paradigme – obrasci ponašanja
U Srbiji se, evo, i u 21. veku
polazi od toga da neko tvrđenje jeste istinito ukoliko dovoljno puno ljudi
dovoljno jako veruje u njega... – Potpuni saznajno-teorijski ćorsokak, koji nam
ne dozvoljava da iskoračimo iz naše "proklete avlije".
U periodu od 1934-1962 pojavile
su se nove neklasične epistemologije (Poper-Kun) koje su bacile potpuno novo
svetlo na nauku i njenu racionalnost, rast naučnog znanja, na to kako
procenjujemo vrednost naučnih
teorija, na kriterijume razgraničenja između nauke i ne-nauke i tsl. Pokazuje
se da ne postoji nikakva specifična strogo logička procedura koja bi
presuđivala po pitanju prihvatanja ili odbacivanja teorija: nova teorija se
prihvata a stara biva odbačena na način koji se ne može sasvim racionalno
objasniti, a da logički faktori pritom ne igraju odlučujuću ulogu! Dakle, čak
ni u nauci, delatnosti u kojoj je čovekova racionalnost dosegla najdalje, smena
"naučnih pardigmi" ne odvija se potpuno racionalno.
Pokazuje se da je potpuno pogrešno verovati da
objektivnost nauke zavisi od objektivnosti naučnika, da je naučnik objektivniji
od filozofa, umetnika, sveštenika ili političara. Naučnik je isto toliko
pristrasan kao i svi drugi ljudi. Razlog zbog kojeg su naučne teorije i njeni
plodovi ipak objektivni leži u proceduri, u naučnoj kritičkoj tradiciji, koja
omogućuje kritiku vladajućih naučnih dogmi. Znači, objektivnost nauke nije
stvar naučnika kao pojedinaca, već je društveni fenomen, koji zavisi od čitavog
niza političkih i društvenih odnosa u čijim se okvirima ta kritika odvija.
Jedan od središnjih pojmova za objašnjenje naučnog napretka sada je postao i
"geštalt-preokret". Svaki radikalan napredak u naukama čine ti "trenutni
preokreti", pri kojima naučnici određeni korpus opaženih podataka počinju
tumačiti u bitno drukčijem teorijskom i vanteorijskom kontekstu. Takvi izuzetni
trenuci u nauci, u kojima dotad korišćeni rečnik poprima različite denotacije i
konotacije, smisao i vrednost, nazivaju se naučnim revolucijama. Naučne
revolucije su nekumulativne razvojne epizode, u kojima se stara paradigma u
potpunosti zamenjuje jednom novom paradigmom, nespojivom sa tom starom. Ta
promena je nalik na dvostrukost geštalt-percepcije. Mi možemo videti Ešerovu
kocku i kao udubljenu i kao ispupčenu, mi možemo videti Vitgenštajnovu
patku-zeca i kao patku i kao zeca, ali ne možemo videti oba lika istovremeno.
Kao što se naša percepcija u nekom trenutku odlučuje za jedno ili drugo, tako
se i naš kognitivni pogled na svet mora odlučiti u izboru različitih paradigmi.
Mi možemo razumeti paradigmu Aristotelove fizike samo ako napustimo uverenja
vladajuće njutnovske ili Ajnštajnove paradigme. Pri promeni paradigme, kaže nam
fizičar Kun, "sve je izmenjeno: i stanovište, i način gledanja, i jezik"!
Ako tako stoje stvari u nauci, a stoje, zamislite koliko je kritičkih
procedura i znanja potrebno u politici da bi nas ona vodila ka civilizovanoj
budućnosti! Kada su to naši političari u našoj novijoj istoriji bili u stanju
da se nose sa svim tim stalnim promenama političkih stanovišta, sa novim principima
u svetu, sa izmenjenim načinom gledanja na stvari, sa promenama jezika? – Tu
moramo tražiti korene svih naših poraza!
Objektivna,
naučna vrednost teorije, kao i jedne politike, ne zavisi od ljudskog uma koji
je stvara ili koji je razumeva. Njena naučna ili politička vrednost zavisi
samo od toga kakvu objektivnu podršku te (naučne ili političke) pretpostavke
nalaze u empirijskim činjenicama. Za naša verovanja (pa makar postojao i
stoprocentni konsenzus), za naklonosti, za psihološka bojenja – tu mesta nema!
Platon je, za razliku od Sokrata, verovao u "elitu", koja je
posednik "apsolutnih istina". U 10. knjizi svojih "Zakona"
on čak uvodi ustanove koje su kasnije postale uzor inkviziciji i koncentracionim
logorima. Godine 1616. katolička crkva je anatemisala Kopernikovu
teoriju zato što je ona bila proglašena pseudonaučnom, a Centralni komitet
sovjetske Komunističke partije je 1949. mendelijansku genetiku proglasio
pseudonaučnom, a njene zagovornike, poput akademika Vavilova, ubijao u
koncentracionim logorima. A tek Hitlerovi rasistički logori... Ta stara
platonovska etika bila je zasnovana na ideji ličnog i sigurnog znanja, tj. na
ideji autoriteta, dok je nova naučna etika zasnovana na ideji objektivnog i
nesigurnog znanja. Znanje odavno prevazilazi ono što jedan čovek može znati, te
zbog toga više nema autoriteta. Ma koliko da se trudimo, nemoguće je izbeći sve
greške. Zato moramo promeniti svoj stav prema vlastitim pogreškama. Odatle
treba da započne naša etička reforma. Jer, dok nas stara platonovska etika
navodi da greške zataškavamo (u cilju očuvanja autoriteta), dotle nam nauka
predočava da se napreduje učeći se na greškama. Zato moramo stalno tragati za
greškama. Mora nam biti jasno da su
nam radi objektivnosti potrebni drugi ljudi, koji su odrastali uz druge ideje i
u dugačijoj atmosferi, i samo svi zajedno, u proceduri kritičke racionalne i
empirijske rasprave, možemo se nadati da ćemo rešiti neki naš politički ili
društveni problem i približiti se nekim istinama.
U "Odbrani Sokratovoj" saznajemo šta je Sokrat rekao pred
atinskim sudom. Da je samokritičan lojalan građanin Atine, svestan svojih intelekualnih
ograničenja, da nije mudar osim utoliko što "zna koliko malo zna" i
da je kritičar onih koji misle da poseduju apsolutne istine. Naučno znanje, kao
i znanje koje se koristi u politici, nikada nije sigurno znanje. Ono je
podložno revizijama. Ono je uvek hipotetičko – "pretpostavljeno znanje",
kako je prvi rekao Sokrat. Pa iako je naše hipotetičko naučno ili političko znanje
konačno, a naše neznanje beskonačno, mi ipak možemo napredovati ako se
koristimo racionalno-empirijskim kritičkim pluralizmom, ako smo tolerantni i
intelektualno odgovorni. Ono što još nismo naučili od nauke, ali ni od Sokrata,
Erazma, Montenja, Voltera, Lesinga i Kanta, jeste to da nas ka rešenju problema
i opštem boljitku mogu voditi principi: pogrešivosti (da smo kao ljudi
pogrešivi), razumne rasprave i približavanja istini, te da uzurpacija istine i
izjednačavanje istine sa sigurnim znanjem najčešće vodi u logore i gulage.
Zoran Stokić
8. 12. 2012.
Нема коментара:
Постави коментар