Društvena genetika i mi

To što neko ima najbolje namere – u evoluciji društava ne znači ništa: ta evolucija pamti samo uspešna rešenja! Ta uspešna rešenja su cigle od kojih su sazidana današnja društva poput Švedske, Holandije, Danske, Švajcarske... Za razliku od tih uspešnih društava, Srbija i Grčka, recimo, primer su neuspešnih. Kako vreme odmiče, mi za njima sve više zaostajemo. Naš problem nije u tome da nemamo dovoljno uspešnih rešenja, nego mi ni u 21. veku još nemamo ispravnu dijagnozu tog društvenog anhronizma u kojem živimo. Zašto je to tako?

Dijagnoze ne može biti tamo gde nema argumetovanog dijaloga, u kojem će objektivna empirijska praksa biti jedini sudija. A dijaloga nema jer ne postoji epistemološka matrica, niti kultura, koja bi sve učesnike na političkoj i kulturnoj sceni obavezivala da empirijsku praksu prihvate kao jedinog sudiju. Srbija je premrežena kružocima istomišljenika – elektronska komunikacija tome naročito pogoduje! Koliko kružoka – toliko monologa; dijaloga – ni na vidiku! Ono od čega ti kružoci naših levica i desnica polaze kada kažu "naše društvo" – a pogotovu "naša istorija" – puka je metafizička konstrukcija njihovih verovanja! Oni ne mogu prestati da veruju u svoje himere na isti način na koji čovek ne može da prestane da diše. Za tu pesimističku idealističku epistemologiju ništa na ovome svetu se ne može računati kao dokaz koji bi opovrgao njihova verovanja! Ali ako se naša verovanja ne mogu kritički preispitivati, to nužno vodi u jalovost i ambis. Jer ko garantuje da je baš naš „sistem“ primenljiv u praksi? Možda on nigde ne postoji, nego samo u našim glavama? Šta nam garantuje da to ipak nije kvazi-društveni sistem?

Za naše levičare, koji veruju da je komunizam bio demokratski sistem, te da nikako nije bio forma despotskog sistema, to što Srbija danas tone kao u živom blatu objašnjava se nametanjem Srbiji neoliberalnog privrednog modela sa Zapada. A empirijska činjencia da je u nas oko 75% kapitala i dalje društveno – njima ne znači ništa! Kakvo opovrgavanje!

A desničari, koji takođe poriču našu viševekovnu depotsku prošlost i drže da je ona sva bila slavna i nadmoćna, totalni neuspeh u sadašnjosti objašnjavaju zapadnim imperijalizmom.

Već tri decenije oni u svojim istomišljeničkim kružocima, opsednuti platoničarskom verom u logičke relacije, izvode dedukcije – tj. jurišaju poput Don Kihota na nove vetrenjače u svojim izmišljenim ne empirijskim kvazi-sistemima; i premda ih praksa svaki put dematuje, oni za to uopšte ne haju!

Tako oni samo ponavljaju greške negdašnje vizantijske elite. Vizantijska elita, suočena sa nefunkcionalnošću birokratskog društvenog sistema, pokazala se nesposobnom da iz tog sistema izađe, pa da u prostoru sa više dimenzija iznađe delotvorne reformske korake (tj. da stvori sistem nezavisnih institucija i da stvori građanina), čime bi bitno povećala efikasnost privrede i tako očuvala društvo. S druge strane, osmanska elita je to rešenje ipak pronašla. Kako?

Pošto se osmanska civilizacija – „mnoštvo naroda, jedna carska porodica i jedan sistem“ – raspadala, jedan od otaca turskog nacionalizma, Zija Gekalp, u svom delu „Fondements du turquisme“ traži od svojih sunarodnika: „Da bi Turska mogla uspeti, moraju se prihvatiti načela zapadne civilizacije i napustiti načela vizantijske, koja dolazi sa Istoka.“ Evropljani, pisao je on, pošto su bili naslednici Zapadnog Rimskog Carstva, prihvatili su zapadno-rimsku civilizaciju, ali su je kroz reforme poput one Martina Lutera, te uz pomoć oslobođenog razuma, poboljšali, krenuli su putem napretka i progresa i stvorili novu zapadnu civilizaciju. Za to vreme, „osmanski je svet, koji je nasledio istočnu rimsku civilizaciju, zahvaljujući zarobljenom razumu stupio u propast“.

Osmanska birokratija, koja je bila kopija vizantijske, održavala je sistem totalne moći, koji je koristio sultanu i ljudima iz njegovog despotskog aparata. Zato je bila neophodna  principska reforma države i tog društva koje je počivalo na apsolutnoj moći sultanove porodice i njenog birokratskog aparata. Despotski monopolski birokratski aparat bio je jači od društva, on je sprečavao da se već postojeći privatni kapital sunarodnika upregne u političko organizovanje koje bi participiralo u opštem dobru. Birokratski aparat je preko zakonodavne, sudske i izvršne vlasti (koje nisu bile razdvojene), kroz povlastice, sprečavao racionalno predviđanje, konkurenciju, jako privatno preduzetništvo, jer je sve to moglo ugroziti njihovu asolutnu moć!

Istovremeno, tražila se reforma i u samoj bazi, jer je apsolutnoj moći birokatskog aparata bio podređen kompletan društveni život, gde se vertikalna i horizontalna prohodnost odvijala ne po sposobnosti, vrlinama i znanjima, već u spletu nepotizma, podobnosti i korupcije...

Prelaz iz manipulativne birokratske ekonomije u pravu tržišnu iziskivao je čitav niz baznih političkih, pravnih i kulturnih transformacija, koje je kasnije uspešno započeo Kemal Ataturk.

Zoran Stokić

8.02.2015