Tradicija kao gramatika života

"Možemo se osloboditi tabua tradicije samo ako o njemu kritički razmišljamo i ako sebe upitamo da li bi trebalo da ga prihvatimo ili odbacimo" Karl Poper

Za one koji su vaspitavani ili na marksističkoj ili hegelovskoj dijalektici naravno da su empirijske činjenice o našoj prošlosti "ideološke isključivosti". Pa ipak, ponovimo neke od njih. Prva činjenica: Oko 700 godina mi Srbi smo živeli pod uticajem jednocentričnih tradicija - Vizantije, Otomana i komunista. A kako izgleda život u jednocentričnim despotskim sistemima najslikovitije je opisao putopisac Riko, koji na početku svoje "Istorije sadašnjeg stanja Otomanskog carstva" iz 1669. godine kaže: "... i kada uzmem u obzir da se među Turcima vrlina tako slabo nagrađuje, a poroci tako retko kažnjavaju, što vladaru ide naruku, kao i to na koji način u toj zemlji ljudi odjednom, zahvaljujući laskanju, nekoj slučajnosti ili samo sultanovoj blagonaklonosti, bivaju postavljeni na najvažnije i najistaknutije položaje koji donose najveći ugled u Carstvu, iako nisu plemenitog porekla i mada su potpuno ništavni i ne raspolažu nikakvim iskustvom u vođenju svetskih poslova, kada uzmem u obzir koliko malo vremena oni opstaju na tako istaknutim položajima i kako sultan jednim migom naređuje da ih smaknu, kao i to da se Turci grozničavo, više nego pripadnici svih ostalih naroda sveta, trude da se brzo obogate, premda znaju da njihovo bogatstvo predstavlja za njih okove i da naposletku mora da dovede do njihove propasti i pogibije... održavanje takve države moram da pripišem pre natprirodnom uzroku nego mudrosti onih koji njome upravljaju". Druga činjenica: i Vizantija i Otomansko carstvo i real komunizam su kao neuspešni politički sistemi nestali sa istorijske pozornice. Treća činjenica: Tradicije su neka vrsta gramatike života, budući da određuju pogled na svet, norme i vrednosti u jednom društvu. Četvrta činjenica: Za svaki je proces potrebna kritična masa nečega. Sve ove četiri činjenice uzete zajedno mogu da se pretoče u sociološku hipotezu pomoću koje možemo da objasnimo zašto mi kao narod poslednjih 200 godina tumaramo u mraku i zašto su svi naši pokušaji da stvorimo višecentrično građansko društvo dosad propali.Da bi se neko izlečio od neke bolesti, prvo je potrebno postaviti ispravnu dijagnozu. Dijagnoze i metode lečenja koje su se dosad koristile u Srbiji nisu se pokazale uspešnim. Zato kao građanin smatram da sam dužan da iz sopstvenog iskustva postavim sociološku hipotezu za koju tvrdim da može biti od koristi. U nauci u otvorenim višecentričnim društvima hipoteze se na javnoj argumentovanoj raspravi suočavaju sa drugim hipotezama. Pobeđuje ona koja ima veću moć objašnjavanja fenomena i koja je u stanju da daje bolja predviđanja budućih događaja. To je aksioma uspešnih zapadnih višecentričnih društava. I to je sve. Nažalost stanje u Srbiji je još uvek takvo da naše dogmate umesto činjenica - umesto argumentovane rasprave - jedino imaju da nam ponude bezgraničnu mržnju i strah od drugačijeg mišljenja i otvorenog društva.Neprestane metamorfoze despotije oduzimaju nam budućnost. Način da se tome suprotstavimo u Srbiji jeste razvijanje i jačanje pluralističkog građanskog društva, a to je proces koji je u evropskim gradovima započeo još u XII veku. To je ona optimistička tradicija - jedinstvena u istoriji - koja je obodrila ljude da misle slobodno i koja im je davala nadu da će pomoću znanja sebe i druge osloboditi ropstva i bede. Kriterijum objektivnosti političkog i naučnog znanja nužno je bio vezan za princip otvorenosti za kritiku, javnu proveru i konfrontiranje s pravima na konkurentsko znanje. Političko i naučno znanje jeste pluralizam teorija, konkurencija više teorija za najbolje moguće rešenje problema, a ne dogmatizovanje prava na sveznanje. U naučnom pogledu na svet čovek se smatra krajnje aktivnim bićem koje se stalno nalazi u potrazi za novim rešenjima problema, koje stalno poboljšava svoje hipoteze, institucije i životne stavove. Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 21.jul 2005.)