Uvod
Krećući se tragom Poperovih misli koje je on izložio u svom
nadahnutom članku Kako gledam na filozofiju[1], u ovom ćemo
radu poći od toga da "problemi teorije saznanja čine samu srž
filozofije"; zatim će nam polazni stav biti da, zapravo, uopšte "nije
moguće razdvojiti nauku od filozofije nauke", tj. da je, istorijski
gledano, sva zapadna nauka "izdanak grčkih filozofskih spekulacija o
kosmosu"; dalje, poći ćemo od toga da je "osnovna karakteristika
filozofije nauke njeno kritičko preispitivanje svojih otkrića i metoda";
i, na kraju, polazište će nam biti stav da Njutnova knjiga Matematički principi filozofije prirode
predstavlja "najveću intelektualnu revoluciju u čitavoj istoriji čovečanstva,
jer označava ispunjenje sna starog više od dve hiljade godina, označava
sazrevanje nauke i njeno odvajanje od ortodoksne filozofije." I —
uz sve to — da je sam "Njutn, kao i svi veliki naučnici, ostao i
filozof /nauke/; i ostao kritički mislilac, istraživač i skeptik prema
sopstvenim teorijama".
U kontekstu čije opšte konture ocrtavaju navedene ideje, mi ćemo
biti slobodni da preispitamo ulogu
Njutna kao epistemologa i metodologa nauke. U dekonstrukciji Njutnove
epistemologije vodič će nam biti Dijemove misli, izložene u njegovim kapitalnim
delima Cilj i struktura fizičkih teorija,
Sistem sveta i Spasiti fenomene.[2]
²
Proslava 300-godišnjice izdavanja Matematičkih principa filozofije prirode — najvažnijeg
dela Isaka Njutna — bila je zgodna prilika da se baci novo svetlo na Njutnovu
fizičko-epistemološku revoluciju, i to uz pomoć najnovijih filozofskih,
istorijskih i naučnih otkrića. Ta prilika je, nažalost, propuštena, a dokaz
za to se najpre može naći u zbornicima kao što su, na primer, Three hundred years of gravitation[3] i Newtonova philosophia naturalis — nastanak i prevazilaženje[4]. Proučimo
li pomnije radove objavljene u ovim zbornicima[5], uočićemo
da se, zapravo, u njima nastavlja sa starom ortodoksnom praksom prilaženja
Njutnu isključivo kao fizičaru. Takav prilaz nam je nekada oslikavao Njutna
kao "čudesno genijalnog u svom naučnom otkrivanju i formulisanju",
s tim da je kao "filozof bio nekritičan, nedorečen, pa čak i
drugorazredan"[6]
— i ta slika ne bledi, dakle ni u najnovije vreme. Takav način prikazivanja
Njutna višestruko je štetan. S jedne strane, takav pristup nam ne može ni
približiti — a kamoli objasniti — same korene nastanka Njutnove revolucije u
fizici, koju je on izvršio u svojim Matematičkim principima iz 1687. godine; s druge strane,
takav pristup stvara lažnu sliku o standardnom naučnom metodu, što je štetno
kako za one koji se bave naukom, tako i za one koji se bave istorijom i
filozofijom prirodnih nauka, a, razume se, i za one koji se bave obrazovanjem.
Racionalna rekonstrukcija
Njutnovih Matematičkih
principa filozofije prirode koja je ovde preduzeta ima, zato,
prevashodan zadatak da preispita eventualne Njutnove zasluge na polju
epistemologije. U ovome radu neće biti data i racionalna rekonstrukcija Njutnove
Optike
zato što, po našem mišljenju, ta Njutnova knjiga, u metodološkom i epistemološkom
smislu, ima malo toga zajedničkog sa knjigom Principa. Dok se Principi,
u kojima Njutn zasniva aksiomatsko-deduktivni sistem racionalne mehanike koristeći
se holističkom epistemologijom, odlikuju time da predstavljaju naučnu teoriju koja nije skup
eksperimentalnih zakona[7], dotle
ovu drugu knjigu, u kojoj je Njutn pokušao da konstruiše jedan teorijski model[8]
— a ne teoriju — optike, odlikuje to da predstavlja upravo skup
eksperimentalnih zakona i on tu tvrdi i predlaže niz induktivnih
generalizacija, zasnovanih na postojanju raznoraznih odnosa između opažajnih
podataka.
U našoj rekonstrukciji mi ćemo se, koliko je god to moguće,
držati Karnapovog saveta da izbegavamo opise psiholoških operacija mišljenja,
jer su oni, kako nam je to on pokazao[9], nebitni
za uspostavljanje jedne epistemologije;
ali, kako su oni ipak bitni za uspostavljanje jedne valjane epistemike — kojom mi takođe želimo
da se ovde bavimo — onda će i oni biti zastupljeni u onom minimumu koji nam
je za to neophodan. Dalje, razlikujući, poput Rajhenbaha[10], kontekst otkrića od konteksta
opravdanja, mi se, znači, u ovom radu nećemo baviti ni realnim
procesima mišljenja, jer je to, opet, zadatak psihologije, već ćemo se pre
svega baviti logičkim supstitutima od kojih očekujemo da nas dovedu do konstruisanja konteksta opravdanja
koji je izgradio Njutn, tj. do jednog skupa proverljivih
operacija. Ako se traži pogodno određenje koncepta racionalne rekonstrukcije
koja će ovde biti sprovedena, mogli bismo, poput Rajhenbaha, reći da taj
koncept "odgovara obliku u kome se misaoni procesi saopštavaju drugim
osobama, umesto oblika u kome se oni izvode subjektivno"[11]. Posebno
će biti stavljen akcenat na pojam cilja
nauke, koji nam omogućuje da napravimo
dobar kriterijum razgraničenja između Njutnove epistemologije i epistemologije
njegovih prethodnika: Aristotela, Bekona, Dekarta, Galileja, kao i
savremenika Lajbnica. Tim problemom se naročito bavio Poper u, na primer, Objective
Knowledge: an Evolutionary Approach[12], ali ovde
će biti kritički raspravljeno pitanje o Njutnovom esencijalizmu.
Dugo je bio odbacivan svaki pokušaj da se epistemologiji —
koja je smatrana normativnom a ne deskriptivnom disciplinom, čija je
prevashodna funkcija da se, pomoću formalnih disciplina poput deduktivne ili
induktivne logike, bavi analizom pojmova kao što su znanje, opravdanje, racionalnost
— priđe iz ugla empirijske nauke. Tradicionalna teorija saznanja uglavnom se
pojavljivala kao epistemologija utemeljenja, ali, budući da je u toj teoriji
znanje bilo definisano kao istinito opravdano verovanje[13], u procesu
utemeljenja pojavljivale su se dve vrste regresa u beskonačnost: u odnosu na
premise i u odnosu na sam subjekt koji "zna". Ispostavilo se, međutim,
da je pokušaj određivanja apsolutnog, konačnog, definitivnog fundamenta sveg
znanja — čista himera. Nedostižnost ideala apsolutne istinitosti navela je
mnoge naučnike i filozofe da svoje traganje preusmere ka složenom poslu
preinačavanja baznih epistemoloških pitanja, i to tako, da na kraju dođu do
nekih pitanja na koja će biti u stanju da pruže i neke operativne odgovore.
Dijemov i, kasnije, Kvajnov koherentizam[14] i Poperov
falibilizam[15],
Pijažeov genetski pristup[16] — naročito
su doprineli da se na proces saznanja počne gledati kao na jedan prirodan
proces, tj. epistemologiju su preinačili u epistemiku[17].
Ovakvom pogledu na filozofiju nauke, međutim, biće dodata činjenica da je
Nutnova knjiga Principa bila prva koja je epistemologiju preinačila
u epistemiku, tj. biće preispitivan uticaj koji je Njutnova teorija metoda izvršila
na modernu filozofiju nauke.[18]
²
No, ovaj uvod je svakako i prilika da — u cilju predupređenja
mogućih terminoloških nesporazuma — preciznije objasnimo u kom ćemo značenju
kasnije upotrebljavati pojedine pojmove.
Tako ćemo, na primer, termine metodološki
esencijalizam i metodološki nominalizam koristiti u Dijemovom
i Poperovom smislu. Metodološki esencijalizam smatra "da je zadatak čistog
znanja ili 'nauke' da otkrije i opiše istinsku prirodu stvari, tj. njihovu
skrivenu stvarnost ili suštinu", ili, jednostavnije, po učenju metodološkog
esencijalizma, "cilj nauke je da otkrije suštine i opiše ih
definicijama". A pod metodološkim nominalizmom (instrumentalizmom)
podrazumeva se ona teorija za koju je "cilj nauke u opisu stvari i događaja
našeg iskustva i u 'objašnjenju' ovih događaja, tj. njihovom opisu pomoću
univerzalnih zakona".[19]
Objašnjenje za nas, u ovom radu, kao i za
Ernesta Nejgela u njegovoj Strukturi
nauke[20],
neće biti samo formalno-logički postupak; razlog tome je taj što i mi, poput
Nejgela, vidimo nauku kao jedan složen hipotetičko-deduktivni postupak koji
se ne može redukovati samo na jezik logike. Da bi se došlo do strukture naučne
teorije, nije dovoljno pozivati se samo na logička pravila i činjenice,
neophodno je uzimati u obzir i mnoge druge praktične okolnosti. Dok nam logika
i delovi matematike daju formalno-logičke teorije, fizičko saznanje
prevazilazi te forme jer se bavi i predmetima stvarnosti. Da bi se
uspostavila pojmovna veza između elemenata jedne formalno-logičke
teorije i stvarnosti — da bi se došlo do fizičke naučne teorije — potrebno
je određeno misaono posredovanje.
Još je Platon skretao pažnju na činjenicu da između idealnih i empirijskih
elemenata nije moguće uspostaviti "harmoniju" — nije moguć odnos sličnosti, ni delimičnog ni potpunog
posredovanja — usled čega se kao posledica javlja suprotnost između
"sveta znanja" i "sveta empirijskog bivstvovanja". Dihotomija znanje—opažanje, koju je Platon fokusirao u nekim
svojim dijalozima[21], ništa
nije izgubila, čini se, od svoje aktuelnosti ni dan-danas, s tom razlikom
što se ona sada najčešće pojavljuje kao dihotomija teorija—opažanje[22].
Fizička teorija će ovde biti posmatrana kao
osnovni element teorijskog znanja u fizici. U razjašnjenjima logičko-matematičke
strukture i empirijske osnove Njutnove racionalne mehanike, kao i drugih
fizičkih teorija, mi ćemo se ovde poslužiti takozvanim
"ortodoksnim"[23]
prikazom teorija u činjeničnim naukama, koji nam je predstavio Fejgl[24]. I
premda danas nijedan ozbiljan filozof nauke ne smatra da je ovakva vrsta analize
recept za konstruisanje teorija, većina od njih smatra da nam postojanje ovakvih
struktura može pomoći da se (1) data teorija razume jasnije, što je od posebne
važnosi u procesu učenja; da se (2) stekne jedno preciznije oruđe za procenjivanje
korektnosti logičko-matematičkih izvođenja i empirijskih provera; i (3) budući
da teorije uglavnom nisu "monolitne", nego se sastoje od
izvesnog broja logički nezavisnih postulata, egzaktna rekonstrukcija može
dobro da pokaže koji postulati počivaju na kojim empirijskim svedočanstvima.
I ako se sve ove tri tvrdnje danas osporavaju[25] — ovo
treće, na primer, uspešno osporava Dijem-Kvajnova teza — to nam neće smetati
da se, kao radnom pretpostavkom,
ipak poslužimo baš ovom "ortodoksnom" strukturom fizičkih
teorija — pre svega zbog njene jednostavnosti. Veoma uprošćen Fejglov
dijagram koji sledi ilustruje nam vrlo plastično logičku situaciju jedne
fizičke teorijske strukture:
Kao što dijagram pokazuje, "osnovni teorijski pojmovi —
primitivni pojmovi[26]— su implicitno
definisani postulatima u kojima se pojavljuju. Ovi primitivni pojmovi (O), ili
češće izvedeni pojmovi (D)
koji se pomoću njih eksplicitno definišu, povezani su, 'koordinirani',
pravilima korespondencije sa pojmovima () koji se odnose na činjenice
posmatranja, direktno merljive količine kao što su masa, temperatura i intenzitet
svetlosti, tj. definisani su podrobnijim određivanjem pravila posmatranja,
merenja, eksperimentisanja ili statističkog planiranja koja određuju i
ograničavaju njihovu primenljivost i primenu". Da bi se, pak, u ovakvoj
Fajglovoj šemi strukture jedne fizičke teorije, izvele teoreme posebnog
karaktera, potrebne su nam definicije. Te definicije mogu biti raznovrsne:
eksplicitne, kontekstualne, koordinativne itd. One su neophodne za izvođenje
empirijskih zakona iz opštijih, najčešće apstraktnijih pretpostavki —
aksioma. "Primitivni" pojmovi služe kao definijensi
"izvedenih". Sami primitivni pojmovi ostaju nedefinisani
eksplicitnom definicijom. Oni su definisani jedino "implicitno" pomoću
ukupnog skupa aksioma i imaju čisto sitetički karakter, tj. lišeni su
empirijskog sadržaja. Sistem aksioma dobija empirijsko značenje jedino preko
"povezujućih karika", tj. "koordinativnih definicija".[27] Objasnimo to, uz komentar da su naučnici
oduvek implicitno koristili definiciju dodeljivanja, čak i onda kada toga
uopšte nisu bili svesni.
Uopšte uzev, definisati neki pojam znači svesti ga na druge
pojmove, znači uvesti obično proizvoljne stenografske simbole ili oznake. Te
stenografske oznake, međutim, ne sadrže u sebi nikakvo znanje — njihova
osnovna funkcija u nauci jeste da nas oslobode dugih priča.[28] Međutim,
to dodeljivanje u fizičkim naukama ne bi trebalo da bude proizvoljno;
ono je opterećeno zahtevom za jednoznačnošću, tj. zahtevom da jednom istom
pojmu odgovara uvek jedan isti predmet. I sam saznajni proces u fizici, kao što
nam to pokazuje šlik[29],
sastoji se upravo u uspostavljanju jednoznačnosti tog dodeljivanja.[30] Ali,
pre nego što započnemo sa procesom misaonog posredovanja između pojmova
jedne fizičke teorije i predmeta, ako hoćemo da izbegnemo regres u beskonačnost,
jer uvek postoji prethodna definicija, mi smo prinuđeni da prvoj definiciji
damo poseban status; obično je nazivamo "koordinativnom definicijom"
ili "definicijom dodeljivanja". I one su — kao i sve definicije —
proizvoljne, ali tek od njihovog izbora zavisi pojmovni sistem koji se
dalje razvija. Potrebu za definicijama dodeljivanja možda je najlakše
objasniti onde gde je u pitanju uspostavljanje metričkih odnosa.
"Koju definiciju dodeljivanja
treba da odaberemo za fizički prostor? Pošto nam je ipak potrebna neka geometrija,
moramo da donesemo odluku o definiciji kongruencije. No i pored toga, mi
nikad ne smemo zaboraviti da je reč o jednoj proizvoljnoj odluci koja niti je
tačna, niti je pogrešna, i da stoga ni geometrija fizičkog prostora nije
neka neposredna iskustvena datost nego zavisi od izbora definicije dodeljivanja.
U tom smislu ćemo tražiti što adekvatniju definiciju, definiciju koja
ima prednost logičke jednostavnosti a koja istovremeno u najmanjoj mogućoj
meri menja postojeće naučne rezultate."[31]
Prema tome, što se tiče operacionalnog značenja većine
teorijskih termina, ona ili su implicitno definisana teorijskim aksiomama u
kojima se ovi termini pojavljuju, ili su, opet, posredno utvrđena primenom
teorije posredstvom definicija dodeljivanja. Ovde ipak treba naglasiti
veliku razliku koja postoji, u opštem slučaju, između operacionalnog značenja
teorijskih termina (na pr. onih iz Njutnovih Principa)
i termina empirijskih zakona (na pr. onih iz Njutnove Optike). Naime, svaki deskriptivni termin u nekom eksperimentalnom
zakonu ima značenje koje je utvrđeno jasnim empirijskim postupkom u
laboratoriji[32].
Uopšte, "eksperimentalni zakon, za razliku od teorijskog iskaza, uvek
poseduje određeni empirijski sadržaj koji se u principu uvek može kontrolisati
svedočanstvom dobijenim posmatranjem". Jedan eksperimentalni zakon često
ima svoj sopstveni život i sposoban je, zbog svoje utemeljenosti na
empirijskom svedočanstvu, da nadživi i samu teoriju. Zaključimo činjenicom da,
pošto bazni termini fizičkih teorija nisu u opštem slučaju povezani s određenim
eksperimentalnim postupcima za primenu tih teorija, onda se ti termini — za
razliku od termina u eksperimentalnim zakonima — ne mogu neposredno eksperimentalno
ispitivati.
Međutim, svaka interpretacija
takozvanih teorijskih termina
dovodi nas, hteli mi to ili ne, u sfere ontologije.
U ovom radu uglavnom ćemo sve interpretacije fizičkih termina, i uopšte
teorija, uglavnom svesti u samo dve grupe: realističke[33]
i anti-realističke[34].
Naime, teorijski izrazi su semantički vrlo sumnjivi, budući da se najčešće odnose
na neopažljive entitete. Na pitanje o istinitosti nekog teorijskog termina
ili teorije — pripadnici ovih dveju grupa daju oprečne odgovore. Dok
realisti smatraju da termini i teorije nužno moraju biti ili istinite ili lažne,
anti-realisti smatraju da je težnja za saznanjem transcendentalne realnosti ne
samo neostvariva, zbog specifičnosti našeg saznajnog aparata[35], nego i
da je to fundamentalno krivo postavljen cilj. Danas se čini da nove
generacije anti-realista poseduju validnije argumente u borbi sa realistima, a
razlog tome je pre svega taj što oni svoje iskaze o neopažljivim entitetima
osporavaju ne više na semantičkoj, već na epistemološkoj ravni[36]. Od anti-realističkih
mislilaca, nama će ovde, pored operacionalista[37],
naročito biti interesantna zapažanja instrumentalista,
i to zbog Dijemovih stavova u filozofiji fizike. Središnja tvrdnja
instrumentalističkog shvatanja jeste da jedna
"teorija nije ni skraćeni
opis, niti uopšteni iskaz o odnosima između opažajnih podataka. Naprotiv,
prema ovom shvatanju, teorija je pravilo ili princip raščlanjavanja i
simboličkog predstavljanja izvesnih činjenica grubog iskustva, a istovremeno
i instrument u tehnici izvođenja nekih iskaza o onome što je bilo opaženo
iz drugih takvih iskaza."[38]
Ukratko, instrumentaliste zanima samo empirijska adekvatnost
jedne teorije, tj. teorije su za njih prikladno sredstvo da se "sačuvaju
fenomeni".
Što se rivalskih metodologija u savremenoj filozofiji
nauka tiče, povremeno ćemo se
pozivati najpre na: induktivizam, konvencionalizam i metodološki falsifikacionizam. No pre nego što
pobliže kažemo nešto o svakoj od tih metodologija, dužni smo da istaknemo da
su metodologije u savremenoj filozofiji nauke odvojene od heuristike. Naime,
nada koja je još bila gajena u XVII, pa i u XVIII veku — da je metodologija
ta koja naučnike treba da snabde pouzdanim skupom takoreći mehaničkih pravila
za rešavanje svih njihovih problema — danas je, praktično, potpuno napuštena.
"Moderna metodologija nauke
ili 'logika istraživanja' sastoji se samo od skupa (možda čak i ne čvrsto
povezanih, a kamoli mehaničkih) pravila za ocenjivanje
gotovih, artikulisanih teorija. Ta pravila, ili sistemi ocenjivanja, često
služe i kao 'teorije naučne revolucije', 'kriterijumi razgraničenja' ili
'definicije nauke'."[39]
Induktivizam[40] je vrlo
dugo bio smatran najuticajnijom metodologijom nauke. Prema induktivizmu, u
"korpus znanja mogu biti
prihvaćeni samo oni stavovi koji opisuju čvrste činjenice ili oni koji koji
su nepogrešive induktivne generalizacije iz njih. Kada induktivist
prihvata naučni stav, on ga prihvata kao dokazano istinit; inače ga odbacuje.
Njegova naučna strogost je kruta: stav mora biti ili dokazan činjenicama ili —
deduktivno ili induktivno — izveden iz drugih već dokazanih stavova."[41]
Pod Mahovim uticajem (učenje o osetima kao elementima
celokupne spoznaje), zatim pod Raselovim (logički atomizam) i, konačno, Vitgenštajnovim
(teza prema kojoj su sve postavke istinitosne funkcije elementarnih postavki)
— Karnap je razvijao tezu da postoji minimum spoznaje neposredno datog, a
koja je nesumnjiva; tj. pretpostavio je da se svaki sistem spoznaje čvrsto
oslanja na tu osnovu i da se stoga može utvrditi s isto tolikom izvesnošću.
Baveći se "čvrstim činjeničnim stavovima" i induktivnim generalizacijama,
induktivistički filozofi nauke su fingirali način na koji je nastao Njutnov
zakon gravitacije; naime, on je prikazan kao produkt induktivne generalizacije
iz Keplerovih i Galilejevih "fenomena".
Konvencionalistički[42]
filozofi nauke smatraju da i neistinite pretpostavke mogu imati istinite konsekvence,
tj. da i neistinite teorije mogu imati veliku moć predviđanja. Konvencionalist
smatra da se ne može dokazati istinitost nijednog sistema i zato on kao moto
svoje epistemologije uzima tezu po kojoj jedan sistem može biti istinit samo
po konvenciji. Teorijski napredak po njima nije, znači, u istinitosti sadržaja,
nego pre svega u pogodnosti. Krećući se Helmoholcovim putem, Poenkare je
termin "konvencija" u značenju epistemološke kategorije uptrebio
da bi govorio o relativnosti geometrije. Dijem je u svom delu La théorie physique, son objet et sa structure
prvi skrenuo pažnju na to da se Njutnov zakon gravitacije ne može indukcijom
izvesti iz Keplerovih i Galilejevih "fenomena". Ta originalna Dijemova
zapažanja ostala su, međutim, potpuno neprimećena sve dok ih nije
revitalizovao Poper. Glavni problem sa konvencionalistima jeste taj što oni ne
prave dovoljno jasnu razliku između činjenica i činjeničnih stavova. A njihov
kriterijum "jednostavnosti" zbog svoje mnogoznačnosti često
otkazuje kao vodič u izboru između rivalskih teorija.
Metodološki falsifikacionizam je
nastao kao logičko-epistemološka kritika induktivizma i Dijemovog
konvencionalizma. U svojoj Logici
istraživanja[43] Karl
Poper je, predlažući novu "falsifikacionističku" metodologiju, definitivno
pokopao sve nade logičkih pozitivista da se činjenični stavovi mogu
"izvesti" iz činjenica i da mogu postojati valjani
induktivni zaključci koji proširuju naučno-empirijski sadržaj.
"Poperov deduktivni model naučne
kritike sadrži empirijski opovrgljive prostorno-vremenske univerzalne
stavove, početne uslove i njihove konsekvence. Oružje kritike je modus tollens: sliku ne komplikuje
ni induktivna logika ni intuitivna jednostavnost."[44]
Predstavljajući nauku kao otvoren sistem, Poper ujedno predlaže da napustimo
tradicionalnu vanvremensku epistemologiju utemeljenja[45], koja je verovala da je saznanje skup
verovanja koji je moguće opravdati. Poperova epistemika, tj. njegova nominalistička
vremenska epistemologija u koju je uvedena ontologija, nema pretenzije da
se bavi pitanjem utemeljenja, već se
usredsređuje na niz deskriptivnih pitanja
o rastu znanja. Logički predikati "istinito" i "pogrešno"
u klasičnoj epistemologiji koriste se tako
"da logička svojstva iskaza
postaju vanvremenska... Upotreba pojmova ‘istinito' i ‘pogrešno' sasvim
je analogna upotrebi takvih pojmova kao što su ‘tautologija', ‘protivrečnost',
'konjunkcija', ‘implikacija' i drugi pojmovi
te vrste. To su neempirijski logički pojmovi. Oni opisuju ili procenjuju
neki iskaz nezavisno od bilo kakvih promena u empirijskom svetu."[46]
Zato se Poper okreće metodološkoj ili objektivističkoj teoriji
istine Tarskog, koja se, po njemu, za razliku od subjektivnih ili epistemoloških
teorija istine, uspešno hvata u koštac sa "strašno neuhvatljivom
idejom korespondencije između iskaza i činjenica".[47] Pošto
je vrlo rano zaključio da metod konstruisanja veštačkih model-jezika nije
u stanju da dodirne problem rasta saznanja[48], Poper
je tadašnje popularne filozofske metode "jezičke analize" i
"logičke analize" rešio da zameni
jednom varijantom istorijskog
metoda[49].
Odustajući, znači, od bilo kakvog pokušaja utemeljenja znanja, jasno odvajajući
psihološki aspekt problema od njegovog logičkog i metodološkog aspekta,
Poper pokušava da dâ što bolji opis naučnog rada, očekujući da će tek tada
biti u prilici da izgradi jednu adekvatnu epistemiku, koja će biti u
stanju da logičkim sredstvima dočara i
objasni rast naučnog znanja. Uprkos činjenici
da se ljudi plaše i da im je "vrlo teško da prihvate da su teorije, logički
posmatrano, isto što i hipoteze"[50], Poper
smelo razvija svoj evolucionistički deduktivni model naučne kritike
— po kome mi učimo pomoću
pokušaja i pogreški, tj. pomoću nagađanja i pobijanja.
Slično, znači, Dijemovom konvencionalizmu[51], Poper
nas uči da na
"nauku ne smemo da gledamo
kao na ‘korpus znanja‘, već pre
kao na sistem hipoteza; to će reći
na sistem nagađanja i anticipacija koje se u principu ne mogu opravdati, ali
kojima se služimo sve dotle dok izdržavaju provere, i za koje nikad nemamo
pravo da kažemo da su 'istinite'."[52]
Pošto nije verovao da se može naći kriterijum verifikacije
koji bi nam omogućio da jedan naučni sistem jednom zauvek izdvojimo u
pozitivnom smislu, Poper pomera težište filozofije nauke sa problema znanja
na problem razgraničenja. Kao kriterijum razgraničenja nauke od metafizike Poper
uvodi mogućnost empirijskog opovrgavanja.[53] Obrnuto
od onog što ljudi često misle, ukazuje on, "teorija koja se ne može
oboriti bilo kakvim događajem je nenaučna. Nemogućnost opovrgavanja nije vrlina
jedne teorije, već je njen nedostatak."
I premda, po našem, mišljenju istorija nauke nužno mora podrazumevati kako intelektualnu
istoriju naučnih ideja, tako i sociološke, psihološke i ekonomske segmente
nauke, ona će ovom prilikom, za naše specifične potrebe, praktično biti
svedena samo na jedan njen element, tj. samo na istoriju naučnih ideja. Ovde ćemo
se pridržavati onih zapažanja o istoriji naučnih ideja koja su nam za
sobom ostavili Dijem i Koare, po kojima te ideje nikada nisu u potpunosti
bile odvojene od filozofskih ideja i po kojima su velike revolucije u naučnom
mišljenju uvek bile određene poremećajima ili promenama u filozofskim
koncepcijama i nikada se ne razvijaju in
vaccuo. Ovde ćemo uglavnom razlikovati tri škole u istoriji nauke. Podela
između rivalskih istorijskih škola biće analogna onoj za koju je već istaknuto
da važi između rivalskih metodologija u savremenoj filozofiiji nauke:
induktivizam, konvencionalizam i falsifikacionizam.
Induktivistički istoričari poput, na primer, Sartona — smatrajući
da poseduju apsolutne standarde — pišu, naime, istoriju nauke na onaj način
na koji smatraju da se razvijala i sama nauka. Oni pretpostavljaju da se naučne
teorije pojavljuju iz zbira dokaza, iz nagomilavanja pozitivnih činjenica, oni
očekuju da nizanje istorijskih činjenica duž vremenske ose u svom zbiru dadne
istoriju.
Konvencionalisti,
poput, na primer, Dijema, ne veruju da načne teorije nastaju nagomilavanjem
pozitivnih činjenica i zalažu se za primenu relativnih standarda u proceni
naučnih teorija; oni pišu istoriju nauke tako što smatraju da su naučne
teorije skupovi probnih hipoteza, čiji je prevashodni zadatak da spasu
fenomene. Konvencionalisti uglavnom smatraju da naučne teorije napreduju ili
u smeru veće jednostavnosti ili u smeru veće opštosti.
Falsifikacionisti
među istoričarima nauke — kakav je, na primer, Agasi — smatraju, poput konvencionalista,
da se o napretku naučnih teorija može govoriti samo kroz međusobno poređenje
rivalskih teorija, ali zato, za razliku od konvencionalista, smatraju da
se naučne teorije postepeno poboljšavaju u procesu sukcesivne falsifikacije
hipoteza.
² ²
²
[1]K.
Popper, "How I See Philosophy", in The
Owl of Minerva, Philosophers on Philosophy, ed. C. T. Bontempo and S.
J. Odell, New York, 1975, pp. 41-55.
[2]P.
Duhem, La Théorie physique, son
objet et sa structure, Paris, 1906; — P. Duhem, SOZEIN TA FAINOMENA,
Essai sur la notion de théorie
physique de Platon à Galilée, Paris, 1908; — P. Duhem, Le Système du monde, Histoire des doctrines cosmologiques de
Platon à Copernic Paris, 1913-1916.
[3]Three hundred years of gravitation,
Cambridge, 1987, ed. Stephen Hawking and Werner Israel. Izdavači su sakupili
jedan niz jedinstvenih radova nekih od najvećih svetskih istraživača na
poljima kosmologije, relativnosti i fizike čestica. U tim radovima, kako
misle i kažu izdavači, "potvrđen je Njutnov ogroman doprinos fizičkim
naukama i razjašnjeno je njegovo važenje i u današnjoj fizici. Zatim, međunarodni
autori ocrtavaju najvažnije pravce u proučavanju gravitacije, počev od Njutnove
gravitacije do fizike crnih rupa".
[5]Na
pr. S. Hawking, "Newton's Principia",
S. Weinberg, "Newtonianism and Today's Physics", R. Penrose,
"Newton, Quantum Theory and Reality".
[7]Ni
osnovni pojmovi Njutnove mehanike nisu eksperimentalni, oni su samo implicitno
definisani aksiomama njegove teorije. "Apsoluti prostor",
"apsolutno vreme", "materijalna tačka", "sila"
ili pojmovi kao što su "trenutna brzina" ili "trenutno
ubrzanje", oštro se razlikuju od eksperimentalnih pojmova, kao što su:
relativan prostor, relativno vreme ili težina.
[8]"Moja
namera je", kaže Njutn, "da u ovoj knjizi ne objašnjavam osobine
svetlosti hipotezama, već da ih formulišem u obliku propozicija i dokažem
rasuđivanjem i eksperimentom".
[10]H.
Reichenbach, Experience and
Predication, Chicago, 1938, §
1 ("Three Meanings of Epistemology").
[11]ibid.,
p. 6.
[12]K.
Popper, Objective Knowledge: an
Evolutionary Approach, Oxford, 1975, pp. 198-201
(tj. u poglavlju "The Aim of Science").
[13]Mnogi
autori smatraju da je Platon bio taj koji je u svojim dijalozima Teetet i Menon prvi iskazao nezadovoljstvo tadašnjim
definicijama znanja koje nisu bile u stanju da izađu na kraj sa činjenicom
da su neki slučajevi znanja zapravo samo srećna nagađanja; takvi slučajevi
istinitog verovanja ne mogu dobiti status znanja, pošto nisu u stanju da
pruže dokazni materijal. Da bi razrešio ove probleme, Platon je u definiciju
znanja, smatra se, uveo takozvani treći uslov znanja, po kome je ono određeno
kao opravdano istinito verovanje.
Tako sada neka osoba O
zna propoziciju p
ako su ispunjena sledeća tri uslova: 1) propozicija p je istinita, 2) osoba O veruje da je propozicija
p istinita, 3) osoba
O opravdano veruje
(ima dobru evidenciju) da veruje da je propozicija p istinita. Ovaj treći uslov, za razliku od
prva dva, već duže vreme izaziva razne nedoumice tipa: da li je evidencija u
sprezi sa istinom uvek dovoljna za znanje? Godine 1963. Getije nam je pokazao
da opravdano istinito verovanje ne mora uvek biti znanje. — D. Armstrong, Belief, Ttuth and Knowledge,
Cambridge, 1973. — E. Gettier, "Is Justified True Belief Knowledge?",
Analisys, 23, 1963.
[14]W.
Quine, "Two Dogmas of Empiricism", From
a Logical Point of View, Harvard, 1964; — W. Quine, "Epistemology
Naturalized", Ontological
Relativity and Other Essays, New York, 1969.
[15]K.
Popper, Logik der Forschung,
Wien, 1934; — K. Popper, Conjectures
and Refutations: The Growth of Scientific Knowledge, London, 1972.
[17]Osnovna
ideja Goldmanove epistemologije — koju je on nazvao epistemika — jeste da napusti tradicionalnu epistemološku
ideju po kojoj pravi objekti verovanja jesu forme zaključivanja, te da se veže
za proces formiranja verovanja; tako on u epistemologiju otvoreno uvodi
psihologiju. Goldmanova definicija znanja je: "Osoba O zna da je propozicija p istinita ako i samo ako
je činjenica p
kauzalno povezana na prikladan način sa verovanjem osobe O o propoziciji p". — A. Goldman, "A Causal Theory of
Knowing", The Journal of
Philosophy, 1967, 12, p. 369; — A. Goldman, Epistemology and Cognition, Harvard, 1986.
[18]Tako
je Lakatoš na jednom mestu čak decidirano izjavio: "kao što je Njutnova
metoda stvorila modernu nauku, tako /je isto i/ Njutnova teorija metode
stvorila modernu filozofiju nauke". — I. Lakatos, Philosophical Papers, vol. I: The methodology of scientific research programmes,
Cambridge, 1978, p. 221.
[19]K.
Popper, Conjectures and Refutations:
The Growth of Scientific Knowledge, London, 1972, § 3 ("Three Views
Concerning Human Knowledge"); ili K. Popper, The Open Society and Its Enemies, Princeton, 1971, vol.
1, §
3.
[20]E.
Nagel, The Structure of Science,
New York, 1961. — Nejgel razlikuje četiri vrste naučnih objašnjenja: 1) deduktivni
model (tip objašnjenja koji se najčešće sreće u prirodnim naukama; "ima
formalnu strukturu deduktivnog zaključka gde je eksplikandum logički nužna posledica
premisa objašnjenja"), 2) objašnjenje po vreovatnoći, 3)
funkcionalna ili teleolo[ka objašnjenja, 4) genetička
objašnjenja. — E. Nejgel, Struktura
nauke, Beograd, 1974, p. 13-22.
[22]R.
Carnap, The Foundations of Logic and
Mathematics (u: International
Encyclopedia of Unified Science, vol. I, No. 3.), Chicago, 1939; — R.
Carnap, Philosophical
Foundations of Physics, New York, 1966.
[23]U
stvaranju "ortodoksne" strukture naučnih teorija učestvovali su pre
svih: M. Schlick, Allgemeine Erkenntnislehre,
Berlin, 1918, — N. R. Campbell, Physics:
The Elements, Cambridge, 1920, — R. Carnap, "Über die Aufgabe der
Physik und die Anwendung des Grundsatzes der Einfachstheit", Kant-Studien, 28, 1923, 90-107, —
H. Reichenbach, Experience and
Prediction, Chicago, 1938, — C. G. Hempel, Aspects of Scientific Explanation, New York, 1965, —
R. B. Braithwaite, Scientific
Explanation, Cambridge, 1968.
[24]H.
Feigl, "The 'Orthodox' View of Theories: Remarks in Defense as Well as
Critique", Minnesota Studies in
the Philosophy of Science, vol. IV, ed. M. Radner, Minneapolis, 1970.
[25]U
novije vreme posebno je pokazivano da razlika između teorijskih i opažajnih
pojmova nije ni fundamentalna ni opšta. O tome pogledati na primer: H.
Putnam, "What Theories are not",
Mathematics, Matter and Method, Cambridge, 1975; — H. Putnam, Philosophical papers, vol. 2, Mind, Language and Reality, Cambridge, 1975. Zatim,
Fajerabend je u više navrata pokazivao da opažanje nikad nije nezavisno od
teorijskih pretpostavki, na primer: P. Feyerabend, Philosophical Papers, vol. 2: Problems of Empiricism, Cambridge, 1981; — P.
Feyerabend, Against Method,
London, 1975.
[26]Ortodoksno
gledište na fizičke teorije kaže nam da su teorije skupovi pretpostavki koje sadrže
primitivne, tj. nedefinisane termine.
[27]Ono što Bridžman (P. W.
Bridgman, The Nature of Physical Theory, Princeton, 1936) naziva
"operacionalna definicija" — Nortrop (F. S. Northrop, The
Logic of the Science and the Humanities, New York, 1947) naziva "epistemološka
korelacija", Rajhenbah (H. Reichenbach, Philosophie
der Raum-Zeit-Lehre, Berlin, 1928) "definicija dodeljivanja" ili
"koordinativna definicija", a Karnap (R. Carnap, Philosophical
Foundations of Physics, New York, 1966) i Margenau (H. Margenau, The
Nature of Physical Reality, New York, 1950) "pravilo korespondencije".
[28]Ova instrumentalistička
definicija veoma se razlikuje od Aristotelove esencijalističke definicije, od
koje se očekivalo da sadrži sve naše znanje, jer je ona "iskaz koji
opisuje suštinu stvari" — Aristotel, Topika, I, 5, 101b36.
[30]"Maglovitost koja okružuje
pravila korespondencije je neizbežna, jer eksperimentalni pojmovi nemaju oštre
obrise koje imaju teorijski pojmovi. To je osnovni razlog što se ne mogu preciznije
formulisati pravila (ili navike) za uspostavljanje korespondencije između
teorijskih i eksperimentalnih pojmova. ... čak i površno ispitivanje /bilo kog
realnog zadatka, na pr. korespondencije između talasne dužine u elektromagnetskoj
teoriji svetlosti i eksperimentalnog pojma linije spekrta/ pokazuje da ta
korespondencija nije jedinstvena. Sve linije spektra su konačne širine, a
snaga optičkih instrumenata ograničena. Prema tome, ono što se eksperimentalno
identifikuje kao linija spektra ne odgovara jedinstvenoj talasnoj dužini, već
neodređenom skupu talasnih dužina." — E. Nejgel, Struktura
nauke, Beograd,
1974, st. 89.
[32]Eksperimentalni
zakon, koji se najčešće koristi da bi predvideo ili objasnio neki pojedinačni
događaj, uvek je predstavljen jednim jedinim iskazom. Naravno da se jedan posmatrani
eksperimentalni zakon može upotrebiti i u objašnjavanju drugih eksperimentalnih
zakona, međutim same činjenice, koje eksperimentalni zakoni mogu da objasne,
u izvesnom smislu (koji se lako može utvrditi) kvalitativno su slične i čine
prilično određenu klasu činjenica.
[33]O
tome pogledati: — M. Devitt, Realism
and Truth, Oxford, 1984; — Z. Marić, Ogledi
o fizičkoj realnosti, Beograd, 1986. Od poznatijih realista
navedimo: — W. H. Newton-Smith, The
Rationality of Science, Boston & London, 1981.
[34]O
tome pogledati: — B. van Fraassen, The
Scientific Image, Oxford, 1980; — L. Laudan, Progress and Its Problems,
Berkeley & Los Angeles, 1977; — D. Davidson, "A Coherence Theory of
Truth and Knowledge", in: E. LePore, ed., Truth
and Interpretation: Perspectives on the Philosophy of Donald Davidson,
New York, 1989.
[35]U
najnovijim radovima, anti-realisti svoju argumetaciju uglavnom vezuju za ona
ograničenja koja nam nameću naš jezik, naše pojmovne šeme, naše idealne
teorije.
[36]Po
Nejgelu, ovaj dugotrajni spor o tome kako treba shvatati teorije "može se
produžavati do u beskonačnost", te i samo pitanje "koje od ova
dva shvatanja predstavlja 'istinsko stanovište' predstavlja samo terminološki
spor" — E. Nejgel, Struktura
nauke, Beograd, 1974, p. 126. Uopšte, odgovor na pitanje šta je
"fizička stvarnost" — uvek će zavisiti od odabranog kriterijuma
stvarnosti. Tako na primer, po jednom kriterijumu, jedna stvar se smatra fizički
realnom ako ta stvar — ili događaj — može biti javno uočljiv, kada su
ostvarene određene mogućnosti opažanja; po drugom kriterijumu fizičkog
postojanja, "svaki ne-logički termin jednog zakona (eksperimentalnog ili
teorijskog) označava nešto što je fizički realno, pod uslovom da je taj zakon
potvrđen empirijskim svedočanstvom i da je u naučnoj zajednici prihvaćen kao
verovatno istinit"; po trećem kriterijumu fizičkog postojanja, "kaže
se da termin koji označava nešto fizički realno mora biti prisutan u više eksperimentalnih
zakona, pod pretpostavkom da su ovi zakoni logički nezavisni jedan od drugog
i da nijedan od njih nije logički ekvivalentan nekom skupu od dva ili više
zakona"; po četvrtom kriterijumu fizičkog postojanja, jedan termin predstavlja
nešto fizički ralno "ukoliko se taj termin javlja u nekom potvrđenom
'kauzalnom zakonu'"; prema petom, realno je ono što ostaje
nepromenljivo pri nekom unapred datom skupom transformacija. — ibid., p.
130-135.
[37]Operacionalizam,
čiji je tvorac Bridžman (P. W. Bridgman, The
Logic of Modern Physics, New York, 1927), jeste teza da u teoriji
saznanja treba odbaciti uobičajena tumačnja teorijskih iskaza. "Pod
jednim pojmom mi ne razumemo ništa više do skup operacija; pojam je sinonim sa
odgovarajućim skupom operacija. ... Pojam dužine, na primer, sadrži samo skup
operacija kojima je dužina određena i ništa više". — P. Frank, Modern Science and Ist Philosophy,
Cambridge, 1949, p. 20.
[39]I.
Lakatos, Philosophical Papers, vol.
I: The methodology of scientific research
programmes, Cambridge, 1978, p. 103.
[40]N.
R. Campbell, Physics: the Elemens,
Cambridge, 1920; — R. Carnap, "Über die Aufgabe der Physik und die
Anwendung des Grundsatzes der Einfachstheit", Kant-Studien, 28,
1923.
[41]I.
Lakatos, Philosophical Papers, vol.
I: The methodology of scientific
research programmes, Cambridge, 1978, p. 103.
[42]Nas
će ovde, naravno, najviše interesovati Dijem i, pored njega, Poenkare.
[43]K.
Popper, Logik der Forschung,
Wien, 1934. U ovom radu korišćen je prevod S. Novakovića, Logika naučnog otkrića, Beograd,
1973, rađen prema engleskom izdanju The
Logic of Scientific Discovery, London, 1959.
[44]I.
Lakatos, Philosophical Papers, vol.
I: The methodology of scientific
research programmes, Cambridge, 1978, p. 108.
[45]"Mi
tražimo zanimljivu istinu... Mi
nismo zadovoljni sa dva i dva su četiri,
mada je to istinito. Jednostavna istina nije dovoljna; ono što mi tražimo
jesu odgovori na na[e probleme." — K. Popper, Conjectures and Refutations,
London, 1972, p. 229.
[46]"...ako
je neki izraz tautologija, onda je on tautologija jednom zauvek." — K. Poper, Logika naučnog otkrića, Beograd,
1973, p. 302.
[48]Poper
kaže da model-jezik ima još manje mogućnosti nego što ih ima "metod analiziranja
običnog jezika, prosto zbog toga što su ovi model-jezici siromašniji od običnog
jezika. Zbog tog svog siromaštva, oni pružaju samo najgrublji i najvarljiviji
model rasta saznanja — model akumulirajuće gomile iskaza posmatranja."
— K. Poper, Logika naučnog otkrića, Beograd, 1973, p. 53.
[49]"...koji
tada nije bio u modi. /On/ se jednostavno sastojao u pokušavanju da se
iznađe šta su drugi ljudi mislili i rekli o problemu o kome je reč; zašto
su se sa njim suočili; kako su ga formulisali; kako su pokušali da ga reše."
— ibid., p. 48.
[50]"Preovlađujuće
stanovište je da su hipoteze još nedokazane teorije, a da su teorije dokazane,
odnosno utvrđene hipoteze." — K.
Poper, Traganje bez kraja,
Beograd, 1991, p. 102.
[51]Poperova
je "metodologija druga vrsta revolucionarnog konvencionalizma: glavna
je razlika što ona dozvoljava da činjenični, prostorno-vremenski singularni
'bazični iskazi', a ne prostorno-univerzalne teorije, budu prihvaćeni po konvenciji".
— I. Lakatos, Philosophical Papers,
vol I: The Methodology of Scientific
Research Programmes, Cambridge, 1978, p. 108.
[53]Poper
sasvim umesno pravi razliku između mogućnosti opovrgavanja i mogućnosti empirijskog
opovrgavanja. Poperovo opovrgavanje nikako ne smemo smatrati, kako to čini
Ejer, kriterijumom značenja, već isključivo kriterijumom razdvajanja nauke od
metafizike. O tome videti: K. Popper, "Reply to my Critics" in: P.
A. Schilpp, The Philosophy of K.
Popper, Illinois,
1974, pp. 964-967.
[i] §1 из Стокић Зоран., Њутн-Дијемова
епистемологија, Задужбина Андрејевић, књ. 64, Београд, 1998. ISBN
86-7244-074-9 (ISSN 0354-7671)
Нема коментара:
Постави коментар