Pjer Dijem — u traganju za izgubljenim viteštvom[i]

Da bi novoj fizici pružio sopstveni doprinos u prevladavanju ograniče­nja koja su sobom no­si­li dogmatski empirizam i dogmatski racionali­zam, ne samo na on­to­loš­kom već i na meto­do­lo­škom planu, Pjer Dijem se poduhvatio krajnje obimnog posla kritičkog preispitivanja samih teme­lja fizike. Iznoseći u svojim broj­nim analizma niz validnih argumenata za to, on zaključuje da oslonac na matematiku fizičaru nije dovoljan za us­peš­no razvijanje njegove teorije i da će mu za tu uspešnost najbolji ga­rant bi­ti još i oslanjanje na istoriju na­uke i na holistiČku epistemologiju, jer su je­di­no one u stanju da fizičara odr­­ža­vaju u "savršenoj ravnoteži, u kojoj on mo­že ispravno da proceni ka­kav cilj i struk­tu­ru imaju /i treba da imaju/ nje­gove teorije". Živim i bo­ga­tim jezikom svojih knjiga i raznih vrsta čla­na­ka (preko četiri stotine ob­jav­lje­nih naslova!), istovremeno napisanih i za spe­cijaliste i za širok krug či­ta­laca, Dijem ubedljivo demonstrira te svoje pro­vokativne ideje o neop­hod­nosti uspostavljanja jedne dinamičke rav­no­te­že između fizike, istorije i fi­lo­zofije.

Pjer Moris Mari Dijem (Pierre Maurice Marie Duhem) je rođen 10. juna 1861. god. u Parizu, a obrazovanje je sticao i u elitnoj francuskoj Ecole Nor­male Supérieure. Doktorat iz fizičkih na­u­ka odbranio je 1888, takođe u Pa­ri­zu, ali nije imao sreće — kako je sam to doživ­lja­vao — da u svom gradu do­bije i pro­fesuru. Posle kraćeg boravka u Lilu i Renu, od 1895. je izabran za docenta na Ka­tedri za teorijsku fiziku u Bordou, na kojoj je ostao sve do smrti, 14. septembra 1916. godine. Događaj usled kojeg je Dijem bio traj­no "izgnan" iz Pariza pada u školsku 1885/6. go­di­nu. Tada je — pre ne­go što je diplomirao — Dijem predao na ocenu svoj rad iz fi­zič­ke he­mi­je[1], na osnovu kojeg je trebalo da stekne akademsku titulu doktora fi­zič­kih nauka. Jedan od članova komisije za ocenu Dijemove teze — Bertelo — bio je, na kandidatovu nesreću, zagovornik naivnog rea­liz­ma u fizici i he­miji, te samim tim i ispunjen predrasudom da razumeti jed­nu fizičku po­javu znači isto što i moći sačiniti me­hanički model koji tu po­javu verno opo­naša. A Dijem je još kao student bio uočio da me­ha­nič­ki, kao i kvan­ti­ta­tivni pristup, sam po sebi, nije dovoljan za konstituisanje jed­ne uspešne fi­zike, ali i bilo koje druge prirodne nauke, ta je svoja rana za­pažanja hteo da ugradi već u svoju potencijalnu doktorsku tezu. Možda ova razlika na on­to­loš­koj i metafizičkoj ravni razmišljanja između dokto­ran­ta i člana ko­mi­sije ne bi bila tako pogubna za kandidata, da on pri pi­sa­nju svoje teze, vo­đen intelektualnim pošte­njem, nije negativnoj kritici podvrgao jedan Ber­teloov rad iz fizičke hemije, publi­ko­van sa­mo godinu da­na ranije; taj Ber­teloov rad je, naime, trebalo da zaokruži či­tav onaj do­pri­nos koji je on to­kom prethodnih dvadeset godina davao na polju fizičke he­­mije, a koji se bazirao na ideji "principa maksimalnog rada". Prenoseći po­jam ter­mo­di­namičkog potencijala u hemiju i nauku o elektricitetu, Di­jem je, me­đu­tim, u svo­joj tezi pokazao neodrživost ovog Berteloovog prin­cipa. Vođen lič­nim, psihološ­kim razlozima, ne razumevajući da je is­tin­ska genijalnost ipak dar bogova, a ne po­s­ledica dugo­traj­nog mu­ko­trp­nog rada, Bertelo je ove Dijemove misli iz teze — a koje su kasnije po­sta­le temelj razvoja sa­vre­mene fizičke hemije — proglasio jeretičkim. I prem­da je bio oborio Di­je­movu tezu iz fizičke hemije, Bertelo, koji je u­jed­no bio i se­kretar fran­cu­ske Akademije nauka, smatrao je da to nije do­volj­no velika kazna za greh ko­ji je kandidat počinio. Sada je jedno in­te­lek­tualno nepoštenje učinilo da se, osim neprihvatanja teze, ovom "mladom bun­tovnom čoveku i fizičaru ni­kako ne sme dozoliti da drži predavanja u Pa­rizu". Berteloove aka­dem­ske pozicije, ali i ravno­duš­nost najuticajnijih pa­riskih naučnika, pokazale su se kao sasvim dovoljan garant da će se ovo prokletstvo i obistiniti.

Ovu skan­daloznu činjenicu, koju je prouzrokovala čista sujeta, nije mogao da popravi ni kasniji poziv Dijemu sa Pariskog Collège de France da se pri­hva­ti profesure na novo­os­no­vanoj Katedri za istoriju nauke. "Ja sam te­o­rij­ski fizičar", odgovara Dijem, "ili ću u Parizu predavati teorijsku fiziku, ili se tamo uopšte neću vraćati." I nije se vratio. Međutim, razloge za to ne tre­ba više tražiti samo u Berteloovoj moći, već i u činjeni­ci da je, radeći u Bor­dou kao profesor fizike, i uviđajući metodske poteškoće savre­me­ne fi­zi­ke, kao i potrebe svesne refleksije o njenoj metodi, Dijem vremenom iza­­šao iz užeg okvira fizičkih nauka i stupio na šire polje opštih me­to­do­loš­kih i epi­ste­mo­loš­kih ideja. Svojim kritičko-metodskim i saznajno-psi­ho­loš­kim refleksijama on je, zahvatajući čitavo područje fizičkog saznanja, po­čeo da mu daje, poput Maha i Poen­karea, potpuno novi vid. Sve to ga je dovelo u sukob sa dominantnom grupom pa­ris­kih fizičara tog vremena, pred­stavnika ortodoksne fizičke metode. Siste­mat­ski de­lajući u novom sme­ru, koji je nalagao da se iz fizike prognaju naivni realizam i me­ha­ni­ci­zam, on je među pariskim uglednim, ali klasično obrazovanim fizičarima, ste­­kao niz oponenata. Tako se stvorila apsurdna situacija da je čovek koji je tvrdio da "fi­zi­ka ne može da dokaže svoje aksiome, niti mora da ih do­ka­zuje", koji je ocenjivao da je "mehaničko objašnjenje univerzuma naj­o­pas­niji kamen spoticanja za teorijsku fi­zi­ku" — mogao biti promovisan i u aka­demika, ali nikada naimenovan i za profe­so­ra fi­zike na nekom od broj­nih pariskih fakulteta. Kao borac protiv površ­nih mehani­cis­tič­kih metafora, Di­jem je sledio neke već izrečene mi­sli Ran­kina, pionira na po­lju termodinamike, koji je, govoreći o novoj ener­get­skoj na­u­ci, već hteo da potpuno demehanizuje fizičku nauku; a uz to, Dijem se upravo u vre­me antiklerikalne i liberalne faze, u kojoj se tada na­la­zi­la Treća Re­pub­li­ka[2], iskazivao kao čo­ve­k du­bo­kih katoličkih ubeđenja, te krajnje kon­zer­va­tiv­nih pogleda u politici. To su razlozi zbog kojih nimalo ne tre­ba da nas ču­di činjenica što je on mno­gima bio trn u oku. Ili, kako je to jednostavno for­mulisao Žil Taneri, obra­ćajući se jednom prilikom Di­je­mu: "neslaganje sa važnim ličnostima po­stalo je deo vašeg identiteta".

Bilo nam to danas pravo ili ne, tek, izgleda da su i najbolje crte Di­je­mo­vog karak­te­ra — kao što su, na primer, takoreći nagon za nepristrasnim kri­tičkim mišljenjem, ili njegovo ne­sebično požrtvovanje — imale sim­pa­ti­je uglavnom kod studenata, a ne i kod mnogih vodećih ličnosti tog, pa i kas­nijih vremena. To sve samo pokazuje da ni zna­meniti naučnici i filo­zo­fi, na kraju, ipak nisu a prirori pošteđeni mana svih smrtni­ka, te da je do­bar deo i među njima, izgleda, spreman da se "posluži" raznoraznim ob­li­ci­ma intelektualnog nepoštenja kada je u pitanju zaštita njihove sopstvene sla­ve i položaja. Malo ko je to na svojoj koži tako dobro osetio kao Pjer Di­jem.

Odbijanje Dijemove prve teze nije bilo i fatalno za njegov dalji in­te­lek­tu­al­ni razvoj; to najbolje pokazuje njegova, već posle dve godine ponovo pri­jav­ljena teza, ovoga pu­ta iz "matematičke analize teorije magnetizma", kao i svi njegovi veoma brojni i ori­ginalni radovi koji će uslediti. Ova druga Di­jemova teza, odbranjena 1888. godine, bila je veoma zapažena, te je pro­glašena za najbolju doktorsku tezu te godine. Kako mu, međutim, ni to ni­je pomoglo da dobije docenturu u Parizu, on se od te godine na­šao u ne­koj vrsti "doživotnog izgnanstva". A tada biti u provinciji značilo je, pre sve­­ga, biti izolovan od glavnih tokova intelektualnih misli svoga vremena. Me­đutim, da ono što je važilo za većinu, izgleda, ne važi i za Dijema — oči­tovalo se vrlo brzo.

Kao i Mah, Ostvald, ili Poenkare, krajem XIX veka je i Dijem sa velikim us­pehom ra­dio na preoblikovanju epistemologije i metodologije klasične fi­zike, koja je patila od oka­menjenog esencijalističkog i mehanicističkog na­čina mišljenja. I dok su pokušaji dru­gih uglavnom ostajali parcijalni, Di­jem je bio dovoljno izdržljiv i hrabar da se na najširem mogućem frontu upus­ti u razgraničenje hipotetičko-deduktivne metode em­pi­rijskih nauka od deduktivne metode matematike. Da bi rad na tom razgraničenju i na tom pre­oblikovanju, kao i njegov pokušaj da, rekli bismo, "epistemološki pro­sve­ti" fizičare, bio što uspešniji, Dijem se potrudio ne samo da proširi sop­­stve­na znanja iz svih dis­ci­plina fizičkih nauka, već da, isto tako, ovlada zna­njima i iz me­todologije i epi­ste­mo­logije fizike, kao i istorije nauke. I u to­me svakako treba tra­ži­ti jedan od ko­re­na nje­gove i velike orginalnosti i ve­like produktivnosti, koje retko idu istovre­me­no.

Ve­­li­ka većina Dijemovih radova, bez obzira na to da li su iz fizike, fi­lo­zo­fi­je ili isto­ri­je fi­zike, podjednako su aktuelni i danas, kao što su to bili i u go­dinama kada su ob­jav­lje­ni. To su, pre svih, sledeći radovi:

—Le Potentiel thermodynamique et ses applications à la mécanique chimique et à la théorie des phénomènes électriques, Paris, 1886;

—Leçons sur l'électricité et magnétisme, Paris, 1891/2;

—"Quelques réflexions au sujet des théories physiques", Revue des Questions Scientifiques, sér. 2, vol. 1, 1892;

—"Notation atomique et hypothèses atomistiques", Revue des Questions Scien­ti­fiques, sér. 2, vol. 1, 1892;

—"Physique et Métaphysique", Revue des Questions Scientifiques, sér. 2, vol. 2, 1893;

—Inroductions à la mécanique chimique, Paris, 1893;

—"L'Ecoce anglaise et les théories physiques", Revue des Questions Scienti­fiques, sér. 2, vol. 2, 1893;

—"Quelques réflexions au sujet de la Physique expérimentale", Revue des Questions Scientifiques, sér. 2, vol. 3, 1894;

—"L'Evolution des théories physiques du XVII^e siècle jusqu'à nos jours", Re­vue des Questions Scientifiques, sér. 2, vol. 5, 1896;

—Théories élec­triques de J. Clerk Maxwell: Etude historique et critique, Paris, 1902.;

—L'Evolution de la Méchanique, Paris, 1903;

—Recherches sur l'hydrodynamique, Paris, 1903/4; Les Origines de la Statique, Pa­ris, 1905/6;

—La Théorie physique, son objet et sa structure, Paris, 1906;

—Etudes sur Léonard de Vinci: Ceux qu'il a lus et ceux qui l'ont lu, Paris, 1906/13;

—"Le Mouvement absolu et le mouvement relatif", Revue de Philosophie, vol. 11, 1907;

—Sozein ta Fainomena, Paris, 1908;

—"Thierry de Chartres et Nicolas de Cues", Revue des Sciences Philosophiques et Théologiques 3, 1909;

—"Sur les Meteorologicorum libri quatuor, faussement attribués à Jean Duns Scot", Archivium Franciscanum Historicum 3, 1910;

—"History of Physics", "Albert of Saxony", "John of Saxony", "Nicole Oresme", Catholic Encyclopedia, New York 1911;

—"La nature du raisonnement mathématique", Revue de Philosophie 12, no. 2, 1912;

—Le Système du monde, Paris, 1913/6;

—"Roger Bacon et l'horreur du vide", Seventh Centenary of the Birth of Roger Bacon, Oxford, 1914;

—La Science allemande, Paris, 1915;

—"L'Optique de Malebranche", Revue de Métaphysique et de Morale 23, 1916.

Fizičke nauke

Prave razmere Dijemove erudicije i univerzalnog znanja možemo, osim u samim de­li­ma — oko trideset knjiga i, kako rekosmo, četiri stotine ra­do­va u časopisima najrazličitijih profila — sagledati i u upečatljivom Obaveštenju iz 1913. godine, koje je Dijem predao Fran­cu­s­koj akademiji pre nego što je bio izabran za jednog od njenih šest dopisnih članova. Bi­lo je to u nje­go­voj pedeset i drugoj godini, tj. tri godine pre nego što će iznenada, od po­sledica srčanog udara, umreti. Na gusto ispisanih sto trideset strana tek­sta on go­vori o svojim idejama iz do tada publikovanih radova. Budući da je svoje istorij­ske i filozofske studije smatrao samo "pomoćnim reflek­si­jama", čiji je prevashodni za­da­tak bio da i njemu — i fizičarima uopšte — pomognu da uspešno postave i re­še svoje fizičke probleme, on im je u Oba­veštenju posvetio samo dvadesetak stra­na. Pi­šu­ći o svojim doprinosima u fizičkim naukama, Dijem je na osamdeset stra­na građu rasporedio u sle­de­ćih devet poglavlja:

(1) Kodifikacija principâ energetike; (2) Mehanika fluidâ; (3) Mehanika elas­tičnih tela; (4) Hemijska mehanika; (5) Ravnoteža i kretanje fluida; (6) Tre­nje i lažna ravnotežna sta­­nja; (7) Permanentne promene i histereza; (8) Gal­vanizacija, magneti i dielektrič­ka te­la; (9) Elektrodinamika i elektro­mag­ne­tizam.

Ono što je sam Dijem smatrao svojim najvećim doprinosom u fizičkim na­ukama bio je njegov pokušaj da osnovne grane fizike uključi u opštu ter­modinamiku, čiji bi kraj­nji cilj bio izgradnja jedne opšte aksiomatske fi­zi­ke. Fasciniran analogijom koja se mo­že uspostaviti između metoda La­gran­ževe analitičke mehanike i metoda termo­di­na­­mi­ke i sma­trajući da, zbog čisto heurističkih i metodoloških ograničenja, pojam ma­terije nije po­­godna osnova sa koje bi se razvijale fizičke teorije, on je, poput Ost­val­da, po­kušavao da na njegovo mesto postavi "univerzalni energetski prin­cip"; samim tim, on je dvo­tom­nu Ras­pravu o energetici[3] smatrao svojom naj­značajnijom knjigom. Bliska analogija koja po­stoji između potencijala u kla­sičnoj mehanici i po­ten­cijala Gibsove statističke termodinamike pomogla mu je da bez većih teškoća ujedini klasičnu mehaniku, hidro­di­na­mi­ku i te­o­riju elastičnosti. Glavi problemi iskrsli su pred njega onog trenutka kada je u svoju "opštu aksiomatiku" i "opštu energetiku" hteo da uključi i elek­tro­dinamiku. Pokušaji da Maks­velovu elektrodinamiku poveže sa Lagran­že­vim i termodinamičkim aksiomatskim formalizmom, koji je već bio iz­gra­dio, pri­morali su ga da pomno prouči Faradejeve i Maksve­lo­ve ra­do­ve; kao rezultat toga po­javila se njegova knjiga Teorija elektriciteta Dž. Maks­ve­la: istorijska i kritička studija[4]. Hva­leći kontinentalnu, bilo "eksplikatornu" bi­lo "deskriptivnu" fiziku, tj. njenu bes­pre­kor­nu metodu koja se oslanjala na du­ge dedukcije i strogu logiku, on je, optužujući Maks­vela, zapravo op­tu­ži­vao celokupnu Englesku školu, u kojoj je "razu­me­ti neku fizičku pojavu značilo isto što i moći sačiniti model koji opo­na­ša tu pojavu". "Engleski fizičari sebi dopuštaju", čudi se u mno­gim svojim ra­dovima[5] Dijem, "da se posluže jednim modelom radi pred­stavlja­nja ne­ke grupe zakona, pa zatim drugim, potpuno različitim od pret­hodnog, radi pred­­stavljanja neke druge grupe zakona — čak i onda ka­da su neki zakoni iz obeju gru­pa zajednički. Matematičari Laplasove i Am­perove škole smatrali bi apsurdnim da­vanje dva različita teorijska ob­jaš­njenja jednog te istog zakona i držanje da oba ta objašnjenja važe is­to­vre­meno. Za fizičara Tomsonove (tj. Lorda Kelvina) i Maksvelove škole ne­ma ni­kak­ve pro­ti­vu­rečnosti kada se isti zakon može predstaviti dvama raz­li­čitim modeli­ma." I tako Dijem, umesto da, poput Herca[6], prati one vrline Maksvelove na­uke, ko­je su ovom omogućile da poveže dva raz­ličita dela fizike, optiku i elektricitet, on ga optužuje da je "ravnodušan pre­ma svakoj logici i sva­koj matematičkoj tačnosti", op­tu­žuje ga da nije umeo logički da poveže raz­ličite delove svoje elektrodinamike, da ni­je umeo da broj hipoteza u svo­joj teoriji svede na minimum, a iznad svega ga op­tu­­žu­je za nekorektno ko­rišćenje — čak "nepoznavanje"[7] — zakona elastičnosti (kojim se Maks­vel služio pri konstruisanju svojih modela elektrostatičkih i elektromagnet­skih dejstava). Tvrdeći da je u svojim Lekcijama o elektricitetu i magnetizmu gra­đu iz elek­tromagnetizma već bio — bolje od Maksvela — organizovao u teoriju, Dijem je, za­pravo, hteo da pokaže da je onaj pravac razvoja elek­trodinamike koji su zacrtali Helm­holc i Nojman daleko bolji od pravca ko­jim su išli Bošković, Faradej i Maksvel. Međutim, vremensko prenošenje po­ten­cijala od naelektrisanja do naelektrisanja, koje su zastupali Helm­holc, Nojman i Dijem, pokazalo se veoma složenim kada je u pitanju bilo konkretno operativno tre­tiranje pro­blema elektromagnetskih talasa. Dijemovi savremeni­ci su veoma brzo uo­­čili operativne moći Maksvelove elektrodinamike, koja se oslanjala na Faradejevu ide­ju o po­s­to­janju fizičkog polja između naelektrisanja i koja je govorila da je "svetlost elek­tro­mag­netski poremećaj koji se prostire kroz polje po elek­tromagnetskim zakonima"; sto­ga su oni, sasvim prirodno, ostali pot­pu­no ravnodušni prema Dijemovoj Raspravi o energetici. Dijem je toga bio sa­svim svestan, ali ipak nije odustajao od svojih "kon­ti­nen­talno-evropskih" ide­ja, niti od svoje on­to­lo­gi­je i epistemologije, koje nisu do­puš­ta­le da se u teoriju uvede pojam atoma, niti da se aksiomatika žrtvuje zbog heuristi­ke. Zbog takvog stava o elektromagnetizmu, zbog izlaganja ruglu Tom­so­no­vih rado­va o elektronima, zbog nenalaženja razumevanja za Lorencovu Te­o­riju elektrona i njene primene na pojave svetlosti i zračenja toplote, mno­gi su ga pro­glasili po­zitivistom. Pa iako je 1911. — kada je Dijem objavio svoju Ras­pravu o energetici — već preko dvadeset go­dina bila po­z­na­ta ra­di­o­ak­tiv­nost, iako su vođa energetičara, Ostvald, i — krajnje ne­voljno — Mah odo­brili uvođenje atoma u teorijske modele, Di­jem je na su­prot­noj po­zi­ci­ji istrajao do samog kraja. Ne želeći da preinačava funda­men­talne prin­ci­pe svoje episte­mo­lo­gi­je i metodologije, po kojima fizička teo­rija ne sme sa­državati u sebi spekulacije o svoj­stvima onog sloja materije koji leži u os­novi fe­nomenâ, on je izgubio korak sa svo­jim savremnicima, i — još go­re po njega — dobio etiketu konzervativnog fizi­ča­ra. Pa ipak, taj "sta­ro­mod­ni fizičar", koji je odbijao da atome smatra "fundamental­nim" čes­­ti­ca­ma koje u potpunosti određuju skrivenu stvar­nost — što je bio stav nje­go­­vih savremenika — mora da doživi makar posthumno pri­znanje, i to, na­ravno, ne za svoju energetsku aksiomatizaciju — već za svoju proročku on­­to­lo­giju i epi­stemologiju. Jer, za razliku od velike većine savremenika, ko­je je uva­žavao, on je shvatao da teorijski jezik fizike nije ekvivalentan po značenju sa jezikom na kojem se opisuju eksperimentalni postupci. Jer, ovih po­slednjih četrdesetak godina našeg veka, ispunjenih po­ku­ša­ji­ma raz­nih fizičara da ob­jasne interakci­ju iz­među fundamentalnih čestica pod nabo­jem i elek­tromagnetskog polja, ti se naučnici više ne drže stan­dard­ne procedure da po­stu­li­raju neki medijum u kom se ta in­terakcija do­ga­đa. Mesto odigravanja tih in­ter­ak­ci­ja, prazan prostor kvantne elektrodi­na­mike, jeste jedna matematička fikcija, či­ja je je­di­na funkcija da "oču­va fe­nomene". Ukratko, fizičari koji se danas bave elementarnim česticama uo­čavaju, poput Dijema, bitnu razliku koja postoji između "iskaznih formi" i "iskaza"; na primer, reč "elektron" danas označava teorijski pojam koji ni­je definisan u jeziku korišćenom za opisivanje rezultata posmatranja i eks­pe­rimenata. Naime, elektroni, njihovo kretanje po putanji, njihovi skokovi s putanje na putanju itd. predstavljaju pojmove koji se ne mogu primeniti na nešto opažljivo. "Zato se mora uspostaviti odnos između takvih teoriskih pojmova i nečega što se može indentifikovati laboratoriskim postupcima. Na osnovu elektromagnetske teorije svetlosti, linija spektra jednog elementa povezana je s elektromagnetskim talasom čija se dužina može izračunati u skladu s pretpostavkama ove teorije i na osnovu eksperimentalnih podataka o položaju linije spektra. S druge strane, Borova teorija povezuje talasnu dužinu svetlosnog zraka koji emituje atom sa skokom jednog elektrona s jedne moguće putanje na drugu. Prema tome, teorijski pojam skoka elektrona povezan je s eksperimentalnim pojmom linije spektra. Kada se uspostavi ova i druge slične korespodencije, eksperimentalni zakoni o nizu linija koje se javljaju u spektru nekog elementa mogu se dedukvoati iz teriskih pretpostavki o prelasku elektrona sa jedne na drugu putanju." [8]

Sasvim protivno Dijemovom uverenju o sopstvenom doprinosu u fizičkim na­ukama, njegovi savremenici i nastavljači na polju fizike najveće pri­zna­nje odaju Dijemovim is­traživanjima u fizičkoj hemiji, termodinamici i hi­dro­dinamici. Danas je opšte pri­hva­ćeno da se Dijem, zajedno sa Ost­val­dom, Areniju­som, Van't Hofom i Le Šatel­je­om svrstava među osnivače fi­zič­ke hemije. Da izbori to počasno mesto Dije­mu je naj­više pomogla knji­ga Uvod u mehaničku hemiju[9], u kojoj on sažima svoje misli či­ji se za­če­tak nalazi još u njegovoj doktorskoj tezi — ko­jom je on, može se reći i za­po­­čeo svoj naučni rad sa osnovni cilj da pre­ra­di teorijske temelje he­mij­skih procesa, os­lanjajući se na osnove uopšte­ne termodinamike. Termo­di­na­mičarima je od poseb­ne važnosti njegova aksi­o­matizacija ter­mo­di­na­mič­kih principa kao i njegovo neumorno prečiš­ća­vanje njenih pojmova[10]; ta­ko je, na primer, nastala njegova čisto mate­ma­tička definicija količine to­plote koja je bila potpuno osloboćena od sva­kog pređašnjeg intuitivnog fi­zičkog značenja. A Dijemova laborato­rij­ska is­tra­živanja udarnih talasa i nji­hovih modifikacija u viskoznim fluidima, tj. nje­­go­va Istraživanja iz hidro­di­namike[11], posebno su dobila na važnosti sa po­javom super­so­ničnog le­te­nja.

Istorija nauke

Motivaciju za istraživanja u istoriji nauke Dijem je nužno našao u samom svom za­ni­ma­nju za prestrukturisanje fizike i njene epistemologije. Ta se mo­tivacija onda po­ste­peno osamostaljivala. Opremljen sposobnošću slo­je­vitog iš­či­tavanja, multidis­ci­pli­narnog pristupa istorijskim rukopisima fi­zi­ča­ra i metafizičara — u čemu mu je ma­lo ko bio ravan — Dijem je bio u sta­nju da veoma lako i uspešno argumentiše u pri­log svojih stavova iz he­uristike fizike, ontologije i epistemologije. Ukratko rečeno, bi­la je to Di­je­mova rafinirana odbrana ideje o energetici, instrumentalizmu i poste­pe­nim transformacijama naučnih ideja, započeta u Evoluciji meha­ni­ke[12] i Po­rek­­lu statike[13]. Pišući te knjige, Dijem se ispoljavao kao, takoreći, rođeni is­to­ričar. Ume­sto da, poput njegovih savremenika, istoriju nove fizike za­poč­ne od renesanse, ili od Galileja — zato što se period od propasti Grčke do renesanse, u duhovnom smi­slu, smatrao izgubljenim — on se uhvatio u koštac upravo sa brojnim za­bo­rav­ljenim sred­njovekovnim rukopisima. Po­stojeći kliše o potpunoj minornosti srednjo­ve­kovne duhovnosti i "mraku u nauci" on je razbio u paramparčad, takoreći u hodu. To već samo za se­be predstavlja njegov veliki i trajni doprinos istoriji nauke i kul­tu­re uop­šte. Ali, Dijemova istraživanja kao istoričara nauke time nisu bila iscrp­lje­na; po onom što će uslediti, dve spomenute knjige bi se mogle smatrati tek prologom u glavni deo nje­go­vog rada. Na red dolazi njegova pro­vo­ka­tivna trotomna studija o Le­o­nardu da Vinčiju i njegovim prethodnicima, tj. Studija o Leonardu da Vinčiju: oni koje je čitao i oni koji su čitali njega[14], u ko­joj su nam predočeni brojni srednjovekovni ele­men­ti Leonardovog miš­lje­nja. Umesto da Leonardove misli povezuje direktno sa grč­kim idejama, ka­ko je to sve do tada bilo uobičajeno, Dijem i ovde pronalazi novu per­spek­tivnu tačku posmatranja: on Leonarda prikazuje kao veoma učenog lju­bitelja starih srednjovekovnih knjiga koji je, ako se uzme u obzir nje­go­vo prilično oskudno znanje latinskog, vrlo mnogo toga pročitao. Tu se, da­kle, Leonardo više ne pojav­lju­je kao usamljeni genije, kao osnivač mo­der­ne na­u­ke i tehnike, greben u moru sred­njo­vekovnog neznanja..., kako su nam ga slikali istoričari XIX veka[15]. Po Dijemovom shva­tanju, Leonardo je spona između srednjeg veka i modernih vremena — i na taj način se us­postavlja ono jedinstvo i kontinuitet razvoja naučne misli, koji su ve­ko­vi­­ma bili prekinuti. Primenjujući neku vrstu doktrine o transformaciji na­uč­nih ideja[16] na jedan period srednjovekovne antiaristotelovske tradicije — onaj od Alberta Sak­son­skog, preko Bredvordaja, Orema, Buridana, Ku­zan­skog, pa do Leonarda da Vin­či­ja — Dijem nam daje upečatljivu analizu fa­za — "mena" — kroz koje su prolazili neki pojmovi; ta je analiza od oso­bi­te vrednosti naročito u primeru u kom nam govori o pojmu impetus.

Otvaranjem svih tih izvora iz istorije srednjovekovne misli, Dijem je is­to­ri­ji nauke dao sasvim novi podsticaj. Taj je podsticaj, međutim, naročito bio uvećan Dijemo­vim desetotomnim istorijskim remek-delom, Sistemom sve­ta, u 10 tomova, nastalih od 1913-1916, a čiji će sadržaj ovde biti  prikazan iz ed. Hermann, urađene u 6 knjiga:

1. knjiga: I, II La Cosmologie hellénique: L'astronomie pythagoricienne; La cosmologie de Platon; Les sphères homo­cen­triques; La physique d'Aristote; Les théories du temps, du lieu et du vide après Aristote; La dy­na­mique des Hellènes après Aristote; Les astronomies héliocentriques; L'astronomie des excen­triques et des épicycles; Les dimensions du Monde; Physiciens et astronomes: I. Les Hellènes, II. Les sé­mites; La précession des équinoxes; La théorie des marées et l'astrologie. — 2. knjiga: III, IV L'Astro­no­mie latine au Moyen-Age: La cosmologie des pères de l'Eglise; L'initiation des barbares; Le système d'Héraclide au Moyen-Age; Le tribut des Arabes avant le XIII^e siècle; L'astronomie des séculiers au XIII^e siècle; L'astronomie des Dominicains; L'astronomie des Franciscains; L'astronomie parisienne: I. Les astronomes, II. Les physiciens; L'astronomie italienne. — 3. knjiga: V La Crise de l'aristotélisme: Les sources du néo-platonisme arabe; Le néo-platonisme arabe; La théologie musulmane et Averroés; Avi­cébron; Scot Erigène et Avicébron; La Kabbale; Moïse Maïmonide et ses disciples; Les premières in­filtrations de l'aristotélisme dans la scolastique latine; Guillaume d'Auvergne, Alexandre de Hales et Ro­bert Grosse-Teste; Les questions de Maître Roger Bacon; Albert le Grand; Saint-Thomas d'Aquin; Siger de Brabant. — 4. knjiga: VI Le Reflux de l'aristotélisme: La réaction de la scolastique latine; Henri de Gand; La doctrine de Proclus et les Dominicains allemands; D'Henri de Gand à Duns Scot; Duns Scot et le scotisme; L'essentialisme; Les deux vérités: Raymond Lull et Jean de Jandun; Guillaume d'Ockam et l'occamisme; L'électisme parisien. — 5. knjiga: VII à IX La Physique parisienne au XIV^e siècle: L'in­finiment petit et l'infiniment grand; L'infiniment grand; Le lieu; Le mouvement et le temps; La la­ti­tude des formes avant Oresme; Nicole Oresme et ses disciples parisiens; La latitude des formes à l'Uni­versité d'Oxford; Le vide et le mouvement dans le vide; L'horreur du vide; Le mouvement des pro­jectiles; La chute accélérée des graves; La première chiquenaude; L'astrologie chrétienne; Les ad­ver­saires de l'astrologie; La théorie des marées; L'équilibre de la terre et des mers: Les anciennes thé­ories; Les théories parisiennes; Les petits mouvements de la terre et les origines de la géologie; La rotation de la terre; La pluralité des Mondes. — 6. knjiga: X Ecoles et universités au XV^e siècle: L'Uni­ver­sité de Paris au XV^e siècle; Les Universités de l'Empire au XV^e siècle; Nicolas de Cue; L'Ecole astro­nomique de Vienne; Pétrarque et Léonardo Bruni; Paul de Venise.

Imponuje brzina kojom je, bez pomoći saradnika, nastajalo to zna­čaj­no delo — između 1913. i 1916. god. je od planiranih dvanaest tomova bi­lo objavljeno deset[17]. U njima je Dijem želeo da pru­ži detaljno ob­jaš­nje­nje razvoja fizičke teorije od predsokratovaca do pojave kla­sič­ne fizike. Pri proučavanju ove Dijemove obimne studije odmah pada u oči činje­ni­ca da je on uspeo da izbegne jednu zamku, u koju, inače, veoma lako upada ve­ćina is­to­ri­ča­ra nauke. U — inače razumljivoj — želji da se služe sa­vre­me­nim, jasnim je­zi­kom, većina istoričara nauke, pri prezentaciji starih, an­tič­kih i srednjovekovnih tek­sto­va, odn. u procesu prevođenja, neopreznim ko­rišćenjem tih savremenih termina, na­ža­lost, osetno deformišu značenje iz­vornih tekstova. Dijemu, koji je podjednako do­bro bio upućen i u stvari fi­zike, i metafizike, i filozofoje — prevođenje uz poš­to­va­nje ce­lokupnog kon­teksta kao da je bila najuža specijalnost! Iščitavajući stare ruko­pi­se u onoj intelektualnoj i duhovnoj sredini u kojoj su oni nastajali, Dijemu je po­šlo za rukom da pruži takve njihove analize, koje se po vrednosti iz­jed­na­čavaju sa sa­mim tim tekstovima!

Nudeći mnoga neočekivana originalna tumačenja, kao, na primer, ono o na­čelnoj ne­mo­gućnosti neke "matematičke prirodne nauke" kod Platona, Di­jem je građu ove stu­di­je uglavnom raspoređivao oko dva stožerna poj­ma: astronomije i aristotelizma.  Ka­ko je astronomija odavno bila dostigla onaj stepen razvoja na kom su matema­tička teorija i eksperimentalno po­sma­tranje bili u smislenoj interakciji, sasvim je pri­rod­no da se Dijem, koji je bio zainteresovan i za probleme metodologije fizike, od­lu­čio da is­tak­nu­to mesto u Sistemu sveta dâ starogrčkim i srednjevekovnim as­tro­nom­skim i kosmološkim teorijama, tj. da proširi i obogati svoja tumačenja ko­ja je o toj pro­blematici već ranije bio dao u jednoj maloj ali jezgrovitoj, bri­ljantnoj studiji — Sa­čuvati fenomene[18]. Sa manjim prekidima, vezanim za tu­mačenje Aristotelove fi­zike i onog uspona koji je ona doživela u sred­njem veku, on se u prva četiri toma najviše ba­vio pitanjima matematičke i fi­zičke astronomije u antici. U petom tomu obrađen je arapski, jevrejski i za­padno-evropski neoplatonizam, tj. period krize aristotelizma. [e­sti, sed­mi, osmi i deveti tom posvećeni su problemima daljnjeg slab­lje­nja aristotelizma, naročito među pariskim fizičrima XIV veka, te njihovim na­stojanjima da začnu novu fiziku. U desetom tomu Sistema sveta Dijem nam je prikazao duhov­nu kli­mu na evropskim univerzitetima XV veka.

Dijemovi radovi iz istorije fizike oduvek su pobuđivali veliku pažnju is­to­ri­ča­ra, a o to­me svedoči veliki broj njihovih radova i studija koje su oni na­pi­sali podstaknuti nje­govim mislima. Reč je o autorima počev od Sar­to­na[19] i Torndajaka[20], pa preko Ane­lize Majer[21], zatim Mudija[22], Krom­bija[23], Dijksterhuisa[24], Klegeta[25], sve do Koarea[26] i Koena[27]. Bez obzira na činjenicu da je u nekim svojim zaključcima Dijem preterivao, kao, na pri­mer, kada je Orema smatrao tvorcem analitičke geometrije, ili kada je in­telektualno ulepšavao Pariski univerzitet XIV veka tvrdeći da su pojedini pa­­riski fizičari već bili kreirali ideju, koju je zapravo stvorio Nikola Ku­zan­ski, po kojoj sub­lunarni i superlunarni prostori podležu istim zakonima, itd. — njegova istorijska de­la kao Stu­dija o Leonardu da Vinčiju, Sačuvati fe­no­me­ne i Sistem sveta ostala su nezao­bi­laz­no i neiscrpno polazište i za buduća is­torijska istraživanja.

Filozofija nauke

O Dijemu kao filozofu nauke najpre se, prirodno, raspravljalo u Fran­cu­skoj. Njegova je teorija značenja kritički sučeljavana obično sa Poen­ka­re­o­vom[28] i Le Rojevom[29]. Pre­vod Cilja i strukture fizičkih teorija na nemački je­zik, 1908. god., sa Mahovim pred­go­vo­­rom, pomogao je da se sa Di­je­mo­vom teorijom značenja, tj. teorijom empirijskog značenja, upoznaju i čla­novi "Bečkog kruga" i Karl Poper. Danas znamo da je ključnu ulogu u ukla­njanju osnovnog pojma prve faze neopozitivizma, pojma pro­ver­lji­vo­sti, imala i Dijemova epistemologija[30]. Anglo-saksonski filozofi, ko­ji su u to vreme uglav­nom bili esencijalisti opsednuti analitičkom filozofijom, du­go su ignorisali Dije­mov instrumentalizam, kao i sam Dijemov "francuski stil" saopštavanja saznajno-teo­rijskih ideja. Takvo stanje stvari se počelo po­pravljati za­h­valjujući Fran­ku[31], Pope­ru[32] i Kvajnu[33]. Napadajući glavne dog­me logičkog pozitivizma, analizirajući odno­se koji važe između za­ko­na, eksperimenta i teorije, Kvajn je oživeo Dijemovu holi­stič­ku epi­ste­mo­lo­giju. Pokušavajući da ospori Dijem-Kvajnovu tezu i, uopšte, napa­da­jući Di­jemov konvencionalizam[34], Grinbaum[35] je, zapravo, započeo veliku ras­pra­vu, čiji se odjeci susreću i danas, u kojoj su učestvovali eminentni fi­lozofi nauke i ko­ja najbolje svedoči o aktuelnosti Dijemove epi­ste­mo­lo­gi­je i metodologije nauke. Glav­ni cilj Grin­ba­u­mo­ve kri­tike, u vremenskom pe­riodu od 1960. do 1969. god. bio je da pokaže da je osnovna strategija kon­vencionalizma nelegitimna u lo­gič­kom i epi­stemološkom smislu. Ana­li­za koju su sproveli Grinbaumovi oponenti[36], međutim, vrlo brzo je po­ka­zala da je, u logičkom i epistemološkom smislu, konvencionalizam za­pra­vo savršen si­stem. Sve to je primoralo Grinbauma da ublaži svoje pr­vo­bitne stavove; od 1969. Grinbaum uglavnom tvrdi da postoje slučajevi ka­da je opovr­ga­va­nje izolovane hipoteze — iako logički nije nužno — oprav­dano metodološki. Ovo Grin­baumovo premeštanje diskusije o kon­ven­cionalizmu iz logičko-epistemološke u me­todološku ravan nije mnogo po­pravilo njegovu poziciju. Tako, na primer, Laka­toš[37] ubedljivo pokazuje da je Grinbaumova induktivistička metodologija in­fe­ri­ornija od Di­je­move kon­vencionalističke. I, uopšte uzev, dalje rasprave su pokazale da Di­je­mov kon­vencionalizam, iako možda nije savršena metodologija, jeste jed­na veoma važ­na, elastična metodologija koja daje mogućnost za posto­ja­nje "različitih konven­ci­o­nalističkih strategija", te da nikako ne sme biti za­ne­maren u savremenoj filozofiji na­uke. Agasi, Lakatoš i Fajerabend, koji se uporno bore protiv aistoričnih teorija na­u­ke, posebno su hvalili Dije­mo­va vizionarska povezivanja naučnih teorija sa isto­ri­jom nauke.

Cilj i struktura fizičkih teorija. Zbog velikog značaja koji u filozofiji nauke imaju Dijemove ideje iz Cilja i strukture fi­zič­kih teorija, ovde ćemo se nadalje pozabaviti kratkim kritičkim prikazom ove knjige.

Ovu studiju Dijem je pisao u vreme kada je teorija polja sa velikim us­pe­hom počela potkopavati te­melje esencijalističke i mehanicističke slike sve­ta. Uvažavajući, s jedne strane, Helm­hol­covu ideju po kojoj je teorija po­lja samo matematička fikcija, te da sto­ga po­lje uopšte i ne postoji u stvar­nosti, i solidarišući se, s druge strane, sa Po­en­ka­re­o­vom tvrdnjom da Njut­novi principi dinamike predstavljaju samo implicitne de­finicije, te da sto­ga ni oni ništa ne govore o stvarnosti, Dijem je krenuo u veliki i težak po­du­h­vat, u kom je pokušao da uspešno kon­stru­iše jed­nu čisto instru­men­­ta­lis­tiČku struk­turu fiziČkih teorija. Rad je najpre po po­glav­ljima—te­zama objav­lji­van u Revue de Philosophie tokom 1904. i 1905. godine, a za­tim se, naredne godine, po­javila i knjiga sa originalnim naslovom La Thé­o­rie physique, son objet, sa structure. Prvi deo knjige sačinjavaju četiri, a drugi se­dam poglavlja, ko­ja su sa­ma podeljena na različit broj podnaslova. Tih je­danest po­glav­lja čine, dakle, jedanaest kapital­nih pro­ble­ma u vezi sa fi­zič­kim teorijama, i to:

·      kako razgraničiti fizičke teorije i metafizička objašnjenja?

·      kako klasifikovati fizičke teorije?

·      kakva veza postoji između opisnih teorija i istorije fizike?

·      kakva veza postoji između apstraktnih teorija i mehaničkih modela?

·      šta su to fizički kvaliteti i kvantiteti?

·      da li su primarni kvaliteti samo privremeni?

·      kakav odnos postoji između fizičkih teorija i matematičkih dedukcija?

·      šta je to fizički eksperiment?

·      šta su to fizički zakoni i simboličke veze i kakva veza postoje između njih?

·      kakva veza postoji između eksperimenta i fizičke teorije i da li je moguć experi­men­tum crucis?

·      kako fizičari prave izbor hipoteza u svojim teorijama?

Ovo Dijemovo znalački napisano delo, koje, inače, — među stručnjacima ko­jima je is­tinski stalo do visokog intelektualnog poštenja — s pravom no­si epitet jednog od naj­važnijih klasič­nih dela filozofije nauke, nema sa­mo vrednost u istorijskom smislu, već je ono itekako relevantno i za naše sa­svim savremene metodološke probleme. Na­­da­mo se da ni naš kratki pri­kaz ovog zname­ni­tog dela (kretaćemo se, redom, od po­­glav­lja do po­glav­lja) neće ostaviti mesta ni­kak­voj sumnji u to da ono i dan-danas pred­stav­­lja živi iz­vor savremenih filozofsko-na­uč­nih ideja.

Fizičke teorije i metafizička objašnjenja  ·  Da bi razgraničio fizičke te­orije od metafizičkih objašnjenja, Dijem pokušava u pr­vom poglavlju uglav­nom da odgovori na sledeća četiri pitanja: — šta je predmet fi­zič­ke te­orije? — šta znači pojam objašnjenja u fizičkim naukama? — da li su fi­zič­ke te­orije podređene metafizici? i — kada neka grupa teorema za­slu­žu­je da bude na­zva­na fizičkom teorijom?

Negirajući misao po kojoj predmet fizičke teorije jeste objašnjenje[38] neke gru­pe eks­pe­ri­mentalno utvrđenih zakona, on pokazuje, koristeći se eks­pe­ri­­men­tal­nim zako­ni­ma akustike kao primerima, da fizička teorija "pred­stav­lja jedan apstraktan sistem ko­ji treba da sažme i logički klasifikuje neku gru­pu eksperimentalih zakona, ne po­s­tav­­lja­ju­ći pri tome zahtev za ob­jaš­nje­njem tih zakona... Fizička teorija ne može dati si­­gur­no objašnjenje čul­nih opažanja... Stoga se ona zadovoljava time da jasno po­ka­že da su sva na­ša opažanja u stvari takva kao da je stvarnost upravo onakva kakvom je ona prikazuje. Takva teorija predstavlja hipotetičko objašnjenje"[39]. Naime, od eks­pe­­ri­mentalnog istraživača, koji ne može izaći izvan čulnih pojava, ne može se tražiti od­­govor na pitanja koja ga u tom smislu prevazilaze, kao na pr. o tome "postoji li ma­­terijalna stvarnost koja se razlikuje od čul­nih pojava". Na osnovu tako iznetog shva­­tanja, Dijem izvodi prirodan pri­vre­meni zaključak da su, onda, "fizičke teorije pod­ređene metafizici" te da "vred­nost fizičke teorije zavisi od priznatog metafizičkog sistema". Ali, ako bi to bilo tačno, konstatuje Dijem, onda bi fizika bila podređena me­tafizici, a sukobi koji postoje između različitih metafizičkih sistema, naročito oni oko skrivenih uzroka, preneli bi se na teren fizičkih nauka. Sve to bi one­mo­gućavalo autonomnost fizičkih teorija. Međutim, koristeći se i pri­me­ri­ma iz istorije fizike (su­če­­lja­vanjem atomističke i kartezijanske fizike), Di­jem nam uverljivo pokazuje da nije­dan metafizički sistem nije dovoljan za izgradnju bilo koje fizičke teorije. Na taj na­čin on se priprema da nam u drugom poglavlju prikaže pravu prirodu fizičkih teorija.

Fizička teorija i prirodna klasifikacija  ·  Analizirajući građu izlo­že­nu u prvom poglavlju, Dijem zaključuje da fizičku teoriju ni­je pogodno sma­trati hipotetičkim objašnjenjem materijalne stvarno­sti[40], jer se onda ona dovodi u preteranu zavisnost od metafizike[41], a na taj način joj se da­je i ob­lik koji ni u kom slučaju ne može da joj obezbedi priznanje ve­li­kog broja mis­li­laca (na­protiv, određenu teoriju odobravaće samo oni fi­zi­ča­ri koji se izjašnjavaju za istu onu fi­lozofiju na koju se poziva i ta teorija). Zato Dijem predlaže novi način definisanja fi­zič­ke teorije: "Fizička te­o­rija ni­je objašnjenje. Ona predstavlja sistem matematičkih te­orema koje su iz­ve­­de­ne iz malog broja principa i čija je svrha da jednu grupu eks­pe­ri­men­tal­nih zakona pred­stave kako jednostavno, tako i potpuno i tačno"[42]. Da bi svo­ju definiciju učinio što jasnijom, Dijem uz nju navodi i četiri operacije ko­je slede jedna za drugom, a ko­je su neophodne za nastanak fizičke te­o­ri­je:

1.  definisanje i merenje fizičkih veličina,

2.  izbor hipoteza,

3.  matematičko razvijanje teorije,

4.  poređenje teorije sa eksperimentom.

Na osnovu izloženog, on u drugom poglavlju, pri kraju prvog paragrafa, za­ključuje da se "tačnom teorijom ne može smatrati ona koja daje ob­jaš­nje­nje fizičkih pojava ko­je odgovara stvarnosti, nego ona koja na za­do­vo­lja­­vajući način predstavlja jednu grupu eksperimentalnih zakona".[43]

Ali, ako teorije ne otkrivaju skrivenu stvarnost, nego samo na za­dovo­lja­va­jući način predstavljaju grupe eksperimenata, kakvu onda korist mi ima­mo od njih? — pita se zatim Di­jem i okreće se Mahovom pojmu eko­no­mič­nosti mišljenja[44]. Polazeći od nje­ga, on nam po­ka­zu­je da već i sam eks­periment predstavlja ekonomičnost mišljenja, međutim fizičke teorije se ne sastoje samo od ekonomičnih predstavljanja eksperimentalnih za­ko­na, već i od njihovih klasifikacija. Eksprimentalna fizika nam sve zakone da­je zajedno, takoreći na istom mestu, ne deleći ih na grupe zakona unu­tar kojih vlada nekakvo srodstvo; tako je, na primer, Njutn u Optici obra­đi­vao zakone o rasipanju svetlosti pri prolasku kroz prizmu i zakone o bo­ja­ma koje ukrašavaju balon od sapunice, i to jednostavno zato što pažnju oka u obe te vrste fenomena privlače upadljive boje. Nasuprot tome, u raz­voju mnogobrojnih grana deduktivnog zaključivanja, koje povezuju prin­cipe sa eksperimentalnim zakonima, teo­ri­ja među ovim poslednjim us­postavlja red i klasifikaciju. Tako pored zakonâ spektra izazvanog po­mo­ću prizme ona postavlja zakone du­ginih boja. A zakone kojima podležu bo­je Njutnovih prstenova ona smešta u sasvim drugo područje, sje­di­nju­ju­ći ih sa zakonima interferencije, koje su otkrili Jang i Frenel. Tek su tako kla­sifikovana saznanja laka za dalju primenu, a njihova upotreba može biti si­gurna. Zahvaljujući takvim klasifikacijama, fizičar sa sigurnošću u ok­vi­ri­ma takve fizičke teorije, ne ispuštajući bitno niti se dotičući suvišnog, na­la­zi one zakone koji mu mogu poslužiti u rešavanju nekog datog pro­ble­ma. "Svuda gde vlada red, vlada i lepota", smatra Dijem. "Teorija stoga ne utiče samo na to da gru­pa fizičkih zakona, koju ona predstavlja, bude lak­ša, pristupačnija i plodonosni­ja, nego i na to da bude lepša." Ovo es­tet­sko osećanje nije i jedino osećanje, po Dijemovom mišljenju, koje izaziva te­orija koja je dostig­la tako visok stepen savršenstva. "Ona u nama budi i uve­renje da je moramo pos­ma­trati kao prirodnu klasifikaciju". Do te pri­rod­ne klasifikacije,  tj. do idealne forme ka kojoj treba da teže fizičke teorije — a to je koncept koji ga bitno udaljava od Mahovog pozitivizma — stiže se jednim pove­zanim nizom duhovnih operacija — metafizičkim instink­tom, mudrošću i zdravim razumom. Fizička teorija, doduše, "nikada ne da­je objašnjenje eksperimentalnih zakona, ni­kada nam ne otkriva realitete ko­ji se kriju iza opažljivih pojava. Ali, što se ona više usavršava, to mi vi­še slutimo da logična uređenost, sa kojom ona pred­stavlja iskustvene či­nje­nice, jeste odraz jedne ontološke uređenosti"[45]. Pa iako ovo uverenje fi­zičar ne bi mogao i da opravda, "postoji jedna okolnost", smatra Dijem, "ko­ja na­ročito jasno odaje naše verovanje u prirodan ka­rakter teorijske kla­sifikacije. Ta okol­nost se pojavljuje onda kada od teorije tra­ži­mo da nam navede rezultate eks­pe­ri­menta još pre nego što se taj eksperi­ment iz­vede, kada joj hrabro izričemo nare­đe­nje: 'Proriči nam!'"[46]

Opisne teorije i istorija fizike  ·  Pošto nam je pokazao da su fizičke te­orije na neki način apstraktne predstave odnosa koji vladaju između po­ja­va, te da nisu slike realnosti skrivene iza same realnosti, i pošto nam je po­kazao da teorije deduktivno povezuju veliki broj eksperimentalih za­ko­na u samo nekoliko hipoteza—principa, on nas podseća na veliku eko­no­mič­nost kojom se teorije odlikuju. Naime, umesto da pamtimo veliki broj eks­perimentalih zakona, teorije nam omogućuju da pamtimo samo ne­ko­li­ko principa. A zatim, skrenuvši nam pažnju i na neophodnost da teorije an­ticipiraju neke buduće eksperimentalne rezultate, on pokazuje koje su to slič­nosti koje postoje između njegove i Mahove slike o fizičkim teorijama. U tu svrhu citira neka Mahova razmišljanja, kao, na primer, ono gde nam Mah objašnjava kako je došao do svoje predstave o ekonomičnosti miš­lje­nja: "predstava o eko­nomičnosti mišljenja razvila se u meni tokom pre­da­vanjâ, u nastavnoj praksi. Ja sam je imao još onda kada sam 1861. za­po­čeo sa preda­va­njima kao privatni docent i tada sam verovao da je ja je­dini posedujem, što će mi, svakako, biti oprošteno. Sa­da sam, naprotiv, uve­ren u to da je barem slut­nja takvog shvatanja morala uvek bi­ti zajed­nič­ko dobro svih onih is­tra­ži­va­ča koji su se bilo kada zamislili nad is­tra­ži­va­­njem kao takvim."[47]

Na istorijskoj ravni, zatim, Dijem nam pokazuje da su još u starom veku iz­vesni antički filo­zo­fi "vrlo ispravno shvatili da fizičke teorije nikako nisu ob­jašnjenja, da njihove hi­po­te­ze nikako nisu sudovi o biću stvarî, već su sa­mo pretpostavke, određene da is­kus­tve­nim činjenicama dadnu odgo­va­ra­juće posledice"[48].

Naime, za Dijema je upravo ka­rakteristično to da, bez obzira o čemu go­vo­rio, on uvek istovremeno saop­šta­va i relevantne delove svoje teorije o em­pirijskom značenju u fizič­kim naukama, koja je, po na­šem mišljenju, naj­bolja teorija te vrste; ona nam govori da je fiziČka teorija taČna uko­li­ko se slaŽe sa svim poznatim Činjenicama posma­tra­nja. Ova Dijemova in­stru­men­ta­listička teorija značenja svakako je bolja od one koju nu­de re­a­lis­ti. Jer, sam je Dijem pokazao da realističku teoriju istinitosti nikako ni­je mo­­gu­će lišiti protivu­reč­nos­ti; ako smo realisti, onda smo nužno esen­ci­ja­lis­ti, a sa druge strane, svaki ozbi­ljan fizičar, pa i onaj, dakle, koji zastupa re­alizam, zna da su svi po­je­dinačni fizički za­koni samo približno istiniti i ve­rovatni, te se, prema to­me, na­pre­dak teško može tre­tirati kao nešto što je usmereno ka istini. Istina se ne mo­že do­sti­ći serijom po­greš­nih teorija. In­sistirajući na nemešanju fizike i metafizike, on napre­do­vanje u fizič­kim na­ukama doživljava kao "nadolaženje morske plime". Ko ba­ci sa­mo kratak po­­gled na talase koji hoće da osvoje obalu, kaže Dijem, "ne pri­me­ćuje na­do­­laženje pli­me. On vidi kako se talas uzdiže, približava, kako se šu­me­ći sla­­ma, vidi kako pre­kri­va uzani pojas peska; a onda se povlači, dok tle, ko­­je se učinilo osvo­je­nim, postaje opet suvo. Za prvim dolazi drugi talas, ko­ji po­ne­kad do­pre nešto da­lje od prethodnog, a ponekad, opet, ne stigne do onog be­lutka ko­ji je onaj okva­sio. Ali, u tom po­vr­šin­skom kretanju ova­mo-onamo ra­đa se jedno drugo, dublje, la­ga­nije kre­tanje, nepri­met­no za onoga ko kratko po­s­matra, koje uvek napreduje u is­tom sme­ru i usled ko­­jeg more neprestano raste. To promenljivo kretanje ta­lasâ ver­na je sli­ka pokušajâ ob­jašnjenjâ: ona na­staju samo za­to da bi opet nestala. Ob­jaš­­nje­nja skrivaju onaj la­ga­ni i stalni napredak prirodne klasi­fi­kacije, čija pli­ma neprekidno os­vaja nova područ­ja, a ko­ja fizičkim učenjima osi­gu­ra­va kontinuitet predanja."[49] Taj kontinuitet tradicije, koji pred površnim po­sma­tračem ostaje skriven, Dijem je pot­kre­pio sa nekoliko istorijskih pri­me­ra iz teorija koje su nastale iz pojave pre­la­manja svetlosti.

Apstraktne teorije i mehanički modeli  ·  Dovodeći u pitanje tradi­ci­o­nalna na­uč­na shvatanja, minimizirajući značaj mehanike a veličajući uop­šte­nu termodina­mi­ku, te pokušavajući da odgovori na pitanje kakva raz­li­ka postoji između mehaničkih modela i apstraktnih teorija — Dijem se po­slu­žio psi­hološkom klasifikacijom uma u dve kategorije: konkretan i ap­strak­tan um, tj. — u nje­govoj interpretaciji — engleski i francuski um. Ovaj Dijemov potez prilično je uz­ru­­jao filozofe sa anglosaksonskog pod­ruč­ja i oni su ga čak doživeli kao zlo­na­meran i šo­vinistički. Ova podela — po­dela, dakle, na širok, konkretan, "en­gle­s­ki" duh[50], koji je op­sednut me­ha­ničkim mo­delima, i dubok, apstraktan, "francuski" duh[51], ko­ji je op­sed­nut izgradnjom apstraktnih teorija — koštala je Dijema mnogih ne­o­prav­da­­nih za­po­s­tav­ljanja, svakako najpre na engleskom govornom području, o če­mu na svoj način sve­doče i godine kada su njegova kapitalna dela pre­ve­dena sa francuskog na en­gle­s­ki. Tako je, na primer, ovo delo, Cilj i struk­tura fi­zič­kih teorija, prevedeno tek 1954. — gotovo 50 godina pošto je pr­vi put objavljeno.

Engleski induktivizam i naučni realizam jesu, dakle, meta Dijemove kritike u ovom, čet­vrtom poglavlju. "U engleskim raspravama iz fizike stalno se upo­trebljavaju ... me­hanički mo­deli, koji određenim, više ili manje grubim ana­logijama dozivaju u se­ća­nje svoj­stva teorije o kojoj se raspravlja... 'Moj cilj', kaže V. Tomson u svojim pre­da­vanjima o molekularnoj di­na­mi­ci[52], 'jeste da pokažem kako se u svakoj kategoriji fizičkih fenomena koje po­smat­ra­mo, ma kakvi oni bili, može konstruisati mehanički model koji za­dovoljava po­s­tavljene uslove. Ako posmatramo fenomene elastičnosti čvrs­tih tela, osećamo potrebu da sebi predstavimo model tih fenomena... Me­ni se či­ni da pravi smisao pitanja: da li mi razumemo odnosni fizički pro­blem, ili ga ne razumemo? — jeste sledeći: možemo li konstruisati od­go­varajući mehanički model? Ja se bezmerno divim mehaničkom modelu elek­tromagnetske indukcije, za koji zahva­ljujemo Maksve­lu; on je stvorio model koji može izazvati sva ona čudnovata dej­stva koja vrši elektricitet po­sredstvom indukovane struje itd. Bez sumnje je takav je­dan me­ha­nički mo­del izvanredno poučan i označava jedan jasno određeni korak ka me­­ha­ničkoj teoriji elektromagnetizma'... 'Ja nikada nisam zadovoljan', kaže V. Tomson takođe, na jednom drugom mestu[53], 'sve dok nisam u stanju da kon­stru­i­šem mehanički model predmeta koji proučavam. Kada mogu da konstruišem me­ha­nič­ki model, ja razumem; ka­da ne mogu da ga kon­stru­išem, ja ne razumem. Iz tih raz­loga ja ne razumem elektromagnetsku te­oriju svetlosti. Kada budemo razumeli elek­tricitet, mag­ne­tizam i svet­lost, prepoznaćemo u njima delove jedne celine. Ali ja že­lim da razumem svet­lost što je god moguće bolje, bez uvođenja stvarî koje ra­zu­mem još ma­nje od same svetlosti. Usled toga, ja se držim čiste dinamike. U čistoj di­­­namici, a ne u elektromagnetizmu, mogu da dođem do modela'." Zato za engleske fi­zičare teorija nije ni objašnjenje, niti racionalna klasifikacija fi­zičkih zakona, već — mo­del tih zakona.

Iako je u ovom poglavlju Dijem uspešno prikazao mehaničke mo­dele i ap­strakt­ne te­o­rije, ipak ostaje činjenica i to da je, vezivanjem određenih psi­ho­­loških karakteristika za pojedine nacije i ljude, Dijem svoju analizu uči­nio ne­po­trebno konfuznom, pa u po­jedninim segmentima čak i netačnom. To se najbolje mo­že pratiti na primerima u kojima se pojavljuje De­kar­to­vo ime. Jer Dekart, koji u Di­je­mo­voj interpretaciji pred­stav­lja sinonim fran­cuskog apstraktog teorijskog duha, ta­­ko­đe je — itekako — bio op­sed­nut mehaničkim modelima, a to se ne može objasniti sa­mo kao njegova re­akcija na pe­riod sholastike. Na kraju primetimo da je u Dije­mo­vom iz­la­ga­nju o fizičkim mo­de­li­ma od Engleza, ipak, najbolje "prošao" Njutn. "Po spo­­sob­nosti", kaže Dijem, "da ap­strakt­ne ideje sebi potpuno razjasni, da naj­opštije prin­ci­­pe do krajnosti tačno shvati, kao i po umešnosti da bes­pre­korno uredno izvede ka­ko niz eksperimenata, tako i po­stupak za­klju­či­va­nja, Njutn nikako ne dolazi iza De­kar­ta niti iza bilo kog klasičnog mi­sli­o­ca, snaga njegovog duha bila je jed­na od najvećih ko­je je čovečanstvo po­­zna­valo."[54]

Kvantitet i kvalitet  ·  Pošto je u prvom delu svojih Fizičkih teorija pre­ciz­no razjasnijo cilj koji sebi mo­­ra za­da­ti fizičar kada postavlja neku te­o­ri­ju, tj. pošto je zaključio da je instru­men­ta­lizam — a ne, kako se obično mi­sli, esencijalizam — onaj koji doprinosi širenju na­uč­nog zna­nja, Dijem se u drugom delu, koji započinje ovim (petim) poglavljem o kvantite­tu i kva­litetu, posveću­je zadatku da nešto više kaže o samoj strukturi fizičkih te­orija. Polazeći, znači, od toga da fizička teorija predstavlja jedan sistem ko­ji se sastoji iz lo­giČ­kog lanca teorema, a ne iz nekog nepovezanog niza me­haničkih ili algebarskih mo­de­la, odmah tu, na početku, Dijem nas upo­zo­rava da zahtev da se "jedan veliki broj teorema stavi u potpun, logički ure­đen lanac, niti je be­značajan, niti ga je lako is­puniti. Viševekovno is­ku­stvo nam pokazuje da se u niz potpuno besprekornih za­klju­čivanja može uvu­ći i pogrešan zaključak."[55]

"Teorijska fizika je matematička fizika", ističe Dijem u prvom podnaslovu ovog po­glavlja, ali nas i odmah upozorava da izbegavamo veoma čest po­grešan način iz­ra­žavanja kada kažemo da se "matematički formalizam ko­risti u nekoj fizičkoj teoriji"; ispravno je reći "teorija se sastoji od for­ma­liz­ma koji dobija em­pi­rij­sko tumačenje". Prirodno se postavlja pitanje ka­ko, pod kojim uslovima, mate­ma­tič­ka fizika, koja je svoj hod započela još u XVII veku, uspeva da ne­ko fizičko svoj­stvo obeleži pomoću nu­meričkih sim­bola? Ona to postiže tako što Aristotelovu kategoriju kvaliteta za­me­nju­­je kategorijom kvantiteta, tj. veličinama. Ako pojmove dužine, po­vr­ši­ne, za­pre­mi­ne, vremena, ugla, svede na odrednicu veličine, fizika dobija mo­­guć­nost da u sebe in­korporira aritmetičke i algebarske operacije sa bro­jevima, kao što je, na primer, za­kon komutacije, ili asocijacije; ta či­nje­ni­ca za fizičara ima veliku važnost stoga što su među naukama jedino arit­me­tika i algebra oslobođene od sva­kog pojma iz kate­go­rije kvaliteta. U ma­tematičkoj fizici, dakle, bitno obeležje "sva­kog svojstva koje spa­da u ka­tegoriju kvantiteta je­ste sledeće: svaka vrednost nekog kvan­titeta može se dobiti putem sabiranja ma­njih vrednosti toga istog kvantiteta. Na te­me­lju ko­mu­ta­tiv­ne i asocijativne ope­racije, sva­ki kvantitet se sastoji u sje­di­nja­­va­nju nekih kvan­ti­te­ta koji su ma­nji od njega, ali su is­te vrste kao i on i sa­činjavaju nje­go­ve delove."[56] Ali, pošto teorijska fizika "ne obuhvata re­a­li­tet stvarî, ona se ogra­ni­ča­va na to da opaž­ljive po­­ja­ve predstavi zna­ci­ma, simbolima. Ako želimo sada da na­ša teorijska fi­zi­ka bu­de ma­te­ma­tič­ka fizika, naši simboli postaće algebarski sim­bo­li, kombinacije bro­­je­va. Ako tako pomoću brojeva budu mogle da se izraze samo ve­ličine, on­da će­­mo mi u našu teoriju moći da uvedemo samo pojmove koji pred­stav­lja­ju ve­ličine. Ne is­ka­zujući tvrdnju da u krajnjoj osnovi materijalnih stvari le­ži kvan­­ti­tet, u slici o ce­li­ni fi­zič­kih zakona, koju mi konstruišemo, ne bis­mo zadržali ni­š­ta drugo nego ono što je kvantitativno; u našem sistemu za kvalitet ne bi bilo me­sta."[57] Međutim, Di­jem nas upozorava da ova tvrd­nja nikako ne sme biti prihvaćena: da bi fizika zaista postala ma­te­ma­tič­ka, nije dovoljan samo rad sa kvantitetima, neop­hod­no je da fi­zi­čar bu­de u stanju da "različite intenzitete istog kvaliteta takođe može da izrazi bro­­je­vi­ma".

Primarni kvaliteti  ·  U ovom poglavlju Dijem nam pokazuje kako da jed­nu grupu fizičkih zakona prika­že­mo što je moguće jednostavnije i što je moguće sažetije. Pokazuje nam da se naj­pot­pu­ni­je ekonomično miš­lje­nje po­stiže tako što ćemo u našim teorijama upotrebiti najmanji broj poj­mo­­va koji se mogu posmatrati kao primarni i najmanji broj kva­li­te­ta koji se mogu po­smatrati kao jednostavni; pri tome, Dijem se koristi metodom ana­lize i re­dukcije, kojom uspešno razdvaja složene osobine koje se ne­po­sredno opa­žaju čulima, i svo­di ih na jedan mali broj elementarnih oso­bi­na. Jedan od važnih ciljeva koje je Dijem hteo da realizuje u ovom po­glav­lju je i taj da nam pokaže da je "jedan primarni kvalitet primaran uvek sa­mo privremeno".

Matematička dedukcija i fizičke teorije  ·  Pošto nam je u petom i šes­tom poglavlju pokazao kako da, pri izgradnji fizičke te­o­ri­je, među svoj­stvi­ma koja nam nu­di po­sma­tranje, odabremo ona koja ćemo smatrati pri­mar­nim kva­­li­teti­ma i kako da ih predstavimo pomoću algebarskih ili geo­me­trijskih sim­bo­la, sada ovde, u sedmom poglavlju, Dijem pokušava da nam pokaže kako da uspostavimo odnose iz­među izbranih algebarskih ili ge­o­metrijskih simbola koji pred­stav­ljaju pri­marna svojstva. Ne treba, rekli bismo, posebno naglašavati od kolikog je značaja taj korak za jednu fi­zič­ku teoriju, jer baš ti odnosi uspostavljeni između tih simbola kasnije i slu­že kao principi za ona dedukovanja na osnovu kojih se teorija raz­vija. Go­vo­reći o matematičkom opisu fizičkih teorija, Dijem posebnu pažnju obra­ća na činjenicu da je matematička dedukcija samo posredni element, te da je njen za­­da­tak da nam pokaže ka­ko na osnovu fundamentalnih teo­rij­skih hipoteza pod od­re­đe­­nim uslovima na­staju odre­đene posledice, kao i to da pojava određenih činjenica is­­to tako iza­ziva pojavu od­re­đe­nih dru­gih činjenica.[58]

Fizički eksperiment  ·  Da bi pokazao da se do naučnih zakona i teorija ne dolazi putem indukcije, Dijem je svoju kritičku oštricu usmerio prema ono­me što se u nauci oduvek činilo najpouz­da­ni­jim, o čemu se, stoga, ni­je trebalo ni raspravljati, a to su termini opažanja i fizički eksperi­men­ti. Po­kušavajući da odgovori na naizgled trivijalno pitanje o tome šta je fi­zič­ki eksperiment[59], Dijem nas zapravo uvodi u svoj veoma strog i do­sle­dan sistemski je­zik, u kojem je precizno određeno šta pojedini naučni poj­mo­vi znače, da bi nam po­tom pokazao, vrlo uverljivo, nemogućnost po­sto­janja jednog čistog jezika opažanja. Po­kazujući da se fizički eks­pe­ri­ment bitno razlikuje od konstatovanja jedne svako­dnev­ne činjenice, Dijem pri­prema teren za svoj zaključak da kada fizičar iskazuje re­zul­tate nekog svog eksperimenta, to nikako nije izveštaj o konstatovanim činjenica­ma, a po­gotovu nije induktivna generalizacija; naprotiv, to je tumačenje tih či­nje­nica, to je nji­ho­vo premeštanje u jedan idealan, apstraktan, simbolički svet, stvoren onom teorijom koja se posmatra kao važeća. To Dijemovo uče­nje u kojem pojam činjenice gubi svoju samostalnost i potpada pod vlast teorije, trasiralo je put Kvajnu, Fajer­a­ben­du, Agasiju. Ali, samim tim što je ukinuo indukciju, a sačuvao empirijsko ute­me­lje­nje fizike, on nikako ni­je skrenuo u vode apriorizma. Za razliku od najop­šti­jih teorijskih zakona — principa čija se istinitost empirijski ne može proveravati — Dijem em­pi­rijskim zakonima priznaje, u krajnjoj instanci, činjenični sadržaj. Eksperi­men­­talni zakoni se, doduše, ne mogu ni formulisati ni proveravati bez po­mo­ći teo­ri­je, ali se njima — zbog velike bliskosti sa činjenicama — može pri­pisivati pojam isti­ni­to­sti. Čisto teorijski zakoni, i same teorije, ne mogu po­lagati pravo na pojam isti­ni­to­sti. Uopšte govoreći, u takvim Dijemovim sta­vovima može se uočiti ona doza prag­matičnosti, koja se, možda pod­jed­nako dobro, ogleda i u njegovoj ideji o ne­mo­guć­nosti krucijalnog eks­pe­rimenta. No, pre nego što pređemo na sam kru­cijalni eksperimet (o ko­me će biti više reči u prikazu X poglavlja), primetimo — kada smo već is­tak­li i izvesne elemente prag­matičnosti u njegovoj filozofiji fizike — Di­je­mo­vo neslaganje sa pojedinim Poen­ka­reovim konvencionalističkim gle­da­nji­­ma. Iako među njima dvoji­com postoje mnoge slič­no­sti, ipak postoje i raz­like, a one sa naj­bo­lje mogu pratiti u Dijemovoj kritici upu­će­noj Po­en­ka­reu u vezi sa tim kako, na pri­mer, treba odgovoriti na tvrđenje nekog eks­­pe­ri­menta koji bi osporio hipotetičku te­o­rijsku činjenicu da ubrzanje te­la koje slobodno pada jeste konstantno; dok se Poenkareov odgovor sa­sto­ji u tome da je tu, zapravo, posredi jedna definicja — te da su tu sta­vo­vi posmatranja nebitni — dotle je Dije­mov pristup problemu drugačiji; po njemu, suština je, u stvari, u tome što se nave­dena činjenica ne može pro­­ve­ra­va­ti izolovano. Dijem takođe, i to na­ročito u ovom po­glavlju, pod­vr­gava negativnoj kri­ti­ci Poenkareovo tvrđenje da su "naučne činjenice sa­mo sirove činjenice koje su pre­ve­dene na podesan jezik". Dok Poenkare, da­kle, ve­ruje da apstraktni simboli mogu ade­kvatno predstavljati kon­kret­ne činjenice, Di­jem u svojoj kritici ukazuje na pro­ble­ma­tičnost takvog tvr­đe­nja. Naime, analizirajući Poenkareov primer sa "mernim in­stru­metima i ži­com kroz koju teče struja", on je po­ka­zao da između apstraktnih sim­bo­la i konkretnih činjenica može, doduše, postojati ve­za, ali nikako i potpuna jed­­na­kost. Jer, jednoj te istoj teorijskoj činjenici može od­go­varati bezbroj prak­tičnih činje­ni­ca i obrnuto. Reči kao šro su "teče struja" ne znače ni­kak­vu konkretnu činjenicu, na ne­kom konvencionalnom ili tehničkom jeziku, već je to jedna simbolička forma koja ne­ma nikakvog smisla sve dok ne zna­mo jezik odre­đe­ne fizičke teorije. Naime, teo­ri­ja je ta koja povezuje po­jave u sistem, ali je važno uočiti da jezik teorijske fizike nije ek­vi­va­len­tan po značenju jeziku na kojem se iz­vo­de eksperimenti.

Da zaključimo. Na pitanje kakvo je mesto fizičkog eksperimenta u fizičkim te­orijama Dijem u ovom poglavlju odgovara na svoj orginalan i savršeno pre­cizan način, rečima koje su većini njegovih svremenika izgledale sa­svim jeretički: "Fizički eks­pe­riment ne predstavlja samo posmatranje neke po­jave: on je, uz to, i njena te­o­rij­ska interpretacija... Rezultat fizičkog eks­pe­rimenta jeste apstraktan i simbolički sud... Je­dino teorijsko tumačenje po­java omogućava upotrebu instrumenata... Fizički eks­pe­riment je manje si­guran, ali je tačniji i detaljniji od nenaučnog konstatovanja neke či­nje­ni­ce."[60]

Fizički zakon  ·  Pošto je u osmom poglavlju pokazao da su fizičke či­nje­nice uvek nužno prožete teo­ri­jom, tj. pošto je činjenicama oduzeo sva­ku samostalnost i u pot­pu­nosti ih stavio pod dominaciju teorije, u ovom i na­rednim poglavljima Dijem po­ka­zuje da to, ipak, ne zna­či da je propao po­kušaj empirijskog utemeljenja fizike. Kre­ću­ći se veoma veš­to između apri­orizma i induktivizma, on nam ovde, koristeći se ana­­lo­gijom sa zdra­vo­­razumskim zakonima, pokazuje da fizički zakon nije ni tačan ni po­gre­šan[61], već da je približan, da zato što je približan jeste privremen i re­la­ti­van, da je privremen zato što je simbolički, te da je, na kraju, svaki fizički za­kon detaljniji od zakona običnog ra­zuma. Naime, naučni zakoni daju od­no­se između simbola čije se značenje izvodi iz onih teorija čiji su oni deo. Ti zakoni su idealizacije i aproksimacije i ne govore o onim odnosima koji vla­daju između aktuelnih fizičkih svojstava. Sve te svoje stavove Dijem nam ilustruje na primeru Mariotovog, tj. Bojlovog zakona. Pojmovi koji se ko­riste u tom zakonu, kao što su pritisak, masa, temperatura, jesu ap­strakt­ni pojmovi koji su uz to još i simbolički, a značenje tih simbola ra­zu­me­mo samo zahvaljujući fizičkoj teoriji čiji su oni deo. Ali, ti isti pojmovi pred­stavljaju u zdravorazumskom govoru, u svakodnevnoj upotrebi, kon­cep­te koji se razlikuju od teorijskih. Koristeći se u konkretnim merenjima ure­đajima kao što su manometar, termometar, mi nesvesno previđamo taj neizostavni prelaz od apstraktog ka konkretnom, zaboravljajući da bilo ka­kva upotreba mernih instru­me­nata takođe pretpostavlja korišćenje nekih pret­hodnih fizičkih teorija. Fizički eks­periment nije samo konstatovanje ne­ke grupe činjenica, nego je i prevođenje tih činjenica na logički jezik po­mo­ću pravila koje daju fizičke teorije. U procesu merenja fizičar stalno upo­ređuje dva sasvim različita instrumenta: onaj prvi kojim manipuliše, i onaj idealni i simbolički, koji mu stalno lebdi pred očima. U slučaju ma­no­me­tra, ovaj prvi instrument radi sa stišljivom tečnošću, gde se tem­pe­ra­tu­ra i barometarski pritisak menjaju od tačke do tačke; ovaj drugi radi sa ne­stišljivom tečnošću, ima svuda jednaku temperaturu i u svakoj tački svo­je slobodne gornje površine izložen je istom atmosferskom pritisku, ne­zavisno od visine. Zato srž fizičkog eksperimenta i jeste korekcija, tj. ot­kla­njanje sistemske greške. Ali, ono što se nesvesno previđa jeste da je, zna­či, i sama korekcija eksperimentalnih merenja vezana za preslikavanje ko­je postoji između zdravorazumskih činjenica i simbola. "Stepen ne­od­re­đe­nosti sim­bola jeste granica greške određenog eksperimenta."[62] I eks­pe­rimentalni rezultati, kao i same fizičke teorije, odišu sličnom pri­bliž­noš­ću. Nučne zakone koji se zasnivaju na fizičkim eksperimetima i koji pred­stav­ljaju, kao što smo već napomenuli, simbo­ličke odnose, ne može ra­zu­me­ti onaj ko ne poznaje fizičke teorije. Pošto su sim­boličkog karaktera, za raz­liku od zdravorazumskih (kao, na primer, "Papir je zapa­ljiv"), koji mogu bi­ti tačni ili pogrešni, oni nisu nikad ni tačni ni pogrešni, već su, kao i eks­pe­rimenti na kojima počivaju, približni, relativni i samim tim privremeni. "Čo­vek se može zaklinjati da govori istinu, međutim izvan je njegove mo­ći da govori celu istinu i samo istinu. 'Istina je jedna toliko fina tačka', ka­že nam Paskal[63], 'da su naši instrumenti isuviše grubi da bi je mogli re­gi­stro­vati. Kad dospeju do nje, oni spljošte tu tačku, te se — više nego u is­ti­nitom — nalaze u onom pogrešnom koje je svuda okolo'."[64]

Usled ovakvog načina razmišljanja, Dijem nikada nije bio popularan među fi­zičarima esencijalistima; oni su oduvek smatrali — a tako čine i danas — da ovakvi zaključci preterano umanjuju ono saznanje o dubinama stvar­no­sti, koje nam razvitak fizike može pružiti. Ovde je posredi sukob dva mo­ra­la, jednog dogmatskog, koji misli u kategorijama apsoluta, i drugog koji je empiristički, instrumentalistički, koji se odriče svakog idealizma i ap­so­lu­tizma i koji je baziran na principu tolerancije. Kada bi imao priliku da i da­nas brani principe svoje humanističke naučne filozofije, Dijem bi se opet pozivao na misli svoga omiljenog filozofa, Paskala, čije je Misli znao go­tovo napamet, te ne bi oklevao da i pred današnje esencijaliste izađe sa rečima: "Mi nismo u stanju da nešto dokažemo i tu našu nesposobnost ne može pobediti nikakav dogmatizam; mi imamo ideju o istini i nju ne mo­že pobediti nikakav Pironov skepticizam."[65]

Fizičke teorije i eksperiment  ·  U centralnom poglavlju svoje knjige Cilj i struk­tura fizičkih teorija, Dijem pokazuje autonomnost fizičke metode u od­nosu na mate­matičke i filozofske metode. Iz njegove analize odnosa iz­me­đu eks­pe­rimenta, zakona i teorije nužno proizilazi holističko shvatanje na­uke. A to znači sle­deće: "eksperi­men­talna provera jedne određene hi­po­teze moguća je samo na taj na­čin što će se upo­ređivati čitava jedna gru­pa fizičkih zakona sa čitavom jednom gru­pom eksperimen­talnih zako­na." Ukoliko eksperiment dâ negativan rezultat, pro­b­lem neslaganja se ne od­nosi na pojedinačnu hipotezu, već na ukupan teorijski sis­tem koji je pri pro­ve­ra­vanju morao biti uzet. Nijedan eksperiment ne može da po­ka­že na kom mestu u sistemu je greška. Ako je rezultat eksperimenta negativan, je­dino što sigurno može­mo zaključiti jeste da posmatrana teorija kao ce­li­na otkazuje. Experi­men­tum crucis u fizici nije moguć, Empirijska gene­ra­li­za­ci­ja "svi A su B" ni­ka­da se ne može konačno uspostaviti, jer nikada ne mo­že­mo biti konačno sigurni da smo ispitali sve A; ali se zato može konačno opo­vrgnuti nalaženjem samo jednog A koje nije B. Tako, ako takvu ge­ne­ra­lizaciju uzmemo kao model naučnih teorija, mora­mo reći da su hipoteze otvo­rene za konačno opovrgavanje. No, to je, pokazuje nam Dijem, suviše jed­no­sta­van model, jer se naučna hipoteza nikada ne može proverava­ti ne­zavisno od drugih hipoteza u teoriji. Stoga, eto, u fizici experimentum cru­cis nije mo­guć.

Model takvog eksperimenta bi bio sledeći: o datom fenomenu imamo dve su­par­ničke hipoteze, te konstrui­še­mo eksperiment čiji će jedan re­zul­tat odrediti da li mo­žemo jednu hipotezu prih­va­titi a drugu odbaciti, i čiji će drugi rezultat odrediti mo­žemo li drugu prihvatiti a pr­vu odbaciti. Me­đu­tim, hipoteze nisu, kao što nam Di­jem pokazuje, nezavisne i iz­dvojive. Mi, u stvari, uvek moramo sučeliti čitavu teo­ri­ju, čiji deo predstavlja ta hi­po­­teza, sa drugom čitavom teorijom, čiji deo predstavlja dru­ga hipoteza. Mno­go je teže konstruisati eksperiment koji bi odlučio o izboru iz­me­đu dve teorije, a kad bis­mo to i mogli, moglo bi se desiti da ona teorija za ko­ju se ispostavi da se ne slaže sa našim eksperimentom ipak može uz ne­znatne izmene da se dovede do poklapa­nja s njim i da bude prihvat­lji­va jednako kao i ona druga. Te, suočavajući se sa nemogućnošću kruci­jal­nog eksperimenta, zdravom razumu mo­ramo na kraju prepustiti da odluči ko­ju ćemo hipotezu u posmatranoj teoriji izmeniti.

Završimo prikaz ovog poglavlja sledećim Dijemovim mislima: "fizička na­u­ka je sistem koji uvek mora biti uzet kao celina; to je organizam kod ko­ga ne može funk­ci­o­nisati jedan njegov deo a da i delovi koji su od njega naj­udaljeniji ne uđu u igru, jedni više, drugi manje, a svi u nekoj meri; ako se u tom funkcionisanju pojavi neka nezgoda, neka slabost, nju pro­iz­vo­di celokupan sistem i fizičar će morati da pogodi koji organ treba po­pra­viti ili modifikovati, a neće mu biti moguće da taj organ izvadi i za­seb­no ga razmotri. Saj­dži­ja. kome damo sat koji ne radi. rastavlja sve nje­go­ve zup­ča­nike i ispituje ih jedan po jedan sve dok ne pronađe onaj koji je ne­ispravan ili slom­ljen; lekar, kome do­ve­de­te bolesnika, ne može da ga se­cira da bi ustanovio svo­ju dijagnozu. On mora po­go­diti žarište i uzrok bo­lesti jedino posmatranjem koje zah­va­ta celo telo. Lekaru a ne saj­džiji sli­čan je fizičar zadužen da ispravi jednu de­fektnu teoriju."[66]

Izbor hipoteza  ·  Nikada nijedna naučna hipoteza — kao ni bilo koji "izum" — nije stvorena izolovano. Istorija fizike nas upućuje na zaključak, sma­tra Dijem, da fizika nije samo skup pozitivnih činjenica, hipoteza i za­ko­na, već da je ona pre svega određena jednom organskom metodom sa­kup­ljanja i povezivanja činjenca. Istorija i filozofija fizike nas uči suprotno od onoga što nam govori opšte-obrazovna fizika — da ta, kao, uostalom, ni bilo koja druga nauka, nije nekakav dogmatski, neprilagod­ljiv i ide­o­loš­ki okamenjen materijal. Ono što vredi u "našim metodološkim procena­ma je­ste evolucija teorije u toku dugog vremenskog razdoblja, a ne njen oblik u odre­đenom trenutku"[67]. Fizika budućnosti, kao i nauka bilo koje epohe, "hra­ni se iz sistema prethodnih vekova". Alternative koje su tokom is­to­rij­skog razvoja bile odba­če­ne mogu predstavljati sasvim nov heuristički po­ten­cijal za neku kasniju epohu. "Ni­je­dna odbačena naučna ideja nije za­u­vek mrtva." Istorija nauke nam takođe pokazuje i to "da nijedna fizička te­o­ri­ja nije napravlje­na od jednog liva. Izgradnji svake fizičke teorije uvek pret­hodi niz pobolj­ša­nja koja vode sistem od prvih, gotovo bezobličnih na­crta, postepeno, ka sve većoj savršenosti; pri svakom tom poboljšanju, učes­tvuju najrazličitije okolnosti, stavovi lju­di... Fizička teorija nije nekakav tre­nutni proizvod stvaranja, već je rezultat polaganog i postepenog raz­vo­ja."[68] To postepeno preobli­ko­vanje naučnih ideja, taj dublji uvid u naučnu me­todu, koji postaje moguć zahva­lju­ju­ći istoriji nauke, Dijem nam de­mon­stri­ra na primeru pojma gravitacije, vraćajući se čitava dva milenijuma u na­zad. Dalje, pošto je zastupao mišljenje da zakoni fizike nikako nisu do­bi­je­ni indukcijom iz izkustva, već su kon­ven­ci­o­nalističke kreacije, Dijem se ose­tio i obaveznim da to svoje mišljenje na nečemu ute­melji; tu su mu kao osnova poslužili fenomeni simultanosti otkrića. Sve u svemu, za­klju­ču­je Dijem, sama istorijska situacija jeste ta koja sužava naučniku prostor za od­lučivanje, tj. empirijski pojmovi koje dobija od svojih savremenika, tra­dicija koja ga okružuje, analogije koje mu se nude — sve to u velikoj me­ri determiniše pojavu određe­nih hipoteza, tako da o slobodi izbora jed­va da se još može govoriti.

Ukratko rečeno, ovo, jedanesto poglavlje Cilja i struktura fizičkih teorija, pru­ži­lo je Dijemu priliku da nam iznova skrene pažnju na važnost primene is­to­rijskog me­to­da u fizičkim naukama. "Izlaganje istorije nekog fizičkog prin­cipa znači istovremeno i njegovu logičku analizu. Kritika intelektualnih me­toda kojima se fizika služi neraskidi­vo je po­vezana sa izlaganjem po­ste­penog razvoja kroz koji se usavršava dedukcija teo­ri­je, te se na taj na­čin uobličuje sve tačnija i sve uređenija slika zakonâ do kojih smo došli po­smatranjem. Osim toga, jedino istorija nauke može da sačuva fizičara od glupog slavoljublja dogmatizma, kao i od skepticizma. Pokazujući mu po­novo dugu seriju zabluda i sumnji, koja je prethodila otkriću svakog po­je­dinog principa, ona održava budnim njegov oprez pred pogrešnim pri­vi­di­ma; podsećajući ga na sudbine kosmoloških škola, iskopavajući nekada po­­bed­ničke doktrine iz zaborava u kom sada počivaju, ona ga podseća na to da i najzavodljiviji sistemi jesu samo provizorni prikazi, a ne nekakva de­finitivna ob­jaš­njenja."[69]

Zato što je strastveno poštovao fizičke nauke i znanje, Dijem je hteo da ih za­štiti od kvarenja, da ne postanu apsolutne istine koje vladaju bez kon­tro­le, i u tu svrhu je i konstruisao empirijsku teoriju znaČenja. Iako nije bi­lo sasvim razumno, bilo je vite[ki od Dijema što se, vođen istinskim in­te­lektualnim poštenjem, sukobio sa naučnim spe­kulativnim idejama Maks­ve­la i Ajnštajna. Njegove poučne naučne, istorijske i fi­lo­zofske analize i sin­teze imale su za cilj da saČuvaju fenomene, uključujući tu i — najvažniji i najzagonetniji od svih fenomena — Čovekov duh, jer jedino nas on u slo­že­­nim naučnim diskusijama, sma­tra Dijem, jednim nepristrasnim i slo­bod­nim iz­bo­rom može odvesti ka daljem rastu naučnog znaja. Sledeći Njutna ko­ji nam je to su­ge­risao implicitno, Dijem prvi eksplicitno pokazuje kako da spasemo epistemologiju, ka­ko da je transformišemo u epistemiku. Na na­čin dostojan najvišeg poštovanja on je pokazao kako epistemologija po­sta­je korisna tek onda kada se oslobodi svoje or­to­dok­sije, kada prihvati da u svoje jezgro primi — i poČne da koristi — analize nauČnih problema, ana­lize teorija i procedura, analize nauČnih diskusija. Imajući sve to u vi­du, ne možemo ostati ravnodušni prema zloj sudbini koja prati Dijema i po­sle njegove smrti. Mnoge njegove velike ideje — naročito u aglo­sak­son­skom govornom područ­ju — bivaju preobučene u jezik nove analitičke fi­lo­zofije, pa se čak i pripisuju dru­gi­ma a ne njemu. No kako taj čudni fe­nomen ipak možemo podvesti pod so­cio­loš­ko-psihološke probleme, to će­mo nadležnim stručnjacima i ostaviti da nam ga po­drob­ni­je objasne, a mi ćemo zaključiti. Ako je za života bio dalek mnogim svojim sa­vre­­me­ni­ci­ma — što je, rekli bismo, i sasvim prirodno zbog novina njegovih ideja — Di­jem bi nama — danas — morao biti sasvim blizak. Ukazujući na krivo po­stavljen cilj na­uke, zamenjujući esencijalističku potragu za metafiziČkom stvar­nošću koja leŽi iza po­java, instrumentalističkim dostiŽnim ciljem stva­ranja sredstava za predskazivanje i kon­trolisanje pojava, upo­zna­ju­ći nas sa bitnim elementima naučne metode, Dijem je uverljivo pokazao da se naučno znanje može uvećavati samo u jednom ne­pre­sta­nom proce­su preispitivanja i preoblikovanja trenutno važećih naučnih teorija. Do­ka­zu­­jući da je stanje u fizici slično onom koje vlada i u umetnosti i knji­žev­no­sti, gde ne­ma "definitivnog" mišljenja i "sudova za sva vremena", Dijem ipak nije želeo da na­uku od­ve­de u vode relativizma i skepticizma; baš na­pro­tiv, on nas je učio kako da se  po­moću našeg nepristrasnog duha (koji je smatrao čovekovom najvećom vrli­nom) us­pešno krećemo između "op­šteg kulturnog relativizma", s jedne, i "dog­mat­skog eli­tis­tičkog sci­jen­tiz­ma", s druge strane, — kao između Scile i Haribde.

² ² ²

---

[1]P. Duhem, Le Potentiel thermodynamique et ses applications à la mécanique chimique et à la théorie des phé­no­mènes électriques, Paris, 1886.

[2]Podsetimo se da formalno odvajanje francuske Treće republike od crkve pada u godinu 1905.

[3]P. Duhem, Un Traité d'énergétique, Paris 1911.

[4]P. Duhem, Théories élec­triques de J. Clerk Maxwell: Etude historique et critique, Paris, 1902.

[5]P. Duhem, Leçons sur l'Electricité et le Magnétisme, Paris, 1892, t. II, 1. XII; — P. Duhem, American Journal of Mathematics, 1895, vol. XVII, p. 117; — P. Duhem (1906) (1978, pp. 86-139).

[6]H. Hertz, "Über die Grundgleichungen der Elektrodynamik für ruhende Körper" (Göttinger Nachrich­ten, 19. März 1890. — Wiedemanns Annalen der Physik und Chemie, Bd. XL, p. 577. — Gesammelte Werke von H. Hertz, Bd. II: "Untersuchungen über die Ausbreitung der elek­tri­schen Kraft", 2. Aufl., p. 208). Na više mesta Dijem posebno kritikuje kontinentalnog fi­zi­ča­ra Herca, koji je, po njemu, "podlegao lon­donskoj modi". Posebno je nepovoljan stav za­uzimao prema Hercovom iskazu da je "Maksvelova teorija sistem Maksvelovih jednači­na".

[7]P. Duhem (1902), p. 212.

[8]E. Nejgel, Struktura nauke, Beograd, 1974, st. 84. Iako modeli naučnih teroija imaju važnu funkciju u naučnim istraživanjima, modeli se ne smeju shvatiti kao zamena za pravila korespodencije.

[9]P. Duhem, Introductions à la mécanique chimique, Paris, 1893.

[10]Kako je Dijem u svakoj prilici pravio bitnu razliku između fizičkih i metafizičkih pojmova u nauci, pri­rod­no je što nije imao razumevanja za Maksvelove, Klauzijusove i Bolcmanove kon­strukcije kinetičke te­orije materije.

[11]P. Duhem, Recherches sur l'hydrodynamique, Paris, 1903/4.

[12]P. Duhem, L'Evolution de la Mécanique, Paris, 1903. Prvi put objavljeno u: Revue Générale des Sciences pures et appliquées 14, 1903.

[13]P. Duhem, Les Origines de la Statique, Paris, 1905/6. Prvi put objavljeno u: Revue des Questions scienti­fiques, 3^e série, vol. 4, 1903; 5, 1904; 6, 1904; 7, 1905; 9, 1906.

[14]P. Duhem, Etudes sur Léonard de Vinci: Ceux qu'il a lus et ceux qui l'ont lu, Paris, 1906/13, u tri toma, koje sačinjavaju — 1. tom: "Albert de Saxe et Léonard de Vinci", Bulletin Italien 5, 1905, "Léonard de Vinci et Villalpand", ibid., "Léonard de Vinci et Bernardino Baldi", ibid., "Bernardino Baldi, Roberval et Des­cartes", Bulletin Italien 6, 1906, "Thémon le fils de juif et Léonard de Vinci", ibid., "Léonard de Vinci, Cardan et Bernard Palissy", ibid., "La Scientia de ponderibus et Léonard de Vinci", "Albert de Saxe"; — 2. tom: "Léonard de Vinci et les deux infinis", "Léonard de Vinci et la pluralité des mondes", "Nicholas de Cues et Léonard de Vinci", Bulletin Italien 7, 1907, "Léonard de Vinci et les Origines de la Géologie", Bul­letin Italien 8, 1908; — 3. tom: "Jean I Buridan (de Béthune) et Léonard de Vinci", Bulletin Italien 9, 1909, "La tradition de Buridan et la Science italienne au XVI^e siècle", ibid., "Dominique Soto et la Scho­lastique parisienne", Bulletin Hispanique 12, 1910, "La Dialectique d'Oxford et la Scholastique ita­lienne", Bulletin Italien 12, 1912.

[15]kao na primer: C. Ravaisson-Mollien, Les manuscrits de Léonard de Vinci, Paris, 1881, t. I, & 2; — J. P. Richter, The Literary Works of Leonardo da Vinci (1888), London, 1939, itd.

[16]Pišući o primeni Darvinovih ideja o evoluciji vrsta na razvoj nauke, Ernst Mah je u ese­ju O transfor­ma­ci­ji i adaptaciji u naučnoj misli izgleda prvi najavio doktrinu o transformaciji na­učnih ideja. Naime, on za­ključuje da se "transformacija ideja pojavljuje kao deo opšte evo­lucije života" — E. Mach, Populär­wis­sen­schaftliche Vorlesungen, Leipzig, 1898, citirano pre­ma: Popular scientific lectures (transl. by Thomas J. McCormack), 1943, p. 224.

[17]Svestan vrednosti, ali i obimnosti — pa samim tim i nepreglednosti — svoje kapitalne is­torijske stu­di­je, Dijem je mislio da se, kako je 1916. pisao svojim prijateljima, povuče na od­mor u Kabrespin, te da tu na miru sačini vodič kroz lavirinte svog Sistema sveta u vidu jed­nog malog eseja od dvestotinak stra­na. Početkom septembra 1916, međutim, posle pre­ležanog srčanog udara, smrt ga je pretekla.

[18]P. Duhem (1908).

[19]G. Sarton, Introduction to the History of Science, Baltimore, 1927-48.

[20]L. Thorndike, A History of Magic and Experimental Science, New York, 1923-58.

[21]A. Maier, "Die Vorläufer Galileis  im 14. Jahrhundert", Studien zur Naturphilosophie der Spät­scholastik, Roma, 1949. — A. Maier, An der Grenze von Scholastik und Naturwissenschaft. Die Struktur der materiellen Substanz; Das Problem der Gravitation; Die Mathematik der For­la­ti­tu­den, Roma, 1952. — A. Maier, "Metaphysische Hintergrunde der spätscholastischen Na­tur­philosophie", Studien zur Naturphilosophie der Spätscholastik, vol. 4, Roma, 1955.

[22]E. A. Moody, "Ockham and Aegidius of Rome", Franciscan Studies 9, 1949: 417-42. — E. A. Moody, "Galileo and Avempace: The Dynamics of the Leaning Tower Experiment", Jour­nal of the History of Ideas 12, 1951: 163-93, 375-422. — E. A. Moody, Studies in Medieval Phi­losophy, Science and Logic: Collected Papers 1933-1969, Berkeley-Los Angeles-London, 1975.

[23]A. C. Crombie, Augustine to Galileo, London, 1952.— A. C. Crombie, Robert Grosseteste and the Origins of Experimental Science 1100-1700, Oxford, 1953.

[24]E. J. Dijksterhuis, Die Mechanisierung des Weltbildes, Berlin, 1956.

[25]M. Clagett, Giovanni Marliani and Late Medieval Physics, New York, 1941. — M. Clagett, "The Liber de motu of Gerard of Brussels and the Origins of Kinematics in the West", Osiris 12, 1956, 73-175. — M. Clagett, The Science of Mechanics in the Middle Ages, Madison, 1959.

[26]A. Koyré, "Le vide et l'espace infini au XIV^e siècle", Archives d'Histoire Doctrinale et Littérature du Moyen Age 24, 1949: 45-91. — A. Koyré, From the Closed World to the Infinite Universe, Baltimore, 1957. — A. Koyré, Etudes d'histoire de la pensée scientifique, Paris, 1966. — A. Koyré, The astronomical revolution: Copernicus-Kepler-Borelli, Paris-London, 1973.

[27]I. B. Cohen, "'Quantum in se est': Newton's concept of inertia in relation to Descartes and Lu­cre­tius", Notes and Records of the Royal Society of London, vol. 19, 1964, pp. 131-155. — I. B. Cohen, "Kepler's century, prelude to Newton's", Vistas in Astronomy, vol. 18, 1975, pp. 3-36.

[28]H. Poincaré, "Sur la Valeur objective des théories physiques", Revue de métaphysique et de morale, 1902, Vol. 10, p. 263-293.

[29]Le Roy, "Science et philosophie", Revue de métaphysique et de morale, 1899, Vol. 7, p. 503. — Le Roy, "Un Positivisme nouveau", Revue de métaphysique et de morale, 1901, Vol. 9, p. 143-144.

[30]R. Carnap, Intellectual Autobiography, in: P. Schilpp, The Philosophy of R. Carnap, La Salle, Illinois, 1963, p. 57-8.

[31]P. Frank, Modern Science and its Philosophy, Cambridge, 1949.

[32]K. R. Popper, The Logic of Scientific Discovery, London-New York, 1959.

[33]W. Quine, "Two Dogmas of Empiricism", From a Logical Point of View, Cambridge, 1953.

[34]Kao paradigmatske primere konvencionalizma Grinbaum uzima Dijem-Kvajnovu tezu i Ajn­štajnov ge­ometrijski konvencionalizam.

[35]A. Grünbaum, "The Duhemian Argument" in: Philosophy of Science 27, 1960, pp. 75-87; — A. Grünbaum, "Law and Convention in Physical Theory" in: Current Issues in the Philosophy of Science, Feigl & Maxwell eds., New York, 1961, pp. 140-155; — Philosophical Problems of Space and Time, New York, 1963; — "The Falsifiability of a Component of Theoretical System" in: Mind, Matter, and Method, Essays in Philosophy and Science in Honor of Herbert Feigl, Feyerabend & Maxwell eds., Minneapolis, 1966, pp. 273-305; — "Can We Ascertain the Falsity of a Scientific Hypothesis?" in: Studium Generale 22, 1969, pp. 1061-1093.

[36]P. Feyerabend, "Comments on Grünbaum's 'Law and Convention in Physical Theory'" in: Current Issues in the Philosophy of Science, Feigl & Maxwell eds., New York, 1961; — P. Feyerabend, "Explanation, Reduction and Empiricism" in: Minnesota Studies in the Philosophy of Science, Feigl & Maxwell eds., Minneapolis, 1962; — F. Seaman, "In Defense of Duhem" in: Philosophy of Science 32, 1965, pp. 287-94; — J. W. Swanson, "On the D-Thesis" in: Philosophy of Science 34, 1967, pp. 59-68; — C. Gianonni, "Quine, Grünbaum and the Duhemian Thesis" in: Nous 1, 1967, pp. 283-98; — L. Sklar, "The Falsifiability of Geometric Theories" in: The Journal of Philosophy 64, 1967, pp. 247-53; — G. Wedekind, "Duhem, Quine and Grünbaum on Falsification" in: Philosophy of Science 36, 1969, pp. 375-80; — P. L. Quinn, "The Status of the D-Thesis" in: Philosophy of Science 36, 1969, pp. 381-99; — C. Glymur, "Physics by Convention" in: Philosophy of Science 39, 1972, pp. 322-339.

[37]I. Lakatos, "The Role of Crucial Experiments in Science" in: Studies in the History and Philosophy of Science 4, 1974, pp. 309-25.

[38]Gde "objasnisti" znači "izvući stvarnost iz pojava".

[39]P. Duhem (1978), pp. 3-5.

[40]Porast saznanja u fizičkim naukama ne potiče, znači, po Dijemu, iz dosledne primene on­­toloških prin­ci­pa, već pre svega iz njihovog hipotetično-deduktivnog postupka provere.

[41]Zapravo i Dijem želi da izgradi jednu anti-metafizičku fiziku, ali, za razliku od pozitivista, a i Maha, on metafiziku nikako ne smatra nevažnom i besmislenom stvari.

[42] P. Duhem (1978), pp. 20-21.

[43] ibid., p. 22.

[44]E. Mach, Die ökonomische Natur der physikalischen Forschung (Populärwissenschaftliche Vorle­sun­gen, III. Auflage, Leipzig, 1903, XIII, p. 215). — Die Mechanik in ihrer Entwicklung, historisch-kritisch dargestellt, Leipzig, 1904, V. Auflage, Kap. IV, Art. 4: "Die Ökonomie der Wissenschaft", p. 521.

[45]P. Duhem (1978), p. 30.

[46]ibid., pp. 31-32.

[47]E. Mach, Die Mechanik in ihrer Entwicklung, historisch-kritisch dargestellt, V. Auflage, Leipzig, 1904, p. 537.

[48]P. Duhem (1978), p. 47.

[49]P. Duhem (1978), pp. 46-47.

[50]"Šta to francuskom čitaocu pada u oči dok prelistava neki engleski roman, ... delo ne­kog majstora svog zanata, kao što je Dikens ili Džordž Eliot?... On se čudi dugim i is­crp­nim opisima. Na po­četku, pitoreskan opis sva­kog pojedinog predmeta zagolica njegovu zna­tiželju, ali on uskoro gubi pre­­gled nad celinom... Englez je u suštini konzervativan, on ču­va sve tradicije, ma otkuda one potica­le. Njega ni na koji način neće povrediti ako vidi da je spomen na Kromvela stavljen zajedno uz spo­men na Karla I. Istorija njegove zemlje se njemu pri­kazuje onakva kakva je zaista i bila: kao niz raz­li­či­tih protivrečnih činjenica, u kom je svaka politička partija, doživljavajući i srećne i nesrećne trenutke,­ na­izme­nič­no či­ni­la i zločine i slavna dela... A sada otvorimo Novum Organum. Tu ćemo uzalud tragati za Be­­konovim meto­dom: on metoda nema... Be­konov dar za vizuelizovanje, njegov smisao za konkretno i praktično, nje­govo nepoznavanje i preziranje apstrakcije i dedukcije — sve je, kako se či­ni, ušlo u krv engleske filozofije kojom ona živi." — ibid., pp. 79-84.

[51]"Francuz hoće da mu istorija bude jasna i jednostavna, da gra­đa bude poređana na od­re­đeni način i po određenom metodu i da svi do­gađaji proizilaze iz političkih principa na ko­jima ta istorija počiva, kao što korolari pro­i­zilaze iz neke matematičke teoreme. Ako mu stvar­nost ne pruža takvu istoriju, utoliko gore po tu stvarnost. On će onda činjenice iz­vr­nu­ti, mnoge potisnuti, ot­kriti druge — jer, više voli da se bavi romanom koji je jasan i me­todičan, ne­go nekakvom istinitom pričom koja je zbrkana i komplikovana. Uskost duha u Francuzu budi želju za jasnoćom, sređenošću i metodom, a ta ljubav prema jasnoći, sre­đenosti i metodu ga podstiče da sruši nasleđe proš­losti i poravna teren na kom će po sa­vršeno doteranom planu izgraditi sa­daš­­njost." — ibid., pp. 84-85.

[52]W. Thomson, Lectures on molecular Dynamics, and the Wawe-Theory of Light, John Hopkins University, Baltimore, 1884, p. 131. Videti takođe: Sir W. Thomson (lord Kelvin), Con­fé­ren­ces scientifiques et allo­cu­tions, trad. par P. Lugol et annotées par M. Brillouin: Constitution de la matière, Paris, 1893.

[53]W. Thomson, Lectures on molecular Dynamics, p. 270.

[54]P. Duhem (1978), p. 112.

[55]ibid., p. 139.

[56]ibid., p. 144.

[57]P. Duhem (1978), p. 151.

[58]"Ona nam na osnovu ter­mo­di­na­mič­kih hipoteza, na primer, po­kazuje da će se kocka le­da izložena određenom pri­tis­ku istopiti onda kada termo­metar pokaže neki određeni ste­pen." — ibid., p. 172.

[59]Po Dijemovom mišljenju fizički eksperiment jeste "precizno posmatranje neke grupe po­ja­va, koje je povezano i sa njihovim tumačenjem; ono što je konkretno dato, ono što je stvar­no dobijeno po­sma­tra­njem, u tom tumačenju se zamenjuje apstraktnim i sim­bo­lič­kim prikazima, koji se s onim konkretno slažu na osnovu teorija koje posmatrač prihvata". — P. Duhem (1978), p. 192.

[60]P. Duhem (1978), pp. 188-215.

[61]"Zdravorazumski zakon je je­dan jednostavan opšti sud, koji može biti tačan ili pogre­šan. Uzmimo za primer ovaj zakon, koji je us­ta­novljen običnim posmatra­njem: u Parizu Sun­ce svakog dana iz­lazi na istoku, pe­nje se na nebo, a zatim se spušta i zalazi na za­pa­du. To je tačan za­kon, koji važi bez ikak­vih uslova i bez ikakvih ograničenja. A sada na­su­prot njemu uz­mimo sledeći is­kaz: Mesec je uvek pun. To je netačan zakon. Kada se po­sta­vi pi­ta­nje o tačnosti ne­kog zdra­­vo­razumskog zakona, može se odgovoriti sa 'da' ili 'ne'. No to isto ne važi i za zakone koji se u fizici iskazuju u razvijenom obliku u vi­du ma­te­­ma­tičkih teorema. Ta­kav zakon uvek je simboličkog karakte­ra. A simbol, precizno go­vo­re­ći, niti je tačan ni­ti je pogrešan. On je samo u ve­ćoj ili manjoj meri dobro oda­bran radi pred­­stav­lja­nja stvarnosti i on nju pred­stavlja na više ili manje dobar, na više ili manje de­ta­ljan na­čin. Međutim, upo­trebljene u simbolu, reči 'istina' i 'za­blu­da' gube svaki smisao. Ta­­ko će i lo­gi­čar, koji strogo pazi na smisao rečî, na pi­ta­nje da li je određeni fi­zič­ki za­kon ta­­čan ili nije, morati da odgovori: ja ne shvatam va­še pitanje." — ibid., pp. 222-223.

[62]P. Duhem (1978), p. 223.

[63]Pascal, Pensées, édition Havet, art. III, no 3.

[64]P. Duhem (1978), p. 238.

[65]P. Duhem (1978), p. 31.

[66]P. Duhem (1978), p. 249.

[67]P. Fajerabend, Protiv metode, Sarajevo, 1987, p. 173. "Nekad se smatralo da su naučni za­koni dobro utemeljeni i neopozivi. Naučnik otkriva činjenice i zakone i stalno povećava ko­ličinu pouzdanog i nepouzdanog znanja. Mi danas shvatamo, uglavnom na temelju Mi­la, Maha, Bolcmana i Dijema, da nauka ne može pružiti takva jemstva. Naučni zakoni mo­gu biti revidirani, često se pokazuje da ti za­ko­ni nisu bili samo lokalno netačni, nego pot­pu­no lažni, iznoseći tvrdnju o entitetima koji nikada nisu po­stojali..." — ibid., p. 179.

[68]P. Duhem (1978), p. 297.

[69]P. Duhem (1978), pp. 366-367.

---

[i] §10 из Стокић Зоран., Њутн-Дијемова епистемологија, Задужбина Андрејевић, књ. 64, Београд, 1998. ISBN 86-7244-074-9 (ISSN 0354-7671)