Afera LG: Kako
televizori postaju doušnici u našim dnevnim sobama?
Autor:
Pavle Jakšić
12. sep. 2026. 17:39
SCITECH
5
komentara
fudbal, televizor, daljinski,
smart TV, vreme sporta i razonode
Shutterstock/ Lensw0rId
Svetski mediji bruje o
televizorima koji nas prisluškuju u sopstvenim kućama, pa tako i najnoviji
skandal sa pametnim uređajima pokazuje da više ne kupujemo tehnologiju, već ona
kupuje nas. Postavlja se ključno pitanje: gde nestaje granica između privatnog
doma, oglasnog prostora i nadzora koji je i u Srbiji dobio svoj mračni oblik?
Dnevna soba i televizor. Većini
ljudi to je sine qua non privatnosti, prostor koji po ustavu i zakonu
predstavlja nepovredivo središte naše intime. Vaš uređaj se pokvario,
odlučujete da kupite novi, ali ne razmišljate da iza zatvorenih vrata
korporativnih sastanaka, menadžeri kompanije čiji ste televizor kupili ponosno
saopštavaju svojim klijentima i oglašivačima: „Mi posedujemo ekran u njihovim
domovima. Znamo ko sedi ispred njega, koje pametne telefone unose u prostoriju
i šta ti ljudi pričaju dok je ekran ugašen".
Surova realnost današnjice, zbog
koje poželimo da ponovo imamo ogromne katodne cevi umesto LCD ekrana.
Iako deluje kao mračna distopija
iz naučnofantastičnih filmova ili paranoični osvrt nekog tehnofoba, nažalost
nije. To je doslovni citat iz marketinških materijala kompanije LG Ad
Solutions, koji je ovih dana eksplodirao u svetskoj javnosti nakon šokantnog,
višemesečnog istraživanja bezbednosnih stručnjaka. Globalni tehnološki portal
TechRadar preneo je detalje istrage koju je sproveo tim Gamers Nexus u saradnji
sa nezavisnim kriptolozima i istraživačima bezbednosti. Rezultati su, malo je
reći, zastrašujući: preko 216 miliona pametnih televizora (koji koriste njihov
operativni sistem webOS) širom sveta pretvoreno je u stalno aktivne doušnike
koji rudare privatnost svojih vlasnika.
"Pametna krađa"
podataka
Istraživanje je pokazalo da ovi
uređaji kontinuirano skeniraju lokalnu kućnu mrežu, mapiraju sve uređaje u
vašoj blizini, od pametnih telefona i satova, preko štampača i termostata. Što
je još gore, otkriveno je da televizori registruju glasovne logove i zvukove iz
prostorije čak i kada se nalaze u takozvanom standby režimu, odnosno kada je
ekran prividno ugašen. Kada isključite internet, televizor ne prestaje da vas
sluša; on podatke skladišti lokalno, u sopstvenu memoriju, čekajući trenutak
kada ponovo uspostavite vezu sa mrežom kako bi masivni paket vašeg života
isporučio na servere kompanije.
Uređaji sve pametniji, samo smo
mi očigledno sve gluplji.
Reakcija svetske javnosti bila je
trenutna. Renomirani mediji poput britanskog lista The Register i američkog The
Verge posvetili su ogromnu pažnju ovom fenomenu, dok se na mrežama poput Redita
vodi pravi digitalni ustanak ogorčenih korisnika. Nasuprot konsterniranoj
javnosti nalazi se naravno surovost korporacija, koje se sve manje, ako i
uopšte preispituju.
Pravni cinizam LG-ja ogleda se u
novim ažuriranjima softvera, kroz koje su uvedene odredbe prema kojima vlasnik
televizora preuzima pravnu odgovornost i ulogu „službenika za usklađenost“, sa
obavezom da obavesti svakog gosta koji mu uđe u kuću da televizor može da snimi
njegov glas! Ukoliko odbijete ove uslove, kompanija vam ukida bezbednosna
ažuriranja, ostavljajući vaš uređaj otvorenim za hakerske napade. Ozbiljan
digitalni reket, koji čak nije ni suptilan.
A u Kini...
Ima i gorih primera. Ono što je
na Zapadu počelo kao potraga za profitom i preciznijim oglašavanjem, u
autoritarnim sistemima poput Kine odavno je usavršeno u sistem totalne
društvene kontrole. Kina je pionir u pretvaranju pametnih uređaja u produženu
ruku državnog aparata. Pametni televizori na kineskom tržištu, koji se proizvode
pod strogom kontrolom tamošnjih zakona o sajber-bezbednosti, ne služe samo za
zabavu.
U Kini je dokumentovano više
slučajeva gde su domaći brendovi pametnih televizora (poput kompanija Xiaomi
ili TCL) hvatani u obavljanju „skrivenih zadataka“. Prema istraživanjima koja
su sproveli evropski instituti (poput Nacionalnog centra za sajber-bezbednost
Litvanije), pojedini modeli kineskih pametnih telefona i televizora u sebi
imaju ugrađene softverske module koji mogu da skeniraju datoteke korisnika,
detektuju „subverzivne“ ključne reči i šalju izveštaje centralnim serverima.
Na kineskom domaćem tržištu,
televizor je integrisan u sistem „društvenog kredita“. Ekran prati koliko
vremena provodite gledajući državne medije, a koliko igrajući video-igre, i na
osnovu toga može uticati na vaš društveni rejting.
Kada kupite kineski pametni
televizor, zakoni te zemlje eksplicitno obavezuju kompanije da sve podatke
skladište na lokalnim serverima u Kini i da javnim službama bezbednosti omoguće
direktan pristup tim bazama. To znači da se ekran u dnevnoj sobi kineskog
građanina ne koristi da bi mu se prodale patike, već da bi se osiguralo da
njegova svest ne skrene sa partijske linije.
Oštar odgovor Evropske unije
Za razliku od kineskog modela i
američke korporativne slobode, Evropska unija je zauzela najstroži i najagresivniji
stav u odbrani kućnog praga građana. Evropski regulatori i nacionalne agencije
za zaštitu podataka (poput onih u Italiji, Francuskoj i Nemačkoj) svesni su da
su pametni uređaji postali najveća bezbednosna rupa u modernom društvu.
Pod okriljem Opšte uredbe o
zaštiti podataka (GDPR) Evropska unija je propisala rigorozna pravila za
pametne televizore i takozvani internet stvari (IoT). Ključne tačke evropske
odbrane uključuju: zabranu automatskog opt-in-a (unapred štikliranih kućica za
prihvatanje marketinškog praćenja), kraj za sitna slova i ugovorne ucene
(kompanije ne smeju da uslovljavaju osnovnu funkcionalnost televizora
prihvatanjem praćenja), stroge kazne za prekogranično curenje podataka.
Evropski regulatori imaju pravo da kazne kompanije sa neverovatnih 20 miliona
evra ili 4% njihovog ukupnog globalnog godišnjeg prometa. Upravo zbog toga,
američke i azijske kompanije su prinuđene da za evropsko tržište gase
softverske module za agresivno rudarenje podataka koje inače slobodno koriste u
ostatku sveta.
Pored toga, novi evropski Zakon o
veštačkoj inteligenciji i najnoviji regulatorni okviri striktno zabranjuju
neselektivno prikupljanje biometrijskih podataka.
Domaći eho globalnog problema
Kada se mehanizmi totalnog
digitalnog praćenja spuste na teren autoritarnih političkih režima, sakupljanje
podataka prestaje da bude alat za prodaju deterdženta ili novih automobila. Ono
postaje oružje za uništavanje političkih protivnika, ućutkivanje kritičke misli
i disciplinovanje društva.
Srbiju je nedavno potresao
verovatno najveći i najbolje dokumentovani skandal u oblasti narušavanja
digitalne bezbednosti i ljudskih prava. Detaljnim forenzičkim istragama koje je
sprovela domaća Share fondacija, a koje su kasnije potvrdile i najprestižnije
svetske laboratorije poput kanadskog Citizen Lab-a i organizacije Amnesty
International, otkriveno je sistemsko, ilegalno prisluškivanje studenata,
aktivista i opozicionih aktera pomoću vojnih špijunskih softvera Pegasus i
NoviSpy.
Ova svedočenja studenata i
aktivista u Srbiji, koji su forenzički dokazali da su im telefoni pretvoreni u
doušnike sposobne da tajno aktiviraju mikrofone, snimaju prostorije i
preuzimaju poruke ogolila su zastrašujuću istinu da tehnologija nadzora više
nije samo filmska priča. Ugledni britanski list Fajnenšal tajms posvetio je
opširnu analizu ovom događaju, definišući ga kao "masovni, koordinisani
talas državnog nadzora nad neistomišljenicima".
Iluzija tehnološkog progresa
Skandal sa televizorima ogoljava
suštinski paradoks modernog doba. Dok kupujemo uređaje visoke rezolucije koji
nam obećavaju kristalno jasnu sliku sveta, ta ista tehnologija nas sa jednakom
preciznošću snima. Odbrana od ovakvog upada u privatnost više nije pitanje
tehnološke pismenosti, već odbrane elementarnog ljudskog dostojanstva. Kada
kompanija proglasi da „poseduje ekran“ na vašem zidu, ona vam poručuje da
unutar sopstvene kuće niste slobodni. Bilo da se radi o vojnom softveru na
telefonima aktivista u Srbiji, državnim algoritmima u Kini, ili korporativnom
nadzoru pametnih ekrana na Zapadu – princip je isti. Tehnologija se koristi kao
mehanizam moći nad pojedincem.
Privatnost nije skrivanje
krivice, već pravo da sami odlučimo koga puštamo preko svog praga. Staklo na
televizoru možda jeste napravljeno u njihovim fabrikama, ali prostor ispred
njega mora da ostane naš.
***
Komentar
***
Kina klasična despotija, SAD
despotija kapitala. Aleksis de Tokvil je u "Demokratija u Americi" savetovao - da bi se izbeglo da se demokratija degeneriše u despotsku vladavinu,
neophodno aktivno angažovanje građana u različitim udruženjima (pojedinci koji
deluju samostalno suviše su slabi). Adam Ferguson je pokazao da samo institucije
građnskog društva mogu biti bedem širenja ovlašćena državne vlasti. Monteskje
je svoju čuvenu teoriju o podeli vlasti – na izvršnu, zakonodavnu i sudsku
granu – dopunio tezom da samo snažno građansko društvo može primorati državu da
deluje u skladu sa interesima svojih građana.
Puka konkurencija između
izabranih političkih stranaka nije dovoljna za funkcionisanje demokratije. Nema
demokratije tamo gde nema brojnih institucija građanskog društva – građani su
udružuju u autonomne institucije oko zajedničkih interesa – ako politička vlast
zloupotrebljava svoju moć, stavlja se iznad Zakona – brana tome mogu biti samo
institucije građanskog društva (nepovezani građani nisu u stanju da budu ta
brana). Društvo misli i - deluje - kroz institucije.
Evropa je kroz vekove uspela
da razvije građanske institucije otuda je kod njih moguća demokratija i stvarna zaštita potrošača.
Problem Srbije što nije izgradila stvarne građanske institucije nego ima
"institucije civilnog društva" (nisu nastale, odozdo, spontano,
autonomno) koje je pravila vlast - koje joj služe kao Potenkinova sela - kada
dođu gosti iz Evrope da pokazuju te kulise i glume da u nas postoji demokratija
a u stavnosti Srbije - neoliberalno tržište kapitala (u tekstu lepo opisano) +
roba iz Kine (sa sve odašiljačima).
Zoran Stokić
13.09.2026.
