Odlazak Milana
Panića: Čovek koji je govorio o miru kada su na Balkanu mnogi zagovarali rat
BBC News na srpskom
danas 26.09.2026. 08:55
3 komentara
Prati Danas.rs na Google-u
Milan Panić u skupštini, 1992.
Getty Images
Milan Panić, američki biznismen srpskog porekla i bivši
premijer Savezne Republike Jugoslavije, preminuo je u 97. godini u Kaliforniji,
objavila je njegova porodica.
Panić je ostao upamćen kao neobična pojava na političkoj
sceni Srbije na kojoj se pojavio 1992, u jeku raspada socijalističke
Jugoslavije i pozivao na mir na Balkanu, dok su se neki lideri zalagali za
rešenje problema oružjem.
U leto 1992. prihvatio je ponudu Dobrice Ćosića, tadašnjeg
predsednik novonastale SR Jugoslavije, da bude savezni premijer.
„Problem pred ovim sazivom je više mira ili više rata“,
upozorio je tada poslanike Panić, prvi premijer Savezne Republike Jugoslavije
(SRJ), na engleskom sa jakim američkim akcentom.
Iako novajlija u politici, Panić je pred svetskim
zvaničnicima govori mirno i staloženo, uz tek povremeno gledanje u papire.
Odlučio je da se, uz podršku opozicione koalicije Depos,
suprotstavi Slobodanu Miloševiću, tadašnjem lideru Srbijena predsedničkim
izborima u decembru 1992, ali je osvojio 34 odsto glasova i izgubio.
„Ali treba imati u vidu da je on bez gotovo ikakve kampanje,
koja je trajala samo tri nedelje, sakupio više od milion glasova“, kaže Ivan
Protić, urednik agencije Beta, koji je početkom 1990-ih često pratio Panićeve
skupove i aktivnosti.
„To je najveći rezultat sve do Vojislava Koštunice i 5.
oktobra“, kada je oboren Miloševićev režim, dodaje Protić za BBC.
Kako je Panić ušao u politiku
Američki biznismen se maltene niotkuda pojavio u srpskoj
politici.
Sve je počelo raspadom Socijalističke Federativne Republike
Jugoslavije (SFRJ).
Od SFRJ se prvo otcepila Slovenija, a za njom Hrvatska, gde
1991. počinje rat. Sukob se potom širi i na multinacionalnu Bosnu i
Hercegovinu, koja je takođe proglasila nezavisnost.
U aprilu 1992. Srbija i Crna Gora proglašavaju Saveznu
Republiku Jugoslaviju, novu državu koja je ubrzo zbog rata bila pod žestokim
sankcijama Ujedinjenih nacija.
A kao kandidat za prvog premijera nove države pojavio se do
tada nepoznati Milan Panić, osnivač i vlasnik multimilionske ICN farmaceutske
kompanije.
Njegovo ime, kako se navodi u knjizi Adama Lebora Milošević:
Biografija prvi je predložio Dušan Mitević, nekadašnji direktor javnog servisa
i Miloševićev savetnik.
Lebor navodi da je Mitević upoznao Miloševića i Panića.
„Bila je to ljubav na prvi pogled – Panić je otvoren čovek,
dobrog srca, a Milošević bankar koji razume posao i pričao je Paniću kako je
važna privatizacija“, piše Lebor.
Britanski novinar Tim Džuda u knjizi Kosovo: Rat i osveta
piše da je prvi premijer SRJ „zaista verovao da posao, novac i ekonomija mogu
da reše probleme na Balkanu.“
„Nije bio zainteresovan za etničke sukobe i iskreno je želeo
mir“, piše Džuda.
Panić tokom jednog od putovanja u inostranstvo dok je bio na
funkciji premijera SR Jugoslavije
Getty Images
Ko je Milan Panić
Rođen 20. decembra 1929. u Beogradu, u tadašnjoj Kraljevini
Jugoslaviji.
Otac mu je rano umro, te je odrastao sa majkom, a tokom
Drugog svetskog rata bio je pripadnik Narodnooslobodilačkog pokreta Josipa
Broza Tita.
Kasnije je studirao medicinu i biohemiju, a bavio se i
biciklizmom.
Zapravo je biciklom i stigao do Amerike, na neki način –
prilikom međunarodne trke u Holandiji 1955. godine, prebegao je sa suprugom u
Austriju, pa u Nemačku.
U Ameriku stiže, kako tvrdi, sa 25 dolara u džepu i ubrzo
pokreće kompaniju ICN, koja postaje svetski farmaceutski gigant.
Panić sebe u većini intervjua naziva „malim srpskim
emigrantom u Americi“, iako se na internetu mogu pronaći njegove fotografije sa
nekim od najmoćnijih ljudi 20. veka.
I sa većinom američkih predsednika tog doba, od Ronalda
Regana do Džordža Buša i Bila Klintona.
Mediji za to vreme o njemu, zbog finansijskih uspeha često
su pisali kao o osobi koja je „ostvarila američki san“.
„Kada pomislim na njega prvo mi na pamet padne taj njegov
dosta loš srpsko-hrvatski, hrvatsko-srpski ili srpski, kako god da ga zovete,
kao i razmišljanje da se mnoge stvari mogu lako rešiti“, rekao je 2022.
beogradski novinar Ivan Protić.
„Došao je sa tom idejom i verovatno je želeo dobro, ali nije
dobro poznavao strukturu vlasti ovde, kroz kakvu šumu sve treba da se provlači
i s kime sve treba da se lomi.“
Sukob sa Miloševićem
Panić je već u inauguracionom govoru pričao o priznanju
Hrvatske i BiH, kao i povlačenju jugoslovenske vojske, što je kasnije ponavljao
i medijima.
Mihalja Kertesa, nekadašnjeg direktor Savezne Uprave carina
SRJ, ali i Miloševićevog čoveka od poverenja, ubrzo je otpustio sa mesta
zamenika ministra policije.
„Za Miloševića je epizoda sa Panićem bila prava katastrofa i
morao je što pre da ga se otarasi“, navodi Džuda.
Jedan od najvećih sukoba između njih dvojice dogodio se
tokom mirovne konferencije u Londonu, u avgustu 1992. godine.
Kada su stigli u London, pišu Lora Silber i Alan Litl u
knjizi Smrt Jugoslavije, Milošević je „više bio zainteresovan da rešava
političke sporove sa novopostavljenim premijerom, nego za konferenciju“.
„Svađali su se i javno i iza scene, a Milošević mu je čak
pretio da će ga udariti“, navode.
„U jednom trenutku je Milošević tražio reč, Panić je nešto
nažvrljao na parčetu papira i pokazao to predsedniku Srbije.
„Pisalo je ućuti (shut up) na engleskom, a potom je pred
svima rekao da Milošević nije ovlašćen da govori.“
Lebor o tom trenutku piše kao o „Panićevoj objavi rata Miloševiću“.
Sledećeg dana je pred srpskom delegacijom bio jedan od
predloga mirovnog rešenja za situaciju u Bosni i Hercegovini, kada su
delegacija povukla da razmotri taj dokument.
„Došlo je do velike svađe“, pišu Silber i Litl.
„Milošević je insistirao da odu. Panić je želeo da ostanu.
Na kraju, Milošević je pristao da delegacija može da ostane, ali samo ako Panić
obeća da će ćutati.“
Na konferenciji je Panić predstavio i njegov mirovni plan u
12 tačaka, koji je podrazumevao međusobno priznanje bivših jugoslovenskih
republika po originalnim granicama, kao i otvaranje pregovora sa albanskim
liderima.
Miloševiću se to nimalo nije svidelo.
„Panićev plan je bio da ponudi Zapadu uklanjanje Miloševića,
u zamenu za podizanje sankcija“, piše Lebor u Miloševićevoj biografiji.
„Video je to kao poslovni sporazum između dva partnera gde i
jedni i drugi imaju nešto čime mogu da trguju.“
Međutim, američki zvaničnici za to nisu bili zainteresovani,
dodaje Lebor.
Tri dana posle Londonske konferencije, u Narodnoj skupštini
zakazano je glasanje o povlačenju podrške Panićevoj vladi.
Međutim, Panić je uspeo da ostane na funkciji zahvaljujući
glasovima crnogorskih predstavnika u saveznom parlamentu.
I tako je samo šest meseci od kada je postavljen na
premijersku funkciju – i to baš kao Miloševićev čovek – postao jedan od lidera
opozicije.
Predsednički izbori
Neposredno pred izbore, piše Tim Džuda, „najvažnije
Miloševićevo oružje“, Televizija Beograd, koja će kasnije postati RTS, počela i
sa propagandom protiv Panića i opozicije.
O Paniću se govorilo da je agent američke CIA, da radi na
jačanju sankcija protiv Jugoslavije i na prodaji Kosova.
„U jednom od retkih televizijskih intervjua, Milošević je
rekao da su Panićevi nalogodavci u Vašingtonu“, piše Džuda.
Pred izbore 1992. došlo do prve prave medijske kampanje u
istoriji Srbije, uz izborne reklamne blokove i mitinge širom zemlje.
„Ovo nije bitka između dva čoveka, ovo je borba između dva
sistema, starog i novog“, vikao je Panić sa trga u Kruševcu.
Milošević je osvojio 57 odsto glasova, a Panić 34 i posle
izbora često optuživao vlasti za neregularnosti.
Slučaj Galenika
Panićeva kompanija ICN kasnije preuzela je Galeniku, nekada
najvećeg jugoslovenskog proizvođača lekova.
Ugovor Milana Panića i Slobodana Miloševića o pretvaranju
državne fabrike u mešovitu svojinu potpisan je 1990. godine, piše Vreme.
Ali i tu je, kao i na polju politike, ubrzo došlo do
problema.
Kada je između Miloševića i Panića „ljubav prestala“,
američko-srpski biznismen je potraživao milione dolara od države na ime
neplaćenih lekova.
Vlada Srbije je tada dekretom udeo ICN-a u Galenici smanjila
sa 75 na 35 odsto, preuzela fabriku i postavila novo rukovodstvo.
ICN je u februaru 1999, tužio Jugoslaviju sudu u Vašingtonu
za nepravedno oduzimanje imovine.
Posle pada Miloševića sa vlasti, Panićevi ljudi su ponovo,
ne baš lako, već na silu, ušli u fabriku, piše Vreme.
Spor je rešen na Međunarodnoj arbitraži u Parizu pet godina
kasnije, tako što je država Srbija trebalo da plati američkoj kompaniji 50
miliona dolara, koliko je Panićevo rukovodstvo ranije uložilo u Galeniku, piše
portal Ekapija.
Ovo dugovanje Srbije ostalo je upamćeno po nazivu Panićev
dug.
Galenika je 2017. prodata kompaniji iz Luksemburga.
***
Komentar
***
Komunizam je ideologija koja nije
uvažavala bilo kakvu empiriju, otuda ekonomija nije bila primarna, nije bila
vodić društva i države. To je odmah 1920., primetio Ludvig fon Mizes: "Racionalna ekonomska
aktivnost nemoguća je u socijalističkoj zajednici" - sistem je nužno
iracionalan - tu postoji samo unutrašnje
kretanje dobara, a ne predmetna razmene i stvarno tržište. Komunizam je bio
forma despotskog sistema gde je vlast iznad Zakona. Otuda 1992., dobronamerni
patriota Panić nije imao nikakve šanse da delujući iz sistema (kao presednik
vlade) dovede do transformacije despotije u demokratiju, istinski kapitalizam i
građansko društvo. Slučajno sam ga
upoznao u liftu – izlazili smo iz redakcije Danas, ispraćao ga je Gruica
Spasović, Gruica nas je upoznao. Odmah smo našli zajedničku temu – važnost
prirodnih nauka tj. da su one i njihov naučni metod "opovrgavanja"
najbolji vodić u budućnost i za svakog građanina (u našim privatnim životima) i
za društvo. Učenje na greškama,
popravljanje grešaka, opovrgavanja (empirijska) - disciplinuju naša verovanja i
pomažu nam da ne zalutamo kao guske u magli.
Zoran Stokić
26.09.2026.
