"Ogovaranje"

*

"I dalje može da nas šokira": Zašto je remek-delo "Orkanski visovi" toliko pogrešno shvaćeno

Autor:

BBC

04. feb. 2026. 21:14

KULTURA

orkanski visovi

Warner Bros./Youtube

Još od kada je objavljena sredinom 19. veka, priča Emili Bronte o strastvenoj ljubavi i nemilosrdnoj osveti podjednako je opčinjavala čitaoce i zbunjivala kritičare.

 

Potpisan imenom „Elis Bel“, roman „Orkanski visovi“ dočekan je podeljenim kritikama kada je prvi put objavljen 1847. godine, prenosi BBC.

 

Neki su bili nemilosrdni, zgroženi njegovom „brutalnom okrutnošću“ i prikazom „poludivlje ljubavi“.

 

Drugi su, pak, priznavali „snagu i domišljatost“ knjige, kao i „silovitu i istinitu karakterizaciju“. Mnogi su jednostavno tvrdili da je roman „čudan“.

 

emili bronte

Branwell Brontë / Wikimedia Commons

Uprkos popularnosti gotičke književnosti tog vremena, možda i ne čudi što su „Orkanski visovi“ šokirali čitaoce 19. veka, u periodu stroge moralne kontrole.

 

„Ljudi nisu znali šta da rade s ovom knjigom, jer nema jasan moralni ugao“, kaže Kler O’Kalahan, profesorka viktorijanske književnosti na Univerzitetu Lofboro u Velikoj Britaniji i autorka knjige "Emily Brontë Reappraised".

 

Tri godine nakon objavljivanja romana, Šarlota Bronte otkrila je pravi identitet autora – Elis Bel zapravo nije bio muškarac, već pseudonim njene mlađe sestre, Emili Bronte.

 

Šarlota je tvrdila da kritičari nisu bili pravedni prema Emilinom delu:

 

„Nezrele, ali veoma stvarne moći otkrivene u 'Orkanskim visovima' jedva da su bile prepoznate; njegov značaj i priroda bili su pogrešno shvaćeni.“

 

Gotička priča o dve porodice smeštene na surovim jorkširskim močvarama, „Orkanski visovi“ su vremenom postali klasično delo koje je definisalo žanr – a ipak, Šarlotine reči i dalje zvuče istinito.

 

Danas se rediteljka filma "Saltburn" Emeral Fenel sprema da prikaže svoju verziju ove priče, u filmu koji u bioskope stiže 13. februara, sa australijskim glumcima Margot Robi u ulozi Ketrin Ernšo i Džejkobom Elordijem kao Hitklifom.

 

 

Delimično kao odgovor na brojne kontroverze koje su prethodile filmu – u vezi sa godinama i etničkim poreklom glavnih glumaca, erotski nabijenim scenama i neautentičnim kostimima u trejleru – Fenel je dodala navodnike naslovu, ističući da ona zapravo ne adaptira roman, već pravi svoju verziju priče, jer je original „pregust, složen i težak“. Možda je u pravu?

 

I zašto je ovaj „čudan“, ali zavodljiv roman od samog početka zbunjivao obožavaoce, čitaoce i kritičare?

 

Priča o strasti i osveti

Fenel nije pogrešila kada govori o složenosti knjige. Njena nelinearna, višeslojna struktura i više pripovedača mogu biti zbunjujući na prvi pogled.

 

Zašto svi imaju ista imena? Koliko uopšte može biti Keti, Ketrin, Lintonâ, Hitklifâ i Linton Hitklifâ na nešto više od 300 stranica?

 

„Orkanski visovi“ su, u suštini, priča unutar priče. Skačući između prošlosti i sadašnjosti i obuhvatajući oko 30 godina, roman pripovedaju Lokvud, Hitklifov stanar, i Elen Din (Neli), sluškinja u dve kuće – Traskros Grejndžu i Orkanskim visovima. Oba pripovedača su nepouzdana.

 

Lokvud, gospodin iz Londona sa kompleksom superiornosti, služi kao radoznali autsajder i posrednik kroz koga čitalac otkriva tajne prošlosti.

 

Neli, koja te tajne razotkriva, pripoveda priču uz privid savršenog pamćenja. Ona kontroliše narativ i često se meša tamo gde možda ne bi trebalo – njene emocije prema nekim likovima i osuđivanje drugih jasno su vidljivi.

 

Naravno, u romanu postoji neosporna romansa strast:

 

„Od čega god da su nam duše sačinjene, njegova i moja su iste; a Lintonova je različita kao mesečev zrak od munje, ili mraz od vatre", kaže Ketrin u knjizi.

 

Ali neki čitaoci su se možda uhvatili samo za to, zaboravljajući ono što sledi.

 

Brzo postaje jasno da je Hitklif više izmučeni antiheroj nego romantični junak. Ni Ketrin nije laka – ona je melodramatična i zlopamtilo.

 

dzejkob elordi orkanski visovi

Warner Bros./Youtube

Njihova neraskidiva veza, iako snažna i večna, osuđena je na propast – a njihova beskrajna patnja stvara generacijski ciklus zlostavljanja i razaranja koji vapije da bude prekinut.

 

Struktura „Orkanskih visova“ vešto podržava ove teme strasti i osvete. Prvo izdanje bilo je podeljeno u dva toma, što se može tumačiti kao generacijska podela – prvi se fokusira na Ketrin i Hitklifa, drugi na njihovu decu.

 

Bronte u prvom tomu gradi naše saosećanje prema Hitklifu. Kada kao siroče dolazi u Orkanske visove, on je drugačiji, „dronjavi, crnokosi dečak… tamnoputi Ciganin po izgledu“. Ketrin ga čak i pljuje.

 

Kasnije ga fizički zlostavlja njegov pijani usvojeni brat Hindli, koji ga tretira kao slugu.

 

Tokom celog romana nazivan je „prljavim“.

 

Njegova jedina uteha je Ketrin, s kojom luta divljim močvarama. Ipak, uprkos njenoj izjavi „Ja sam Hitklif… on je više ja nego što sam ja sama“, i delimično zbog pogrešno načutog razgovora, ona se udaje za bogatog Edgara Lintona iz Traskros Grejndža.

 

Hitklifova osveta Edgaru i Ketrin se pojačava u drugoj polovini romana, nakon njene smrti.

 

Bronte do krajnjih granica testira svako saosećanje koje čitalac možda ima prema Hitklifu, dok njegova monstruozna tiranija zavlada.

 

On fizički i psihički zlostavlja svoju ženu Izabelu (Ketrininu snaju) kroz gnusne postupke, poput vešanja njenog psa.

 

On takođe zlostavlja decu porodice. Hindlijev sin Hereton primoran je da radi kao sluga, baš kao što je Hitklif bio u detinjstvu.

 

Otima Keti Linton, ćerku Ketrin i Edgara, i primorava je da se uda za njegovog sina, Lintona Hitklifa, kako bi osigurao vlasništvo nad Traskros Grejndžom. Svaki njegov potez je promišljen, proračunat i osvetnički.

 

Složeno nasleđe romana

Neke filmske i televizijske adaptacije u potpunosti su preskočile drugu polovinu "Orkanskih visova", verovatno zbog njene surovosti i složenosti – film Vilijama Vajlera iz 1939, nagrađen Oskarom, završava se ubrzo nakon Ketrinine smrti, sa njenim duhom i Hitklifom koji lutaju močvarama.

 

Film Roberta Fjosta iz 1970. sa Timotijem Daltonom takođe se završava njenom smrću, kao i film Andree Arnold iz 2011, koji najveći deo vremena posvećuje mladim Ketrin i Hitklifu.

 

 

Međutim, njena smrt se dešava na polovini romana, pa su mnoge adaptacije izostavile još oko 18 godina radnje, ublažavajući kraj i „čisteći“ njegove najmračnije delove.

 

Nekolicina je pokušala da prikaže celu priču – uključujući BBC-jevu seriju iz 1967. godine, koja je inspirisala Kejt Buš da napiše svoj hit iz 1978.

 

Ipak, BBC-jeva mini-serija iz 1978. (zahvaljujući petočasovnom trajanju) smatra se najvernijom celom tekstu.

 

Ignorisanje drugog dela knjige „ne funkcioniše“, kaže O’Kalahan.

 

„Ljubav i osveta su pogonsko gorivo romana… nema granice dubinama do kojih će Hitklif ići da bi naterao ljude da plate", navodi ona.

 

Hitklif živi život ispunjen mukom i neobuzdanom tugom, ali tu patnju nanosi svima oko sebe, bez ikakvog kajanja.

 

Time što ne ispravlja njegove grehe i dopušta mu da umre bez dodatne kazne, Bronte, kaže O’Kalahan, postavlja čitaocu složenija pitanja umesto da nudi odgovore: šta je ljubav? Da li brak kao institucija funkcioniše? Koje su granice nasilja?

 

To je deo složenog nasleđa romana.

 

„Popularna kultura nam govori da je ovo velika romansa… kada se čitaoci prvi put susretnu s njim, to ih zbuni, jer je knjiga potpuno drugačija. I dalje ima sposobnost da šokira i, mislim, kao i Vitorijanci, još se borimo s tim kako da je definišemo i šta da radimo s njom“, kaže O’Kalahan.

 

Još jedna česta zabluda je da je roman beznadežno mračan, dok je u nekim trenucima zapravo prilično duhovit.

 

Neli i Zila, dve sluškinje, veliki su ogovarači. Linton Hitklif je cmizdrav, bolešljiv i razmažen dečak koji kod čitaoca izaziva kolutanje očima. A kada uspete da razumete šta poljski sluga Džozef govori kroz svoj teški jorkširski dijalekat, on je često duhoviti cinik koji nikada nema ništa lepo da kaže.

 

I Lokvudova snobovština je zabavna.

 

„On je kao lik iz romana Džejn Ostin koji je zalutao u svet Bronteovih, i to mi je urnebesno. Ako ovu knjigu čitate kao neku vrstu gotičke satire, bar delimično, to je sasvim drugačija knjiga. Ali ljudi je shvataju vrlo, vrlo ozbiljno. Apsolutno su uvereni da su ovo stvarni likovi, a ne gotičko, prenaglašeno delo", kaže O’Kalahan.

 

Emili Bronte nikada nije doživela uspeh svog jedinog romana, ali znamo da je čitala prve kritike.

 

Njen pisaći sto nalazi se u Muzeju parohije Bronte u Hortou i u njemu se nalazi pet isečaka kritika "Orkanskih visova", uglavnom negativnih.

 

Umrla je u 30. godini od tuberkuloze, oko godinu dana nakon objavljivanja romana. Za sobom je ostavila remek-delo.

 

Jedan anonimni kritičar je u januaru 1848. pisao o "Orkanskim visovima":

 

„Nemoguće je početi a ne završiti je, i podjednako je nemoguće odložiti je posle i ne reći ništa o njoj.“

 

 

***

Komentar

***

 

Ogovaranje je lepak koji je držao društvo na okupu od davnina. Jezik služi za održavanje zajednice. Tek je razvoj jezika omogućio da se obezbedi društvena kohezija u većim grupama. Jezik nam je omogućio da istovremeno interagujemo sa više pojedinaca i razmenjujemo informacije o stanju naše zajedice. Evolucija jezika je umešena na kvascu koji se zove "ogovaranje"! Komunikacija putem ogovaranja vrti se oko pitanja šta je "normalno" i dozvoljeno, a šta je možda neprihvatljivo. Kada se razmenjuju zapažanja i mišljenja o ponašanju drugih, progovara se o društvenim normama. I danas u svetu više od 60 % svakodnevnih razgovora osobe je "ogovaranje"!

 

Zoran Stokić

5.02.2026.

 

Entoni Berdžes je napisao '1985.' kao odgovor na Orvelovu knjigu: Priča koja se i danas čita

 

 

Entoni Berdžes je napisao 1985. kao odgovor na Orvelovu knjigu: Priča koja se i danas čita

U 2026. godini, '1985.' Entonija Berdžesa opet se čita. Ne kao futuristička distopija o tehnologiji, već kao analiza društva u kom moć ne dolazi odozgo, već iz mase i kolektivnih istina bez pitanja.

 

Izvor: B92.net

3.02.2026.

Vulkan/PROMO

 

Zamišljena kao intelektualni odgovor na Orvelovu '1984', knjiga je strukturisana u dva dela: esejističko preispitivanje Orvelovog mita i kratku novelu koja prikazuje Britaniju paralizovanu sindikalnom moći, urušenim obrazovanjem i gubitkom kulturnog autoriteta.

 

Berdžes ne upozorava na Velikog Brata, već na tiraniju prosečnosti, sloganizovanog jezika i društva koje više ne veruje u znanje.

Autor, najpoznatiji po Paklenoj pomorandži, bio je mnogo više od romanopisca: lingvista, kompozitor i esejista opsednut pitanjem kako se jezik kvari i kako njegov raspad vodi raspadu mišljenja. Upravo ta opsesija čini 1985. knjigom koja danas deluje uznemirujuće aktuelno.

 

Entoni Berdžes je napisao 1985. kao odgovor na Orvelovu knjigu: Priča koja se i danas čita

Eseji i dijalozi u kojima Berdžes čita i preispituje Orvelovu 1984 i

 

kratka novela koja zamišlja Britaniju u bliskoj budućnosti: društvo paralizovano sindikatima, štrajkovima, društvenim tenzijama i gubicima kulturnog autoriteta.

 

Ta struktura čini knjigu istovremeno analitičkim traktatom i pripovetkom distopijskog karaktera, što je čini jedinstvenom u Berdžesovom opusu, ali i u širem panoramskom sagledavanju političke i društvene refleksije XX veka.

 

Iako je često kritikovana zbog karikaturalnih elemenata i oštre društvene satire, 1985. ostaje delo koje ne pokušava da se dopadne.

 

Zanimljivosti koje obogaćuju čitanje

1985. kombinuje esej i distopijsku fikciju, retku formu koja omogućava istovremeno kritičko i umetničko sagledavanje sveta.

 

Knjiga se odnosi na britanski društveni kontekst sedamdesetih godina 20. veka, koji je podrazumevao štrajkove, sindikate i društvene tenzije, ali njene teme prelaze istorijski okvir.

 

Za Berdžesa, jezici i književnost nisu samo umetnost, već alat uma i slobode, što ova knjiga snažno reflektuje.

 

Snaga ove knjige nalazi se u provokaciji: tvrdnji da se civilizacije ne raspadaju zbog diktatora, već onda kada kultura, jezik i znanje izgube autoritet.

 

 

***

Komentar

***

 

"1985" je odlična distorpija". U distorpiji "Paklena pomorandza" Entoni Berdžes pokazuje šta bi se dogodilo ako bi svet krenuo za - determinističkim psiholozima koji su poricali važnost kulture, okruženja i slobodne volje. Naziv ovog romana (i kasnije Kjubrikovog filma) je potpuno promašen prevod "A Clockwork Orange" (1962; film 1971). Našim distributerima je doslovni prevod "mehanička pomorandza" bio nezanimljiv. Berdžes je napisao: "mehaničko" versus "organsko" – hladno mehaničko naspram živog organskog; neka vrsta oksimorona "as queer as a clockwork orange" (sleng fraza – koju je čuo u mladosti). Glavni lik "Aleks" postaje "mehanički" - kada bude lišen izbora - nije više "organsko" biće; ne samo što je dehumanizovan i više od toga sveden je na "automat" . Automati rade kada im se da određeni skup ulaznih naređenja; ulazi su nizovi simbola koji se biraju iz konačnog skupa signala. "Automat" će tada raditi na unapred određen način. U jednom intervjuu, Burges je objasnio da je od prvobitnog greha čovečanstvo grešno, nasilno i antisocijalno, ali da je to deo njegove prirode. Međutim, on dodaje da je prvobitni greh izabralo čovečanstvo i da je ova nasilna priroda čovečanstva stoga njegova sopstvena volja. I najbolje namere "ukloniti" iz glave osobe "nasilje" može da ima negativnu posledicu za tu osobu - jer čak i loša osoba po - sopstvenom izboru - je bolja od dobre osobe koja je "primorana" da bude dobra;  biti "mehanički čovek" znači prestati biti "Čovek".

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=T54uZPI4Z8A

A Clockwork Orange | Trailer | Warner Bros. Entertainment

 

 

Zoran Stokić

4.02.2026.

 Tompson glavna zvezda dočeka hrvatskih rukometaša posle Evropskog prvenstva

 

BBC News na srpskom

danas 2.02.2026. 19:10

Navijači Hrvatske na Trgu Bana Jelačić

Reuters

Umesto hrvatskih rukometaša, koji se sa Evropskog prvenstva u Danskoj, Švedskoj i Norveškoj vraćaju u Zagreb sa bronzanom medaljom, glavna zvezda njihovog dočeka u hrvatskoj prestonici je, izgleda, jedan pevač.

 

Nastup Marka Perkovića Tompsona, kontroverznog, ultranacionalističkog i veoma popularnog muzičara, najavljen je na zagrebačkom Trgu bana Jalačića na zahtev rukometnih reprezentativaca.

 

Grad Zagreb je prvobitno trebalo da bude organizator dočeka, ali su zbog insistiranja reprezentacije da nastupi Tompson, koga mnogi kritikuju zbog pozdrava ‘Za dom spremni’ iz vremena ustaškog pokreta tokom Drugog svetskog rata, iz gradske uprave to odbili.

 

„Budući da bi to bilo protivno odlukama gradske uprave i Gradske skupštine oko korišćenja ustaškog pozdrava, koje važe za sve izvođače, pa i Tompsona koji je ta pravila već prekršio na koncertu u Areni – nismo mogli udovoljiti zahtevu rukometnih reprezentativaca.

 

„Nakon toga je reprezentacija odlučila da dočeka u Zagrebu u tom slučaju neće biti“, saopštio je gradonačelnik Tomislav Tomašević na Fejsbuku.

 

Međutim, Vlada premijera Andreja Plenkovića preuzela je organizaciju dočeka u saradnji s Hrvatskim rukometnim savezom, napominjući da se radi o „događaju nacionalnog karaktera i značaja, a ne isključivo lokalnog“.

 

Iako u saopštenju nisu naveli da će kontroverzni muzičar nastupiti, njegov menadžer Zdravko Barišić je potvrdio da je Tompsonu stigao poziv Hrvatskog rukometnog saveza.

 

„Naravno da će nastupiti, taj se poziv ne odbija“, rekao je.

 

Gradska skupština Zagreba u novembru 2025. donela je odluku o zabrani upotrebe fašističkih i ustaških simobola, u koje spada poklič ‘Za dom spremni’, na javnim mestima.

 

Da je gradonačelnik Tomašević sada dozvolio nastup Perkovića, ne bi bio dosledan odluci koju je grad doneo pre nekoliko meseci, navodi politički analitičar Jaroslav Pecnik za BBC na srpskom.

 

Kritike iz Vlade su zbog toga neosnovane i „jasno je da se ovde ne radi o pevanju, nego o politici“, smatra Pecnik.

 

Plenković je „procenio da je dobar trenutak da se pokažu zubi političkom konkurentu Tomaševiću“, kaže analitičar.

 

Perković je u julu u Zagrebu održao koncert koji se smatra najvećim u novijoj istoriji Hrvatske, na kojoj je prema procenama bilo između 350.000 i 500.000 ljudi.

 

Tokom koncerta Perković i publika uzvikivali su ustaške pozdrave, koji se vezuju za Nezavisnu Državu Hrvatsku (NDH), marionetsku tvorevinu nastalu u saradnji sa nacističkom Nemačkom i fašističkom Italijom.

 

Koncertu na zagrebačkom Hipodromu je pristustvovalo i nekoliko visokih zvaničnika i ministara.

 

Marko Perković Tompson

REUTERS/Antonio Bronic

Marko Perković Tompson i njegov najavljeni nastup na Trgu Bana Jelačića doveo je do spora između Vlade Hrvatske i Grada Zagreba

Kako je Tompson ‘posvađao’ Zagreb i Hrvatsku, vlast i opoziciju

Iako je doček rukometaša u Zagrebu počeo nešto pre 18 sati, iz gradske uprave rekli su da Vlada nije zatražila saglasnost grada za zauzimanje javne površine.

 

Gradsku vlast u Zagrebu predvodi pokret Možemo, koji je na nacionalnom nivou opozicija vladajućoj Hrvatskoj demokratskoj zajednici (HDZ).

 

Tomašević je najavio i da će preduzeti korake zbog neustavnog poteza Vlade, koja je bez saglasnosti grada organizovao doček.

 

Njemu su navodno upućene i pretnje smrću uz tvrdnje da su postavljenje bombe kod njegove kancelarije i sedišta pokreta, prenosi list 24 sata.

 

Policija je ušla u prostorije naše stranke „pod opravdanjem da je neko prijavio pretnje Tomaševiću na tu adresu“, saopštila je Sandra Benčić, poslanica u Hrvatskom saboru i bivša kandidatkinja pokreta za premijersku poziciju.

 

„Mi nismo. Jasno je što se događa kada se šalje policija u prostore političkih stranaka“, dodala je.

 

Vera, rok i ekstremno desno: Koncert Tompsona pred stotinama hiljada u Zagrebu

Gledao sam hrvatskog ‘Generala’ i srpskog ‘Đenerala’ – šta su hteli da me nauče

Koji je recept za dobru predstavu regionalnog rukometa na Svetskom prvenstvu

Iz vladajućeg HDZ-a optužuju Tomaševića za „ideološki pokušaj zabrane“ dočeka rukometaša, kako je rekao Ivan Anušić, hrvatski ministar odbrane i član te partije.

 

Vlada je reagovala i donela „jedinu ispravnu odluku“ preuzimanjem organizacije, kako bi se ovaj sportski uspeh „proslavio na način kako to naši rukometaši i naš narod želi“, dodao je.

 

„Grad Zagreb je rekao ne dočeku, ne rukometašima, ne sportu, Vlada kaže da“, smatra Tonči Glavina, ministar sporta, takođe član HDZ-a.

 

Odluka Vlade da organizuje javno okupljanje bez dozvole grada nije u skladu sa hrvatskim zakonima, ocenio je Vedran Đulabić, profesor Pravnog fakultata u Zagrebu za portal Indeks.

 

„Kao da Ustav ne postoji i kao da član 4. [o podeli vlasti] ništa ne znači.

 

„Ako je zaista tako, onda Vlada može biti organizator svih događaja u gradovima gde su neki od njih zabranjeni, od Zagreba, Pule i nadalje, i to bez njihove saglasnosti i dozvole.

 

„Lokalna samouprava i podela vlasti nam nije potrebna“, rekao je ironično pravnik.

 

Iz Socijaldemokratske partije (SDP), opozicione stranke sa najvećom podrškom u Hrvatskoj, poručuju da potez Vlade premijera Andreja Plenkovića „nema nikakve veze sa sportom“.

 

„Ovo je državni udar radikalne i desne Plenkovićeve Vlade na lokalnu samoupravu“, saopštili su.

 

Potez Vlade je „neustavan, nezakonit i piratski akt za čije donošenje nema baš nikakve pravne osnove“, smatra hrvatski predsednik Zoran Milanović, bivši lider SDP-a.

 

„Takvo postupanje Vlade zapravo je otimanje države i beskrupulozno izazivanje podela među hrvatskim ljudima.

 

„Za to je odgovoran predsjednik HDZ-a Andrej Plenković“, kaže Milanović.

 

Plenković ovakvim aktom želi da pokaže da je „nacionalni lider, koji navodno vodi računa o narodu, da se u Hrvatskoj navodno ništa ne može zabraniti, a Tomaševića bi da predstavi kao rigidnog levičara koji nešto pokušava da zabrani“, tvrdi analitičar Jaroslav Pecnik.

 

Iz sukoba gradske i nacionalne vlasti kao „trenutni politički dobitnik“ izaći će upravo premijer, jer će pokazati da ima moć, dodaje.

 

„Ali, verujem da je to Pirova pobeda dugoročno, jer bi ovakvo kršenje zakona moglo da se obije o glavu Plenkoviću“, ističe Pecnik.

 

Veza hrvatskih sportista i Tompsona

Hrtvatski rukometaši

BO AMSTRUP/EPA/Shutterstock

Hrvatska je jedna od najuspešnijih rukometnih reprezentacija sveta u 21. veku, a pobeda nad Islandom u utakmici za bronzu na ovogodišnjem Evropskom prvenstvu samo je nastavak niza uspeha na najvećim takmičenjima.

 

Od 1995. osvojili su 16 medalja na Olimpijskim igrama, svetskim i evropskim prvenstvima, uz dva olimpijska i jedno svetsko zlato.

 

Prethodnu medalju osvojili su u februaru 2025, kada su na Svetskom prvenstvu bili drugi iza neprikosnovene Danske.

 

I tada se na zagrebačkom Trgu bana Jelačića veliki sportski uspeh slavio uz Marka Perkovića Tompsona.

 

„Drago nam je što smo ga izvukli i što je zapevao za nas, puno se puštaju Tompsonove pesme u svlačionici kroz turnir i u slobodno vreme“, kazao je tada Marin Šipić, hrvatski reprezentativac.

 

Pesmu Ako ne znaš šta je bilo hrvatskog kantautora Nenada Ninčevića, koju Tompson izvodi sa njegovim bendom, hrvatski rukometaši prisvojili su kao sopstvenu „himnu“, dodao je Šipić.

 

Neki su kritikovali Hrvatski rukometni savez i vlasti zbog nastupa Perkovića, preneo je portal Indeks.

 

Tompson nije pevao samo hrvatskim rukometašima na dočecima, već i fudbalerima – kada su se vratili sa Mundijala 2018. kao svetski vicešampioni.

 

Četiri godine kasnije, kada su navijači dočekali fudbalere posle osvajanja trećeg mesta na Mundijalu 2022, Tompson nije pevao, ali je hor Hrvatske ratne mornarice Sveti Juraj izvela njegovu numeru „Lijepa li si“.

 

 

***

Komentar

***

 

Orvel: " 'Patriotizmom' podrazumeva  privrženost  određenom  mestu i određenom načinu života za koje neko veruje da su najbolji na svetu, ali nema želju da ih nameće drugim ljudima. Patriotizam je po svojoj naravi defanzivan, kako u vojnom, tako i u kulturnom smislu. S druge strane, 'nacionalizam' je neodvojiv od želje za moći. Trajni cilj svakog nacionaliste  je da obezbedi više moći i više prestiža, ne za sebe već za 'naciju' ili kakvu drugu strukturu u kojoj je odlučio utopiti svoj individualitet." 

Le Bon: "Gomile" su poseban psihološki entitet, nesvodiv na pojedince koji je sačinjavaju – "nisu sposobne za rasuđivanje ali su sposobne za akciju"! Nažalost danas više niko ne čita "Psihlogiju gomile" Le Bona, 1895., premda su nekadašnji čitači  te kapitalne knjige: Ruzvelt, Klemanso, Poenkare, Čerčil, de Gol, itd  stekli utisak "kao da" su Musolini, Hitler, Staljin, Mao – Le Bonove ideje pretočili u svoje sisteme. 1923. je zaključio da se gomile-nacije "ne mire sa porazom kada veruju da su superiornije od svojih osvajača. Pokušaj nemačke osvete stoga se može smatrati jednim od najsigurnijih događaja u budućoj istoriji" (anticiprao II svetski rat)! Slično se ostvarilo i predviđanje ("Psihologiji socijalizma" 1898), Le Bona da će budući rat tj. I svetski rat biti najsmrtonosniji  jer će to biti rat vojnih obveznika, a ne više profesionalaca "sledeće borbe između nacija biće prave borbe za postojanje - koje se mogu završiti - samo potpunim slamanjem jednog od boraca". "Hiljade zasebnih pojedinaca mogu u određenim trenucima, pod uticajem određenih nasilnih emocija, veliki nacionalni događaj, dobiti karakteristike psihološke gomile." Neka slučajna ili namerna ideja će ih "spojiti u gomilu" a gomila ne misli rečima i verbalnim pojmovima, već slikama. A pošto je gomila sugestibilna - dovoljnaje jedna slika da je uplaši i uznemiri, dovoljna je samo jedna kolektivna halicinacija da oživi njene jake strasti pa da usledi poznati fenomeni gomile, kao što je linč.

 

Zoran Stokić

2.02.2026.

Šef francuske diplomatije: Putin ne pokazuje nijedan znak stvarne volje za mir u Ukrajini

Autor:

author

Beta

|

02. feb. 2026. 14:23

|

SVET

Russian President Vladimir Putin speaks during a meeting of the Commission for Military Technical Cooperation with Foreign States at the Kremlin in Moscow, on Friday, Jan. 30, 2026. (Vyacheslav Prokofyev, Sputnik, Kremlin Pool Photo via AP)

AP, Tanjug / Vyacheslav Prokofyev

Šef francuske diplomatije Žan-Noel Baro (Jean-Noel Barrot) ocenio je danas da ruski predsednik Vladimir Putin ne pokazuje znake stvarne volje za mir u Ukrajinu.

"Vladimir Putin ne pokazuje nikakve znake istinske želje da se kreće ka miru. Naprotiv, prvi put su prošle nedelje, njegovi dronovi namerno ciljali putnički voz, i ubili 15 osoba", rekao je Žan-Noel Baro za pariski list Liberasion (Liberation).

Baro je rekao da taj napad smatra "ratnim zločinom" a na to se dodaju "silovanja, deportacije dece, masakri i vansudska pogubljenja".

"Četiri godine posle pokretanja, jasno je da je takozvana specijalna operacija Kremlja katastrofalan neuspeh za Rusiju - 1,25 miliona smrtnih slučajeva, što je više od svih sovjetskih i ruskih ljudskih gubitaka od 1945. godine, 1.000 smrtnih slučajeva svakog dana na frontu, kao i recesija u Rusiji predviđena za 2026. godinu", dodao je Baro.

Francuski ministar je rekao da je krajnje vreme da Putin odustane od svojih zahteva i konačno prihvati prekid vatre.

Baro je osudio pokušaj ruskog predsednika da "izazove humanitarnu krizu" kontinuiranim gađanjem energetske infrastrukture uprkos niskim temperaturama u Ukrajini.

On je o mogućem nastavku dijaloga sa Rusijom, rekao da Francuska nikada nije isključila, saradnju sa Rusijom, "uz potpunu transparentnost sa Ukrajinom i njenim evropskim partnerima, i pod uslovom da je to korisno".

 

***

Komentar

***

 

Na čemu počivaju  despotska društva? Na ratovima - Sulejman Veličanstveni je za 46 god na vlasti vodio 22 rata. Izgleda da Putin želi da ga nadmaši.

Zvanični ratovi Putina:

1. Drugi čečenski rat - 1999., - 2009.;

2. Rusko-gruzijski rat - 2008.;

3. rat na Severnom Kavkazu protiv pobunjenika u Kavkaskom Emiratu 2009. - 2017.; vođeni u: Čečeniji, Dagestanu, Ingušetiji i Kabardino-Balkariji. Povremeni i u okolnim regionima, kao što su Severna Osetija-Alanija, Karačaj-Čerkesija, Stavropoljski kraj i Volgogradska oblast.

4. intervencija na Krimu - 2014.;

5. ruska intervencija u Siriji - od 2015.;

6. učešće u Centralnoafričkom građanskom ratu - od 2018.;

7. intervencija u istočnij Libiji - 2019. (još su tamo - podelili su Libiju s Turskom);

8. intervencija u Kazahstanu – 2022.;

9. invazija na Ukrajinu 2022.;

Nezvanični, paramilitarni ratovi (učešće raznih neo-fašističkih, nacionalističkih grupa, kao i plaćenika tipa a la "Vagner") u:

Venecueli, Mozambiku, Sudanu,..., Maliju, otcepljenim oblastima u Ukrajini.

 

Zoran Stokić

2.02.2026.

 

Prepariranje despotskog mrtvaca

*

Svi znaju muzej Madam Tiso, a priča o njenom životu je bizarnija od horor filma: Pre javnih ličnosti, pravila je maske mrtvih vladara

 

Pero Jovović

danas 31.01.2026. 19:05

muzej

Foto: Shutterstock/chrisdorney

Redovi pred muzejima voska danas se protežu od Londona do Tokija, ali priča o najpoznatijim figurama od voska na svetu počinje daleko od glamura i savremenog spektakla, a umesto zvezda, ovekovečeni su i mrtvi vladari i kriminalci.

 

Sve počinje u Strazburu, u 18. veku, u gradu u kojem se istorija često rađala na ivici politike, revolucije i zanata. Upravo ovde je 1761. godine rođena Marija Grošolc, žena koju će svet kasnije upoznati pod imenom Madam Tiso, piše Pero Jovović.

 

Otac joj je poginuo pre njenog rođenja, a majka je ubrzo pronašla posao kao domaćica kod Filipa Kurtijusa, lekara i vajara amatera koji se bavio izradom voštanih anatomskih modela.

 

Kurtijus je ubrzo prepoznao Marijin talenat i počeo da je podučava izradi figura od voska – veštini koja je u to vreme imala i naučnu i obrazovnu svrhu. Vosak se koristio za prikaz ljudskog tela, bolesti i anatomije, mnogo pre nego što je postao sredstvo zabave.

 

Svi znaju muzej Madam Tiso, a priča o njenom životu je bizarnija od horor filma: Pre javnih ličnosti, pravila je maske mrtvih vladara 1

Foto: Shutterstock/Anton_Ivanov

Porodica se kasnije preselila u Pariz. Zahvaljujući Kurtijusovom ugledu, Marija Grošolc je kao veoma mlada počela da izrađuje portrete poznatih ličnosti. Među njenim ranim radovima bile su figure Voltera i Žan-Žaka Rusoa.

 

Njena veština joj je otvorila vrata Versaја: Nekoliko godina je provela kao umetnica na dvoru, gde je podučavala članove kraljevske porodice. Međutim, Francuska revolucija sve je preokrenula.

 

Svi znaju muzej Madam Tiso, a priča o njenom životu je bizarnija od horor filma: Pre javnih ličnosti, pravila je maske mrtvih vladara 2

Foto: Shutterstock/Sergii Figurnyi

Tokom revolucionarnog perioda Marija je bila primorana da izrađuje posmrtne maske pogubljenih aristokrata, uključujući Lujа Šesnaestog i Mariju Antoanetu. Te maske nisu bile umetnički hir, već politički simboli, izlagane su kao dokaz pada starog režima.

 

Zbog veza sa dvorom, Marija je i sama bila uhapšena i čekala je pogubljenje. Spašena je zahvaljujući Kurtijusovim revolucionarnim kontaktima.

 

Posle smrti Filipa Kurtijusa, Marija nasleđuje njegovu kolekciju voštanih figura. Početkom 19. veka seli se u Veliku Britaniju, gde putuje sa izložbom po manjim gradovima i sajmovima.

 

Tek 1835. godine, već u poznim godinama, otvara stalnu izložbu u Londonu, u ulici Bejker strit. To je bio početak muzeja koji će kasnije postati svetski brend – Muzej Madam Tiso.

 

Svi znaju muzej Madam Tiso, a priča o njenom životu je bizarnija od horor filma: Pre javnih ličnosti, pravila je maske mrtvih vladara 3

Foto: Shutterstock/PhotoFires

Madam Tiso umrla je 1850. godine, ali je njeno ime nastavilo da živi kroz instituciju koja i danas oblikuje način na koji popularna kultura „pamti“ poznate ličnosti.

 

Muzej koji danas privlači milione turista širom sveta od samog početka uključivao je i deo posvećen kriminalcima i pogubljenjima, kasnije poznat kao „Komora strave“.

 

Neke od najstarijih figura u kolekciji i danas sadrže vosak iz 18. veka. U različitim muzejima posetioci mogu videti veoma realistične voštane figure pop pevača i holivudskih glumaca među kojima su i Ozi Ozborn, Paris Hilton, Džordž Kluni, Džulija Roberts, Madona, Vudi Alen, Vilijam Šekspir, Bijonse, Lejdi Gaga, Majkl Džordan, Elvis Presli, Elton Džon, Dajana Ros i mnogi drugi.

 

Danas u Strazburu ne postoji poseban muzej posvećen Madam Tiso, ali ovaj lanac muzeja postoji širom sveta, na gotovo svakom kontinentu. U Londonu, Beču, Pragu, Istanbulu, Berlinu, Pekingu, Šangaju, Vuhanu, Nju Delhiju, Tokiju, Singapuru, Bankoku, Las Vegasu, Nešvilu, Njujorku, San Francisku, Vašingtonu i Sidneju.

Pogledati eksponate:

 

https://www.danas.rs/zivot/muzej-madam-tiso-istorija-zanimljivosti/

 

***

Komentar

***

Smrt Sulejmana Veličanstvenog i posmrtna maska. Kako je ideja o tome kako će ga pamtiti u istorji  Sulejmanu došla glave? Na čemu počivaju  despotska društva? Na ratovima - Sulejman je za 46 god na vlasti vodio 22 rata. 1565 nije uspeo da osvoji Maltu, izgubio je rat – pa zar da ga tako pamte u istoriji? Brzo prikuplja vojsku od 300 000 vojnika sa namerom da osvoji Beč (anulira poraz  sa Malte). Ali već je patio od gihta zbog čega je morao da se kreće u invalidskim kolicima, nije mogao više da jaše konja i tsl. Naročito je bio pod stresom kada je njegova moćna vojska bila zaustvaljeno u nekom sporednom, malom utvrđenju u Sigetu. Njemu najmoćnijem čoveku na Zemlji našao se na putu nekakav  beznačajan čovek – Mikloš Zrinski. Ostalo je poznata istorija, Sulejman je umro od izliva krvi u mozak 30-ti dan neuspele opsade, osmanije su dva dana kasnije osvojile Siget 8.09.1566, Zrinski je junački poginuo poput antičkih leonida. Da bi izbegao nemire u vojsci, koja je još uvek bila angažovana u pohodu, veliki vezir Mehmed-paša Sokolović je odlučio da vest o sultanovoj smrti  sačuva u tajnosti - dok njegov naslednik Selim ne dođe pred očev kovčeg. Rečeno učinjeno, kako? Tako što je "naš" umetnik PREPARIRAO Sulejmana tako "da je izgledao kao živ"; sedeo je u šatoru pored prozora,  povremno su ga pronosili na nosilima da ga vojska vidi. Ali kako je bilo toplo vreme, vosak se topio, pa je "naš" umetnik stalno morao da popravlja "posmrtunu masku"!

 

*

 

Da bi izbegao nemire u vojsci i carstvu, koja je još uvek bila angažovana u pohodu, veliki vezir Mehmed-paša Sokolović je odlučio da vest o sultanovoj smrti  sačuva u tajnosti - dok njegov naslednik Selim ne dođe pred očev kovčeg (kritični trenutak u despotskim sistemima – ko će naslediti presto; u Sulejmanovom slučaju 7 sinova je ubijeno). Rečeno učinjeno, kako? Tako što je "naš" umetnik preparirao - "despotskog mrtvaca" - Sulejmana tako "da je izgledao kao živ"; sedeo je u šatoru pored prozora,  povremno su ga pronosili na nosilima da ga vojska vidi. Ali bilo je toplo vreme, vosak se topio, pa je "naš" umetnik stalno morao da popravlja "posmrtunu masku"; posle 15 dana ni to više nije bilo moguće; tada su - imam Hasan-agu obukli u sultanovu odeću, pošto je Hasan ličio na Sulejmana! Sultanovo srce i untroba je odmah (7.09.1766. zbog velike vrućine) "sahranjena" duboko ispod šatora (kasnije Turbek), telo brzo balsamovano (kasnije je posle 46 dana poslato u Carigrad da bi bilo sahranjeno pored Hurem u mauzoleju izgrađenom u blizini džamije Sulejmanije. Kada je 1692/3 Austrougarska povratila područje gde je Seget - Turbek i ostali objekti su bili porušeni – izgubio se svaki trag Turbeka.  Tek su 2015., arheolozi u Mađarskoj, uspeli da pronađu ostatke Turbeka.

 

 

Zoran Stokić

1.02.2026.

 

Vodič kroz organizaciju vremena: Kako preuzeti kontrolu nad svojim životom?

Autor:

N1 Beograd

31. jan. 2026. 12:04

LIFESTYLE

čovek prenatrpan obavezama

AI generisana fotografija - Canva

Sat otkucava. Lista obaveza raste, a vi se pitate kuda odlaze svi ti sati. Zvuči li vam ovo poznato? Većina ljudi se suočava sa identičnim problemom. Njima ne nedostaje vreme; nedostaje im sistem kako da ga pravilno rasporede.

 

Organizacija vremena nije tajna veština rezervisana isključivo za uspešne direktore i vrhunske profesionalce. To je skup praktičnih tehnika koje svako može naučiti i primeniti. Pitanje je samo da li ste spremni da promenite neke duboko ukorenjene navike.

 

Zašto je upravljanje vremenom toliko teško?

Džon Rampton, poznati američki preduzetnik, primetio je nešto zanimljivo. Kada ga pozovu na neki događaj, njegov automatski odgovor često glasi: „Nemam vremena za to.“ Međutim, kada zaista razmisli, shvati da zapravo može da uvrsti tu aktivnost u svoj raspored ako mu je ona prioritet.

 

Problem nije u nedostatku sati, već u mentalnom sklopu.

 

Robert E. Guding, u svojoj knjizi „Slobodno vreme: Nova mera slobode“, objašnjava ovu pojavu na upečatljiv način. Kada kažemo da neko ima više vremena od nas, mi ne mislimo bukvalno na dodatni sat u danu. Mislimo na to da ta osoba ima manje ograničenja i više izbora u tome kako će provesti svoje vreme. Ona poseduje veću autonomnu kontrolu.

 

Psiholog i naučnica u oblasti biheviorizma, Suzan Vajnšenk, dodaje još jedan sloj ovoj priči. Ljudi izjednačavaju mogućnost izbora sa kontrolom. Kada osećamo da nemamo moć nad svojim rasporedom, automatski verujemo da nemamo ni vremena.

 

Vremenski budžet kao temelj produktivnosti

Svako ko je ikada pokušao da uštedi novac zna kolika je vrednost budžeta. Isti princip važi i za vreme. Bez jasnog plana kako ćete potrošiti svoje sate, oni će jednostavno ispariti.

 

Amanda Abela definiše vremenski budžet kao smernicu koja vam pomaže da vreme provodite onako kako zaista želite. To ne znači da ćete raditi samo ono što volite. Naprotiv, to znači da ćete svesno rasporediti vreme za sve obaveze, uključujući i one manje prijatne.

 

Kako napraviti vremenski budžet? Počnite jednostavno:

 

Zapišite sve aktivnosti tokom jedne nedelje. Budite iskreni. Koliko vremena provodite na društvenim mrežama? Koliko na sastancima? Koliko na konkretnom radu?

Kategorizujte te aktivnosti. Šta je hitno? Šta je važno? Šta je samo navika?

Napravite idealan raspored. Koliko sati nedeljno želite da posvetite poslu, porodici, hobijima ili odmoru?

Razlika između trenutnog stanja i idealnog rasporeda jasno će vam pokazati gde gubite dragoceno vreme.

Mit o multitaskingu koji uništava produktivnost

Evo jedne neugodne istine: multitasking (istovremeno obavljanje više zadataka) ne funkcioniše. Bar ne onako kako većina ljudi misli.

Postoji razlika između automatskih radnji koje se odvijaju u pozadini i pravih zadataka koji zahtevaju duboku koncentraciju. Možete slagati veš dok slušate podkast. To funkcioniše, jer je slaganje veša mehanička radnja.

Međutim, ne možete pisati izveštaj dok istovremeno odgovarate na poruke i pratite sastanak. Mozak jednostavno nije dizajniran za tako brzo prebacivanje između složenih operacija.

Istraživanja pokazuju da pokušaj obavljanja više stvari odjednom zapravo usporava ljude. Veća je verovatnoća da ćete praviti greške, a njihovo ispravljanje oduzima dodatno vreme. Na kraju dana, uradićete manje nego da ste se fokusirali na samo jednu stvar.

Rešenje je fokusiran rad na jednom zadatku. Radite jednu stvar, završite je, pa pređite na sledeću.

Strast kao zaštita od rasipanja vremena

Zašto neki ljudi deluju kao da imaju više sati u danu? Jedan od odgovora krije se u strasti prema onome što rade.

Kira M. Njuman, urednica magazina Grejter gud, analizirala je istraživanja na ovu temu. Zaposleni kojima nedostaje strast za poslom često osećaju da se njihovi ciljevi međusobno sukobljavaju. Stalno se bore za vreme i pažnju, živeći u unutrašnjem konfliktu.

S druge strane, strastveni zaposleni imaju potpuno drugačiju perspektivu. Njihovi ciljevi nisu u sukobu; naprotiv, oni se međusobno podržavaju.

Šta to praktično znači? Ako stalno osećate unutrašnju borbu između različitih obaveza, možda je problem u nedostatku jasne svrhe. Kada znate zašto radite ono što radite, lakše je odrediti prioritete.

Test koji otkriva prave prioritete

Lora Vanderkam, autorka knjige o upravljanju vremenom „Džulijetina škola mogućnosti“, daje izvrstan savet. Pre nego što se obavežete na bilo šta, postavite sebi pitanje: „Da li bih ovo uradio sutra?“

Razmislite o tome. Kada vas neko pozove na događaj koji se održava za tri meseca, kalendar vam deluje prazno. Lako je reći „da“. Međutim, zabluda je u tome što vaše buduće „ja“ neće imati više vremena od sadašnjeg.

Za tri meseca bićete jednako zauzeti i pretrpani. Jedina razlika je što ćete tada imati dodatnu obavezu koju zapravo niste ni želeli. Ako odgovor na pitanje „da li bih ovo uradio sutra“ nije entuzijastično „da“, verovatno treba da kažete „ne“.

Zamka finansijskog vrednovanja vremena

Novac je neophodan, ali preveliki fokus na finansijsku vrednost svakog minuta može imati neželjene posledice.

Istraživanje Sanforda Devoa sa Univerziteta u Torontu i Džefrija Fefera sa Stanforda otkrilo je zanimljivu pojavu: ljudi sa višim prihodima često osećaju veći pritisak i nedostatak vremena od onih koji zarađuju manje.

Časopis Ekonomist ponudio je objašnjenje: kada se sati mere isključivo kroz novac, ljudi počinju opsesivno da brinu da li će ih potrošiti, uštedeti ili profitabilno iskoristiti. Što prihodi više rastu, vreme postaje „skuplje“, a samim tim se čini i oskudnijim.

Paradoksalno, bogatiji ljudi često osećaju veći vremenski pritisak iako objektivno imaju više resursa da drugima delegiraju zadatke.

 

Zauzetost kao lažni statusni simbol

U knjizi „Preopterećeni“, autori opisuju fenomen gde psiholozi sve češće leče klijente koji su sagoreli na poslu, ali ne mogu da se oslobode jedne ideje: verovanja da su kompetentniji, pametniji i uspešniji što su više zauzeti.

Ovo je možda najveća zamka u organizaciji vremena. Društvo je stvorilo kulturu u kojoj je zauzetost postala merilo lične vrednosti. Ko je zauzet, taj je važan.

Istina je da ne morate maksimizovati svaki trenutak svog dana. Sasvim je u redu sedeti i ne raditi ništa. Odmor nije luksuz – to je neophodna komponenta održive produktivnosti.

 

Praktične tehnike za bolju organizaciju

Teorija je korisna, ali šta konkretno možete uraditi već danas?

Vremenski blokovi: Ova tehnika podrazumeva da unapred rezervišete termine za određene aktivnosti. Na primer, od 9 do 11 radite na najvažnijem projektu, od 11 do 12 odgovarate na mejlove. Kada znate šta tačno radite u kom periodu, manje je prostora za lutanje.

Pravilo dva minuta: Sve što možete da završite za manje od dva minuta, uradite odmah. Ovo sprečava nakupljanje sitnih zadataka koji stvaraju osećaj pretrpanosti.

Nedeljni pregled: Jednom nedeljno analizirajte šta ste postigli i šta vas čeka. Prilagodite plan ako je potrebno. Ovaj ritual sprečava da se izgubite u dnevnim obavezama i zaboravite na dugoročne ciljeve.

Granice koje štite vaše vreme

Najveći neprijatelj dobre organizacije vremena često niste vi sami, već vaša nesposobnost da kažete „ne“.

Svaki put kada pristanete na nešto što vam nije važno, odričete se nečeg drugog. To je neumoljiva matematika života – dan ima samo 24 sata. Ako popunite kalendar tuđim prioritetima, nećete imati mesta za svoje snove.

Postavljanje granica nije sebičnost; to je neophodnost. Ljudi koji uspešno upravljaju svojim životom naučili su da ljubazno, ali odlučno odbiju zahteve koji ne služe njihovim ciljevima.

Upravljanje vremenom se na kraju svodi na jedno ključno pitanje: Šta je zaista važno? Kada imate jasan odgovor, sve ostalo postaje lakše. Prioriteti se sami nameću, odluke postaju jednostavnije, a vreme – suprotno svim očekivanjima – počinje da se širi.

 

 

***

Komentar

***

 

Ne postoji više nikakva mogućnost kontrole života za ljude, jer je - tempo ubrzanja - postao autonoman. Ubrzanje, shvatiti kao, povećanje količine (komuniciranih podataka, proizvedene robe,..,pređene udaljenosti) po jedinici vremena; ono, to ubrzanje, dovodi do fenomena - oskudice vremena – koja se "ubrzano" povećava. Ubrzanje tempa života svakog od nas postoji  jer obavljamo sve više akcija za manje vremena. Ubrzani tehnološki i društveni napredak proizvode - "smanjenje sadašnjosti" - na primer, to vas "tera" da stvarate što više komunikacionih jedinica i tsl. Živimo u režimu "velikih brojeva" koje ima svoj "prostorno-vremenski režim"; percepcija i organizacija prostora i vremena u društvenom životu "velikih brojeva" potpuno je promenjena u odnosu na naše živote kada smo bili deo "malih brojeva.  Sve se potpuno ubrzano menja, a mi nismo u stanju biološki to da savladamo. Nekoliko slučajnih otkrića, počev od nove nauke 1687., tj. naučna, indrustriska, društvena revolucija - potpuno su promenili način života na Zemlji, koji je do tada bio evolutivni nastavak života primata, sisara (razvijao se 50 miliona godina) život u "malim brojevima" u malim zajednicama.

 

Zoran Stokić

31.01.2026.