Sveti Mauricije

Na El Grekovoj slici „Sveti Mauricije“ je grupa muškaraca duboko utonula u sebe, a ipak, i u dubokoj međusobnoj konverziji i komunikaciji. Oni čine grupu zaverenika: kuju zaveru o vlastitom nestanku. Ja tu sliku – kaže nam Ortega i Gaset – zovem „poziv u smrt“!

Da li je potrebno išta bolje od ove El Grekove uzorne slike da bismo predstavili sebi nosioce pokliča ka „carstvu nebeskom“: Amfilohija, Atanasija i inih?

Da, treba potpuno razgolititi taj provincijski patriotizam. Jer ono što nam ta grupa verskih fanatika već decenijama potura kao realitet nije ništa drugo do gomila fosilizovanih slika, izanđalih ideja, praznih fraza, predrasuda koje svako društveno kretanje prevode u mirovanje i – upokojenje! Čuvari despotske kulture ne čine ništa drugo nego se upinju da očuvaju aksiome te kulture; jedan od tih aksima uči nas da preziremo život i taj prezir ide čak dotle da rađa ljubav prema smrti. Zato ili ćemo zajedno sa njima nestati, ili ćemo naći snage u sebi da se jednom za svagda otarasimo te despotske žudnje za smrću.

Ortega i Gaset je više puta isticao: „Neće nam prošlost reći šta nam je činiti, ali će nam reći šta treba da izbegavamo.“

Istorija je prebogata primerima koji nas uče šta treba izbegavati. Pre svega – prazno samoubilačko junačenje. Kad od kosmopolitskog carstva mnogih naroda, što je Vizantija nekada bila, nije ostalo ništa, usledila je njena transformacija u grčko-pravoslavno carstvo jednoobrazne kulture, netrpeljive prema narodima vođenim drugim idejama; tada je njen kraj bio na vidiku i došao je u doba Paleologa: zaslepljeni mržnjom prema Latinima, Vizantinci više nisu bili u stanju da nalaze rešenja za sopstvene životne probleme. Umesto unutrašnjih promena koje bi im omogućile opstanak, oni su se ugušili u "junačenju" oko metafizičkih ideja po kojima crkveni razlozi treba da budu važniji od državnih interesa, pa i razloga samog opstanka.

Na drugom kraju Evrope, kada je Julije Cezar posle višegodišnjih pokušaja i opsada uspeo da razori bedeme galskih gradova (najpoznatija epizoda tih ratova odvijala se kod Alezije, drevnog keltskog utvrđenog grada u Galiji oko 52. godine p.n.e.), galske vođe na čelu sa Vercingetoriksom našli su se pred izborom: ili će pristati na Cezarove zahteve, ili će nad njima biti sproveden apsolutni genocid. Galske vođe su, posle većanja, saopštili svojim sunarodnicima da će pristati na Cezarove uslove, obrazloživši to ovako: „Ako nas ne bude bilo, neće više imati ko da slavi naše bogove“! Usledilo je 500-godišnje robovanje Gala pod Rimljanima. U kritičnom trenutku, dakle, galske vođe se nisu nerazumno „junačili“, pa su biološki i duhovno preživeli – i evo ih i danas u Evropi.

Zoran Stokić

12.05.2013.