Šta nismo naučili od Njutna i Engleza

Preživljavaju samo one kulture koje imaju dovoljno elastične modele ponašanja, koje se  kroz evoluciju primarnih paradigmi društva uspešno hvataju u koštac sa novim društvenim okolnostima. Pokažimo to na primeru Isaka Njutna odgovarajući na pitanje – koje je to sve društvene uloge on igrao u okviru institucija i institucionalnih poredaka Engleske, a koje su bile pod kontrolom razuma u cilju održanja društva, i – kako je ta vekovima stvarana mreža institucionalnih društvenih odnosa  funkcionisala u praksi, a ne samo na papiru.

Njutnova ili Darvinova teorija, na primer, pojavile su se kao deo liberalne kulturne matrice engleskog društva, koje je permanento bilo otvoreno prema novim saznanjima, novim pretpostavkama i novim rešenjima, dok, s druge strane, rigidne kulturne matrice Osmanskog carstva, carske Rusije ili drevne Kine nisu pogodovale pojavi takve dve naučne paradigme. Dok je engleska kritička misao čak i fenomene poput tradicije, pogleda na svet, pravila, institucija, navika... vekovima tretirala kao naučne hipoteze koje, da bi opstale, moraju biti delotvorne u održavanju društva, pa shodno tome moraju neprestano prolaziti kroz empirijske provere, za to vreme je dogmatska autoritarna svest u Osmanskom carstvu ili Kini tretirala primarne elemente kulture kao sakrosante, kao nešto vanvremeno, apsolutno i zauvek dato, nešto nepromenljivo.

Da bi se došlo do otkrića u bilo kojoj oblasti ljudske delatnosti, potreban je rad čitavih generacija, tokom vekova. Tu evoluciju internet nam danas trenutno daje kada je u pitanju, recimo, evolucija muzičkih ideja, a nažalost ne i naučnih. Ko, dakle, ima imalo smisla za muziku, uz pomoć interneta će se veoma brzo uveriti u netačnost uvreženog mišljenja da, maltene, niko i ništa ne prethodi velikom Mocartu, geniju sa apsolutnim muzičkim sluhom, maestru još od ranog detinjstva; da nije bilo niza prethodnika, često i nepoznatih i nepriznatih (Bahovi sinovi, posebno "londonski Bah", Johan Kristijan, zatim Vanhal, Ditersdorf, Dušek, Stamic, Gretri, Gosek, Sakini, Misliveček, Gluk, Salijeri, Hajdn..., pa i sam otac, Leopold) ne bi, potom, bilo ni njega.

U kulturnu matricu Engleza ugrađeno je da vertikalna i horizontalna prohodnost u društvu mora podlegati strogo empirijskom regulativnom principu: praktično postignutim rezultatima. Jer, činjenica je da ljudsko znanje nije moguće u potpunosti kvantifikovati, da niko nije imun na greške, da se znanje stiče postupno, nadograđuje se na ranija znanja, razvija se kroz dug proces učenja na počinjenim greškama, neuspeh nas navodi da proverimo naše ranije stavove, da u dijalogu sa drugima korigujemo naše hipoteze, da formulišemo nova rešenja...

Posle 400 godina borbe korak-po-korak za znanje i autonomiju struka, koja nije moguća bez slobodne rasprave i slobode misli – i koja se odvijala kroz gradnju institucija koje će biti plod razuma i kompromisa u cilju opšteg dobra i opstanka društva, a ne institucija koje bi bile vođene hirom autoriteta, psihologijom, podobnošću, ličnim interesima – na gradskom univerzitetu u Kembridžu, u Triniti koledž, 1661. godine se kao student pojavljuje preosetljivi i introvertni Isak Njutn. Držeći se empirijsko-racionalnih normi vođenja institucija, profesori Triniti koledža napravili su prvi racionalni izbor kada su odlučili da talentovanom Isaku – iako nije bio aristokratskog porekla, niti je tokom studija briljirao, niti je imao objavljenih radova – ipak daju šansu 1667. da ostane kao asistent na Triniti koledžu. Ubrzo zatim usledile su i druge takve odluke. Godine 1669. postavljen je za profesora Lukasovske katedre matematike iako nije bio svešteno lice, a pride se bavio i oživljavanjem Arijevih religijskih teza, kreirajući novih 12 simbola vere, i izvodio nebrojene alhemijske eksperimente. Profesor Barov (zbog koga je fondacija osnovala novu katedru, da bi baš on na njoj upoznao Engleze s novostima pariske kartezijanske geometrije) ne samo što je, zbog intelektualnog poštenja, predao katedru anonimnom asitentu, već se, kao lični prijatelj kralja Čarsa II, zalagao da institucija Krune donese novi zakon da "profesori matematike na Triniti koledžu ne moraju biti sveštena lica". I Kruna je donela traženi zakon.

Njutnova ulaznica u Kraljevsko društvo 1672. godine bio je vrhunski svojeručno izrađen teleskop velikog dometa. Iste godine on je Društvu predao svoj rad "Teorija svetlosti i boja", ali, kada mu je hipoteze osporio Huk, nervozni Isak je tražio način da odmah i izađe iz Kraljevskog društva. Ne želeći da ih zvezda u usponu napusti, institucija i njen mudri sekretar Oldenburg su napravili kompromis: Njutn će ostati u Kraljevskom društvu pod uslovom da se javno demonstriraju njegovi eksperimenti o teoriji boja. Javna demonstracija je izvedena 1676, tako da je iz tog kompromisa rođena nova paradigma ljudskog znanja – novi standardi – nova savremena nauka, sa obavezom naučnika da se bave eksperimentalnim proverama i opovrgavanjima. Naime, ukoliko niz eksperimenta podrži iznesenu hipotezu, onda se iz empirijskih podataka matematičkim i logičkim izvođenjem mogu formirati fizički zakoni kojima se posmatrani fenomen može objasniti, a tokovi fenomena predviđati.

Manje je poznato da se posle nervnog sloma, koji je usledio kao posledica 16-časovnog decenijskog rada na "naučnoj bibliji" – "Principima" iz 1687 – Njutn 1696. preselio iz Kembridža u London, gde ga je ministar finansija, grof Halifaks, koji nije hteo da dozvoli "da se ugasi lampa koja je davala toliko svetla", angažovao kao nadzornika Kraljevske kovnice novca. Zbog masovnog, organizovanog krivotvorenja novca bili su potkopani svi ekonomski poslovi u imperiji, pretio je i bankrot države. Parlament je doneo zakon da Kraljevska kovnica prekuje novac, tako da se Isak obreo u opasnom vrtlogu ekonomsko-političke birokratske mašinerije. I – desila se prava alhemijska transmutacija introvertnog profesora u heroja, koji je, poput nekakvog Supermena 17. veka, spasao imperiju. Državne institucije mu daju, jedno za drugim, razna ovlašćenja, tako da je u nekoliko narednih godina nastupao kao ekspert za pravo, ekonomiju, tehnologiju, inženjerstvo, organizaciju posla – kao da je na licu menjao masku za maskom. Isak Njutn se može zamisliti i kao Šerlok Holms ili Eliot Nes svoga vremena, čovek koga ni stalne pretnje smrću nisu mogle sprečiti da trideset četvoro ljudi pošalje na vešala. Kakvu je moć nad životima ljudi i nad kapitalom imao – pokazuje Knjiga svedočenja (1697-1704), koja se čuva u biblioteci Kraljevske kovnice novca.

Kada su institucije vođene opštim dobrom i racionalnim odlukama, onda situacija u njima može da izgleda i ovako: kraljev astronom Flemstid, kraljev istoričar Lajbnic i (od 1703. godine) predsednik Kraljevskog društva Njutn međusobno se nisu podnosili – što je za njihov odnos i preslaba reč – ali institucija Krune ih je naterala da, u interesu opšteg dobra, moraju itekako da sarađuju i razmenjuju potrebne informacije, da, ukratko, svoju sujetu podrede višim interesima.

Zoran Stokić

Beograd 15. 10. 2017.

22 novembar 2017 - Tekst nisu hteli da objave: "Peščanik", "Politika", "Danas", "Novi magazin".

Tu u listu "Danas" gde sam očekivao da se pojavi ovaj tekst čitaoci mogu pročitati tekst Milice Špadjer "Logika 24 marta" (gde autorka spočitava nobelovnki Herti Miler) gde kaže: "Znamo mi dobro gde živimo i šta nam rade." Klasična teorija ZAVERE i to gde baš  u Danas. I taj jednini preostali građanski list  je "iznutra" igrižen i očito prolazi put koji je prešla stranka "Građanski savez" (koja je odavno nestala sa naše političke scene).

Ps. Oni koji šire teorije Zavere su u praksi zaverenici i sprečavaju razvoj kritičkog mišljenja. Najveća laž u medijima u Srbiji (1990-2017): ako nešto znaš da radiš ti si "izdajnik" a ovi što ne znaju ništa da rade osim što brane Slobinu sumanutu samoubilačku ratnu politiku su "patriote".