KO ŠTA VIDI U
PLANETAMA?
Od kosmičkog jedinstva do naučnog
raskola: Kako su se i zašto razdvojile astronomija i astrologija
Autor:
Milan Nikić
N1 Beograd
16. avg. 2026. 16:09
SCITECH
14
komentara
planeta, planete, sunčev sistem
Shutterstock/ Triff
Astronomija i astrologija danas
su dve potpuno suprotstavljene sfere. Prva je egzaktna prirodna nauka zasnovana
na fizici, matematici i posmatranju, dok se druga u naučnoj zajednici tretira
kao pseudonauka i veština proricanja.
Tokom više od tri milenijuma
ljudske istorije, one su bile tesno povezane.
Velikani naučne misli poput
Johana Keplera, Tiha Brahea, pa i samog Galilea Galileja, decenijama su
izrađivali horoskope za vladare i plemiće kako bi finansirali svoja astronomska
istraživanja i osigurali opstanak na kraljevskim dvorovima.
Kada je tačno došlo do „velikog
razvoda"?
Koreni astronomije i astrologije
leže u drevnom Vavilonu, između 3000. i 2000. godine p.n.e, gde su sveštenici i
posmatrači neba vodili detaljne kalendare za potrebe poljoprivrede, ali i
tumačili neobične putanje planeta kao volju bogova. Antički Grci su kasnije
sistematizovali ova znanja. Klaudije Ptolomej, jedan od najuticajnijih naučnika
drugog veka nove ere, napisao je dva kapitalna dela - Almagest, koji je bio
matematički traktat o kretanju planeta, i Tetrabiblos, sveobuhvatni vodič za
astrologiju. Za Ptolomeja i njegove savremenike, to su bila samo dva lica iste
discipline.
U srednjovekovnoj Evropi i na
Bliskom istoku, krovni termini astrologia i astronomia često su se koristili
naizmenično. Prve pukotine u ovom jedinstvu napravili su islamski učenjaci
poput Al-Birunija još u 11. veku, koji je u svojim radovima počeo jasno da
odvaja matematizovanu astronomiju od astrologije, kritikujući ovu drugu zbog
nedostatka empirijske osnove.
Naučna revolucija - prelomni
događaj
Konačno razdvajanje astronomije i
astrologije nije se dogodilo preko noći ili jednim dekretom. Reč je o
postepenom procesu - od objavljivanja heliocentričnog modela Nikole Kopernika
1543. godine pa nadalje, proces je ubrzan tokom naučne revolucije 16. i 17. veka,
a naročito u doba Prosvetiteljstva krajem 18. veka.
Prekretnica se dogodila usled
rada trojice ključnih naučnika, a prvi je Nikola Kopernik.
"Uklanjanjem" Zemlje kao centra kosmosa, Kopernik je uzdrmao temelje
geocentričnog pogleda na svet na kome je počivala klasična astrologija.
Johan Kepler je radio kao
zvanični carski astrolog u Pragu. On je otkrio tri zakona kretanja planeta.
Dokazavši da su planetarne orbite eliptične, a ne „savršeni krugovi",
zamenio je mistične predstave egzaktnom geometrijom i fizikom.
Konstrukcijom i upotrebom
teleskopa 1609. godine, Galilej je otkrio da Mesec ima kratere, a Jupiter svoje
satelite. Nebo više nije bilo nedostižna, božanska sfera, već fizički prostor
podložan zakonima optike i mehanike.
Tri ključna pokretača razlaza
Prema istorijskim analizama
institucija kao što su Royal Society of London i Cambridge University,
izdvajaju se tri osnovna uzroka raskida: promena filozofske paradigme, Njutnova
fizika i otkriće gravitacije, i neuspesi u eksperimentalnom testiranju.
Tradicionalna astrologija
zasnivala se na drevnom principu „kako gore, tako dole" - verovanju da
postoji direktna simbolička i duhovna veza između položaja planeta i ljudske
sudbine. Naučna revolucija potisnula je ovaj koncept u korist mehanicističkog pogleda
na svet, gde se pojave objašnjavaju uzročno-posledičnim vezama i merljivim
dokazima.
Objavljivanjem Njutnovih
Matematičkih principa prirodne filozofije (1687. godine), formulisan je
univerzalni zakon gravitacije. Svemir, odnosno kretanje nebeskih i zemaljskih
tela postalo je objašnjivo u okviru istih matematičkih zakona. Pokazalo se da
planete deluju na Zemlju isključivo gravitacionom i elektromagnetnom silom,
koje su zanemarljive kada je u pitanju ljudski karakter ili na dnevne događaje.
Razvojem preciznijih instrumenata
za merenje vremena i navigaciju u 17. i 18. veku, predviđanja astrologa mogla
su se po prvi put egzaktno testirati. Kada su njihove prognoze podvrgnute
sistematskim proverama, pokazala su se netačnim i neuspešnim.
Prosvetiteljstvo i izbacivanje
astrologije sa evropskih univerziteta
Do početka 18. veka, astrologija
je potpuno izgubila intelektualni legitimitet među naučnom elitom. Zvanični
pečat ovom razdvajanju bilo je njeno izbacivanje sa evropskih univerziteta.
Dok je tokom Srednjeg veka
astrologija bila gotovo deo obaveznog kurikuluma, posebno na medicinskim
fakultetima, gde se verovalo da planete utiču na organe i telesne tečnosti,
tokom 17. i 18. veka postepeno je izgubila mesto u institucionalnoj nauci i
akademskom životu. Astronomija je nastavila svoj put kao jedna od primarnih
prirodnih nauka, dok je astrologija potisnuta u sferu populističke zabave i
alternativnih verovanja, gde se zadržala do danas.
Njutnovi zakoni - pečat na
razdvajanju
Objavljivanje kapitalnog dela
Philosophiae Naturalis Principia Mathematica (1687) Isaka Njutna, označilo je
još jednu od prekretnica razdvajanja sudbine astronomije i astrologije.
Formulisanjem tri zakona kretanja
i Zakona univerzalne gravitacije, Njutn je dokazao da istim egzaktnim fizičkim
zakonima podležu i objekti na Zemlji i nebeska tela u svemiru, čime je stvoren
temelj moderne prirodne nauke.
Astronomija je nakon Njutna
doživela transformaciju - razvijena je jedna od njenih ključnih grana, nebeska
mehanika u kojoj su putanje planeta i kometa postale predmet matematičkog
proračuna i preciznog predviđanja. Prva velika praktična potvrda ovog modela
bila je uspešna prognoza povratka Halejeve komete 1758. godine, čime je
praktično dokazano da nebeskim pojavama ne upravlja božanski predznak niti
astrologija, već univerzalne matematičke zakonitosti.
Jedan od najvećih uspeha
njutnovske astronomije dogodio se u 19. veku otkrićem planete Neptun 1846.
godine, locirana pomoću matematičkih predviđanja i empirijskih astronomskih
posmatranja Urana. Ubrzo nakon toga, razvojem spektroskopije polovinom 19.
veka, razvila se i astrofizika kao nova grana astronomije, primenom metoda
fizike na nebeska tela.
Otkriće gravitacije i udarac na
dotadašnju astrologiju
Njutnova fizika dodatno je
promenila intelektualni okvir u kojem se posmatralo delovanje nebeskih tela.
Zakon univerzalne gravitacije omogućio je da se njihov fizički uticaj
matematički izračuna, ali nije sam po sebi predstavljao konačno pobijanje
astrologije. Tokom 17. i 18. veka astrologija je postepeno gubila status
legitimnog prirodnog znanja pod uticajem šireg razvoja eksperimentalne nauke,
nove fizike i promena u evropskim naučnim i akademskim institucijama.
Proterana iz naučnih i akademskih
krugova, astrologija se tokom 19. veka povukla u domen ezoterije, teozofije i
privatnih udruženja. Već u prvoj polovini 20. veka, objavljivanjem prvog
novinskog horoskopa 1930. godine u britanskom listu Sunday Express, astrologija
je poprimila oblik pop-kulture i medijske zabave kakvu poznajemo danas.
Koja je razlika između
astronomije i astrologije?
Uprkos sličnim imenima i
zajedničkoj vezi sa zvezdama i svemirom, astronomija i astrologija su veoma
različite oblasti.
Astronomija je prirodna nauka
koja proučava nebeska tela i pojave koristeći posmatranja, matematiku, fiziku i
druge naučne metode.
Astrologija je sistem verovanja
prema kojem položaji i kretanja nebeskih tela mogu biti povezani sa ljudskim
osobinama i događajima. Takve astrološke tvrdnje nisu dobile pouzdanu
empirijsku potvrdu, zbog čega se astrologija u savremenoj nauci smatra
pseudonaukom.
***
Komentar
***
Astrologija je teorija
formalno-logička takva je bila i alhemija ali i Aristotelova fizika sve su to bile
teorije zasnovana na formalno-logičkom dokazivanju; u praksi su otkazivale
(nisu uspešno rešavale naše probleme) jer one nigde nisu uključivale - praktičnu proveru znanja. Uzgred
sve one su pretendovale da na episteme – sigurno znanje. Slično i hrišćanstvo
je nudilo (ideološko) sigurno znanja – znanje iznad svake sumlje. Astrologija,...,
hrišćanstvo, su došle na zao glas jer nisu mogle da se nose sa fenomenom kuge, nedaćama
koje je izazivala serije malih ledenih doba – fenomena koji su pretili da
unište svet u Evropi. Na gradskim fakultetima počinjala je da se razvija nova
nauka (bila joj je nametnuta nemoguća misija – moral je biti "apsolutno
nepogrešiva" kao što su to "bila" religija, astologija,
Aristotelova fizika i &) – pokušavala je da dekodira pomenute fenomene.
Sticajem
niza slučajnosti Njutn je u fiziku uveo elemente - teorije saznanja - antičke
astronomije – koja je bila daleko skromnija (u onome što nudi – nije nudila
episteme) ona je nudila "hipoteze" koje treba da "spasu
fenomene". On je 1687., stvorio novu paradigmu znanja (sistem ponašanja i
zaključivanja u fizici) - koji je mnjenje - jer ne postoje sigurni temelji
saznanja – ova njegova fizika (zasnovana na novoj teoriji saznanja) je vodila
rastu znanja. Pored antičke astronomije Njutn se kretao i na tragu Roberta Bojla
koji je da bi razgraničio novu nauku od religije čuda, alhemije, astologije i
tsl, je insistirao, na tome, da naučno "svedočenje" (o eksperimentu) treba da bude - kolektivni
poduhvat a - ne (kao kod religije čuda,
alheničara, astrologa) - individualan! Koristio se analogijom sa "krivičnim pravom". Iako je
svako pojedinačno svedočanstvo samo verovatno, ipak podudarnost
"više" takvih verovanja (svedočenja)
može pružiti - izvesnost - koja daje mogućnost sudiji da izrekne
adekvatnu kaznu.
Javnost je najvažniji
element nauke. Naučna objektivnost ne zavisi od psihologije naučnika kao
pojedinca nego je ona rezultat javnog društvenog karaktera naučnog metoda!
Empirijska nauka je uvek "doha", naučnik priznaje nezanje, a ne
priznaje autoritet. Osnovna karakteristika empiriske nauke jeste njena
podložnost reviziji – u javnim kritičkim raspravama naučni stavovi mogu biti -
opovrgnuti i zamenjeni boljim. Sukobljene hipoteze traže zastupnike: branioce,
porotu, čak i publiku, naravno u akademskoj sredini.
*
@ Mary Da Njutn je bio prvorazredni poznavalac astrologije, alhemije, religije, filozofije, matematike, logike ali je zaključio da su te - teorije - sve odreda tautološke (nenude empirijsko znanje), da one nisu u stanju da nam kažu ništa o činjenicama o kojima se mi obaveštavamo tek putem posmatranja. Da bi stvorio empirijsku nauku napravio je savez izmedju empirizma i racionalizma, izmedju Bekona i Dekarta, ali i izmedju Arhimeda i Euklida, Galileja i Keplera. Bio je to savez izmedju pragmatičnog kriterijuma istinitosti grčke astronomije, po kome je istinitost jednog stava sadržana u njegovom obistinjavanju (treća knjiga "Principa" – "Sistem sveta"), i tautološkog kriterijuma istine metafizičke (prve dve knjige "Principa"). Svoju racionalnu mehaniku Njutn je konstruisao pomoću termina "masa" i "sila", ali, ti su termini metafizički (i oni su neopažljivi); zato je on naveo pravila kako se tim pojmovima operiše. Pokazao je kako se iskazi sa tim hipotetičkim pojmovima dalje mogu transformisati u druge stavove, pokazao je kako naše teoriske "mreže" love stvarnost. A najvažnije je to što je Njutn svoju teorijsku mehaniku načinio tako da je uvek moguće, pošli mi ma od kog njenog stava, odredjenim transformacijama doći do novih stavova u kojima više nema onih početnih hipotetičnih metafizičkih (neopažljivih) pojmova - dolazimo do stavova u kojima se svi preostali termini mogu neposredno posmatranjem potvrditi ili opovrgnuti (eksperimentalnom praksom). Tako je Njutn napravio etalon fizičkih teorija, razdvajajući ih oštro od metafizičkih, tj. od onih teorija čije pojedine stavove nikako nije moguće osloboditi početnih hipotetičnih (metafizičkih) pojmova, pa ih je tako nemoguće podvrgnuti proveri.
Zoran Stokić
16.08.2026.
