Da li je Odisej zaista bio heroj? Klasičari tvrde da je
Homerov junak vekovima pogrešno shvatan
Autor:
National Geographic
N1 Beograd
01. avg. 2026. 07:29
KULTURA
Britanska novinarka i profesorka, stručnjakinja za Novi
zavet, Kandida Mos razgovarala je, povodom premijere Nolanove „Odiseje",
sa klasičarima koji tvrde da je Homerov junak vekovima pogrešno tumačen kao
uzorni heroj.
Vekovima je Odisej važio za oličenje grčkog heroja –
briljantnog vojskovođu, odanog muža i oca koji je deceniju pokušavao da se vrati
svojoj porodici. Međutim, Kandida Mos u svojoj analizi navodi da pažljivo
čitanje Homerove „Odiseje“ otkriva znatno složenijeg junaka, čija su nasilnost,
hvalisavost i moralno upitni postupci često ostajali u drugom planu.
„Dominantna zabluda o Odiseju jeste da je on dobar čovek“,
rekla je Elenor Martin, doktorandkinja klasičnih studija koja predaje klasičnu
mitologiju na Univerzitetu Jejl.
Povodom premijere filma „Odiseja“ Kristofera Nolana, Mos je
razgovarala sa grupom klasičara, među kojima je bio i Džoel Kristensen, autor
knjige Why Odysseus? Survivor, Scoundrel, (Anti)hero. Kako piše, sagovornici su
govorili o poruci Homerovog epa i razlozima zbog kojih se Odisej toliko često
pogrešno tumači.
Da li je bio briljantan vođa?
Kristensen ne osporava da je upravo Odisej osmislio
Trojanskog konja.
„Pakleno je pametan“, rekao je on, ali dodaje da ga to ne
čini nužno dobrom osobom, niti mudrim čovekom.
Prema rečima Mos, Kristensen smatra da je dugotrajno
Odisejevo putovanje nazad na Itaku posledica upravo njegovih mana – pre svega
hvalisavosti i kršenja pravila gostoprimstva.
Autorka podseća da je jedna od najpoznatijih epizoda u
„Odiseji“ susret sa Kiklopom Polifemom. Iako Polifem pojede nekoliko Odisejevih
ljudi, što predstavlja grubo kršenje antičkih pravila gostoprimstva, Odisej se
prethodno krišom uvukao u njegovu pećinu, ukrao zalihe, a zatim ga oslepio
kolcem.
Vanredna profesorka istorije na Univerzitetu Ajova Sara Bond
smatra da je presudan trenutak usledio tek nakon toga.
„Na kraju je upravo oholost zbog koje je izazivao Polifema
nakon što ga je oslepio dovela Odiseja u nevolju“, rekla je Bond.
Kako navodi Mos, pošto je Polifem bio Posejdonov sin, upravo
bes boga mora postaje glavni razlog prepreka koje Odisej kasnije susreće na
putu kući.
„Ponos je bio Odisejev pad“, rekla je Bond. „Ali ovo je i
dobra lekcija da ne uzimate tuđi sir.“
Narkolepsija i dvostruki standardi
Mos dalje piše da Odisej, uprkos brojnim pokušajima da
ostane budan, ima običaj da zaspi u najgorim mogućim trenucima.
Nakon što je od boga Eola dobio vreću sa čarobnim vetrovima,
zamalo je uspeo da dovede svoju posadu kući. Brodovi su već bili nadomak Itake,
ali je Odisej zaspao. Njegovi ljudi otvorili su vreću, jer im je Odisej
prethodno slagao šta se u njoj nalazi, nakon čega ih je oluja vratila na Eolovo
ostrvo, gde im bog više nije želeo pomoći.
Autorka navodi da je jedna od važnih tema „Odiseje“ upravo
postojanje različitih standarda za različite ljude.
Dok Odisejevi ljudi prolaze pored sirena sa pčelinjim voskom
u ušima, Odisej sebi dopušta da sluša njihovu pesmu.
Mos takođe ukazuje na još jedan primer dvostrukih aršina.
Ako se čitaocu čini da je Kiklop zaslužio kaznu zato što je goste pretvorio u
plen, treba imati u vidu da Odisej po povratku na Itaku ubija prosce koje
zatiče u svojoj kući, a u Homerovom epu naređuje i vešanje porobljenih žena
koje su bile primorane na veze sa njima.
Kristensen smatra da je to važna moralna nedoslednost.
„Prosci imaju mnogo veće pravo da budu u Odisejevoj kući
nego što je Odisej imao pravo da bude u Kiklopovoj. Od nas se očekuje da nam to
bude prihvatljivo zato što Kiklop nije ljudsko biće koje živi u gradu“, rekao
je on za National geographic.
Mos napominje da je Nolan taj deo priče izmenio u filmu, ali
da porodice pobijenih prosaca u Homerovom epu nikada ne dobijaju priliku za
pravdu ili razrešenje – od njih se jednostavno očekuje da zaborave šta se
dogodilo.
Da li je zaista bio odan suprug?
Mos piše da se Odisej među romantičarima često predstavlja
kao simbol bračne vernosti, iako se pritom zanemaruje činjenica da je sedam
godina proveo sa nimfom Kalipso.
Homer navodi da ju je napustio tek kada mu je prestala da
bude „prijatna“.
Drugim rečima, dosadila mu je.
Prema rečima autorke, dodatna pitanja otvara način na koji
Odisej kasnije Penelopi objašnjava svoj boravak kod Kalipso.
Odisej tvrdi da je odbio njenu ponudu besmrtnosti i večne
mladosti, ali Kristensen smatra da pažljivo čitanje grčkog originala pokazuje
da to nije sasvim tačno.
Kako objašnjava, Kalipso jeste govorila da želi da Odiseja
učini besmrtnim i večito mladim, ali mu je zapravo ponudila samo besmrtnost.
Mos navodi da to nije beznačajna razlika.
Kristensen podseća da su i Odisej i Kalipso poznavali mit o
Titonu, trojanskom princu kome je boginja zore Eos podarila besmrtnost, ali je
zaboravila da mu obezbedi i večnu mladost. Titon je nastavio da stari, postao
nemoćan, a prema jednoj verziji mita pretvorio se u cvrčka.
Po Kristensenovom tumačenju, Odisej nije odbio božanski
život iz ljubavi prema Penelopi, već mogućnost da zauvek živi kao oronulo biće.
Penelopi je, međutim, svoju odluku predstavio kao dokaz
bračne vernosti.
Mos ukazuje da Homer nikada ne otkriva kako je Penelopa
reagovala.
„Volim da mislim da je samo zakolutala očima i rekla: 'Posle
dvadeset godina i dalje pričaš gluposti'“, rekao je Kristensen.
Autorka dodaje da se pitanje može postaviti i kada je reč o
Odiseju kao ocu.
Na početku epa Telemah obilazi ljude koji su poznavali
njegovog oca pokušavajući da sazna da li je živ i kakav je zapravo bio čovek
koji je otišao dok je on još bio beba.
„Svakako, Odisej je bio usredsređen na Trojanski rat, ali
zar bi ga ubilo da pokuša da pošalje neko pismo? Da, jeste bronzano doba, ali
Mesopotamci i Egipćani redovno šalju pisma čak i vekovima pre navodnih događaja
Trojanskog rata“, rekla je Bond.
Menjalo se i značenje reči „heroj“
Mos navodi da deo zabune proizlazi i iz toga što se tokom
vekova menjalo značenje same reči „heroj“.
Klasičarka Arum Park sa Univerziteta Arizona podseća da je u
antičkoj Grčkoj heroj jednostavno bio „slavni smrtnik iz mitske prošlosti“, a
ne nužno moralni uzor.
Martin i Kristensen, piše Mos, takođe ukazuju da nije
izvesno da su stari Grci uopšte smatrali svoje heroje dobrim ljudima.
Kristensen podseća da su grčki tragičari u petom veku pre
nove ere posebno isticali Odisejeve mračnije osobine i predstavljali ga kao
veštog govornika sa sumnjivim motivima.
Prema njegovim rečima, današnja predstava o Odiseju velikim
delom potiče od rimskih stoika.
„U delima Seneke i Cicerona Odisej postaje cenjen zbog
sposobnosti da odoli iskušenjima, izdrži patnju i ostane veran svojoj misiji.“
Mos navodi da Kristensen razlog za to vidi u činjenici da
Rimljani, baš kao ni mnogi savremeni čitaoci, uglavnom nisu čitali celu
„Odiseju“, već samo njene odlomke u okviru školovanja i retoričke obuke.
Odisej je, kako dalje piše autorka, preko Boetija postepeno
ušao i u hrišćansku tradiciju kao uzor u odupiranju sirenama.
Kristensen smatra da je i to pogrešno tumačenje.
„To je besmislica, jer on nije pokušavao da im odoli. Odisej
je bio vezan za jarbol. Namestio je situaciju u kojoj nije mogao da ode do
njih“, rekao je on.
Mos u svom tekstu za National geographic zaključuje da je
Odisej vremenom postajao sve sličniji hrišćanskom idealu vrline, iako se takva
slika ne poklapa u potpunosti sa Homerovim epom.
Kada je reč o samoj poruci „Odiseje“, Kristensen smatra da
je to pre svega priča o traumi, preživljavanju i pronalaženju sopstvenog
identiteta kroz odnose sa porodicom i prijateljima.
Po njegovom mišljenju, Odisej nije svetac, već antiheroj,
figura nalik Volteru Vajtu, Toniju Sopranu ili Betmenu.
„Odisej, Ahilej i svi junaci herojskog doba istovremeno su
ono na šta treba da se ugledamo i ono što treba da izbegavamo“, zaključio je
Kristensen.
***
Komentar
***
Etimologija imena "Odisej"
je nepoznata. Homer je pokušao u XIX knjizi da o tome nešto kaže. Do danas su
se iskristalisala dva traga – prvi kaže da je to onaj "koji mrzi i koji je
omražen"; drugi trag kaže - da to ime nepotiče iz Grčke već iz regiona
Male Azije, gde je "Odisej" bilo ime boga mora, koji je, nakon
invazije indoevropskog stanovništva, asimilovan u lik Posejdona. Ovo, dakle,
sugeriše da vuče korene iz drevnih priča o pomorstvu. Bilo kako bilo sve
predhodne ljudske kulture tumačile su ljudski svet kao deo božijeg kosmičkog
poretka u kojem se isti redosledi događaja uvek ponavljaju. Grčka je kultura
apercepcijom političkog prekinula taj „večni lanac događanja“ i otvorila
mogućnost početka koji zavisi od odluke i promišljanja ljudi. Upravo je to glavna
karakteristika grčkog života. Aristotel je u „Atinskom ustavu“ opisao kako
Solon kudi građane da bi mnogi od njih voleli da se „stvari u polisu same od
sebe odvijaju“ (automatski po kosmičkom poretku) i on je od nih tražio da svojim delovanjem - postanu politička bića – koja bi svojim
činjenjem (delovanjima, suđenjima, odlukama) mogli da prekinu lanac nužnog
odvijanja događaja – i postanu kretori svojh životnih trajektorija - poput
Odiseja.
Zoran Stokić
2.08.2026.
