Epidemija tifusa u Srbiji 1914/15
Od Škotske do Kragujevca: Elizabet Ros,
doktorka koja je prkosila običajima
BBC News na srpskom
Danas 26.07.2026.12:20
Prati Danas.rs na Google-u
Fotografija Elizabet Ros u maturskoj odori i
kapi
Collections of Tain & District Museum and
Clan Ross Centre, Scotland
Elizabet Ros u maturskoj odori i kapi
Lekarka u Persiji, hirurškinja na brodu,
medicinska radnica u Kragujevcu i žena koja je putovala hiljadama kilometara u
vreme kada se od većine njenih vršnjakinja očekivalo da se udaju i vode
domaćinstvo.
Sve to stalo je u svega 37 godina života Elizabet
Ros, škotske doktorke koja je početkom 20. veka prkosila društvenim normama.
„Jedan savremenik opisao ju je kao nemarnu
prema tadašnjim pravilima ponašanja.
„To najbolje pokazuje koliko je bila spremna
da se suprotstavi ulozi koja je ženama bila namenjena u ono vreme“, kaže
Džejson Ubič, upravnik muzeja u Tejnu, mestu gde je Ros odrasla za BBC na
srpskom.
Njena životna priča inspirisala je i srpsku
književnicu Anu Atanasković da napiše roman Krik.
„Oduvek sam volela britansku kulturu, a kada
sam poželela da napišem priču o jednoj Britanki, tražila sam ličnost koja će
povezati moju i njenu zemlju.
„Tako sam otkrila Elizabet Ros“, kaže
Atanasković za BBC na srpskom.
„Zadivila me njena spremnost na žrtvu,
hrabrost i duboko uverenje da je dužnost lekara da bude tamo gde je najteže“,
dodaje.
Prva stanica: Škotska
Rođena je 14. februara 1878. godine u Londonu.
Najveći deo života je provela u gradiću Tejn,
na severu Škotske.
„Bila je najstarija od desetoro dece i odrasla
je u udobnom viktorijanskom domaćinstvu“, kaže Ubič.
Ipak, njeno detinjstvo obeležile su i
privilegije i tragedija.
„Izgubila je mlađeg brata i sestru, a otac joj
je iznenada preminuo 1894. kada je Elizabet imala samo 16 godina.
„To je snažno uticalo na nju“, dodaje.
Elizabet Ros
Collections of Tain & District Museum and
Clan Ross Centre, Scotland
Elizabet Ros je odrasla u porodici sa
privilegijama, ali je smrt oca snažno uticala na njene buduće izbore
U oktobru 1896. godine, započela je studije
medicine na Univerzitetu u Glazgovu.
Ne znamo šta je tačno inspirisalo da postane
doktorka, kaže Ubič.
„Iznenadna smrt njenog oca možda ju je
upoznala sa ograničenjima savremene medicine.
„Bila je akademski nadarena i odrasla je u
vreme kada su škotski univerziteti tek otvorili vrata ženama“, dodaje on.
Po završetku studija, karijeru je započela u
Londonu.
„Elizabet Ros je najpre radila kao lekarka u
Londonu, gde je čak postala i partnerka u privatnoj ordinaciji.
„Uglavnom se bavila porođajima, jer su
doktorke u to vreme često bile ograničene na rad sa pacijentkinjama, ali je
uprkos predrasudama bila veoma tražena i cenjena“, piše Ubič u biografiji o
Elizabet Ros.
Elizabet Ros
Collections of Tain & District Museum and
Clan Ross Centre, Scotland
Uprkos predrasudama, bila je cenjena: Elizabet
Ros druga sa desne strane
Druga stanica: Persija
Dok je radila kao lekarka na škotskim ostrvima
Kolonsej i Oronsej, primetila je oglas: „Traži se doktorka za Istok“.
„Kako su godine prolazile, u meni je rasla
želja za nečim drugačijim, izvan svakodnevnog i konvencionalnog britanskog
života.
„Ta želja je postajala sve jača, čak i kada je
izgledalo da se nikada neće ostvariti, a onda se, u trenutku kada sam se
najmanje nadala, desilo nešto sasvim neočekivano“, pisala je tada.
Četiri nedelje kasnije, već je putovala preko
Rusije ka Persiji, današnjem Iranu.
Odlazak na Bliski istok bio je mnogo više od
promene adrese.
Elizabet Ros u Persiji
Collections of Tain & District Museum and
Clan Ross Centre, Scotland
Elizabet Ros u Persiji, fotografija snimljena
oko 1909. godine
Za mladu škotsku doktorku predstavljao je
priliku da se oslobodi ograničenja sa kojima su se njene koleginice suočavale u
Britaniji, gde su najčešće bile usmeravane na lečenje žena i dece, ukazuje
Ubič.
„Izgleda da je Elizabet posedovala
avanturistički i nezavisan karakter.
„Njeni spisi ukazuju na to da su je pokretali
radoznalost, profesionalna ambicija i želja da služi zajednicama sa ograničenim
pristupom modernoj zdravstvenoj zaštiti“, kaže Ubič.
U Persiji se suočila sa bolestima koje su u
Britaniji bile retke ili gotovo nepoznate.
„To iskustvo primoralo ju je da usavrši znanja
iz javnog zdravlja, lečenja zaraznih bolesti i medicine u izuzetno teškim
uslovima.
„Stekla je praktično iskustvo, samopouzdanje i
sposobnost da donosi odluke u kriznim situacijama – veštine koje će se pokazati
presudnim u njenom kasnijem radu“, dodaje on.
Fotografija Ros na brodu tokom u provratku za
Britaniju pošto je radila kao lekarka u Persiji više od pet godina
Collections of Tain & District Museum and
Clan Ross Centre, Scotland
Ros na brodu u povratku za Britaniju pošto je
radila kao lekarka u Persiji više od pet godina
Po povratku iz Persije 1913. godine, Elizabet
Ros nije se dugo zadržala u Britaniji.
Kao brodska lekarka ukrcala se najpre na
parobrod.
Elizabet je postala jedna od prvih brodskih
hirurškinja koja je zvanično obavljala tu dužnost na trgovačkom brodu, piše
Ubič u monografiji Elizabet Nes Makbin Ros: Život koji je prkosio konvencijama.
Kapetan Džejms Mekgregor u preporuci po
završetku petomesečne plovidbe napisao je da je „u svakom pogledu dokazala da
je potpuno sposobna da obavlja sve dužnosti brodskog hirurga“.
Lokalni list u Hongkongu pisao je o „škotskoj
dami doktoru“ koja je godinama radila u Persiji i čija je pojava na brodu
izazvala veliko interesovanje, jer je žena na mestu brodskog hirurga tada
predstavljala pravu retkost, navodi Ubič.
Samo nekoliko meseci kasnije izbio je Prvi
svetski rat, a iskustvo koje je stekla na brodovima i u Persiji uskoro će se
pokazati neprocenjivim.
Poslednja stanica: Kragujevac
I sasvim neočekivano, životni put ove škotske
doktorke odvešće je u Srbiju, zemlju koja se suočavala ne samo sa ratom već i
sa jednom od najtežih epidemija tifusa u Evropi.
„Do trenutka kada se dobrovoljno prijavila za
službu u Prvom svetskom ratu, već je bila iskusna lekarka navikla da radi
daleko od udobnosti i resursa“, objašnjava Ubič.
Iako je Srbija zbog katastrofalnih prilika
važila za „zemlju smrti“, ona je odlučila da dođe i pomogne, kaže Atanasković.
„Bila je specijalista za tropske bolesti, a
upravo je tifus bio najveća pošast sa kojom se Srbija suočavala.
„Svesna da time možda žrtvuje sopstveni život,
ipak je došla u zemlju zahvaćenu epidemijom i ratom“, dodaje.
Pomoć iz Britanije stizala je i na druge
načine.
Krajem oktobra srpski poslanik u Engleskoj,
Mateja Bošković primio je ponudu Bolnica škotskih žena za slanje 100 postelja u
Srbiju, objašnjava reditelj Novica Babović.
Bolnice škotskih žena za službu u inostranstvu
bio je posebno organizovan pokret žena u Prvom svetskom ratu namenjen za
medicinsko zbrinjavanje ranjenika i bolesnika na ratištu širom Evrope, o čemu
je Babović napravio film i izložbu.
Vlada Srbije je prihvatila ponudu.
Početkom januara 1915. godine kompletno
opremljena hirurška bolnica stigla je u Kragujevac.
„U rezervnoj vojnoj bolnici, koja je radila
kao infektivno odeljenje, Škotlanđanke su zatekle Elizabet Ros, koja je u
Kragujevcu već preuzela brigu o obolelima od tifusa“, kaže Babović za BBC na
srpskom.
Ubič dodaje da su lekari i medicinske sestre u
Srbiji tada radili pod ogromnim pritiskom, brinući se o hiljadama vojnika i
civila.
Fotografija uslikana tokom putovanja u Japan
na brodu Glenlogan 1913. godine
Collections of Tain & District Museum and
Clan Ross Centre, Scotland
Elizabet Ros tokom putovanja u Japan na brodu
Glenlogan 1913. godine
Upravnik te bolnice, major Dimitrije Antić,
zabeležiće sećanje na uslove koji su vladali u bolnici:
„Strahote, slika stanja bolnice u vremenu kada
ju bejah primio, ostaće mi zauvek u pameti urezana: po nečistim sobama,
hodnicima i stepenicama ležahu na golom patosu teški bolesnici-vojnici u
vojničkom odelu, nečisti, puni vašiju, zbijeni jedan uz drugoga, da im čovek ne
može prići.
„Jauk, zapomaganje, uzdisanje, poslednji ropac
– dopirahu iz daljine do ušiju! Sa naglim prilivom bolesnika od pegavca i usled
naglog umiranja usled njega, u vremenu bez potrebnih i dovoljnih sredstava za
dezinfekciju, počeli su brzo padati od pegavca i svi koji su u bolnici radili.“
Tokom Prvog svetskog rata u Srbiji je od
pegavog tifusa umrlo oko 120.000 hiljada ljudi, među njima i 22 pripadnice
britanskih misija, kaže Babović.
Jedna od njih bila je Elizabet Ros.
Umire u bolnici, na 37. rođendan, 14.
februara, što je spisateljici Atanasković bilo posebno podsticajno.
U njenom romanu, u poslednjim trenucima
Elizabet Ros u mislima piše pisma Nadeždi Petrović.
„Njih dve se, koliko znamo, nikada nisu
upoznale, ali su u slično vreme boravile u Nemačkoj.
„Elizabet je tada završavala studije medicine,
a Nadežda je usavršavala slikarstvo. Upravo ta mogućnost susreta i duhovne
bliskosti bila mi je inspirativna“, kaže Atanasković.
Tokom pripreme, proučavala je iscrpnu
istorijsku građu, oko koje je plela fikciju o neustraživoj ženi.
Elizabet Ros je sahranjena u Kragujevcu,
daleko od rodne Škotske.
„Bila je žena izuzetnog avanturističkog duha,
velike odlučnosti i neverovatne posvećenosti njenom pozivu.
„Za nju je medicina bila život“, zaključuje
spisateljica.
***
Komentar
***
Da dopunimo ovaj zanimljiv tekst. Meni je
čudno da čak ni u ovom tekstu, ni pomena o misiji KRUNE i VLADE VB - 1915., na čijem je čelu bio dr Hanter. Spasla
nas je misija dr Hantera (30 lekara). Ne poznajući pravu prirodu bolesti, vlast
je da bi Valjevo rasteretila tolikog broja bolesnih, lakše obolele puštala
kućama. To je i doprinelo da se epidemija munjevito proširi po celoj Srbiji. Obolelo
je stoga više od milion ljudi, od čega je umrlo preko 150.000.
*
Autorka romana: "Koju poruku dr Elizabet Ros šalje iz
grotla Prvog svetskog rata današnjem svetu? Da li je njen altruizam danas
uopšte moguć ili je ostao zarobljen u prošlom veku?"
Ovo grotlo Prvog svetskog rata u Srbiji iz ugla
epidemologije nije moguće razumeti bez knjige dr Hantera "Epidemija tifusa
i povratne groznice u Srbiji 1915. godine". Tu saznajemo da je tada smrtnost
od tifusa umesto (uobičajenih, za tu bolest) 15% u Srbiji bila popela na 30%; a
da je smrtnost lekara (i medicinskog osoblja) bila 50% Pa je tako Srbija koja
je inače imala samo 450 doktora, vrlo brzo ostala sa samo 200 doktora na rad u
bolnicama u 42 grada. Hanter čim je stigao u Srbiju u bolnicu u Nišu (200
kreveta a 700 zaraženih) prvo što je video bila je smrt dva - dobrovoljca
lekara - iz Švajcarske i Škodske. Ukratko: dva balkanska rat i sada novi rat, kao
i veoma loš kvalitet života, su doprineli
da oslabili imunitet vojnika. Zatim vlast je u Srbiji zarobila 40 000
Austrougarskih vojnika, koje je poslala na rad po celoj Srbiji; među njima je
bilo zareženih tifusom, pa se bolest lančano širila. Veoma loši uslovi života
stanovništva: stanovanje,....,bolnice - su bitno doprinosili širenju epidemije.
Uslove pod kojima je Elizabet Ros radila opisala je Luiz
Frejzer, medicinska sestra koja ju je posećivala iz obližnje Škotske ženske
bolnice, koja je napisala da je videla "neke od najgorih sirotinjskih
naselja u Britaniji, ali nikada ništa što bi se moglo približiti ovim odeljenjima
u prljavštini i bedi"!
*
Staljinisti (sadi Putinovci) su od 1945 -2026
da bi koristili teorije zavere, na primer: "kako su nam englezi kroz celu istoriju
radili o glavi" – sakrili sledeće.
Da nam nikada niko nije toliko kroz istoriju pomogao kao misija - KRUNE
i VLADE VB - 1915. na čijem je čelu bio
dr Hanter. Kako je moguće da čovek koji nas je spasao, biološki spasao, da ne
nestanemo kao narod i država bude i u 21 veku apsolutno nepoznat, nevažan,
zanemaren? Jer gde će te veću POKVARENOST nego da misiju i čoveka koji vam je
omogućio da preživite vi iz ideološke zaslepljenovsti ZATURITE, namerno
sklonite, IZBRIŠETE! Kako je moguće da u Srbiji u njenim gradovima nema ulica
sa njegovim imenom, kako to da njemu nismo podigli spomenik i tsl? Kako je
moguće da naše nove genracije nikada nisu čule njegovo ime? Racionalno
objašnjenje kaže, to je zato, što Srbiju "vode" teoretičari zavere - koji
održavaju našu nekrofilsku despotsku kulturnu matricu – iz inata ne
dozvoljavaju da se zna o tom - paradigmatičnom događaju - od pre 100 g o tom
herojskom poduhvatu samo zato što je Hanter englez – pa im opovrgava mantru o
tome kako su nam englezi "oduvek radili o glavi".
Ovaj primer sa tretiranjem misije dr Hantera
opovrgava sliku koja se ovde stvara da je "naša" vlast = (samo) mafija.
Zar bi se mafija time bavila? Da bi neko nastavio da zastupa tezu da je vlast u
Srbije=mafija mora da je u stanju da objasni ovaj fenomen (dr Hanter), o kome
ovde govorim. Ako nije u stanju da to opovrgne mora da napravi novu
pretpostavku o sistemu vlasti koji postoji u Srbiji.
Zoran Stokić
27.07.2026.
