Tekst „Nemačko bekstvo od slobode“

 (mali prilog povodom 80-to godišnjice dolaska Hitlera na vlast u Nemačkoj)

Nemačko bekstvo od slobode

AUTOR: ZORAN STOKIĆ

„Hitlerova ‘revolucija’ - a u tom pogledu

i Musolinijeva - zbila se pod zaštitom

postojeće moći i njeni omiljeni objekti bili

su oni koji se nisu mogli braniti“

Erih From

Fromovu knjigu „Bekstvo od slobode“, koja se bavi genezom nacizma u Nemačkoj tako što čitav psihološki proces postavlja na društvene osnove, nećete naći u našim knjižarama, kao ni Poperovu „Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji“, koju je on počeo da piše onog trenutka kada je čuo da je Hitler okupirao njegovu rodnu Austriju. (No, pošto je samog Hitlera prezirao, Poper kaže: "nisam hteo da ga počastvujem raspravljajući sa njim. Umesto toga, raspravljao sam s onim velikim misliocima koji su prvi napali demokratiju i slobodu: sa filozofima Heraklitom, Platonom, Hegelom i Marksom.") Te knjige-opomene za sve buduće "totalitarizme i tiranije u svim oblicima, bilo da dolaze s desna ili s leva" nećete, dakle, naći u našim knjižarama, ali ćete na policama gde bi one morale stajati naći Hitlerov "Majn kampf", "Protokole sionskih mudraca" i slične, knjige koje se uvek iznova i iznova doštampavaju, a čija je prava funkcija da zagađuju mozak naše omladine. I tako će biti sve dok u nas budu opstajali stereotipi kojima živimo okovani. Na pitanje kako je Hitler stekao apsolutnu moć nad tako velikom državom svi nam horski odgovaraju: lukavstvima, podvalama i silom. „Mudrošću“ takvih stereotipa ti horovi nas parališu i odmažu da prepoznamo metamorfoze fašizma kroz njegova brojna nova lica. Analizu nismo završili u trenutku kad smo upoznali sve gorke plodove hitlerizma: kritička kultura učenja na greškama, radi njihovog izbegavanja u budućnosti, traži od nas da se upoznamo i sa dubokim korenima, i sa moćnim stablom, i sa isprepletanim granama te famozne biljke kao jednog retrogradnog društvenog organizma.

„Duh kulture“ uticao je na svest i podsvest ljudi u Nemačkoj tako da oni počinju da osećaju neodoljivu potrebu da „pobegnu od slobode“. Kako i zašto se to dogodilo?

Kao što je pokazao Maks Veber, građanska srednja klasa je postala stub modernog kapitalističkog razvoja u zapadnom svetu. Primetimo da u srednjovekovnoj teoriji, međutim, nije bilo mesta ni za kakvu ekonomsku delatnost koja nije povezana sa nekim moralnim ciljem: u ta vremena čovek je imao pravo da teži sticanju onolikog bogatstva koliko mu je bilo potrebno za opstajanje u svom položaju. Težnja ka većem bogatstvu nije se smatrala preduzimljivošću, već lakomošću, a lakomost je bila smrtni greh. Ekonomski elementi razvoja kapitalizma uništili su takav srednjevekovni društveni sistem, a s njim i stabilnost i relativnu bezbednost koje je on pružao ljudima. Osim toga, srednja klasa nije više mogla naći svoje usidrenje ni u duhu renesanse, već ga je našla u duhu reformacije. Luter i Kalvin su crkvu lišili njenog autoriteta i preneli ga na pojedinca. To se često smatra jakim razlozima za pohvalu te strane Luterove doktrine, pošto je ona doprinela razvoju političke i duhovne slobode modernog društva. Drugu stranu te „medalje slobode“ koju je doneo protestantizam čini osećanje izdvojenosti i nemoći, koje je ta sloboda zapravo donela pojedincu.

Razvitak kapitalizma uneo je dinamiku u sve društvene klase. U ekonomskom poretku čovek više nije imao utvrđen položaj koji bi se mogao smatrati njegovim prirodnim, neospornim položajem. Pojedinac je bio prepušten sebi; sve je zavisilo od njegovog vlastitog truda, od njegove sposobnosti da optimalno raspolaže vremenom i radom, postao je gospodar svoje sudbine. Vlastitim trudom mogao je da dođe do uspeha i ekonomske nezavisnosti. Novac je počeo da izjednačava ljude i pokazao se moćnijim od porekla i staleža.

Ali sve veća uloga kapitala, tržišta i konkurencije dovela je do toga da se kapital od sluge uskoro preobrazio u gospodara; počelo se činiti kao da neka nadlična snaga upravlja ekonomskom, pa time i ličnom sudbinom ljudi, što u njima počinje da budi duboku nesigurnost, nespokojstvo.

Ljudima koji su zakoračili u kapitalizam Luterova reformacija je ponudila spasenje po veoma velikoj ceni. Ona u njihovu psihu utiskuje crte autoritarnog karaktera: ljubav prema autoritetu i, u isti mah, mržnju prema onima koji su nemoćni. Nijedan „spoljni“ terač nije ljude naveo da izgaraju u radu kao ovaj Luterov (i Kalvinov) „unutrašnji“ terač. Jer čim je pojedinac izgubio osećanje ponosa i dostojanstva, on je bio psihološki pripremljen da izgubi i ono osećanje proizišlo iz srednjevekovnog pogleda na svet, tj. da su čovek, njegovo duhovno spasenje i njegovi duhovni ciljevi svrha života; on je sada bio pripremljen da prihvati ulogu koja je od njegovog života načinila sredstvo za svrhe izvan njegove ličnosti. Znači, oslobađajući ljude od autoriteta crkve, Luter ih je na psihološkoj ravni nagonio da se potčine jednom mnogo svirepijem autoritetu, autoritetu samog boga, ističući neprestano da su potpuna potčinjenost čoveka (koji je po prirodi zao) i ukidanje njegovog ličnog „ja“ neophodan uslov za spasenje. Luterova „vera“ je bila uverenje u ljubav uslovljenu predajom, a to rešenje ima mnogo toga zajedničkog s načelom o potpunom potčinjavanju pojedinca državi i vođi. Strahopoštovanja i ljubavi prema autoritetu ima i u Luterovim političkim ubeđenjima. Mada se borio protiv autoriteta crkve, Luter je učio ljude da se potčinjavaju autoritetu kneževa: „Knez treba da ostane knez ma koliki tiranin bio.“ A kada narod pređe granicu poštovanja kneževog autoriteta, Luter će zagrmeti u jednoj od svojih dijatriba: „Stoga, ko god može, neka udara, ubija i kolje, krišom ili otvoreno“, opominjući da ništa „ne može biti zaraznije, ubitačnije ni paklenije od buntovnika. Baš kao da čovek ubija besnog psa; ako ti ne napadneš njega, on će napasti tebe, pa tako i čitavu zemlju.“

Bili su ovo dobri temelji za razvoj sadomazohističkih psiholoških činilaca. A pogotovu ako su patrijarhalno autoritarno porodično vaspitanje i sistem društvenog obrazovanja dodavali ulje na vatru verskom. Vaspitanje i obrazovanje nisu prazni simboli, već mogu biti i moćno političko oruđe, instrument klasne vladavine, neophodan za održavanje stabilnosti te vladavine. Školsko obrazovanje je samo u tragovima sledilo geteovsko-kantovski način obrazovanja koji se oslanjao na Sokratovo „ne naškodi, pruži mladima ono što im je najpotrebnije da bi postali nezavisni od nas i sposobni da sami izaberu“, a većinski je sledilo fihteovsko-hegelovsku didaktiku, koja je nudila etiku slave i sudbine, zasnovanu na klasici s njenim romantičnim pogledom uprtim u istoriju moći. Kolektivni egoizam zauzima mesto drugih individua, s tim da se ne priznaje građanski individualni moral, jer - kako propoveda Hegelov platonizovani kolektivizam - države i nacije su „realnije“ od individue. Izbor je bio „dominirati ili se pokoriti“, ili biti Veliki Čovek, Vođa, Heroj koji se rve sa sudbinom i stiče slavu ili pripadati „masama“ podređenim za vođstvo i žrtvovati se višim razlozima kolektiva, krvi i tla! Država je zakon, moralni kao i pravni. Dakle, država ne može biti predmet nijedne druge norme, naročito ne merila građanskog morala! Njen jedini sudija je istorija Sveta. „Nema etičke ideje iznad države.“

Pre Prvog svetskog rata pojedinac je u Nemačkoj još osećao da pripada jednom stabilnom društvenom i kulturnom sistemu u kome je zauzimao određeno mesto. Njegovo potčinjavanje i odanost postojećim autoritetima predstavljali su zadovoljavajuće rešenje njegovih mazohističkih stremljenja. Posle rata ova situacija se znatno izmenila. Na prvom mestu, ekonomsko propadanje stare srednje klase nastavilo se bržim tempom; ono je ubrzano inflacijom, koja je dostigla vrhunac 1923. (kao i 1929), što je gotovo potpuno uništilo plodove mnogogodišnjeg rada. Ekonomsko propadanje sve je više povezivano sa porazom u ratu i padom monarhije. Nižem srednjem malograđanskom sloju istrgnut je tako tepih ispod nogu i oni su spas potražili u idejama nacionalsocijaliste Hitlera, sa kojim su delili isti sado-mazohistički karakter koji je mrzeo nemoćne, na primer Vajmarsku republiku, zato što je ona bila slaba, a divio se snažnima, na primer industrijskim i vojnim vođama, zato što su bili moćni. Hitlerov dolazak podržavan savezom elita „mača, pera i fabričkog dimnjaka“ pao je na plodno psihološko tle koje kao da je jedva čekalo njegov dolazak među Nemce. Mnogi nemački hrišćani protestanti, mnogi pripadnici niže srednje klase, mnogi intelektualci su u nacionalsocijalizmu videli nešto poput nove objave, a u Adolfu Hitleru novog Lutera, ili čak Isusa Hrista, koji će hrišćanstvo povezati sa nemstvom.

Kada je Nemačka istupila iz Lige naroda bilo je to zato - kaže Hitler narodu, a on je bio pripremljen da mu veruje - da bi se „učvrstio mir u svetu“. Možda je jedan od najvećih cinizama onaj kada Gebels drži govor na Kantovom grobu i veliča njegovu knjigu „Svetski mir“! „Da je u svom istorijskom razvitku nemački narod posedovao ovo grupno jedinstvo, kao što su ga imali drugi narodi, nemački Rajh bi danas bio gospodar zemljine kugle.“ Nemačko gospodarenje svetom moglo bi, kako pretpostavlja Hitler, dovesti do „mira koji nije poduprt palminim grančicama plačljivih pacifističkih profesionalnih narikača, već do mira utemeljenog pobedničkim mačem jednog naroda gospodara zahvaljujući kome je svet stavljen u službu više kulture“. Kao i u svakoj ideologiji teorije zavere, ni kod Hitlera nema nijednog čina nacističkog tlačenja koji nije objašnjavan kao odbrana od tuđeg tlačenja.

Rad vekova pripremio je Nemce da u vremenima posle raznih nacionalnih katastrofa - poraza u Prvom sveskom ratu, gubitka monarhije, hiperinflacije, srozavanja svih autoriteta, počev od Kajzera, oficira, parlamenta, pa do učitelja, sveštenika, roditelja - pronađu novi autoritet u Hitleru, te mu omoguće na taj način da se njegova ideologija poistoveti sa nemačkom državom. Čim se on jednom dokopao državne vlasti, borba protiv njega značila je u suštini isključivanje iz nemačke zajednice; kada su druge političke partije bile ukinute, kada su zacarovale crne liste, a knjige spaljivane, kada su na geteovskoj tradiciji vaspitani intelektualci masovno emigrirali, a nacistička partija postala sinonim Nemačke - opirati se njoj značilo je opirati se Nemačkoj. Faraonska ovlašćenja su Hitleru omogućila da za 12 godina vladavine svog „teatra okrutnosti“ oslobodi najrazornije sile nesvesnog. Kao što je o tome na nirnberškom procesu svedočio Šper, „Hitlerova diktatura razlikovala se u jednoj temeljnoj tački od istorijskih prethodnica. Pomoću tehničkih naprava kao što su radio i zvučnik, osamdeset miliona ljudi bilo je lišeno samostalnog razmišljanja. Pređašnjim diktatorima su trebali visoko-kvalifikovani pomoćnici, čak i na najnižim položajima, to su bili ljudi koji su mogli misliti i delovati nezavisno od vođe, a Hitlerov totalitarni sistem je uspeo da mehanizuje sistem komandovanja tako da oni postanu nekritički primaoci naređenja.“

Istorijski primeri nas uče da su jedina brana protiv takvih moći razaranja raslojene državne institucije (zakonodavna, sudska i izvršna) i građani koji su sposobni da se koriste zdravim razumom i kritičkim mišljenjem.

Autor je profesor Beogradskog univerziteta

01/03/2013 18:26 | Osamdeset godina od dolaska na vlast: Adolf Hitler - See more at: http://www.danas.rs/dodaci/vikend/nemacko_bekstvo_od_slobode.26.html?news_id=256616#sthash.QjSOc2aI.dpuf