Kazanova nije bio samo veliki ljubavnik – bio je mislilac, pisac i filozof

 

LIFESTYLE Autor: DW 02. apr 202509:28 4 komentara

Image Capital Pictures / Film Stills / Profimedia

 

Postao je poznat po svojim ljubavnim avanturama, ali on je bio i sveštenik, pisac, diplomata i špijun. Kazanova je rođen u Veneciji pre 300 godina, a njegovo ime i danas je poznato u čitavom svetu.

 

Đakomo Đirolamo Kazanova divi se svojoj visokoj, vitkoj figuri u ogledalu ukrašenom zlatom i popravlja nekoliko pramenova na perici. Sve mora da bude savršeno kada dođe dama njegovog srca. Kamin i fini nameštaj ogledaju se u sjaju brojnih sveća. Cveće na zidnim oblogama kao da pleše u treperavom svetlu. Ostrige, divljač i šampanjac su spremni, prenosi DW.

 

Lepotica koju Kazanova čeka oduševljena je scenom koju joj je pripremio. Nakon večere, zavodnik je vodi u spavaću sobu, gde se prepuštaju vođenju ljubavi između svile i damasta.

 

Otprilike tako bi trebalo zamisliti Kazanovine susrete s ljubavnicama – na osnovu memoara koje je ostavio iza sebe.

 

 „Pošto sam se osećao rođenim za suprotni pol, uvek sam ga voleo i dozvoljavao mu da voli mene koliko god sam mogao“, piše Kazanova u svojim memoarima „Priča mog života“. Poimence navodi 116 svojih ljubavnica, ali istoričari procenjuju da je ljubavne veze imao sa još nekoliko hiljada. Među njima je bilo uglednih dama i ćerki iz dobrih porodica, ali i prostitutki. Pa čak i dve časne sestre.

 

Nikada se nije ženio

Među njegovim brojnim osvajanjima bila je Mari-Luzi O’Marfi, ljubavnica francuskog kralja Luja XV. Ili ona Henrijeta, koju je preoteo mađarskom oficiru u Italiji, a koja je po njihovom odlasku u Ženevu dijamantom na prozorsko staklo sobe u gostionici urezuje reči „Zaboravićete i Henrijetu!“ Ženama je često obećavao brak, ali se nikada nije oženio. Iako su znale za njegov nesređen način života, one masovno padaju na njegov šarm.

 

Ali, Kazanovi bismo naneli nepravdu ako bismo ga doživljavali samo kao ženskaroša, kaže Italijan Karlo Parodi koji je 2018. u Veneciji otvorio muzej svog slavnog sunarodnika (koji, međutim, nije preživeo pandemiju korone, prim.ur). „Kazanova je“, naglašava Parodi, „bio veliki mislilac, pisac i filozof koji je u istoriju nepravedno ušao samo kao veliki ljubavnik“.

 

Detinjstvo i školovanje

Đakomo Đirolamo Kazanova rođen je pre 300 godina, 2. marta 1725, kao najstariji sin u porodici glumaca. Njegovi roditelji često idu na turneje, a ostavljaju ga na brigu baki Marizi. S 12 godina studirao je svetovno i crkveno pravo na Univerzitetu u Padovi, a sa 17 je doktorirao. Ipak, svoju karijeru sveštenika nije završio okončao onda kada je pijan pao sa oltara tokom propovedi, nego tek tri godine kasnije. Nije baš naročito uživao u toj profesiji. A u kesi za prikupljanje priloga u njegovoj crkvi manje je bilo novčića, a više strastvenih ljubavnih pisama.

 

Okušao se u raznim zanimanjima. On je sekretar, zastavnik i poručnik, violinista u orkestru, pesnik i pisac, alhemičar, tajni agent inkvizicije, finansijski špekulant, diplomata i bibliotekar – da spomenemo samo neke od njegovih brojnih aktivnosti.

 

Za Kazanovu je svet običnih ljudi iz kojeg i on dolazi – odvratan. Želi da pripada onima kojima se divi: patricijima. Iako ne misli mnogo o klasnom snobizmu plemstva, svakako mu se sviđa njihov udoban i luksuzan život. Kada Kazanova pomogne uvaženom senatoru Mateu Bragadinu prilikom moždanog udara, on postaje njegov pokrovitelj. „Ko god da si, dugujem ti život“, rekao je tada 21-godišnjem Kazanovi. Od tog trenutka dobija besplatan pansion i prenoćište, slugu, gondolu, deset zlatnih dukata mesečno za džeparac i obećanje o doživotnom staranju. „To je“, raduje se Kazanova, „cela priča o mojoj metamorfozi i srećnom vremenu u kojem sam se uzdigao od otrcanog violiniste, do plemenitog gospodina“.

 

Spektakularno bekstvo

Kazanova brzo postaje miljenik visokog društva. Ima širok spektar znanja, bilo da je reč o teologiji, alhemiji, medicini ili matematici – svojim znanjem Venecijanac može da doprinese razgovoru o bilo kojoj temi. Uz italijanski govori i francuski, grčki i latinski, a i zabavan je sagovornik. Zato mu nije teško da obrlati ljude. Ali ujedno stalno navlači i gnev više klase.

 

Tako je 26. jula 1755. zatvoren u zloglasne Olovne odaje, tamnicu u potkrovlju Duždeve palate s olovnim krovom u Veneciji. Optužen je za bogohuljenje i „uvrede protiv svete vere“, za posedovanje zabranjenih knjiga, bavljenje magijom i zavođenje mladih na ateizam. Verovatnije je, nagađa Kazanova, da je postao neprijatelj državnog inkvizitora Kondulmera zbog naklonosti jedne dame kojoj se sam Kondulmer udvarao.

 

Đakomo pati od groznice i drhtavice, buve mu sisaju krv, u tamnici je nepodnošljivo zagušljivo. „Jedina misao koja me je obuzela je ona o bekstvu“, napisao je kasnije. Niko nikada nije pobegao iz Olovnih odaja, ali Kazanovi to uspeva. Odlazi u Pariz, gde se priča o njegovom spektakularnom bekstvu već proširila i gde ga slave kao heroja.

 

Finansijski žongler

Kazanova je briljantan prevarant. Stalno dobija velike sume novca koje mu naročito žene poveravaju. Na primer, Madame d’Urfe, jedna od najbogatijih aristokratkinja u Francuskoj. Ona je opsednuta okultnim idejama i čezne za čudesnim pomlađivanjem. Kazanova uspeva da je impresionira svojim poznavanjem alhemije, a s obzirom na to da ne može da odvrati markizu od njenih lažnih uverenja, radije je, kako priznaje u svojim memoarima, izvlačio novac iz njenog džepa.

 

Ideja o osnivanju lutrije u Francuskoj 1757. takođe mu je donela novčanu dobit; mesto direktora izuzetno je unosno. Njegova kasa nastavlja da se puni dok obavlja teške finansijske transakcije na berzi u inostranstvu po tajnim naredbama francuskog ministra spoljnih poslova.

 

Ali, uprkos velikim prihodima, Kazanova je stalno bez novca, jer ga rasipno troši i zavisnik je od kockanja. Ipak, zahvaljujući svom apsolutno samouverenom držanju, od 1758. pa nadalje hrabro se predstavljao sa plemićkom titulom koju je sam sebi dodelio: „Chevalier de Seingalt“ – više puta je pronalazi plemiće koji su za njega garantovali u pohvalnim pismima preporuke. Bonvivanu, međutim, ne ide uvek glatko: šest puta u životu završavao je u zatvoru i iz isto toliko zemalja je deportovan.

 

Nemirni putnik

Tokom svog života, Kazanova je putovao od jednog do drugog kraljevskog dvora širom Evrope. Njegov talenat da se uvek kreće u najvišim krugovima pruža mu kontakte sa slavnima. U Rimu je upoznao Mocarta i Voltera i razgovarao sa papom Klementom XIII, koji ga je proglasio vitezom Zlatne ostruge. Fridrih Veliki mu nudi mesto učitelja u školi za pomeranske seoske štitonoše, što on, međutim, odbija. Ruska carica Katarina Velika prima ga dva puta.

 

Teško da je iko od Kazanovinih savremenika putovao toliko kao taj Venecijanac: istoričari su izračunali da je tokom života prevalio udaljenost jednaku obimu Zemljine kugle. S obzirom na tadašnja prevozna sredstva – na konju, u kočiji ili na brodu – to je bio izvanredan uspeh.

 

Kada se 1774, nakon 17 godina progonstva vratio u Veneciju, bio je fizički iscrpljen. Njegov rodni grad, nekada pozornica njegovih brojnih orgija, više ga ne privlači.

 

Nasleđe

Kazanova je imao 60 godina, bio je usamljen i ogorčen, kada je 1785. angažovan kao bibliotekar grofa Valdštajna u dvorcu Duks u Bohemiji. Pet godina kasnije počinje da piše svoje memoare. Provodi i do devet sati dnevno razmišljajući o rukopisu koji se na kraju popeo na 3.700 stranica. Četvrtog juna 1798. Kazanova je umro u 73 godini od posledica sifilisa ili bolesti bešike – to se danas pouzdano ne zna. Zatim pada u zaborav.

 

Njegovi memoari držani su u tajnosti sve do 20. veka – cenzori nisu tolerisali iskrene opise njegovih seksualnih avantura. Knjiga se tajno prodaje ispod tezge. Ali, kada konačno biva objavljena, učinila ga he besmrtnim. Ona nudi jedinstveni uvid u život i društvo tog vremena. Prevedena je na 20 jezika. To je ujedno i najskuplji rukom pisani manuskript na svetu: 2010. francuska država kupila ga je za sedam miliona eura.

 

Nije poznato gde je Kazanovin grob, ali njegov životni moto je ostao poznat: „Voleo sam žene do ludila, ali uvek sam više voleo svoju slobodu.“

***

Komentar

***

 //Neobjavljen komentar na N1 i B92//

Kazanova je bio navodadzija Bokeriniju, upoznao ga je sa rimskom operskom pevačicom Klementinom Peliči, sa kojom se on 1769., oženio, imali su sedmoro dece. Zahvaljujući tome muzika je dobila Lujđijeve "Arie Accademica" za sopran i orkestar i vrhunsku operu (zarzuelu) "Clementina".  Mocartov "Don Žuan" 1787., je varijacija Gacaniginog "Don Žuana", ali bez sprovođena antičke katarze, masonerija u izradu opere uključuje lično, glavom i bradom masona Kazanovu. Na inicijativu Kazanove u finalu Don Žuan odbija da se pokaje – masoni su to mesto odlično tempirali i od toga stvorili gest - kapital - prototip raskalašne, neodgovrne filozofije života, koja se dobro prodaje. Mocart je 14.12.1784. primljen kao šegrt u bečku masonsku ložu pod nazivom "Zur Vohltatigkeit"  na preporuku Emanuela Schikanedera; sa kojima je kasnije 1790., radio "kolektivnu" operu "Der Stein der Veisen, oder die Zauberinsel" singšpil u II čina; Johann B. Henneberg, Benedikt Schack, Franz Xaver Gerl, E. Schikaneder i Mocart (20 minuta u II činu). Sva 5-rica su kasnije bili uključeni u "Čarobnu frulu": Mocart kao kompozitor, Šikaneder kao libretista, impresario i izvođač (Papageno), Heneberg kao dirigent, a Šak i Gerl kao izvođači (respektivno Tamino i Sarastro). Sličnost između ove dve opere je upadljiva!

 

Der Stein der Weisen oder Die Zauberinsel

Hofkapelle München, Rüdiger Lotter

2 / 55

(Preteča"Čarobne frule" u bloku od 55 delova)

Zoran Stokić

2.04.2025.

 Fizičar Bubnjević o upotrebi zvučnog oružja: Nešto mračno se desilo, prošlo je kroz masu i napravilo „brazdu“

 

VESTI Autor: N1 Beograd 01. apr 202522:27 6 komentara

Izvor: N1 Beograd

 

"Uz posredne dokaze, lična svedočanstva ljudi i njihove doživljaje, sve su to različiti argumenti koji govore o tome da se nešto mračno desilo na tom veličanstvenom skupu 15. marta u Beogradu. I mi smo sada u jednoj neobjašnjivoj situaciji da deo vlasti otvoreno govori da se ništa nije dogodilo, a to je isto kao kada bi ste bili pokradeni i da onda taj koji je uhvaćen na delu ne kaže da nije ništa učinio, već vam objašnjava da nikada niste ni imali novac koji vam je ukraden. Fizika može da nam pomogne i da nam ukaže na to šta se desilo", rekao je za N1 fizičar Slobodan Bubnjević.

Fizičar Slobodan Bubnjević kaže da nije ekspert za oružje i da ne može reći koje je u pitanju, ali i da nije reč o tome šta će naučnici reći, jer svi građani na stotinama snimaka mogu da vide šta se desilo.

„Ako pogledate desetine, stotine snimaka, na njima se jasno vidi da se nešto desilo. Desila se brazda, u masi – masa se razdvojila. To znači da je nešto je prošlo kroz masu i ostavilo trag i to svi možemo da vidimo“, objasnio je u emisiji Newsnight fizičar Slobodan Bubnjević.

On kaže da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić naveo čak i da se dogodila neka vrsta dogovorenog performasa i da su se ljudi sami razdvojili.

„O tome što je predsednik rekao i bilo kakvoj vrsti performansa je besmisleno govoriti i tako nešto objašnjavati sa stanovišta fizike. Druga opcija koju smo čuli je da je bila zavladala panika. Ni o tome ne možemo govoriti. Kada nastane panika masa se ponaša drugačije, ljudi bi informaciju o opasnosti bi dobijali jedni od drugih, neposredno od onoga ko stoji pored njih. I kada se to događa, i kada niko ne zna šta se dešava (gde je opasnost) tada samo sledimo ponašanje mase. U takvim okolnostima masa se ne bi cepala. Nemoguće je, nije reč o unutrašnjem ponašanju mase. Nešto je moralo da prođe kroz masu, jer na snimcima se jasno vidi kako ljudi beže ka obodima ulice i nastaje brazda. To znači da je reakcija ljudi takva da smatraju i beže od opasnosti za koju misle da ide sredinom ulice“, objasnio je sagovornik N1.

Tu se, navodi, dolazi do zaključka da je na skupu delovala „spoljna prinudna sila“, koja je nevidljiva ali je fizika vidi i razume.

„Postoje takve dve pojave. Jedna su elektorimagnetni talasi, ali takvo elektromagnetno zračenje bilo bi mnogo razornije i za ljude a i efekte bi videli na elktronskim uređajima. Uz to, ljudi nemaju tu vrstu percepcije za elektromagnetne talase i reakcije ne bi bile tako prompnte. Druga opcija je neka vrsta mehaničkog talasa, i to može biti zvuk. Ali kroz vazduh mogu da se prostiru raznorazni talasi koje je neki uređaj izazvao, i na osnovu snimaka nauke i zdravog razuma to je ono što vidimo na snimcima“, navodi Bubnjević.

Objašnjava da postoji još jedna stvar koja pobija tezu „panike“.

„Zašto smo sigurni da nije reč o panici, zato što se brazda koja se stvorila ne prostire na 10 metara, 20 ili 50 metara. Zamislimo da se neki motorciklista zaleteo u masu, on bi mogao da podstakne i uplaši ljude i oni bi se razmakli. Ali ljudi koji bi stajali udaljeni 10 – 15 metara od mesta gde je biciklista oni ne bi znali šta ih je podstaklo da beže, ne bi se cepali i kreće to izotropno ponašanje. Na protestu 15. marta imamo brazdu koja se stotinama metara prostire niz ulicu i to može samo posledica spoljne, nevidljive, prinudne sile“, zaključio je fizičar Slobodan Bubnjević.

 

***

Komentar

***

 

Prva asocijacija na ovaj događaj mi je bila - Štazijev moto:

 „Schild und Schwert der Partei“

 ("Štit i mač partije") - Istočne Nemačke. Štazi je bio poznat kao jedna od najefikasnijih obaveštajnih organizacija na svetu. 

Zoran Stokić

2.04.2025.

 

Srbija 2.0.

 

Aleksej Kišjuhas

"Danas" 30.03.2025. 07:00

Foto: Radenko Topalović

 

"Kad postanemo svemoćni, nauka nam više neće biti potrebna. Neće biti razlike između lepog i ružnog. Neće biti radoznalosti, neće biti uživanja u životu. Sva druga zadovoljstva biće uništena. Ali uvek – to nemoj zaboraviti, Vinstone – uvek će biti opijenosti od moći, sve veće i sve suptilnije. Uvek, u svakom trenutku, postojaće uzbuđenje pobede, draž gaženja po neprijatelju koji je bespomoćan. Ako hoćeš sliku budućnosti, zamisli čizmu kako gazi ljudsko lice – zauvek", pisao je Džordž Orvel u "1984". Dodao je: "I zapamti da je to zauvek. Uvek će biti tog lica po kome treba gaziti. Jeretik, neprijatelj društva, uvek će postojati da bismo ga mogli ponovo pobeđivati i ponižavati. Sve što si ti prošao otkako si nam dopao u ruke – sve će se to nastaviti i to još gore. Špijuniranja, izdaje, hapšenja, mučenja, pogubljenja, nestajanja, neće nikad prestati. Taj svet će biti svet straha isto koliko i trijumfa. Što bude jača, Partija će biti bezobzirnija; što je slabiji otpor, to je jači despotizam". Pročitaj više:

https://www.danas.rs/kolumna/aleksej-kisjuhas/srbija-2-0/

 

 

 

***

Komentar

***

 

"Voz Srbija" su postavili 1945., na pogrešnu prugu, pa su nam sve stanice pogrešne do danas. Tada je vlast došla na tenkovima SSSR; na to nas je podsetio i naše gore list Dušan Čars Simić, rođen u Beogradu - "moj otac i ja smo bili svedoci okupacije, naše zemlje u ruševinama, od strane sovjetske vojske" /Č.S./. Za razliku od zemalja Varšavskog pakta gde je društveno i kulturološko zaostajanje  tih komunističkih zemalja u odnosu na zemlje zapadnog sveta dovelo do velikog nezadovoljstva među stanovništvom  tih država, to se u YU(SR) nije događalo.  Tako je, na primer, u Poljskoj u Gdanjsku 1980., nastao - antibirokratski socijalni pokret – "Nezavisni samoupravni sindikat" – "Solidarnost" Leha Valense, već je 1981., brojao 10 miliona tj. 1/3 radno sposobnog stanovništva. Vlada je pokušavala da uništi sindikat tokom vanrednog stanja početkom 80-ih bilo je to nekoliko godina represije, ali na kraju su morali da pregovaraju sa sindikatom. Poljski okrugli sto između vlade i opozicije predvođene Solidarnošću dovele su do poluslobodnih izbora 1989. Ostalo je poznata istorija. Radeći tako zemlje Varšavskog pakta su spremno dočekale prvu veliku priliku, pad zida u Berlinu 1989., pa su izvršile tranziciju Orvel komunizma. Elite u Srbiji su prespavale 1989., pa do danas u Srbiji još nije pao zid u Berlinu – bila i ostala Orvel dražva. 

Kada neko dođe TENKOVIMA na vlast, on će je tenkovima i braniti – to nam govori "učiteljica života" istorija!

Zoran Stokić

1.04.2025.