Veronauka u Srbiji na testu: Ministar protiv vetrenjača

Inerciji despotske kulture nam ne dozvoljava da stvorimo kritičnu masu građana, jedino šta ta inercija dozvoljava je tehnološki rast. Nažalost nije moguće imati zapadnu tehnologiju i društvene standarde a da pri tome druge komponente kulture ostanu plemenske, klanovske i despotske.

Kultura se sastoji od tri međusobno isprepletana „DNK lanca“ sociološkog, filozofskog i tehnološkog. Funkcija tog „lanca“ je bila da obezbedi ljudima opstanak uz pomoć „energije“. Kultura se razvijala ukoliko se povećava količina energije po pojedincu jednog društva. Kultura kao mehanizam za zauzdavanje energije morala je negde „naći“ tu energiju. Prvobitne kulture su bile pokretanje energijim samog ljudskog organizma. Veliki energedski skok ostvarila je kultura koja je pripitomila životinje i kreirala poljoprivredu. Višak energije i hrane koje je stvorila zemljoradnička kultura doveo je do povećanja stanovništva. Plemenska kultura koja je bila organizovana na rodbinskim vezama nije bila u stanju da zauzda novonastali sociološki „haos“. To je tek bila u stanju da učini – država (bila je despotska) – ona je bila ta koja je zamenila pleme i klan! U državi je bio izgradjen novi oblik organizacije koji je sproveden uz pomoć podele po zanimanjima – stanovništvo je bilo strukturalno diferenciralo i funkcionalno specijalizovalo. Društva plemana i klana zasnovana na „sredstvima“ zamenila su despotska društva zasnova na svojinskim odnosima. Politički despotije su bile podeljene u klasu vladara i narod. Smatra se da vrhunac te kulture, kada su despoti u sebi objedinjavali 3 funkcije vlasti (političku, vojnu i versku), pada u 1000 godina pre Hrista u Mesopotamiji, Egiptu, Kini, Indiji. Međutim uprkos svim geofrafskim istoriskim i vremenskim razlikama reči – faraona u Egiptu, cara u Vizantiji, sultana u Osmanskom carstvu, sekretara komunističke partije u komunizmu – odzvanjaju svim despotskim državama na isti način. Moć tim rečima daje „despotska mašina“ i ideologija koju prenose sveštenici (komesari) – zato u despotijama – vlast i vera čine jedan začaran krug! I uopšte kao što je primetio Montiskije despotije funkcionišu na strogo deterministički način „poput nekog mehaničkom sata“ koji radi a da pri tome niko ne zna kako, i on radi punom parom, samo ako niko, od despota do podanika, ne zna šta ga pokreće.

To šta ga pokreće ne zna naša kulturna elita ni u 21 veku! Turci su znali pa zato već 100 godina pokušavaju da izgrade građansko društvo i srednju klasu. Pošto naša elita ne zna takav nam je i školski sistem. Kao što je to već primerio Dirkem. „Vaspitanje je samo slika i odraz društva; ono imitira duštvo i reporodikuje ga u sažetom obliku, ali ga ne stvara. Vaspitanje je zdravo kada je nacija zdrava. Ako je duhovna sredina poročna, onda su i sami učitelji koji u njoj žive neizbežno njome prožeti; kako onda oni mogu da usade u svoje vaspitanike shvatanja drugačija od onih kojoja su sami primili? Vrtimo se u krugu. Nesumljivo, sviđa nam se da verujemo da jedan rečit glas može biti dovoljan da, kao čarolija, preobrati društvenu strukturu; ali ni ovde, kao ni u drugim oblastima, nešto ne nastaje ni iz čega“.

Kultura je egzistencijalna pretpostavka naše vrste, i vremenski i uzročno! Sociologija nije imala svog Kopernika koji bi uklonio antropocentričnu iluziju da čovek stvara kulturu. Genetski programirani procesi svojstveni ljudskoj vrsti su u odnosu na životinje veoma uopšteni: čovek ne bi mogao preživeti bez simboličkih kulturno programiranih procesa. Za razliku od pčele, koja svoje saće gradi automatski, čovek svoju kuću gradi po kulturnom uzoru... Naš pogled na svet, način mišljenja, naše ponašanje, vrednovanje događaja i stvari, delovanje i znanje, naše potrebe i njihovo zadovoljenje, naša psihologija i tsl. – sve je to određeno kulturom.

Građansko društvo je jedna od mnogih formi ljudskog društva i ono se razlikuje od svih njih po tome što kao najvažniji aspekt ljudskog života ističe slobodu. "Sloboda je", kako kaže Lajbnic, "vlasništvo koje ne može biti preneseno na drugog"! Budući slobodan, čovek koji je odgajan u kulturi građanskog društva pristupa stvarnosti kritički, sa sumnjom. U despotskoj se, pak, kulturi stvarnosti pristupa na metafizički - religijski način, nekritički se prihvataju istine autoriteta. Naša despotska tradicija ukazuje se nepremostiva prepreka otpočinjanju izgradnje naše građanske kulture.

Nažalost, podanici se ne mogu dekretom preozbraziti u građane, građansko društvo ne može nastati odjednom. Naš problem, prema tome, nije toliko tehnički i tehnološki zaostatak za državama Zapada, naš centralni problem je, zapravo, neizgrađen građanski moral, uopšte, izostanak građanske socijalizacije. Nema prečica u otvoreno građansko  društvo, do njega je nemoguće stići bez kritične "količine" građanske bazne kulture. A najbolji vodič u građansko društvo danas može biti empirijska nauka. Jer i sam naučni metod ima određene društvene aspekte. Nauka, a posebno naučni razvoj, predstavljaju rezultat ne samo usamljenih napora, već i slobodnog misaonog nadmetanja. Život i ponašanje naučne zajednice (na našim fakultetima i institutima, na primer) može se uzeti kao pojednostavljen model slobodnog građanskog društva.

Beograd, 20. 01. 2016.

dr Zoran Stokić