Zaboravljena prošlost akulturacije

„Okretanje alegorijskim tumačenjima, naročito lošim, i ideji da takva tumačenja treba davati svima, doprinelo je rađanju sekti u Islamu, koje se međusobno optužuju za neverovanje i jeres... a posledica svega ovoga je da su ljude okrenuli ka mržnji, uzajamnom nepoverenju i ratovima.“

Averoes

Na Zemlji će uskoro živeti onoliko ljudi koliko ima ćelija u kori velikog mozga jednog čoveka (oko 10 milijardi). Taj sve veći broj ljudi živi u jednom vremenu koje iz veka u vek, iz godine u godinu, iz dana u dan postaje sve ubrzanije i čija osnovna opšta karakteristika postaje razvoj kompjuter-sajensa i globalnih komunikacija. Sve nam to sugeriše mogućnost nekog skorašnjeg novog evolucijskog skoka. Pa ipak, budući da je dve trećine današnjih država i dalje uređeno po principima autoritarnih despotija, umesto da se čvršće povezujemo i stvaramo bolje šanse za preživljavanje ljudske vrste na planeti, mi lako možemo upasti u vrtlog novih i sve većih kriza i čak krenuti putem uništenja života na Zemlji. Svemir će pak nastaviti da se razvija ka većem stepenu integracije i složenosti bez obzira da li mi – ljudska vrsta – u tome učestvujemo ili ne.

Okrenimo se sada našoj središnjoj temi – našoj zaboravljenoj prošlosti – u doba kada su arapska plemena brže od Germana prihvatala ono što je bilo životno u grčko-rimskoj tradiciji, kada su bili slobodniji od Vizantinaca u spajanju te tradicije s isto tako bogatim nasleđem Persije, bliži od Latina jeziku i tradicionalnom ambijentu Starog zaveta, kada su bili na vrhuncu organizacionih i asimilatorskih sposobnosti, kada su indijsku matematiku i kinesku umetnost prenosili i na tlo Evrope. Vratimo se razmišljanjima islamskog aristotelovca Averoesa iz 12. veka o „istini“,  „dvostrukoj istini“ (teologije i filozofije: „ono što je istinito u religiji može biti lažno u nauci i obrnuto“!), o tome da se do te istine može dođi različitim metodama, te da ne postoji samo jedan metod dolaženja do istine – razmišljanjima koja su aktuelna još i danas. Arabizam je nepobitno učestvovao u rađanju evropskih srednjovekovnih intelektualaca koji su počeli da prave jasnu razliku između svetog i profanog i mi danas moramo priznati da smo taj momenat iz naše prošlosti zaboravili i da smo ga zaboravili na štetu i zapadnog i muslimanskog sveta. Jer tek je ovo jasno razlikovanje (koje druge kulture nisu poznavale) – da saznanje (samo po sebi) isključuje procenu vrednosti i da je etika po svojoj suštini neobjektivna, pa stoga mora biti isključena iz oblasti saznanja – omogućilo nauci da traži sopstvene puteve, da opstane i ubrzano se razvija.

Kako su se vremenom nauka i građansko društvo sve više razvijali, jednog je trenutka prirodno započeo i proces urušavanja mitske, religijske i filozofske ontologije na kojima se zasnivala animistička tradicija. Ljudi odgajani na animističkim tradicijama taj su proces doživeli kao svetogrđe, kao napad na njihove vrednosti, pre svega na tradicionalnu autoritarnu porodicu, pa su reagovali odbacivanjem indivudualizma, favorizovanjem konformizma, slepim verovanjem autoritetu koji svoje poruke okreće ka emocionalnoj strani svesti vernika i gde nikakav dokaz istine ne može biti zamena za živo doživljavanje verske intuicije, gde je “mistička intuicija“ sve, a stvaralačka naučna intuicija ništa...

Umesto, znači, društvene evolucije pomoću novih mogućnosti, ideolozi despotskih kolektivističkih tradicija učaurili su se u strahu i mržnji prema građanskim individualističkim, naučnim, otvorenim demokratskim društvima. Ako čoveku od rođenja ulivate u glavu da su moralna pravila apsolutne istine, onda ga je moguće navesti na svaki čin, pa i na teroristički, i gotovo ga je nemoguće probuditi iz sna neznanja i despocentrizma! Oni, pak, koji su vaspitavani na ideji da su moralna načela voljne prirode biće spremni da svoje ciljeve donekle izmene kada uvide da se jedino tako mogu složiti s drugim ljudima. Prilagođavanje ciljeva jednog čoveka ciljevima drugih ljudi suština je građanskog vaspitanja.

Građanska društva moraju i pored ovakvih tragičnih događaja istrajati na svom „integrizmu“, jer ona ne praktikuju ekumenizam, nego su garant svima, pa i garant prava manjina, a tu se misli da su dužna da obezbede i integritet njihovom sećanju... To sve nije lako usaglasiti, građansko društvo kome je stran verski prozelitizam mora uvek iznova da pokušava da uspostavi mir razumom, pomoću institucija koje su posvećene odbrani i širenju kritičkog mišljenja, sloboda i saznanja, stvaralštva i kreativnosti!

Prvi put u istoriji evolucije odgovornost za odvijanje samog evolutivnog procesa našla se u rukama evolucijskog materijala: u našim moždanim vijugama i njegovom kritičkom mišljenju pohranjen je embrion razvojne budućnosti planete!

 8.01.2015.