Frankenštajn: Zašto
je 200 godina stara horor priča pogrešno shvaćena
BBC News na srpskom
danas 1.12.2025. 15:35
„Živo je! Živo je!! Živo je!!!“ – Frankenštajn (režija:
Džejms Vejl, 1931)
Jedne noći, tokom neobično hladnog i vlažnog evropskog leta
1816. godine, grupa prijatelja okupila se u vili Diodati na obali Ženevskog jezera.
„Svi ćemo napisati priču o duhovima“, objavio je lord Bajron
okupljenoj sviti, u koju su spadali Bajronov doktor Džon Polidori, pesnik Persi
Šeli i 18-godišnja Meri Volstonkraft Godvin (kasnije Šeli).
„Potrudila sam se da osmislim priču“, napisala je ona.
„Baviće se misterioznim strahovima od naše prirode, pobuditi
uzbuđenje i užas.“
Ta priča postala je roman, objavljen dve godine kasnije kao
Frankenštajn ili Moderni Prometej, priča o Viktoru Frankenštajnu, mladom
studentu, koji, izgarajući od lude ambicije, oživljava mrtvo telo, ali ga se
odriče iz straha i gađenja.
Frankenštajn je istovremeno prvi naučnofantastični roman,
gotski horor, tragična ljubavna priča i alegorija.
Njene središnje tragedije – opasnosti „igranja Boga“,
napuštanje od roditelja i odbačenost od društva – jednako su relevantne i danas
kao što su oduvek bile.
Inspiracije Frankenštajnom
Da li je bilo koji drugi fiktivni lik moćnije zacementiran u
našoj kolektivnoj mašti?
Dva centralna arhetipa kojima je Meri Šeli udahnula život –
„stvorenje“ i preterano ambiciozni „ludi naučnik“ – iz knjige su stigli u
pozorište i veliki ekran, postavši jedna od najistrajnijih ikona ne samo horor
žanra, već i celokupne filmske istorije.
Frankenštajn je izrodio brojne interpretacije i parodije,
koje sežu od samih početaka pokretnih slika.
Od zastrašujućeg kratkog filma Tomasa Edisona iz 1910.
godine, preko holivudskih Univerzalovih filmova i britanskih Hamerovih horora,
do Roki horor šoua.
Predvideo je i nastanak drugih, kao što je 2001: Svemirska
odiseja.
Postoje italijanski i japanski Frankenštajn, dok su zasebne
verzije filma snimali i Mel Bruks i Kenet Brana i Tim Barton.
Inspirosao je stripove, video igre, spin-of romane,
televizijske serije, kao i pesme umetnika kao što su Ajs Kjub, Metalika i
T’Pauov „China in Your Hand“.
„Bio je to let na krilima snova mlade devojke koji je otišao
predaleko… I mogli smo ponovo da oživimo čudovište“, kažu u toj pesmi.
A sada je i režiser Giljermo del Toro konačno ostvario san
da donese Frankenštajna na veliko platno, u projektu ljubavi koji je nastajao
30 godina.
Kao alegorija, roman je bio korišćen kao argument i za i
protiv ropstva i revolucije, vivisekcije i imperije, i kao dijalog između
istorije i progresa, vere i ateizma.
Prefiks „Franken“ svakodnevni je deo današnjeg govora, kao
krilatica za bilo koju anksioznost – u vezi sa naukom, naučnicima i ljudskim
telom.
Upotrebljava se i da bi se artikulisala zabrinutost u vezi s
atomskom bombom, neobičnom hranom, istraživanjem matičnih ćelija i veštačkom
inteligencijom.
Kako izgleda Frankenštajnovo čudovište 21. veka
Katabaza: Moj komplikovani odnos sa serijom ‘Crna svadba’
Sva lica veštica na filmu
‘Misteriozni strahovi od naše prirode’
„Svi ti naučnici, svi su oni isti. Tvrde da rade za nas, ali
zapravo svi oni žele da vladaju svetom!“ – Frankenštajn Junior (režija: Mel
Bruks, 1974).
Ali zašto je vizija „nauke koja polazi po zlu“ iz romana
naišla na toliki odjek?
Definitivno je uspela da dočara taj trenutak u vremenu.
Rani 19. vek klatio se na ivici modernog doba – iako je
izraz „nauka“ već postojao, koncept „naučnika“ nije.
Velike promene donose strah, kao što Fiona Sempson, autorka
knjige U potrazi za Meri Šeli, kaže za BBC: „Sa modernošću dolazi osećaj
nervoze u vezi s onim što ljudi mogu da urade i posebno nervoze u vezi sa
naukom i tehnologijom.“
Frankenštajn je prvi put spojio te savremene brige u vezi sa
mogućnostima nauke sa fikcijom i doneo naelektrisane rezultate.
Daleko od toga da je on potpuno nemoguća fantazija, roman je
zamislio šta bi moglo realno da se desi kad bi ljudi – a posebno nekontrolisani
naučnici koji su suviše toga dali sebi za pravo – otišli predaleko.
U romanu se javlja nekoliko tačaka popularnog diskursa iz
19. veka.
Pisanja Meri Šeli otkrivaju da su tokom tog okupljanja iz
1816. u vili Deodati, Šeli i Bajron raspravljali o „principu života“.
Vodile su se žučne rasprave o prirodi ljudskosti i da li je
moguće dići ljude iz mrtvih.
U predgovoru za knjigu iz 1831. godine, Meri Šeli je istakla
„galvanizam“ kao glavni uticaj, govoreći o eksperimentima Luiđija Galvanija,
koji je koristio električnu struju da bi izazvao trzaje žabljih nogu.
Galvanijev nećak Đovani Aldini otići će još dalje, koristeći
sveže umrlog ubicu kao subjekta eksperimenta.
Mnogi doktori i mislioci u središtu ovih rasprava – kao što
je hemičar ser Hamfri Dejvi – bili su povezani s ocem Meri Šeli, eminentnim
intelektualcem Vilijamom Godvinom, koji je razvio principe upozorenja na
opasnosti i moralnih implikacija „prekoračenja ovlašćenja“.
U Frankenštajnu, međutim, ima vrlo malo održivih teorija,
metoda ili naučnih detalja.
Kulminirajući trenutak stvaranja života opisan je vrlo
jednostavno.
„Uz anksioznost koja se maltene svela na agoniju, sakupio
sam instrumente života oko sebe, da bih iskru života mogao da udahnem u
beživotnog stvora koji mi je ležao kraj nogu“, kaže naučnik u knjizi.
„Nauka“ u romanu ukorenjena je u dobu kada je nastao, a opet
je bezvremena.
Toliko je neodređena, da može da posluži kao prilagodljiva
referentna tačka za trenutke velikih promena i strahova u čitava naredna dva
veka.
Čudovišna mešavina
Razlog zašto je Frankenštajn postao simbol strahova u vezi
sa naukom verovatno se svodi na utisak koji su „čudovište“ i „ludi naučnik“
ostavili na publiku.
Kako je do toga došlo?
Baš kao što je opis nauke u knjizi neodređen, isto važi za
stvorenje.
Taj trenutak ledi krv u žilama:
„Bilo je već jedan sat izjutra; kiša je čemerno dobovala o
prozorska okna, a moja sveća je skoro dogorela do kraja, kad sam, na
svetlucanju poluzgasnule svetlosti, video kako se otvara žuto oko stvorenja;
duboko je udahnulo, a grčeviti pokret oživeo je njegove udove.“
Stvorenje „žute kože“, „vodnjikavih očiju“ i „smežuranog
tena“, daleko je od prelepog ideala koji je Viktor Frankenštajn zamislio.
Ova svedena, ali upečatljiva proza, pokazala se neodoljivom
za pozorišne i kasnije filmske autore i njihovu publiku, kao što Kristofer
Frejling ističe u knjizi Frankenštajn: Prvih dve stotine godina.
Šokantni roman postao je skandalozni pozorišni komad i
ogroman hit, prvo u Velikoj Britaniji, a potom i u inostranstvu.
Ti rani pozorišni komadi, piše Frejling, postavili su „ton
za buduće dramatizacije“.
Zgusnuli su priču u njene osnovne stereotipove, dodavši
mnoge od najupečatljivijih elemenata koji publika prepoznaje danas – komičnog
laboratorijskog asistenta, repliku „živo je!“ i čudovište koje jedva može da
govori.
Možda je dvosekli mač to što je uspeh holivudskih
inkarnacija (pre svega filma Džejmsa Vejla iz 1931. godine sa Borisom Karlofom
kao stvorenjem) na mnoge načine osigurao dugovečnost priče, ali istovremeno
donekle prikrio verziju Meri Šeli.
„Film Frankenštajn je stvorio definitivnu kinematografsku
sliku ludog naučnika i usput lansirao hiljade imitatora“, piše Frejling.
„Spojio je domaću verziju ekspresionizma, preglumljivanje,
nemarnu adaptaciju priznatog klasika, evropske glumce i vizuelne efekte – kao i
američku karnevalsku tradiciju – da bi stvorio jedinstveno američki žanr.
„Počelo je da izgleda kao da je Holivud zapravo izmislio Frankenštajna.“
I tako je rođena filmska legenda.
A šta je Meri Šeli htela da kaže
Baš kao što je Holivud ubrao ideje od Meri Šeli da bi
zacementirao vlastitu verziju njene priče, ona je pozajmila ideje iz
istorijskih i biblijskih priča da bi stvorila vlastitu poruku i mitologiju.
Podnaslov romana Moderni Prometej priziva figuru starogrčkog
i latinskog mita koja krade vatru od bogova i daje je čoveku, i predstavlja
opasnost od izlaženja iz zadatih okvira.
Druga velika aluzija iz romana je na Boga i Adama, a u
epigrafu knjige pojavljuje se citat iz Izgubljenog raja: „Da li sam tražio od
tebe, Stvoritelju, da mi od moje gline/ Izvajaš čoveka?“
Može se reći da je ljudskost stvorenja – i njegova tragedija
– ono što se često zaboravlja usled njegovih filmskih transformacija u nemo,
ali zastrašujuće čudovište.
Šeli je stvorenju dala glas i književno obrazovanje da bi
izražavao misli i žudnje (on je jedan od tri pripovedača u knjizi).
Njegova žalopojka je sablasna.
„Ne zaboravi da sam ja tvoje stvorenje; trebalo bi da sam
tvoj Adam, ali ja sam pre pali anđeo, kog si ti lišio sreće bez ikakvog
počinjenog greha. Svuda vidim blaženstvo, iz koga sam jedino ja nepopravljivo
isključen. Bio sam bezazlen i dobar; beda me je pretvorila u avet. Podari mi
sreću i ponovo ću postati moralan.“
Ako stvorenje doživite kao izobličenog čoveka umesto kao
čudovište, njegova tragedija se samo produbljuje.
Njega je prvo odbacio njegov tvorac, kog je Kristofer
Frejling nazvao „postoporođajnim trenutkom“, i često se identifikuje kao
napuštanje od roditelja.
Uzevši u obzir da je Meri Šeli na porođaju izgubila majku
Meri Volstonkraft, A tokom devetomesečnog pisanja knjige sahranila tek rođenu
ćerku i starala se o trudnoj polusestri, rođenje (i smrt) su i te kako njen
značajan deo.
O „Volji sinovljevoj“ i fantastici na domaćem filmu: Zašto
partizani nikada nisu pucali u vanzemaljce
Kako su srpski vampiri postali evropske zvezde
Put u um Pere Mitića: Zašto je beogradski davitelj počeo da
davi
Kako izgleda njen Frankenštajn
Napravljen je dobrim, ali odbijanje i otuđenje, zato što ga
se društvo gnušalo, dovodi do njegove ubilačke osvete.
To je robusna alegorija za odgovornost prema deci,
autsajderima ili onima koji se ne uklapaju u konvencionalne ideje o lepoti.
„Zbog načina na koji se ponekad identifikujemo sa
Frankenštajnom – jer svi smo mi rizikovali, svi smo imali trenutke gordosti – a
delom sa čudovištem, obojica su aspekti nas samih… Svih naših aspekata“, kaže
Fiona Sempson.
„Obojica nam govore o tome kako je biti čovek. A to je nešto
izuzetno moćno.“
Empatija i ljudskost, često izgubljeni u adaptacijama romana
Meri Šeli, vraćeni su u najnovijoj adaptaciji koja je ovog meseca stigla u
bioskope.
Pre premijere na Venecijanskom filmskom festivalu u avgustu,
režiser Giljermo Del Toro rekao je za Varajeti da je njegova verzija, u kojoj
Oskar Ajzak igra Viktora Frankenštajna, a Džejkob Elordi stvorenje, nije toliki
horor.
Više, kako kaže, govori o „lozi porodičnog bola“, sa Ajzekom
kao zlostavljačkim ocem koji napušta sina, čudovište.
„Bio je autsajder. Nije se uklapao u ovaj svet. Nije mogao
da nađe mesto isto onako kao što sam se ja osećao kao dete“, rekao je Del Toro
o stvorenju, opisujući kako je priča Meri Šeli bila ključna za njegov vlastiti
život i rad.
„Frankenštajn je pesma o ljudskom iskustvu… Ima toliko toga
iz moje vlastite biografije u DNK-u ovog romana.“
Kad je 2018. primao nagradu Bafta, za priču Oblik vode, Del
Toro se zahvalio Šeli što ga je inspirisala.
„Uzela je patnju Kalibana i dala težinu teretu Prometeja,
dala je glas onima bez glasa, prisustvo nevidljivima i pokazala mi da ponekad,
da bismo govorili o čudovištima, moramo da stvaramo vlastita čudovišta.
„Alegorije služe upravo toj svrsi.“
Svakako deluje nezamislivo da je leta 1816. godine, kad je
tadašnja Meri Godvin osmišljavala jezivu alegoriju o čudovištu, uopšte mogla da
zamisli da će ona otići toliko daleko.
A posebno ne da će i 21. veku oblikovati čitavu kulturu i
društvo, nauku i strah, nastavljajući da inspiriše rasprave i umetnost.
„I sada, još jednom, šaljem svoje skaradno potomstvo da ode
u svet i uspe“, napisala je u predgovoru za izdanje iz 1831. godine.
Tvorac i stvorenje, roditelj i dete, spisateljica i njeno
delo, produžili su dalje, ali da li su uspeli?
Više od dvesta godina od njegovog objavljivanja,
Frankenštajn Meri Šeli više nije priča „uzbuđenja i užasa“, već mit za sebe,
koji je bio otposlan u svet.
***
Komentar
***
Zloupotrebljavajući naučna
otkrića Le Bona, Trotera, Frojda - Bernajz je usavršio manipulaciju nesvesnim,
univerzalnim čežnjama, emocijama i instintima - sve se pomoću spinovanja može
bolje prodavati: voće, konji, gramofoni,..., političari, idologije. On je "generisao" događaje,
događaji su generisali vesti, a vesti su generisale potražnju za onim što je
trenutno prodavao. Problem anticipirala
tako davno Meri Šeli - "Frankenštajn ili moderni Prometej". Centralni
lik nije – stvor (Šelijeva ga ne imenuje) - nego naučnik Viktor Frankeštajn tj. roman pokreće pitanje o granicama naučnog
eksperimentisanja, igranju životom i smrću i budućnošću čovečanstva. Mi danas
na svojoj koži vidimo, kuda su nas odvode novi Viktori (Bernajzi, Mask-ovi i
&) tj. kako nas je Šelijeva na vreme upozorila - tehnologija se razvija
vorp brzinom (moral stagnira), dužnost ljudske zajednice, jeste da postavi
neophodna ograničenja kako bi se osiguralo da granice mogućeg ostanu otvorene
ali istovremeno - da nenameravane posledice "novog" - ne ugrože
život. Pokazala nam je da je Viktorov prestup bio zločin protiv čovečanstva i,
štaviše, protiv samog Bića: to je bio ontološki zločin! I nikom ništa, niko se
na ovo nije obazirao, ni Bernajz i nastavljači, naprotiv umesto - obrazovne
fukcije - roman je postao unosna horor zabava u popularnoj kulturi i brojnim
filmovima gde je stvor dobila ime:
"Frankeštajn"! U toj kakofoniji zabave nisu primetili da
"Frankeštajn" može biti, ne samo biološki "stvor"
(Šelijeve), nego to mogu biti i mediji - "mediji ala Frankeštajn",
"države ala Frankenštajn" i tsl.
Zoran Stokić
2.12.2025.
