Kazanova nije bio samo
veliki ljubavnik – bio je mislilac, pisac i filozof
LIFESTYLE Autor: DW 02. apr 202509:28 4
komentara
Image Capital Pictures / Film Stills /
Profimedia
Postao je poznat po svojim ljubavnim
avanturama, ali on je bio i sveštenik, pisac, diplomata i špijun. Kazanova je
rođen u Veneciji pre 300 godina, a njegovo ime i danas je poznato u čitavom
svetu.
Đakomo Đirolamo Kazanova divi se svojoj
visokoj, vitkoj figuri u ogledalu ukrašenom zlatom i popravlja nekoliko
pramenova na perici. Sve mora da bude savršeno kada dođe dama njegovog srca.
Kamin i fini nameštaj ogledaju se u sjaju brojnih sveća. Cveće na zidnim
oblogama kao da pleše u treperavom svetlu. Ostrige, divljač i šampanjac su
spremni, prenosi DW.
Lepotica koju Kazanova čeka oduševljena je
scenom koju joj je pripremio. Nakon večere, zavodnik je vodi u spavaću sobu,
gde se prepuštaju vođenju ljubavi između svile i damasta.
Otprilike tako bi trebalo zamisliti
Kazanovine susrete s ljubavnicama – na osnovu memoara koje je ostavio iza sebe.
„Pošto
sam se osećao rođenim za suprotni pol, uvek sam ga voleo i dozvoljavao mu da
voli mene koliko god sam mogao“, piše Kazanova u svojim memoarima „Priča mog
života“. Poimence navodi 116 svojih ljubavnica, ali istoričari procenjuju da je
ljubavne veze imao sa još nekoliko hiljada. Među njima je bilo uglednih dama i
ćerki iz dobrih porodica, ali i prostitutki. Pa čak i dve časne sestre.
Nikada se nije ženio
Među njegovim brojnim osvajanjima bila je
Mari-Luzi O’Marfi, ljubavnica francuskog kralja Luja XV. Ili ona Henrijeta,
koju je preoteo mađarskom oficiru u Italiji, a koja je po njihovom odlasku u
Ženevu dijamantom na prozorsko staklo sobe u gostionici urezuje reči „Zaboravićete
i Henrijetu!“ Ženama je često obećavao brak, ali se nikada nije oženio. Iako su
znale za njegov nesređen način života, one masovno padaju na njegov šarm.
Ali, Kazanovi bismo naneli nepravdu ako
bismo ga doživljavali samo kao ženskaroša, kaže Italijan Karlo Parodi koji je
2018. u Veneciji otvorio muzej svog slavnog sunarodnika (koji, međutim, nije
preživeo pandemiju korone, prim.ur). „Kazanova je“, naglašava Parodi, „bio
veliki mislilac, pisac i filozof koji je u istoriju nepravedno ušao samo kao
veliki ljubavnik“.
Detinjstvo i školovanje
Đakomo Đirolamo Kazanova rođen je pre 300
godina, 2. marta 1725, kao najstariji sin u porodici glumaca. Njegovi roditelji
često idu na turneje, a ostavljaju ga na brigu baki Marizi. S 12 godina
studirao je svetovno i crkveno pravo na Univerzitetu u Padovi, a sa 17 je
doktorirao. Ipak, svoju karijeru sveštenika nije završio okončao onda kada je
pijan pao sa oltara tokom propovedi, nego tek tri godine kasnije. Nije baš
naročito uživao u toj profesiji. A u kesi za prikupljanje priloga u njegovoj
crkvi manje je bilo novčića, a više strastvenih ljubavnih pisama.
Okušao se u raznim zanimanjima. On je
sekretar, zastavnik i poručnik, violinista u orkestru, pesnik i pisac,
alhemičar, tajni agent inkvizicije, finansijski špekulant, diplomata i
bibliotekar – da spomenemo samo neke od njegovih brojnih aktivnosti.
Za Kazanovu je svet običnih ljudi iz kojeg
i on dolazi – odvratan. Želi da pripada onima kojima se divi: patricijima. Iako
ne misli mnogo o klasnom snobizmu plemstva, svakako mu se sviđa njihov udoban i
luksuzan život. Kada Kazanova pomogne uvaženom senatoru Mateu Bragadinu
prilikom moždanog udara, on postaje njegov pokrovitelj. „Ko god da si, dugujem
ti život“, rekao je tada 21-godišnjem Kazanovi. Od tog trenutka dobija
besplatan pansion i prenoćište, slugu, gondolu, deset zlatnih dukata mesečno za
džeparac i obećanje o doživotnom staranju. „To je“, raduje se Kazanova, „cela
priča o mojoj metamorfozi i srećnom vremenu u kojem sam se uzdigao od otrcanog
violiniste, do plemenitog gospodina“.
Spektakularno bekstvo
Kazanova brzo postaje miljenik visokog
društva. Ima širok spektar znanja, bilo da je reč o teologiji, alhemiji,
medicini ili matematici – svojim znanjem Venecijanac može da doprinese
razgovoru o bilo kojoj temi. Uz italijanski govori i francuski, grčki i
latinski, a i zabavan je sagovornik. Zato mu nije teško da obrlati ljude. Ali
ujedno stalno navlači i gnev više klase.
Tako je 26. jula 1755. zatvoren u
zloglasne Olovne odaje, tamnicu u potkrovlju Duždeve palate s olovnim krovom u
Veneciji. Optužen je za bogohuljenje i „uvrede protiv svete vere“, za
posedovanje zabranjenih knjiga, bavljenje magijom i zavođenje mladih na
ateizam. Verovatnije je, nagađa Kazanova, da je postao neprijatelj državnog
inkvizitora Kondulmera zbog naklonosti jedne dame kojoj se sam Kondulmer
udvarao.
Đakomo pati od groznice i drhtavice, buve
mu sisaju krv, u tamnici je nepodnošljivo zagušljivo. „Jedina misao koja me je
obuzela je ona o bekstvu“, napisao je kasnije. Niko nikada nije pobegao iz
Olovnih odaja, ali Kazanovi to uspeva. Odlazi u Pariz, gde se priča o njegovom
spektakularnom bekstvu već proširila i gde ga slave kao heroja.
Finansijski žongler
Kazanova je briljantan prevarant. Stalno
dobija velike sume novca koje mu naročito žene poveravaju. Na primer, Madame
d’Urfe, jedna od najbogatijih aristokratkinja u Francuskoj. Ona je opsednuta
okultnim idejama i čezne za čudesnim pomlađivanjem. Kazanova uspeva da je
impresionira svojim poznavanjem alhemije, a s obzirom na to da ne može da
odvrati markizu od njenih lažnih uverenja, radije je, kako priznaje u svojim
memoarima, izvlačio novac iz njenog džepa.
Ideja o osnivanju lutrije u Francuskoj
1757. takođe mu je donela novčanu dobit; mesto direktora izuzetno je unosno.
Njegova kasa nastavlja da se puni dok obavlja teške finansijske transakcije na
berzi u inostranstvu po tajnim naredbama francuskog ministra spoljnih poslova.
Ali, uprkos velikim prihodima, Kazanova je
stalno bez novca, jer ga rasipno troši i zavisnik je od kockanja. Ipak,
zahvaljujući svom apsolutno samouverenom držanju, od 1758. pa nadalje hrabro se
predstavljao sa plemićkom titulom koju je sam sebi dodelio: „Chevalier de
Seingalt“ – više puta je pronalazi plemiće koji su za njega garantovali u
pohvalnim pismima preporuke. Bonvivanu, međutim, ne ide uvek glatko: šest puta
u životu završavao je u zatvoru i iz isto toliko zemalja je deportovan.
Nemirni putnik
Tokom svog života, Kazanova je putovao od
jednog do drugog kraljevskog dvora širom Evrope. Njegov talenat da se uvek
kreće u najvišim krugovima pruža mu kontakte sa slavnima. U Rimu je upoznao
Mocarta i Voltera i razgovarao sa papom Klementom XIII, koji ga je proglasio
vitezom Zlatne ostruge. Fridrih Veliki mu nudi mesto učitelja u školi za
pomeranske seoske štitonoše, što on, međutim, odbija. Ruska carica Katarina
Velika prima ga dva puta.
Teško da je iko od Kazanovinih savremenika
putovao toliko kao taj Venecijanac: istoričari su izračunali da je tokom života
prevalio udaljenost jednaku obimu Zemljine kugle. S obzirom na tadašnja
prevozna sredstva – na konju, u kočiji ili na brodu – to je bio izvanredan
uspeh.
Kada se 1774, nakon 17 godina progonstva
vratio u Veneciju, bio je fizički iscrpljen. Njegov rodni grad, nekada
pozornica njegovih brojnih orgija, više ga ne privlači.
Nasleđe
Kazanova je imao 60 godina, bio je
usamljen i ogorčen, kada je 1785. angažovan kao bibliotekar grofa Valdštajna u
dvorcu Duks u Bohemiji. Pet godina kasnije počinje da piše svoje memoare.
Provodi i do devet sati dnevno razmišljajući o rukopisu koji se na kraju popeo
na 3.700 stranica. Četvrtog juna 1798. Kazanova je umro u 73 godini od
posledica sifilisa ili bolesti bešike – to se danas pouzdano ne zna. Zatim pada
u zaborav.
Njegovi memoari držani su u tajnosti sve
do 20. veka – cenzori nisu tolerisali iskrene opise njegovih seksualnih
avantura. Knjiga se tajno prodaje ispod tezge. Ali, kada konačno biva
objavljena, učinila ga he besmrtnim. Ona nudi jedinstveni uvid u život i
društvo tog vremena. Prevedena je na 20 jezika. To je ujedno i najskuplji rukom
pisani manuskript na svetu: 2010. francuska država kupila ga je za sedam
miliona eura.
Nije poznato gde je Kazanovin grob, ali
njegov životni moto je ostao poznat: „Voleo sam žene do ludila, ali uvek sam
više voleo svoju slobodu.“
***
Komentar
***
Kazanova je bio navodadzija Bokeriniju, upoznao
ga je sa rimskom operskom pevačicom Klementinom Peliči, sa kojom se on 1769.,
oženio, imali su sedmoro dece. Zahvaljujući tome muzika je dobila Lujđijeve
"Arie Accademica" za sopran i orkestar i vrhunsku operu (zarzuelu)
"Clementina". Mocartov
"Don Žuan" 1787., je varijacija Gacaniginog "Don Žuana",
ali bez sprovođena antičke katarze, masonerija u izradu opere uključuje lično,
glavom i bradom masona Kazanovu. Na inicijativu Kazanove u finalu Don Žuan odbija
da se pokaje – masoni su to mesto odlično tempirali i od toga stvorili gest -
kapital - prototip raskalašne, neodgovrne filozofije života, koja se dobro
prodaje. Mocart je 14.12.1784. primljen kao šegrt u bečku masonsku ložu pod
nazivom "Zur Vohltatigkeit" na
preporuku Emanuela Schikanedera; sa kojima je kasnije 1790., radio "kolektivnu"
operu "Der Stein der Veisen, oder die Zauberinsel" singšpil u II
čina; Johann B. Henneberg, Benedikt Schack, Franz Xaver Gerl, E. Schikaneder i
Mocart (20 minuta u II činu). Sva 5-rica su kasnije bili uključeni u
"Čarobnu frulu": Mocart kao kompozitor, Šikaneder kao libretista,
impresario i izvođač (Papageno), Heneberg kao dirigent, a Šak i Gerl kao
izvođači (respektivno Tamino i Sarastro). Sličnost između ove dve opere je
upadljiva!
(Preteča"Čarobne frule" u bloku od 55 delova)
Zoran Stokić
2.04.2025.