima su se njene koleginice suočavale u Britaniji, gde su najčešće bile usmeravane na lečenje žena i dece, ukazuje Ubič.

 

„Izgleda da je Elizabet posedovala avanturistički i nezavisan karakter.

 

„Njeni spisi ukazuju na to da su je pokretali radoznalost, profesionalna ambicija i želja da služi zajednicama sa ograničenim pristupom modernoj zdravstvenoj zaštiti“, kaže Ubič.

 

U Persiji se suočila sa bolestima koje su u Britaniji bile retke ili gotovo nepoznate.

 

„To iskustvo primoralo ju je da usavrši znanja iz javnog zdravlja, lečenja zaraznih bolesti i medicine u izuzetno teškim uslovima.

 

„Stekla je praktično iskustvo, samopouzdanje i sposobnost da donosi odluke u kriznim situacijama – veštine koje će se pokazati presudnim u njenom kasnijem radu“, dodaje on.

 

Fotografija Ros na brodu tokom u provratku za Britaniju pošto je radila kao lekarka u Persiji više od pet godina

Collections of Tain & District Museum and Clan Ross Centre, Scotland

Ros na brodu u povratku za Britaniju pošto je radila kao lekarka u Persiji više od pet godina

Po povratku iz Persije 1913. godine, Elizabet Ros nije se dugo zadržala u Britaniji.

 

Kao brodska lekarka ukrcala se najpre na parobrod.

 

Elizabet je postala jedna od prvih brodskih hirurškinja koja je zvanično obavljala tu dužnost na trgovačkom brodu, piše Ubič u monografiji Elizabet Nes Makbin Ros: Život koji je prkosio konvencijama.

 

Kapetan Džejms Mekgregor u preporuci po završetku petomesečne plovidbe napisao je da je „u svakom pogledu dokazala da je potpuno sposobna da obavlja sve dužnosti brodskog hirurga“.

 

Lokalni list u Hongkongu pisao je o „škotskoj dami doktoru“ koja je godinama radila u Persiji i čija je pojava na brodu izazvala veliko interesovanje, jer je žena na mestu brodskog hirurga tada predstavljala pravu retkost, navodi Ubič.

 

Samo nekoliko meseci kasnije izbio je Prvi svetski rat, a iskustvo koje je stekla na brodovima i u Persiji uskoro će se pokazati neprocenjivim.

 

Poslednja stanica: Kragujevac

I sasvim neočekivano, životni put ove škotske doktorke odvešće je u Srbiju, zemlju koja se suočavala ne samo sa ratom već i sa jednom od najtežih epidemija tifusa u Evropi.

 

„Do trenutka kada se dobrovoljno prijavila za službu u Prvom svetskom ratu, već je bila iskusna lekarka navikla da radi daleko od udobnosti i resursa“, objašnjava Ubič.

 

Iako je Srbija zbog katastrofalnih prilika važila za „zemlju smrti“, ona je odlučila da dođe i pomogne, kaže Atanasković.

 

„Bila je specijalista za tropske bolesti, a upravo je tifus bio najveća pošast sa kojom se Srbija suočavala.

 

„Svesna da time možda žrtvuje sopstveni život, ipak je došla u zemlju zahvaćenu epidemijom i ratom“, dodaje.

 

Pomoć iz Britanije stizala je i na druge načine.

 

Krajem oktobra srpski poslanik u Engleskoj, Mateja Bošković primio je ponudu Bolnica škotskih žena za slanje 100 postelja u Srbiju, objašnjava reditelj Novica Babović.

 

Bolnice škotskih žena za službu u inostranstvu bio je posebno organizovan pokret žena u Prvom svetskom ratu namenjen za medicinsko zbrinjavanje ranjenika i bolesnika na ratištu širom Evrope, o čemu je Babović napravio film i izložbu.

 

Vlada Srbije je prihvatila ponudu.

 

Početkom januara 1915. godine kompletno opremljena hirurška bolnica stigla je u Kragujevac.

 

„U rezervnoj vojnoj bolnici, koja je radila kao infektivno odeljenje, Škotlanđanke su zatekle Elizabet Ros, koja je u Kragujevcu već preuzela brigu o obolelima od tifusa“, kaže Babović za BBC na srpskom.

 

Ubič dodaje da su lekari i medicinske sestre u Srbiji tada radili pod ogromnim pritiskom, brinući se o hiljadama vojnika i civila.

 

Fotografija uslikana tokom putovanja u Japan na brodu Glenlogan 1913. godine

Collections of Tain & District Museum and Clan Ross Centre, Scotland

Elizabet Ros tokom putovanja u Japan na brodu Glenlogan 1913. godine

Upravnik te bolnice, major Dimitrije Antić, zabeležiće sećanje na uslove koji su vladali u bolnici:

 

„Strahote, slika stanja bolnice u vremenu kada ju bejah primio, ostaće mi zauvek u pameti urezana: po nečistim sobama, hodnicima i stepenicama ležahu na golom patosu teški bolesnici-vojnici u vojničkom odelu, nečisti, puni vašiju, zbijeni jedan uz drugoga, da im čovek ne može prići.

 

„Jauk, zapomaganje, uzdisanje, poslednji ropac – dopirahu iz daljine do ušiju! Sa naglim prilivom bolesnika od pegavca i usled naglog umiranja usled njega, u vremenu bez potrebnih i dovoljnih sredstava za dezinfekciju, počeli su brzo padati od pegavca i svi koji su u bolnici radili.“

 

Tokom Prvog svetskog rata u Srbiji je od pegavog tifusa umrlo oko 120.000 hiljada ljudi, među njima i 22 pripadnice britanskih misija, kaže Babović.

 

Jedna od njih bila je Elizabet Ros.

 

Umire u bolnici, na 37. rođendan, 14. februara, što je spisateljici Atanasković bilo posebno podsticajno.

 

U njenom romanu, u poslednjim trenucima Elizabet Ros u mislima piše pisma Nadeždi Petrović.

 

„Njih dve se, koliko znamo, nikada nisu upoznale, ali su u slično vreme boravile u Nemačkoj.

 

„Elizabet je tada završavala studije medicine, a Nadežda je usavršavala slikarstvo. Upravo ta mogućnost susreta i duhovne bliskosti bila mi je inspirativna“, kaže Atanasković.

 

Tokom pripreme, proučavala je iscrpnu istorijsku građu, oko koje je plela fikciju o neustraživoj ženi.

 

Elizabet Ros je sahranjena u Kragujevcu, daleko od rodne Škotske.

 

„Bila je žena izuzetnog avanturističkog duha, velike odlučnosti i neverovatne posvećenosti njenom pozivu.

 

„Za nju je medicina bila život“, zaključuje spisateljica.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Da dopunimo ovaj zanimljiv tekst. Meni je čudno da čak ni u ovom tekstu, ni pomena o misiji KRUNE i VLADE  VB - 1915., na čijem je čelu bio dr Hanter. Spasla nas je misija dr Hantera (30 lekara). Ne poznajući pravu prirodu bolesti, vlast je da bi Valjevo rasteretila tolikog broja bolesnih, lakše obolele puštala kućama. To je i doprinelo da se epidemija munjevito proširi po celoj Srbiji. Obolelo je stoga više od milion ljudi, od čega je umrlo preko 150.000.

 

 

*

 

 

Autorka romana: "Koju poruku dr Elizabet Ros šalje iz grotla Prvog svetskog rata današnjem svetu? Da li je njen altruizam danas uopšte moguć ili je ostao zarobljen u prošlom veku?"

 

Ovo grotlo Prvog svetskog rata u Srbiji iz ugla epidemologije nije moguće razumeti bez knjige dr Hantera "Epidemija tifusa i povratne groznice u Srbiji 1915. godine". Tu saznajemo da je tada smrtnost od tifusa umesto (uobičajenih, za tu bolest) 15% u Srbiji bila popela na 30%; a da je smrtnost lekara (i medicinskog osoblja) bila 50% Pa je tako Srbija koja je inače imala samo 450 doktora, vrlo brzo ostala sa samo 200 doktora na rad u bolnicama u 42 grada. Hanter čim je stigao u Srbiju u bolnicu u Nišu (200 kreveta a 700 zaraženih) prvo što je video bila je smrt dva - dobrovoljca lekara - iz Švajcarske i Škodske. Ukratko: dva balkanska rat i sada novi rat, kao i veoma loš kvalitet života,  su doprineli da oslabili imunitet vojnika. Zatim vlast je u Srbiji zarobila 40 000 Austrougarskih vojnika, koje je poslala na rad po celoj Srbiji; među njima je bilo zareženih tifusom, pa se bolest lančano širila. Veoma loši uslovi života stanovništva: stanovanje,....,bolnice (uopšte nepostojeća infrastruktura u bilo čemu) - su bitno doprinosili širenju epidemije.

 

Uslove pod kojima je Elizabet Ros radila opisala je Luiz Frejzer, medicinska sestra koja ju je posećivala iz obližnje Škotske ženske bolnice, koja je napisala da je videla "neke od najgorih sirotinjskih naselja u Britaniji, ali nikada ništa što bi se moglo približiti ovim odeljenjima u prljavštini i bedi"!

 

*

 

Staljinisti (sada Putinovci) su od 1945 -2026 da bi koristili teorije zavere, na primer:  "kako su nam englezi kroz celu istoriju radili o glavi" – sakrili sledeće.  Da nam nikada niko nije toliko kroz istoriju pomogao kao misija - KRUNE i VLADE  VB - 1915. na čijem je čelu bio dr Hanter. Kako je moguće da čovek koji nas je spasao, biološki spasao, da ne nestanemo kao narod i država bude i u 21 veku apsolutno nepoznat, nevažan, zanemaren? Jer gde će te veću POKVARENOST nego da misiju i čoveka koji vam je omogućio da preživite vi iz ideološke zaslepljenovsti ZATURITE, namerno sklonite, IZBRIŠETE! Kako je moguće da u Srbiji u njenim gradovima nema ulica sa njegovim imenom, kako to da njemu nismo podigli spomenik i tsl? Kako je moguće da naše nove genracije nikada nisu čule njegovo ime? Racionalno objašnjenje kaže, to je zato, što Srbiju "vode" teoretičari zavere - koji održavaju našu nekrofilsku despotsku kulturnu matricu – iz inata ne dozvoljavaju da se zna o tom - paradigmatičnom događaju - od pre 100 g o tom herojskom poduhvatu samo zato što je Hanter englez – pa im opovrgava mantru o tome kako su nam englezi "oduvek radili o glavi".

 

Ovaj primer sa tretiranjem misije dr Hantera opovrgava sliku koja se ovde stvara da je "naša" vlast = (samo) mafija. Zar bi se mafija time bavila? Da bi neko nastavio da zastupa tezu da je vlast u Srbije=mafija mora da je u stanju da objasni ovaj fenomen (dr Hanter), o kome ovde govorim. Ako nije u stanju da to opovrgne mora da napravi novu pretpostavku o sistemu vlasti koji postoji u Srbiji.

 

 

Zoran Stokić

27.07.2026.