Da li je Odisej zaista bio heroj? Klasičari tvrde da je Homerov junak vekovima pogrešno shvatan

Autor:

National Geographic

N1 Beograd

01. avg. 2026. 07:29

KULTURA

Britanska novinarka i profesorka, stručnjakinja za Novi zavet, Kandida Mos razgovarala je, povodom premijere Nolanove „Odiseje", sa klasičarima koji tvrde da je Homerov junak vekovima pogrešno tumačen kao uzorni heroj.

 

Vekovima je Odisej važio za oličenje grčkog heroja – briljantnog vojskovođu, odanog muža i oca koji je deceniju pokušavao da se vrati svojoj porodici. Međutim, Kandida Mos u svojoj analizi navodi da pažljivo čitanje Homerove „Odiseje“ otkriva znatno složenijeg junaka, čija su nasilnost, hvalisavost i moralno upitni postupci često ostajali u drugom planu.

 

„Dominantna zabluda o Odiseju jeste da je on dobar čovek“, rekla je Elenor Martin, doktorandkinja klasičnih studija koja predaje klasičnu mitologiju na Univerzitetu Jejl.

 

Povodom premijere filma „Odiseja“ Kristofera Nolana, Mos je razgovarala sa grupom klasičara, među kojima je bio i Džoel Kristensen, autor knjige Why Odysseus? Survivor, Scoundrel, (Anti)hero. Kako piše, sagovornici su govorili o poruci Homerovog epa i razlozima zbog kojih se Odisej toliko često pogrešno tumači.

 

Da li je bio briljantan vođa?

Kristensen ne osporava da je upravo Odisej osmislio Trojanskog konja.

 

„Pakleno je pametan“, rekao je on, ali dodaje da ga to ne čini nužno dobrom osobom, niti mudrim čovekom.

 

Prema rečima Mos, Kristensen smatra da je dugotrajno Odisejevo putovanje nazad na Itaku posledica upravo njegovih mana – pre svega hvalisavosti i kršenja pravila gostoprimstva.

 

Autorka podseća da je jedna od najpoznatijih epizoda u „Odiseji“ susret sa Kiklopom Polifemom. Iako Polifem pojede nekoliko Odisejevih ljudi, što predstavlja grubo kršenje antičkih pravila gostoprimstva, Odisej se prethodno krišom uvukao u njegovu pećinu, ukrao zalihe, a zatim ga oslepio kolcem.

 

Vanredna profesorka istorije na Univerzitetu Ajova Sara Bond smatra da je presudan trenutak usledio tek nakon toga.

 

„Na kraju je upravo oholost zbog koje je izazivao Polifema nakon što ga je oslepio dovela Odiseja u nevolju“, rekla je Bond.

 

Kako navodi Mos, pošto je Polifem bio Posejdonov sin, upravo bes boga mora postaje glavni razlog prepreka koje Odisej kasnije susreće na putu kući.

 

„Ponos je bio Odisejev pad“, rekla je Bond. „Ali ovo je i dobra lekcija da ne uzimate tuđi sir.“

 

Narkolepsija i dvostruki standardi

Mos dalje piše da Odisej, uprkos brojnim pokušajima da ostane budan, ima običaj da zaspi u najgorim mogućim trenucima.

 

Nakon što je od boga Eola dobio vreću sa čarobnim vetrovima, zamalo je uspeo da dovede svoju posadu kući. Brodovi su već bili nadomak Itake, ali je Odisej zaspao. Njegovi ljudi otvorili su vreću, jer im je Odisej prethodno slagao šta se u njoj nalazi, nakon čega ih je oluja vratila na Eolovo ostrvo, gde im bog više nije želeo pomoći.

 

Autorka navodi da je jedna od važnih tema „Odiseje“ upravo postojanje različitih standarda za različite ljude.

 

Dok Odisejevi ljudi prolaze pored sirena sa pčelinjim voskom u ušima, Odisej sebi dopušta da sluša njihovu pesmu.

 

Mos takođe ukazuje na još jedan primer dvostrukih aršina. Ako se čitaocu čini da je Kiklop zaslužio kaznu zato što je goste pretvorio u plen, treba imati u vidu da Odisej po povratku na Itaku ubija prosce koje zatiče u svojoj kući, a u Homerovom epu naređuje i vešanje porobljenih žena koje su bile primorane na veze sa njima.

 

Kristensen smatra da je to važna moralna nedoslednost.

 

„Prosci imaju mnogo veće pravo da budu u Odisejevoj kući nego što je Odisej imao pravo da bude u Kiklopovoj. Od nas se očekuje da nam to bude prihvatljivo zato što Kiklop nije ljudsko biće koje živi u gradu“, rekao je on za National geographic.

 

Mos napominje da je Nolan taj deo priče izmenio u filmu, ali da porodice pobijenih prosaca u Homerovom epu nikada ne dobijaju priliku za pravdu ili razrešenje – od njih se jednostavno očekuje da zaborave šta se dogodilo.

 

Da li je zaista bio odan suprug?

Mos piše da se Odisej među romantičarima često predstavlja kao simbol bračne vernosti, iako se pritom zanemaruje činjenica da je sedam godina proveo sa nimfom Kalipso.

 

Homer navodi da ju je napustio tek kada mu je prestala da bude „prijatna“.

 

Drugim rečima, dosadila mu je.

 

Prema rečima autorke, dodatna pitanja otvara način na koji Odisej kasnije Penelopi objašnjava svoj boravak kod Kalipso.

 

Odisej tvrdi da je odbio njenu ponudu besmrtnosti i večne mladosti, ali Kristensen smatra da pažljivo čitanje grčkog originala pokazuje da to nije sasvim tačno.

 

Kako objašnjava, Kalipso jeste govorila da želi da Odiseja učini besmrtnim i večito mladim, ali mu je zapravo ponudila samo besmrtnost.

 

Mos navodi da to nije beznačajna razlika.

 

Kristensen podseća da su i Odisej i Kalipso poznavali mit o Titonu, trojanskom princu kome je boginja zore Eos podarila besmrtnost, ali je zaboravila da mu obezbedi i večnu mladost. Titon je nastavio da stari, postao nemoćan, a prema jednoj verziji mita pretvorio se u cvrčka.

 

Po Kristensenovom tumačenju, Odisej nije odbio božanski život iz ljubavi prema Penelopi, već mogućnost da zauvek živi kao oronulo biće.

 

Penelopi je, međutim, svoju odluku predstavio kao dokaz bračne vernosti.

 

Mos ukazuje da Homer nikada ne otkriva kako je Penelopa reagovala.

 

„Volim da mislim da je samo zakolutala očima i rekla: 'Posle dvadeset godina i dalje pričaš gluposti'“, rekao je Kristensen.

 

Autorka dodaje da se pitanje može postaviti i kada je reč o Odiseju kao ocu.

 

Na početku epa Telemah obilazi ljude koji su poznavali njegovog oca pokušavajući da sazna da li je živ i kakav je zapravo bio čovek koji je otišao dok je on još bio beba.

 

„Svakako, Odisej je bio usredsređen na Trojanski rat, ali zar bi ga ubilo da pokuša da pošalje neko pismo? Da, jeste bronzano doba, ali Mesopotamci i Egipćani redovno šalju pisma čak i vekovima pre navodnih događaja Trojanskog rata“, rekla je Bond.

 

 

Menjalo se i značenje reči „heroj“

Mos navodi da deo zabune proizlazi i iz toga što se tokom vekova menjalo značenje same reči „heroj“.

 

Klasičarka Arum Park sa Univerziteta Arizona podseća da je u antičkoj Grčkoj heroj jednostavno bio „slavni smrtnik iz mitske prošlosti“, a ne nužno moralni uzor.

 

Martin i Kristensen, piše Mos, takođe ukazuju da nije izvesno da su stari Grci uopšte smatrali svoje heroje dobrim ljudima.

 

Kristensen podseća da su grčki tragičari u petom veku pre nove ere posebno isticali Odisejeve mračnije osobine i predstavljali ga kao veštog govornika sa sumnjivim motivima.

 

Prema njegovim rečima, današnja predstava o Odiseju velikim delom potiče od rimskih stoika.

 

„U delima Seneke i Cicerona Odisej postaje cenjen zbog sposobnosti da odoli iskušenjima, izdrži patnju i ostane veran svojoj misiji.“

 

Mos navodi da Kristensen razlog za to vidi u činjenici da Rimljani, baš kao ni mnogi savremeni čitaoci, uglavnom nisu čitali celu „Odiseju“, već samo njene odlomke u okviru školovanja i retoričke obuke.

 

Odisej je, kako dalje piše autorka, preko Boetija postepeno ušao i u hrišćansku tradiciju kao uzor u odupiranju sirenama.

 

Kristensen smatra da je i to pogrešno tumačenje.

 

„To je besmislica, jer on nije pokušavao da im odoli. Odisej je bio vezan za jarbol. Namestio je situaciju u kojoj nije mogao da ode do njih“, rekao je on.

 

Mos u svom tekstu za National geographic zaključuje da je Odisej vremenom postajao sve sličniji hrišćanskom idealu vrline, iako se takva slika ne poklapa u potpunosti sa Homerovim epom.

 

Kada je reč o samoj poruci „Odiseje“, Kristensen smatra da je to pre svega priča o traumi, preživljavanju i pronalaženju sopstvenog identiteta kroz odnose sa porodicom i prijateljima.

 

Po njegovom mišljenju, Odisej nije svetac, već antiheroj, figura nalik Volteru Vajtu, Toniju Sopranu ili Betmenu.

 

„Odisej, Ahilej i svi junaci herojskog doba istovremeno su ono na šta treba da se ugledamo i ono što treba da izbegavamo“, zaključio je Kristensen.

 

 

 

***

Komentar

***

 

 

Etimologija imena "Odisej" je nepoznata. Homer je pokušao u XIX knjizi da o tome nešto kaže. Do danas su se iskristalisala dva traga – prvi kaže da je to onaj "koji mrzi i koji je omražen"; drugi trag kaže - da to ime nepotiče iz Grčke već iz regiona Male Azije, gde je "Odisej" bilo ime boga mora, koji je, nakon invazije indoevropskog stanovništva, asimilovan u lik Posejdona. Ovo, dakle, sugeriše da vuče korene iz drevnih priča o pomorstvu. Bilo kako bilo sve predhodne ljudske kulture tumačile su ljudski svet kao deo božijeg kosmičkog poretka u kojem se isti redosledi događaja uvek ponavljaju. Grčka je kultura apercepcijom političkog prekinula taj „večni lanac događanja“ i otvorila mogućnost početka koji zavisi od odluke i promišljanja ljudi. Upravo je to glavna karakteristika grčkog života.  Aristotel je u „Atinskom ustavu“ opisao kako Solon kudi građane da bi mnogi od njih voleli da se „stvari u polisu same od sebe odvijaju“ (automatski po kosmičkom poretku) i on  je od nih tražio da svojim delovanjem  - postanu politička bića – koja bi svojim činjenjem (delovanjima, suđenjima, odlukama) mogli da prekinu lanac nužnog odvijanja događaja – i postanu kretori svojh životnih trajektorija - poput Odiseja.

 

Zoran Stokić

2.08.2026.