„Kako
je Piksija promenio novac, a Vučić zagadio sport“ – u priči sudije Zorana
Ivoševića
FUDBAL Autor: Danas 01. maj 202518:04 6
komentara
N1
Ugledni sudija Vrhovnog suda i profesor u
penziji Zoran Ivošević iskreni je ljubitelj sporta. Ivošević (88) je imao
profesionalnu karijeru za ponos, a deo radnog veka je proveo u rukovodstvu FK
Crvena zvezda i tadašnjem Fudbalskom savezu Jugoslavije pomažući u rešavanju
pravnih problema.
Ivošević penzionersko vreme krati i pišući
“Lične stavove” za Danas, u kojima bez zadrške obrađuje važne društveno-političke
teme. U poseti redakciji Danasa, podsetio se zanimljivih trenutaka iz karijere
sa akcentom na sportsku tematiku.
Stariji od Crvene zvezde
„Od rođenja navijam za Crvenu zvezdu. Zapravo,
ne od rođenja, ja sam stariji od nje (smeh). Rođen sam u Nišu 1936. godine.
Otac mi je bio oficir iz Šumadije, selo Saranovo, gde je nedavno pao plafon u
školi. Kada je završio vojnu akademiju upoznao je moju majku Nišlijku.
Bili su u Makedoniji u Mavrovu, čuvenom
sportskom centru gde je tada bila samo vojska i nekoliko kuća seljaka. pa je
majka došla u rodni Niš da se porodi. Bio sam srednje dete, pored starije
sestre i mlađeg brata. Osećam se Prokupčaninom, jer sam u Prokuplju proveo
detinjstvo, gde je otac dobio prekomandu“, navodi.
Pravo zamena za arhitekturu
„Slučajno sam upisao prava. Želeo sam prvo na
arhitekturu, lepo sam crtao, ali nismo imali para da plaćam stan u Beogradu.
Čekao sam da dobijem studentski rad, ali se to dogodilo tek u novembru. Krenuo
sam na Arhitektonski fakultet, a na kolokvijumu iz nacrtne geometrije nisam
prošao.
Profesor mi je rekao da je tu blizu “žuta
kuća”, iako nisam imao pojma o čemu se radi. Ispisao sam se, otišao do
Beogradskog univerziteta i pošto je upis bio gotov na većini fakulteta, vraćao
sam se istim putem, jer drugi nisam znao. Primetio sam tu žućkastu kuću o kojoj
je govorio profesor. Bio je to Pravni fakultet. Tako mi je Bog pomogao, jer su
mi prava izvanredno išla“.
Profesionalno opredeljenje – “slušam ili sudim”
„Bio sam dobar student, prosečna ocena blizu
devet. Kada sam diplomirao konkurisao sam na pet mesta i primljen na svih pet,
ali ne odjednom. Prihvatio sam ponudu da budem pravnik u jednom građevinskom
preduzeću ispod Narodnog pozorišta. Na kraju probnog rada od mesec dana sam
saznao da sam primljen u Okružni sud.
Raspoređen sam s vremenom da budem istražni
sudija. Čim sam položio pravosudni ispit primljen sam u Zemunu u Četvrti
opštinski sud, dobio sam parnice.
Imao sam veliku sreću i odmah drugog dana
slučaj koji me je opredelio da li ću da slušam ili ću da sudim. Žena nekog
čuvenog partizana iz istočne Srbije, popularnog kao da je Tito, bila je
direktorka Škole za ekonomiku domaćinstva. Jedan profesor u toj školi je dobio
otkaz zbog kritike škole i rada direktorke, a u obrazloženju je pisalo da je
“gluv i da ne može da komunicira sa ljudima”.
Kada sam ga saslušavao glasno sam mu postavljao
pitanja, a on me pitao zašto vičem. I tada je funkcionisala veza, ali ne tako
izraženo kao danas, pa nisam hteo da prihvatim nalaz pet veštaka, profesora
Medicinskog fakulteta. Napisao sam pet puta zašto nisu u pravu i peti put su
potvrdili moju odluku. Shvatio sam da tako moram da sudim i radim. Taj predmet
je ostao zapamćen i odredio mi je karijeru.
Zatim sam dobio posao u Okružnom sudu, gde su
me zapazaili, pa sam dobio posao u Vrhovnom sudu. Ubrzo sam dobio ponudu da
budem nešto kao sadašnji državni sekretar za pravosuđe, ali sam odbio jer sam
želeo da budem sudija. Posle mesec dana sam opet dobio istu ponudu sa obećanjem
da ću ostati i sudija. Tako sam radio u republičkom Sudu udruženog rada kao
povremeni sudija, a na četvrtom spratu u istoj zgradi sam bio državni sekretar
i vodio pravosuđe, upravu i unutrašnje poslove u celoj Srbiji“.
„Bio sam bezobrazan, terao u tri lepe“
„Nisam dozvoljavao da sudim “naopako” kada su
to od mene tražili. Sudio sam o istim stvarima na isti način, što je pravilo
koje potiče još od Aristotela. Današnje vreme je gore od vremena kada sam bio
mlad, a ja sam bio uporan u svom načinu rada. Suprugu Aleksandra Rankovića sam
vratio na Ekonomski fakultet kao sudija Okružnog suda i niko me nije pitao
zašto sam to uradio.
Prema ljudima koji su tražili povlastice sam
bio čak i bezobrazan. Bilo je utiacaja rodbine i prijatelja onih kojima se
sudi, ali mnogo manje političkih uticaja. Kolegu koji je bio najstariji u
Vrhovnom sudu i tražio da potvrdim jedan predmet sam “oterao u tri lepe”.
Najurio sam ga iz kancelarije i više nikad nije došao da tako nešto traži. Ispričao
je drugima kako se proveo i ljudi su počeli da mi veruju. Znali su da kod mene
ne prolazi protekcija“.
„Hteli su da me ubiju u vreme Miloševića“
„Ispričaću vam značajan detalj iz moje
karijere. Bio sam predsednik u Društvu sudija koje je bilo u ratu sa Slobodanom
Miloševićem. Bio sam na spisku za odstrel, hteli su da me ubiju jer sam bio
aktivan i govorio na skupovima. Napisao sam tada jedan vrlo oštar članak pod
naslovom “Ne pristajem”, koji je izašao u “Našoj borbi”, kao sudija Vrhovnog
suda o krađi na beogradskim izborima. Posle sam napisao 12 izdanja knjiga sa
novinskim tekstovima“.
Neslaganje sa Slavkom Ćuruvijom
„Pošto smo bili u ratu sa Miloševićem najuril
su nas trojicu iz Društva sudija 1999. godine. Gostovao sam često na TV Studiju
B i u jednoj emisiji je došlo do sukoba mišljenja sa novinarom Slavkom
Ćuruvijem, koji je ubijen posle 15 dana od našeg zajedničkog gostovanja.
Ćuruvija mi je zamerio što mi ne izlazimo na
ulicu da se založimo za njegov problem jer je morao da objavljuje novinu u
Crnoj Gori. Ja sam mu rekao da smo mu dali podršku više puta, ali da ni njega
nisam video kada smo mi sudije protestovali. Poslednjih pet minuta emisije
nisam davao odgovore na pitanja jer sam bio ljut i nisam mogao da podnesem
nešto što mi se nije dopadalo. Ćuruvija je ubrzo ubijen i bilo mi je užasno
žao. Plakao sam zbog toga, ali mi se u toj emisiji jednostavno nije dopao način
komunikacije“.
Nesporazumi sa Zoranom Đinđićem
„Kada su se dogodile demokratske promene krajem
2000. godine uspeo sam da ostvarim neku penziju, imao sam tri meseca staža do
pune penzije. Vraćen sam ipak na posao. Leposava Karamarković me je zamolila da
joj pomognem i budem zamenik predsednika Vrhovnog suda.
Imao sam u tom periodu dve velike neprijatnosti
sa Zoranom Đinđićem. Davali smo mu podršku, ali nismo trpeli uticaj. Tadašnji
ministar pravde Vladan Batić je bio poluga, koji je želeo da uslovljava kako
ćemo da sudimo, ali smo uspeli da se izborimo sa njim.
Jednog dana je Đinđić pozvao Lepu na sastanak,
ali pošto nije bila tu, ja sam otišao na razgovor u Vladu o predlogu Zakona o
borbi protiv organizovanog kriminala. To je Đinđića kasnije i ubilo –
organizovani kriminal.
Dan pre sastanka izašao je tekst u novinama sa
Đinđićevom izjavom kako u Vrhovnom sudu postoji lobi za prodaju presuda. A ko
bi mogao da bude lobista nego Lepa i ja u Vrhovnom sudu. Međutim, vodili smo
najljubazniji razgovor, nismo jedan drugog pitali o tim izjavama u medijima.
Zoran je vrlo brzo ubijen, plakao sam posle tog
atentata. Šta nije valjalo kod njega? Jednom nas je zvao i tražio da zakažemo
sastanak svih okružnih sudija u Srbiji sa njim. Rekao sam mu da postoji jasna
podela vlasti i da on ne može da zakazuje sastanak sa sudijama Okružnih sudova.
Rekao sam mu da napravimo zajednički sastanak sa članovima Vlade i da se mi
sudije organizujemo, pa da vidimo gde je i ima li nesporazuma.
Kada sam razgovarao sa njim dao mi je spisak od
120 predmeta i rok do kada moraju da se završe. Doduše, nije pisalo kako. Rekao
sam mu da ne može da daje naloge sudu, da to ne može niko da uradi. Trista
stvari utiče na dužinu procesa i on je prihvatio moje objašnjenje.
Međutim, na tom zajedničkom sastanku članova
Vlade i predstavnika okružnih sudova sedeli su Đinđić, Leposava Karamarković,
Batić, pa ja. Izvadio je opet taj spisak predmeta i čitao ga pred svima, a onda
mu je Lepa vrlo oštro odgovorila. Posle je pričao i Batić, pa sam ja njega
“razvalio”. Ogromna većina na sastanku je glasala protiv ovog predloga i
usledila je pauza od pola sata. Ispred sale su čekali novinari, svi su
prilazili Đinđiću da da izjavu. Međutim, nije im spominjao spisak, rekao je da
je bilo sve “ok”, a nije… Posle tog sastanka niko, na primer, nije došao na
godišnji skup sudija u Vrnjačku Banju i samo su čekali priliku da nas najure“.
Odlazak iz Vrhovnog suda
N1
„Kako su nas na kraju najurili? Tada su nas
smenili u Vrhovnom sudu. Zvali su Lepu Karamarković da me najuri, a da će nju
pustiti da ostane. Ona to nije želela, oboje smo izbačeni, ali ne samo nas
dvoje, već su najureni svi iz Društva sudija.
U rešenjima je pisalo da smo ispunili uslove za
penziju, a bilo je potpuno jasno zašto smo postali nepoželjni i najureni.
Kolege koje su već napustile državni fakultet pozvali su me da budem redovan
profesor na Pravnom fakultetu “Union” i tamo sam predavao radno pravo, upravno
pravo i pravosudnu etiku“.
Dolazak u Crvenu zvezdu
„Kako sam počeo u Crvenoj zvezdi? Nekadašnji
predsednik Opštinskog suda u Zemunu je vrlo dobro znao ko sam ja i kakav mi je
karakter. Pitao me je za koga navijam i kada sam mu rekao da sam i ja zvezdaš,
ponudio mi je da dođem u klub u Pravnu komisiju. Već sam pisao tada neke
tekstove o sportu, o čuvenom slučaju “Zjajo” i ispostavilo se da sam bio u
pravu.
Počeo sam da radim u Pravnoj komisiji Zvezde i
posle godinu dana su me izabrali za predsednika ove komisije jer je prethodniku
istekao mandat. Klub su vodili Vladimir Cvetković i Dragan Džajić, ali jedan
drugi Džajić, ne ovaj iz sadašnjeg perioda.
Pisao sam i Statute kluba, bavio se pravnim
temama. Bio sam vrlo blizak sa mnogim ljudima u klubu, na primer, sa trofejnim
trenerom Vladicom Popovićem koji je vodio tim kada smo postali šampioni sveta
1991. godine“.
Privatizacija kao bolna tačka
„Privatizacija sportskih klubova je s vremenom
postala problem u državi u periodu kada je predsednik Zvezde bio Vladan Lukić.
Nema velikog kluba u Evropi koji nije privatan. Klubovi su ranije bili
udruženja građana.
Bio sam član Radne grupe za pisanje Zakona o
privatizaciji u sportu na predlog Zvezde, a i u klubu sam izučavao to pitanje
2010. godine.
Prvi tekst o privatizaciji koji sam napisao je
sadržao suštinu: “Predmet privatizacije može biti samo deo imovine kluba koji
nije privatizovan, a njega čini zemljište u društvenoj, odnosno državnoj
svojini, na kome su sagrađeni sportski objekti. Na tom zemljištu po važećim
propisima klub ima samo pravo korišćenja koje takođe ulazi u sastav njegove
imovine. Privatizacija ovog dela imovine kluba ogledala bi se u konverziji
prava korišćenja u pravo svojine.” Ta reč konverzija je ključna“.
Kako je nastao Beograd na vodi
„Konverzija po zakonu nije moguća, ali sadašnja
vlast je kršila zakon u nekim slučajevima. Zahvaljujući konverziji sagrađen je
Beograd na vodi, urađena je konverzija u korist Arapa. To se desilo mnogo posle
ove priče u Crvenoj zvezdi. Pošto konverzija nije mogla da se sprovede u
sportskim klubovima, ostalo je staro stanje.
Konverzija u praksi znači da onaj ko je vlasnik
zgrade postane i vlasnik zemljišta. Kako? Na osnovu latinskog principa, ko je
vlasnik zemljišta, on je vlasnik i zgrade. Ako tako može, neka bude i ko je
vlasnik zgrade, on je vlasnik i zemljišta i da to bude besplatno. To je ta
konverzija“.
Razočaranje u Gorana Vesića
„U Crvenoj zvezdi je u vreme mandata
predsednika Vladana Lukića bio i Goran Vesić. Ono što je Vesić bio kasnije u
Beogradu kao zamenik gradonačelnika, to je otprilike bio i u Zvezdi, ali ja ga
nisam u početku poznavao kao takvog. Bio je demokrata, saradnik Zorana Đinđića.
Bili smo bliski, zajedno smo ratovali protiv Miloševića. Mi za pravosuđe, oni
za demokratiju. I ja sam ga poštovao.
Ali, taj čovek je bio vrlo neobičan. Uvek je
pre sednica Upravnog odbora zvao nekoliko nas na razgovor. Rekao samu mu “dobro
Vesiću, zašto ti ne pristaneš da budeš član UO?” On je posle drugog predloga
prihvatio, ali je bio kratko u Upravnom odboru, oko godinu dana.
Moj utisak je da je Vesić bio sprega između
kluba i navijača koji su imali sve veći broj ljudi u Skupštini i na neki način
želeli da oni “privatizuju” i utiču na vođenje kluba. Čini mi se da je on
sarađivao sa navijačima, pa je, rekao bih, i podneo ostavku po njihovom
nalogu“.
Uticaj navijača u Skupštini Zvezde
„Deo nas iz uprave nije želeo da se poveća broj
navijača u Skupštini kluba. To je bio na neki način početak mog kraja u Zvezdi,
tamo 2012. godine. Nisam govorio ono šta su želeli da čuju navijači, već ono
što sam smatrao da je dobro za klub.
Da se razumemo, prema meni su svi bili vrlo
korektni. Posle promene Statuta kluba pred neposredne izbore, ponudili su mi da
budem predsednik Izborne komisije, što je značilo da ne mogu da budem i član
Upravnog odbora. Rado sam prihvatio.
Tokom tri dana izbora bilo je neregularnosti
koje sam, naravno, prijavio. Primetio sam ispred stadiona mlade ljude koji su
držali papire sa spiskom kandidata za koje treba da se glasa na izborima za
Skupštinu. To su delili navijači, a ne Zvezda kao klub.
Uzeo sam jedan papir od tih momaka i otišao
odmah kod Vesića koji mi je već bio sumnjiv. Rekao sam mu da zakaže
konferenciju za medije i da on treba da sedi pored mene. Prvo je odbio, ali sam
mu rekao da ću obavestiti javnost o tome da nije želeo da sedne pored mene kao
predsednika Izborne komisije dok saopštavam podatke o nepravilnosti u izbornom
procesu.
Objasnio sam da klub nije isto što i navijači,
da oni imaju svoje udruženje i da nisu oni Zvezda. Međutim, bila je grupa
navijača koji su postali profesionalnci, a ne obični navijači. Preko mog bivšeg
studenta koji je bio među njima sam zatim dobio i poruku upozorenja“.
Odlazak sa „Marakane“
„Kada je u Zvezdu došao Zvezdan Terzić, ja sam
se povukao. Promenjen je odnos prema meni, nisam pozivan ni na sednice
Skupštine. Zbog problema sa hodom prestao sam vremenom da idem i na utakmice.
Ostao sam u kontaktu sa pojedinim bivšim fudbalerima, pomagao pravno kada im je
bilo neophodno.
Do ove godine Zvezda mi je slala čestitke za
Novu godinu, sada je i čestitka izostala. Verovatno zbog toga što u svojim
tekstovima žestoko kritikujem predsednika Aleksandra Vučića koji je
privatizovao klub.
Vučić drži sve poluge vlasti u zemlji, pa može
i u Zvezdi. On vodi sve, on je glavni urednik tabloida, odlučuje ko će biti u
Savetu REM… Ja sam ga nazvao u svom tekstu Aleksandar Nenadležni i Aleksandar
Samovoljni“.
Zamenik predsednika FS Jugoslavije
„Kada sam sklonjen iz Vrhovnog suda zvali su me
da dođem u Fudbalski savez Jugoslavije i budem predsednik. Objasnio sam da se
nikad nisam bavio fudbalom i da ja ne mogu da obavljam tu funkciju. Pristao sam
da budem zamenik tadašnjem predsedniku Draganu Stojkoviću Piksiju.
Pošto sam vraćen u Sud, nisam više mogao da
budem potpredsednik FSJ, pa sam postao predsednik Pravne komisije. Kada je
ubijen generalni sekretar Saveza Bata Bulatović napustio sam FS Jugoslavije.
Tog čoveka sam cenio i niko ni danas ne zna zašto se taj zločin dogodio“.
„Basnoslovan novac promenio Piksija“
„Piksija znam još iz igračkih dana, sećam se
kada sam bio na čuvenoj utakmici finala Kupa evropskih šampiona u Bariju, kada
je on igrao za Olimpik Marsej. Kratko smo sarađivali u Fudbalskom savezu
Jugoslavije i imali prijatan odnos.
Međutim, kada je počeo da vodi našu
reprezentaciju kao selektor promenio je stav i to mi se uopšte nije dopalo.
Dobio je basnoslovan novac i ima udvorički stav prema Vučiću. J***š pare. Kada
su ga novinari pitali za studentske proteste on je na konferenciji kao nešto
zapisivao. Šta će mu to u životu?“
„Vučić je zagadio sport i fudbal“
„Među navijačima i huliganima koji su išli na
utakmice u staroj Jugoslaviji je bio i sadašnji predsednik Srbije Aleksandar
Vučić. Rat je praktično počeo u Zagrebu na Maksimiru 1990. godine. Vučić je bio
tamo, tukao se i bacao kamenje. On se divio navijačima, više puta je
izjavljivao kada je došao na vlast “jaoj, ja ne mogu njima ništa da uradim”.
Dok se ne reši status klubova i ne dođe do privatizacije, neće biti ni
zdravijeg poslovanja naših sportskih klubova.
Situacija u srpskom fudbalu danas je vrlo loša.
Ljudi koji imaju stav nisu potrebni Fudbalskom savezu Srbije, Vučić je zagadio
sport i fudbal. Najbolji ne žele da uđu u tu priču, vidite da je Nemanja Vidić
odustao od trke za predsednika FSS pre dve godine. Vidić je divan čovek, znam
ga iz Zvezde, on je svoj i takav im ne treba.
Retki su ljudi koji imaju hrabrosti, dopada mi
se predsednik Sindikata fudbalera Mirko Poledica koji je automatski i član
Sklupštine FSS. Svaka mu čast, jako je malo takvih ljudi kao što je on“.
„Džajić skupo platio aboliciju“
„Kada je Dragan Džajić aboliran odmah sam rekao
da mi se to uopšte ne dopada. Pomilovao ga je tadašnji predsednik Srbije
Tomislav Nikolić iako nije osuđen. Dragan je pristao na aboliciju, a možda ne
bi bio osuđen. Da je bio oslobođen ostao bi apsolutno nevin.
Dao sam kasnije neke izjave na tu temu, ali
kada smo se sretali nismo više bili tako bliski kao nekada.
Ako je Džajić bio siguran da nije počinio
krivično delo trebalo je da sačeka da ga sud oslobodi. Onda ne bi ni bilo
pomilovanja.
S vremenom je pristao da postane pion u FSS,
više ne govori kako je ranije pričao. Mnogi tumače to kao vraćanje usluge
Vučiću. Šta će mu to? Bio je izuzetan fudbaler, dolazio je svaki dan kao klinac
na treninge sa Uba, imao fantastičnu karijeru, igrao za tim sveta, doveo Zvezdu
i kao rukovodilac do titule klupskog prvaka sveta. Mada, moje mišljenje je da
je Vladimir Cvetković bio najzaslužniji za Bari i Tokio, Cvele je vukao klupske
konce…“
Pomoć Partizanu
„Dok sam radio u Crvenoj zvezdi pomagao sam
pravnim savetima i Partizanu, odnosno Žarku Zečeviću. Dolazio je u Zvezdu ili
sam ja tamo odlazio kada im je bila potrebna pomoć. Naravno, u Zvezdi su znali
sve, ništa nisam krio, pa sam korektno ponekad sarađivao i sa Zečevićem.
Ljudi moraju da shvate, Zvezda i Partizan ne
mogu jedno bez drugog, to su razumeli mnogi veliki fudbaleri oba kluba kroz
istoriju. Danas se sve iskvarilo, nekim tipovima je važno da oni imaju neku
korist, a ne klubovi. Dok se klubovi ne privatizuju, sve će biti foliranje. Ako
smo za Evropu i učešće u Ligi šampiona, ne treba da se dvoumimo da li treba da
sledimo primere najjačih klubova Starog kontinenta“, zaključuje sudija
Ivošević.
***
Komentar
***
Sudija iz "Žute kuće" (komunističke
medrese – Pravni fakultet u Beogradu). Tipičan član naše elite od 1945-2025
zbog kojih Srbija tone u despotskom blatu.
U Ivoševiću vidim reinkarnaciju (simboličku) sudije Jeftaja!
Jeftajeva ličnost je prvenstveno poznata po brzopletom obećanju koje je dao Bogu u zamenu za pomoć da dobije bitku protiv kralja Amona (obećanje da će žrtvovati prvu osobu koji vidi posle dobijene bitke – prvu je video svoju ćerku). Jeftaj – biblijska figura iz Starog zaveta (Knjiga o sudijama 11-12), jedan od sudija u ranom periodu Izraela (u vreme kada izraelska plemena još nisu imala kralja, ali su već bila nastanjena u Hananu). Pod njegovim vođstvom, Bog je oslobodio Izraelce od osamnaestogodišnje vladavine Amona. To što je Jeftaj prineo ljudsku žrtvu Bogu je u suprotnosti sa Mojsijevim zakonom, i stoga teolozi imaju različita tumačenja o tome.
Jovan Zlatousti veruje da je Bog dozvolio Jeftaju da ubije svoju ćerku da bi pokazao posledice nepromišljenih obećanja i tako sprečio buduća.
Pripadam onima koji
veruju da je ovaj incident primer moralnog propadanja u kojem je Izrael bio u
to vreme. To je slučaj i sa sudijom Ivoševićem, nije razumeo da bez
DISKONTINUITETA (bez 6 oktobra i lustracije – sledi naše dalje moralno
propadanje i cementiranje predpolitičkog despotskog sistema vladnja) nije
moguće preći iz predpolitičkog društva u političko (parlamentarnu demokratiju);
Đinđić u svojim rukama nije imalo stvarnu vlast (samo virtuelnu).
https://www.youtube.com/watch?v=LhCkYYkeFKw
Henri-Joseph Rigel – Jephté
*
https://www.youtube.com/watch?v=2umylkyOJio
Michel Pignolet de Monteclair (1667-1737) - "Jephté", tragédie biblique (1737 Version)
*
https://www.youtube.com/watch?v=V9aRjX6BkJw
G. F. Händel – Oratorium »Jephtha« HWV 70 | Gaechinger Cantorey | Hans-Christoph Rademann
Zoran Stokić
2.05.2025.
