Srpska jabuka razdora
Milan St. Protić
danas 22,08.2026. 07:30
Prati Danas.rs na Google-u
Foto: Danas/Aleksandar Roknić
Sa svih strana, iz mnogostrukih grla i različitih glasova
slušam isto:
„Srbija je duboko polarizovana, „Srbija je oštro podeljeno
društvo“, „U Srbiji se sukobljavaju zaraćeni tabori“, itd, itd.
Nije netačno. Ali, nije ni dovoljno precizno. Ni dovoljno
jasno. Da li je dobro ili je loše što su su se ovde oformile dve oprečne
političke, ali i društvene snage. Da li bi bolje bilo kad bismo živeli u
unisonosti i jednoumlju kao onomad u titoizmu? Ili, možda, razlike treba
dozirati i držati pod kontrolom? Da li bi za nas preporučljivo i lekovito bilo
srednje rešenje? Ograničena sloboda ili delimična zaštita ljudskih prava?
No, ono što je nesravnjeno bitnije jeste kriterijum po kom
se Srbija podelila. Šta je naše seme rascepa koje onemogućava nacionalni
sporazum? Oko čega se ne slažu vlast i opozicija? Pristalice režima i njihovi
oponenti.
Odgovor na ovu zagonetku, ako je uopšte zagonetka, pomoći će
nam da razumemo šta je posredi.
Dakle, reč je o shvatanju i poštovanju demokratskih pravila
političke utakmice. To jest, reč je o ravnopravnosti svih subjekata na javnoj
sceni zemlje. Reč je o slobodi medija, jednakom odnosu prema svima i reč je,
najposle, o bespogovornoj primeni Ustava i zakona. Reč je, povrh toga, o
nadzornim mehanizmima nad vršiocima vlasti.
U Srbiji vladajuća partija, i još poneko, veruje da postoje
interesi i vrednosti iznad demokratskih. Oni takođe veruju da upravo oni, i
samo oni, raspolažu bogomdanom privilegijom u donošenju odluka od
fundamentalnog značaja za ovu državu. Demokratija je za njih, nepotreban i
otežavajući faktor na tom njihovom „svetom“ zadatku.
Svaki neistomišljenik, protivnik ili kritičar nije rival,
takmac ili konkurent u demokratskom nadmetanju ideja i programa. Ne, nipošto!
Takav je izrod, izdajnik, rušitelj, strani plaćenik. Takav svojoj otadžbini
želi zlo za račun nekog spolja, nekog antisrpskog centra moći.
Zato je vlastodršcima, i njihovim satrapima, otvorenim ili
prikrivenim, dozvoljeno gaženje demokratskih principa u ime viših ciljeva čiji
su oni ekskluzivni i autori i protagonisti.
Nasuprot njima stoje svi oni koji smatraju da je demokratija
načelo nad svim načelima. Da je demokratija značajnija i vrednija od bilo kog
proklamovanog nacionalnog interesa. Da je demokratija najviši i jedini
neprikosnoven nacionalni interes.
Možemo se razmimoilaziti po svemu, možemo biti i levi i
desni, i ovakvi i onakvi, ali nam je zajedničko upravo to što demokratiju
stavljamo na prvo mesto, spremni da se uvek i svukud držimo njenih postulata.
Problem je u tome što se ove dve pozicije, ova dva stava i
uverenja, ne mogu pomiriti. Demokratija ne trpi kompromis. Niti se može
gradirati. Ili postoji ili je nema.
Blagodet demokratije, ponavljam enti put, jeste upravo u
tome što jamči nacionalnu stabilnost. Poznat je i predvidljiv okvir u kojem se
odvija politički život, dolazi i silazi s vlasti, pod kojim uslovima se opstaje
na vlasti.
Nasuprot demokratiji nalazi se jedna ili druga vrsta
autoritarnosti. A autoritarnost je, po političkoj zakonitosti, zasnovana na
sili, prinudi i neslobodi.
U demokratiji je zloupotreba vlasti kažnjiva anomalija.
Zakonom propisano krivično delo. U autoritarnosti zloupotreba vlasti je sama
bit vladanja. Vladaocu je sve dozvoljeno, jer nema nikog iznad njega ko bi ga
mogao sankcionisati.
Ta primarna protivrečnost, ta maglovita predstava o
karakteru države, to lelujanje između pojmova i htenja, Srbiju sprečava da
iskorači u demokratsku fazu razvoja. U doba što nagoveštava napredak i
boljitak.
Spotičemo se o isti kamen. Over and over again.
Na površini izgleda kao da živimo u demokratiji.
Višestranačje, izbori, parlamentarizam. Malo li se dublje pogleda, malo li se
zaviri iza tog varljivog zastora, skine li se ta koprena, videće se istinsko
stanje stvari.
Demokratija je u Srbiji mislena imenica. Pritom i ne
preterano popularna. Neretko relativizovana. Ponekad i osporavana.
Naša nesposobnost iskoraka iz začaranog kruga, naše
decenijsko tavorenje ni tamo, ni ovamo, naše uporno zamajavanje i zavaravanje.
Naša neprijatna stvarnost.
Zbog čega su nam potrebni kontrolori, posmatrači, inostrani
monitori, svakojaki nadzor tokom dana za glasanje? Zbog čega ovde izbori više
liče na vanredno stanje nego na dan demokratskog odlučivanja?
Zato što vlast hoće da krade, otima i podvaljuje. Zato što
vlast hoće da utiče na birače zabranjenim sredstvima, što hoće da falsifikuje
rezultate izbora u svoju korist. Zato što demokratiju doživljava kao monetu za
potkusurivanje.
Opozicionari, na suprotnoj strani, čine što mogu ne bi li
zloupotrebe predupredili. Ne bi li obezbedili bar delimično fer političku
utakmicu. Makar minimum mogućnosti za eventualnu promenu vlasti.
U Srbiji se pokazalo u poslednjih dvanaestak godina da je
demokratija ubijena u pojam. Učinjena apsurdnom i bespredmetnom. Pretvorena u
ruglo i bemisao. Jer na svakim održanim izborima, pobednik se znao unapred.
Izbori nisu ni bili potrebni. Ishod je mogao biti objavljen i pre glasanja i
prebrojavanja glasova. Svakom je sve bilo jasno.
I na ovim predstojećim izborima, ako ih ili kad ih bude,
jedina će tema biti ova: Da li će Srbija najzad postati demokratska zemlja ili
će i dalje tonuti u autokratiju.
To su dve opcije. Dve alternative. Dva izbora. Jednom za
svagda ćemo se morati odlučiti. Moraćemo prelomiti i opredeliti se. Ne o tome
koja nam je stranka milija ili manje mila, čiji nam se program sviđa ili ne
sviđa, već o tome u kakvom političkom sistemu nameravamo da živimo.
Nažalost, i ovog puta će u izbornoj kampanji pljuštati fraze
o svemu i svačemu. O opskurnostima, nerealnostima, manipulacijama, demagogiji.
Koliko da se voda dodatno zamuti. Svesno ili nesvesno, svejedno.
Upamti, poštovani čitaoče, dobro upamti i nemoj nikad
smetnuti s uma.
O demokratiji se radi.
***
Komentar
***
Tužno je čitati komentare na ovaj
Protićev tekst. Ama šta je demokratija? Smenljivost vlasti nenasilnim putem (i
ništa više od toga). To je moguće samo ako su 3 grane vlasti (zakonodavna,
izvršna i sudska) i mediji kao četvrta grana vlasti RAZDVOJENE. Toga su Srbiji
nema 1945-2026. Druge zemlje realsocijalizma, na primer, iz bivšeg Varšavskog
pakta, su iskoristile pad berlinskog zida 1989., da naprave RESET SISTEMA koji
je omogućio da započne demoratija. To se u Srbiji nije desilo, umesto
razdvajanja tri grane vlasti i medija kao červrte grane uvedeni smo u 4
rata.... i tako 37 godina. Srbija je poslednji DDR u Evropi (u svakom smislu,
država antievropske a proruske ideologije i despotska država).
Ps. Pored apsolune moći - vlast ima (i) rezervoar od 1 000 000 glasova, broj punoletnih građana Srbije je za jedan milion manji od broja birača na izborima. Evolucija od "ćoravih kutija" do "rezeorvara" glasova!
Zoran Stokić
22.08.2026.
