Bakterije ili zle čini
Kulturni modeli između zlatnih kašika, parlamenta i univerziteta

"Elementi kulture imaju sopstveno postojanje, oni su sile isto tako realne kao i kosmičke sile pa kao i kosmičke deluju na pojedinca spolja."
Dirkem

Bez psihosomatskih elemenata ne bi bilo ljudske jedinke, ali bez spoljnih elemenata kulture ne bi bilo „ljudske prirode“. Čovekovu prirodu, dakle, presudno određuje ne biološki, nego sociološki kulturni gen. Kultura bi trebalo da raste u svim svojim vidovima - ideološkom, sociološkom, tehnološkom. Naša kultura poslednjih 20 godina ne da se ne uvećava - nego stagnira! Kultura Evropljana je jedan dinamičan sistem, koji je kroz vekove pokazao da je sposoban da raste. Naše neverovatno zaostajanje (u srednjem veku bilo nas je isto koliko i Engleza) nije posledica bioloških i psiholoških faktora, nego je uzrokovano našom zastarelom kulturom.

Mi smo u srednjem veku našu plemensku kulturu zamenili vizantijskom teokratskom. Međutim, za istorijsko beleženje iz tog perioda nije samo činjenica da je naša vlastela, poput vizantijske, jela „zlatnim kašikama“, veći činjenica da nije stvorila ni parlament ni gradski univerzitet! Englezi su, naprotiv, preko institucije parlamenta (čiji je preteča bilo Veliko veće i čija prva sednica je održana 1258) ograničili samovolju vladara, a njihovi gradski univerziteti u Oksfordu (1167) i Kembridžu (1209) postali su zamajac dinamičnog rasta njihove kulture. Nešto kasnije, mi smo iz vizantijskog teokratskog kulturnog modela utonuli u teokratski osmanski kulturni mrak.

Zato, da li će neko i u 21. veku verovati da bolesti izazivaju bakterije ili čini veštica - nije određeno nama samima, nego je proizvod nečijeg društveno-kulturnog sistema. Mišljenje, verovanje, običaji i oruđa neprestano uzajamno deluju jedni na druge. Ako ste u srednjem veku stvorili univerzitet poput Engleza, gde ste magiju, alhemiju, astrologiju, mitsko mišljenje i mitsko opažanje zamenili empirijskom naukom, tj. procedurama procenjivanja naučnih hipoteza, ako ste izmislili mikroskop itd., ako ste pustili da pojmovi deluju na pojmove, ako ste pustili da se ideje spajaju i razdvajaju, onda su u procesu sinteze spontano nastajala nova znanja. Ako svet pokušavate da objasnite empirijskim teorijama, a ne mitovima i teorijama zavera, prirodno je što verujete da bolesti izazivaju bakterije, a ne zle čini.

Nažalost, nama su većod srednjeg veka nedostajali misaoni instrumenti kojima su Englezi raspolagali i kojima su se stalno koristili. Nama je nedostajalo kauzalno zaključivanje kao sredstvo, kao nit-vodilja u posmatranju sveta oko nas, kao i u donošenju političkih i drugih odluka. Prikrivanje ove činjenice i dičenje time što u srednjem veku nismo stvorili univerzitet i parlament nije partiotizam. To prikrivanje, to „nečinjenje“ da se izgubljeno nadoknadi, ravno je veleizdaji! To je kulturna samokastracija, koja prirodno vodi Srbiju putem daljeg državnog i duhovnog zaostajanja. Učinci samoproklamovanih patriota koji caruju našom „politikom“ i „kulturom“, a koji su ili kopija Musolinija (koji se na spominjanje kulture hvatao za pištolj), ili kopija vladike Nikolaja Velimirovića (po kome „ako se Evropa hvali kulturom, ona se hvali ničim“!), nužno će rezultirati isključivo regresom. Kulturne sile koje je trebalo da se obračunaju s vekovima atavizma, a koje su stvorene u razdoblju od Dositeja Obradovića do Milana Kašanina i Isidore Sekulić, sada su praktično zaustavljene. Zavedeni idejama ruskih slavenofila, lažne patriote, svesno ili nesvesno (koje god da je - učinci su isti), Srbiju obrću unazad, u neprosvećenost i primitivizam. Ako se pravimo da ne vidimo ovaj atavistički zamah, mi ćemo zaista ostati na nivou neprosvećene mase i biće baš onako kako je govorio Kašanin: da „mase nisu narod, da mase bez države i bez kulture čine gomilu, te da gomile ne prave istoriju, većjoj služe“. A ako vidimo, a ne reagujemo i ne suprotstavimo se - nismo ništa drugo do saučesnici ovog užasnog regresa. A nije zgoreg podsetiti da i Rusija kao velika zemlja ima sopstvene konstantne geostrateške interese (bez obzira na to da li je na njenom čelu car, partijski komesar ili predsednik) „ekspanzije na istok, tropizmatičke težnje ka toplovodnim lukama, prodiranja na Balkan, panslovenstva“, koji ne moraju imati ničeg zajedničkog s interesima manjih zemalja ka kojima su usmereni!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 1. februar 2009.)

Himlerova tetka i Hajzenbergova sestričina
Političari i mediji utrkuju se da „despotski kapitalizam“ predstave kao građansku demokratiju

Građansko demokratsko društvo se, kao i „naučno društvo“, pokazalo uspešnim jer je bilo sposobno da se neprestano preobražava - a to je bilo moguće samo zato što su u tim društvima bile negovane kategorije poštenja i integriteta ličnosti. Nauka je stabilan korpus znanja koji je, doduše, u svakom datom trenutku zatvoren sistem, ali je on uvek zatvoren samo formalno, samo privremeno, a ono što ga neprestano otvara i čini produktivnim jeste argumentovana kritička rasprava i potreba za istinom. U našoj kulturi uvek se previđala činjenica da se znanje ne može steći samo mišljenjem, većje uvek potrebno i da se ponašamo na „određeni način“!

Ne možete prihvatiti ni najjednostavnije naučne tvrdnje, a kamo li čitave teorije, ako ne verujete mnogim ljudima, njihovim tvorcima. A da bi se tako velikom broju ljudi moglo opravdano verovati, u temelje „naučnih društava“ ugrađene su vrednosti kojih se naučnici pridržavaju: poštenje, integritet, dostojanstvo, samosvojnost, poštovanje, trpeljivost i tsl. Bez tih vrednosti nauka uopšte ne bi bila moguća!

Kada tih vrednosti nema - a njih nije bilo, na primer, u Hitlerovoj Nemačkoj - nema ni objektivnih činjenica (ostaju samo subjektivne), a znanja se krune i nestaju (nacisti su iskoristili sva postojeća naučna znanja Evrope i proizveli moćnu vojnu mašinu kojom su na početku rata pregazili demokratski svet; međutim, kako je rat odmicao, nacistička totalitarna antilogika gubila je sposobnost da stvara sve novija i bolja vojna sredstva, što je na kraju i odlučilo rat). U odsustvu tih moralnih vrednosti, racionalnost nauke smenjuju iracionalna verovanja. Nacistima objektivne naučne činjenice nisu bile potrebne, jer su oni mislili (ideologija ih je tome naučila!) da znaju sve večne istine sveta. „Znali“ su, na primer, da su arijevci bolji od svih drugih, te je iz takvog mišljenja, ali i načina ponašanja, sledio zaključak da Ajnštajnova teorija relativnosti nužno ne može biti istinita, jer je Albert Jevrejin. To je, dalje, značilo da ta teorija naglavačke mora biti izbačena iz nacističkih škola. Kada se, pak, Hajzenberg drznuo da arijevskim studentima nametne da ipak uče teoriju relativnosti, Himler je lično pokrenuo njegovo krivično gonjenje. Kako je ikona svetske nauke, Hajzenberg, ipak ostao s glavom na ramenima? Spasao ga je nepotizam, jedan od stubova totalitarne države: Hajzenbergova sestričina je bila kućna prijateljica Himlerove tetke!

Moral i etika su, znači, ono bez čega nema ni nauke ni demokratskog građanskog društva; zahvaljujući tom moralu, naučnici i građani će uvek i svuda poštovati određena zacrtana pravila, standarde i procedure. Postupajući tako, naučna društva i demokratska društva su u stanju da neprestano stvaraju sve više i složenije oblike udruživanja, sve složenije institucije. Za razliku od totalitarizma, koji se održava na nemoralu, podelama, razdvajanju, urušavanju institucija, - nauka i demokratija počivaju na zajedništvu i ujedinjavanju, trude se da stvore jedinstvenu sliku društva (sveta).

U našem društvu, u kojem je odavno zavladala opšta konfuzija svih pojmova i koje se danas iscrpljuje u pokušajima da viševekovni despotski sistem nekritički zameni prevaziđenim oblicima kapitalizma, ne treba da čudi ni činjenica da se političari i mediji utrkuju da svojevrsnu mešavinu „despotskog kapitalizma“ predstave kao građansku demokratiju! Zato bi bilo od koristi za sve nas da se podsetimo vizionarskih reči hemičara (i sinologa) Nidama, koji je demokratiju smatrao praksom, a nauku njenom teorijom. On je još 1954. napisao: „Iako su se kapitalizam i demokratija razvili zajedno, približava se vreme kada će jedno od njih morati otići. A budući da je nauka preko potrebna svakoj budućoj civilizaciji, na propast je osuđen kapitalizam, a ne demokratija.“

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 8. januar 2009.)

Razlika između znanja i nagađanja
Povodom kolumne „Monopolizacija istine“ (Danas, 5. novembra)

Želja za efektnim analogijama odvela je gospodina Alekseja Kišjuhasa, ipak, u ćorsokak: spojio je nespojivo. Kada je Bekon, kao metodolog empirijske nauke, napisao „znanje je moć“, on je hteo da naučno znanje suprotstavi religijskom i metafizičkom nagađanju. Vračevi, sveštenici, šamani - a i naši politički ideolozi - svoja verovanja žele da nam poture kao znanje.

A to poturanje nečijih verovanja i psiholoških želja kao znanja, u krajnjoj konsekvenci, razlog je što se Srbija sve više udaljava od Evrope. Znači, naš problem nije u tome što ovde neko ima „monopol nad znanjem“, nego u tome što neko danas, u 21. veku, svoje „neznanje“ promoviše u znanje (naravno, uz pomoćpoluga vlasti!).

Tradicionalno se smatra da je znanje - opravdano, istinito verovanje. Cilj ovakvog određenja znanja je bio da se iz igre izbace slučajevi istinitog verovanja koji su u stvari rezultat puke slučajnosti ili nagađanja. Da bi nešto bilo smatrano znanjem, potrebno je ne samo u to verovati, većmoramo biti u stanju da pružimo i prihvatljiv razlog zašto u to treba verovati. Moramo ponuditi dokazni materijal! Cilj teorije saznanja još od Platonovih vremena bilo je objašnjenje razlike između pravog, stvarnog saznanja i onoga što je samo prividno saznanje. Cilj je bilo napraviti razliku između znanja i sujeverja, vradžbine, ideologije. Naša svakodnevna praksa je dokaz da mi ni u 21. veku još nismo u stanju da pravimo razliku između znanja i nagađanja, a to i te kako ima vitalne socijalne, etičke i političke implikacije.

Verovanja imaju predstavljačku funkciju i igraju ulogu mapa pomoću kojih predstavljamo svet. Ako se svet neadekvatno predstavlja, verovanje je lažno. Znači, samo verovanje bez druge dve komponente saznaja („opravdano“ i „istinito“) ne vodi ka znanju. Ako bi samo snaga verovanja (bez jemstva, tj. svedočanstva) bila obeležje znanja, onda bismo i neke stavove o demonima, anđelima, đavolima i o raju i paklu morali da svrstamo u znanje. Društvena istorija sveta pokazuje da slepa naklonost nekoj ideji, ideologiji, metafizici - nije intelektualna vrlina, već je intelektualni zločin, koji je uništio mnoge narode i države. Umesto autističnog monologa, Srbiji je, zato, potreban racionalni kritički, argumentovan dijalog, u kojem će se kao ozbiljne uzimati samo one političke i druge pretpostavke koje nalaze potvrde u činjenicama.


Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 12. novembar 2008.)

Teret despotskih načela
U nestabilnim državama ne mogu postojati nikakvi kontinuirani procesi

Gospođa Ana Stolić, direktorka Istorijskog muzeja Srbije, kaže (Danas, 22. maja) da u Srbiji "apsolutizam i tiranija nisu isto". Ne znam o čemu gospođa govori, jer mi nismo nikada živeli ni u apsolutizmu ni u tiraniji. Mi vekovima konstantno živimo u despotskom sistemu. Eto, u Srbiji se i u 21. veku mora dokazivati da su dva i dva četiri! Despotija se razlikuje od republike i monarhije po svojoj prirodi (postojanje ili nepostojanje zakona), kao i po osnovnim načelima na kojima počiva (iz sfere vrlina, časti, straha). Despot (bio on sultan, faraon, sekretar komunističke partije i slično) jeste vladar čija vlast počiva na strahu, a nije ograničena nikakvim zakonima. Za razliku od Turaka, koji su kroz pokret Osman-paše stvorili program kako da naprave diskontinuitet sa despotskim sistemom, mi takav program nismo imali. Karađorđe i knez Miloš bili su nalik sultanima, a ne monarsima. Ponavljali su one obrasce vladanja koje su jedino znali - i koje su tada jedino i mogli znati, s obzirom na to da smo univerzitet osnovali tek 1905. godine, a da u njihovo doba, kako je zabeležio Vuk Karadžić, u nas u sto sela nije bilo nijedne škole!

Jedan drugi slovenski narod - Česi - osnovali su univerzitet 1343. Onaj ko ne shvata da je to direktno povezano sa činjenicom da su oni sada u EU i NATO-u i da na Prag nikada nije pala nijedna bomba, a da se one koje su padale na Beograd ni prebrojati ne mogu - ne razume ništa. Naša kulturna i politička elita, nenaučena da misli empirijski i da vodi argumentovani dijalog, evo, ni u 21. veku nije u stanju ni da postavi dijagnozu zašto je Srbija u ovakvom katastrofalnom stanju, a kamoli da stvori program za njeno izlečenje.

Zašto nam je neophodan diskontinuitet sa despotskom politikom? Da bismo preživeli i kao društvo i kao država! Objasnimo to na jednom tragičnom primeru. Sticajem okolnosti, u takoreći u istom trenutku, ubijena su dva predsednika vlade, Ana Lind u Švedskoj i Zoran Đinđić u Srbiji. Kakve je to posledice izazvalo u tim zemljama? U Švedskoj se nije dogodilo ništa, u svim sferama države i društva život se neometano nastavio. U Srbiji se, pak, vrlo brzo događa "prevrat", tj. jedna od mnogobrojnih metamorfoza despotije. Dolaze neizostavne čistke, ceo društveni i državni život je na kocki! Eto te osnovne razlike između građanskih demokratskih i despotskih društava: prva su stabilna, a ova druga krhka. Prva u metaforičkom smislu liče na pravilnu kupu sa osnovom na zemlji, a druga na tu istu kupu, samo okrenutu za 180 stepeni, tj. sa vrhom na zemlji, što znači da je sistem maksimalno nestabilan. U takvim državama ne mogu postojati nikakvi kontinuirani procesi (u kulturi, ekonomiji itd.), nema čak ni kontinuiteta ljudskih života, jer su potencijalno svi stanovnici kolateralna šteta sistema koji se povremeno urušava u trenucima svojih zemljotresa.

Sociološki zemljotres protresao je Srbiju i kada je Titov vrh kupe zaposedao Milošević. Čistke, metež, haos, previranja, život na kocki! Razorni zemljotres nas je pogodio i 1945, kada je sam Tito dolazio na vlast. A šta je bilo pre Tita? Isto! Sociološki zemljotresi dogodili su se i 1817, 1868, 1903, 1934, kada su bili ubijeni Karađorđe, knez Mihajlo Obrenović, kralj Aleksandar Obrenović i kralj Aleksandar Karađorđević. Umesto kontinuiteta u razvoju građanskog društva i parlamentarne monarhije (gde bi bile razdvojene izvršna, sudska i zakonodavna vlast), mi smo uvek ostajali zarobljenici autoritarne vlasti - naši su vladari pre bili nalik osmanskim sultanima ili vizantijskim despotima nego što su ličili na monarhe iz zapadnih država tog vremena.Vekovi šerijatske tradicije, vekovi bez svetovnih škola i znanja koje bi nas oslobađalo od brojnih predrasuda krivi su za to što nismo bili pripremljeni i vaspitani za građansko društvo, za monarhiju zapadnog tipa. Zato ne čudi činjenica da je narod vekovima spontano bio protiv bilo kakvih reformi institucija vladanja i verovanja. U takvom duhovnom metežu bilo je lako pridobiti saradnike - utopijske patriote - koji bi učestvovali u prevratima. Iako su, dugoročno gledano, ti stalni prevrati bili glavna prepreka razvoju zemlje. Istorijski primeri Turske i Grčke (s kojima smo imali zajedničku prošlost) pokazuju nam da je uz (kulturnu, ekonomsku, političku) pomoć Evropljana moguće da i mi, Srbi, nestabilan i krajnje neuspešan despotski sistem zamenimo stabilnim, uspešnim, građanskim društvom (demokratskom republikom)!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 27. maj 2008.)

Nauka nasuprot metafizici
Povodom priloga "Nepoželjni Hegel i Marks"

Iskaz g. Radoslava Đerića (Danas, 4. jula) da su Hegel i Marks naučnici pripada kategoriji pseudoznanja! Između istine i neistine, između nauke i metafizike - ne može se praviti nikakav kompromis. Baštinu mita preuzela je, s jedne strane, poezija, a s druge teologija. Koja je, dakle, istorijska uloga metafizike? Po metodu možemo je svrstati u nadgradnju teologije. Tobožnji natprirodni saznajni izvor teologije nadomešta se sada prirodnim, ali tobože nad-empirijskim saznajnim izvorima. Metafizičar misli da se kreće u području u kome je reč o istinitom i lažnom, a u stvarnosti, međutim, on nije ništa iskazao, nego samo nešto predstavio poput nekog umetnika! Za razliku od liričara, na primer, koji se barem ne trudi da u svojim pesmama opovrgne stavove iz pesme nekog drugog liričara, jer zna da se nalazi u području umetnosti, a ne u domenu nauke, metafizičari za svoje stavove navode argumente i polemišu protiv drugih metafizičara, ali u svemu što čine - budući da niti kazuju analitičke sudove, niti mogu dopreti do područja empijriske nauke - oni su prisiljeni ili da upotrebljavaju pojmove za koje ne mogu navesti nikakav iskustveni kriterijum, ili pak da spajaju razne pojmove bez značenja. U oba slučaja nužan proizvod njihovog rada jesu prividni stavovi.

Pouzdanost predviđanja budućih događaja jeste onaj razlog koji empirijsko naučno znanje uzdiže danas do najpoštovanije vrste znanja. Magija, astrologija, religije, metafizike, marksizam - jesu sistemi koji su se pokazali potpuno nepouzdanim u predviđanju budućih događaja. Tu pouzdanost empirijska nauka je postigla zahvaljujući svojoj novoj epistemologiji, zahvaljujući svom nedogmatskom metodu, kritičkom metodu traganja za greškama i eliminacije grešaka u službi traganja za istinom. Hegelove i Marksove metafizičke teorije, zahvaljujući svojoj para-logici, pokazale su se potpuno nesposobne da pouzdano predviđaju nove činjenice, kako u prirodnim tako i u društvenim naukama; štaviše, neprestano su kaskale iza činjenica i pokušavale da uhvate korak sa njima. Ubeđivati nekoga u to u XXI veku, posle Hitlerovih logora i Staljinovih gulaga (koji su bili praktična posledica primene Hegelovog i Marksovog dogmatskog istoricističkog proricanja) deluje krajnje poražavajuće. Nažalost, to je samo još jedna od svakodnevnih i brojnih potvrda činjenice da u Srbiji jedna poražena ideologija i dalje likuje nad 2500 godina evropske kulture, tj. potvrda činjenice da je naša zemlja i dalje džamahirija, komunističko-pravoslavna!

Pošto smo očigledno prespavali vekove, možda bi bilo korisno da se redakcija lista "Danas" odluči bar za najmanje dva kratka feljtona koji će pokazati identičnost između hegelovskog istoricizma i filozofije modernog totalitarizma - oba od Karla Popera: 12. poglavlje iz knjige "Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji" (pod naslovom "Hegel i novi tribalizam") i 15. poglavlje iz njegove knjige "Pretpostavke i pobijanja" (pod nazivom "Šta je dijalektika?")!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 9. jul 2007.)

Podanici biraju neslobodu
Drag mi je Platon, ali mi je ipak draža istina o našem nasleđu

Kod nas, pored one većine koja ništa ne čita, postoji jedna manjina koja toliko čita da o pročitanom ne stigne dovoljno da kritički razmišlja. U kolumni Mit i naličje, pogotovo onoj pod naslovom "Državotvorci i čedomorci", g. N. Samardžić pokazuje da mu je istinski stalo do jedne druge Srbije, ali zbog logike zaključivanja kojom se koristi njegovi konačni učinci su mali. Priznajem "drag mi je Platon ali mi je ipak istina draža".

Empirijska nauka - oličena u određenom načinu zaključivanja - jeste ono što je, od srednjeg veka naovamo, odigralo presudnu ulogu u konstituisanju zapadnog, građanskog društva. Zato se Zapad toliko i razlikuje od drugih civilizacija. Čak i Grci, koji su stvorili neke elemente naučne mustre zaključivanja, nisu u praksi živeli od nauke. Glavna karakteristika Helena, u odnosu na druge civilizacije, bila je "kultura" (paideia) koja, međutim, nije bila vezana za naučnu teoriju saznanja, već pre svega za sferu retorike. Naše vizantijsko, otomansko i komunističko nasleđe osujetilo je naše intelektualce u sticanju baš onih elemenata znanja bez kojih ne bi bilo ni zapadnoevropske civilizacije: elemenata epistemologije prirodnih nauka. Ta je epistemologija odavno izašla iz sfere interesovanja isključivo prirodnjaka i postala spiritus movens čitave zapadne kulture i demokratije, zapadnjačkog načina mišljenja!

Nažalost, ni g. Samardžić ne uzima u obzir naše bazne sociološke empirijske činjenice. Neprijatne su, znam, ali stvari, naprosto, stoje tako: mi nemamo demokratsku, već imamo despotsku tradiciju. U institucijama despotske države sede "mali despoti", kojima je u interesu da očuvaju politički i kulturni status quo. Nikada kroz istoriju nismo imali, pa nemamo ni danas, nešto što bismo mogli nazvati kritičnom masom građana! Samim tim, Samardžićevo često prozivanje "građana" - šta jesu, a šta nisu učinili - potpuno je u neskladu sa činjenicama, deluje mi potpuno sizifovski!

Umesto što se "obračunavaju" sa onim čega nema, smatram da bi naši istoričari bili daleko efikasniji kad bi nas podsećali na lako dokazivu činjenicu da je "podanički mentalitet", kad god je kroz istoriju bio u situaciji da bira između neslobode i slobode, uvek birao ono prvo. Zato nema nikakvog mesta čuđenju našim izbornim rezultatima. Podanici ponavljaju uvek isto - njihov neempirijski način zaključivanja ne dopušta im da izađu iz svog (začaranog) cikličnog vremena! Pogledajmo sledeća dva primera. Kada je Vizantija trebalo da bira između zapadnog puta u otvoreno društvo i osmanskog puta u zatvoreno društvo - šta je izabrala? Zaslepljena antilatinskom strašću, koju je crkva neprestano potpirivala, nije izabrala latinsku tijaru, već se radije priklonila turskom turbanu! Nije li slično sociološko stanje zabeležio još Herodot? Šta su dvojica spartanskih poslanika odgovorila Hidarni, persijskom velikodostojniku, koji ih je savetovao da svoj život nastave da žive u izobilju, pod zaštitom sultana? Rekli su mu: "Hidarno, jednostran je savet što nam ga daješ. Savetuješ nam samo ono što si sam iskusio, ali ti drugo ne poznaješ. Sasvim razumeš šta je biti rob, ali slobodu nisi okusio da li je slatka ili nije!" Eto, još su antički Grci smatrali da je ipak bolje biti čak i siromašan (ali slobodan) građanin u nekom grčkom gradu, nego biti čak i veliki vezir u despotiji!

A opet, da nisu, možda, podanici osmanskog carstva izabrali Ataturka na nekakvim izborima i tako se jednim potezom otarasili svoje vekovne despotije? Ne! Da bi se pojavio Kemal-paša bilo je potrebno stotinu godina "podzemnog rada" jednog dela elite iz porodice Osmana, koja je shvatila da će njihov sultanat, ako se ne uhvati u koštac sa izgradnjom građanskog liberalnog i demokratskog duštva po zapadnom modelu, nestati sa istorijske pozornice.

Srbija neće raskinuti okove zatvorenog duštva dokle god njena istinska kulturna i politička elita, kojoj g. Samardžić nesumnjivo pripada, ne bude u stanju da u punoj meri uvažava naše sociološke empirijske činjenice, da u svojim analizama uvek polazi od tih činjenica te da, potom, nudi adekvatna rešenja za njihovo prevazilaženje. Samo elita "naoružana" takvim činjenicama može da zaustavi neprestano sociološko "šminkanje despotskog mrtvaca"!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 19. april 2007.)

Vozači koji prolaze na crveno
Umesto kritičkog pristupa stvarnosti kod nas preovladava metafizički

Samo u despotskim sistemima je moguće da se 20 godina ne menjaju generalne postavke neke jalove politike. Kreatori i promoteri te politike, čak i posle brojnih izgubljenih bitaka, nisu u stanju da budu "generali" - ali su zato i dalje javne ličnosti! Njihovo neznanje Srbiju je već svelo na, takoreći, Beogradski pašaluk. Podsećaju na vozače autobusa (u kojima smo putnici mi!) koji na raskrsnicama stalno prolaze kroz crveno svetlo, izazivajući sudare za koje uvek okrivljuju druge i ponašaju se kao da uopšte ne mogu ni da shvate da na ulicama važe saobraćajni propisi kojima je saobraćaj strogo regulisan!

To se neće promeniti sve dok, po tipologiji kulture, naš pristup stvarnosti i dalje bude "verski" (prva načela, istine, primaju se nekritički od nekog autoriteta!), za razliku od evropskih zemalja koje stvarnosti pristupaju "empirijski" (tj. kritički, sa sumnjom, a iskustvo je sudija tvrđenjima). Empirijska nauka ni u jednoj drugoj civilizaciji, kao u zapadnoj, nije odigrala konstitutivnu ulogu. Kada smo mi izašli iz senke Otomanskog carstva, gde - kako je zapisao Vuk Karadzić - "u 100 sela nije bilo nijedne škole", naša elita bila je nemoćna da prati razvoj zahuktalih nauka, pa je izlaz našla u nadnaučnim oblicima saznanja. Umesto da se pozabavi naukom, ona se zadovoljila prečicom, tj. metafizikom, koju je videla kao "najvišu sintezu", kao obuhvat celokupnog znanja. U temelje naše kulture tako su ugrađivane samo one cigle za koje se mislilo da su - sui generis - iznad oblika naučnog saznanja, a među sredstvima za sticanje znanja i dokazivanje istina u srpskoj kulturi prvenstvo nad empirijskim davano je metafizici i intuiciji.

Naša elita nikad nije izašla iz sfere tog metafizičkog - "teološkog", "racionalnog" ili "umetničkog" - koje je oduvek bilo suprotstavljeno empirijskom! A kultura i duhovnost u kojoj se iz samog pojma (pojma boga, itd.) dedukcijom izvodi njegova egzistencija - nije bila u stanju da nalazi rešenja za brojne praktične životne probleme pojedinaca i naše zemlje u celini. Društvo i država gde se empirijsko ne uvažava izgleda kao Srbija, a gde se uvažava - izgleda kao Engleska!

Krećući se na tragu matematike i logike, racionalisti su još od Platona pokušavali da celokupno znanje izvedu iz "racija", nezavisno od iskustva. Oni su verovali u neku stvar ako se ona mogla logičkim koracima izvesti iz prvih principa. Naravno, prvi principi su dogmatski smatrani apsolutnim istinama. Mi preko 100 godina znamo sledeće: prvi principi su, zapravo, hipoteze, a iskazi matematike i logike ne govore ništa o svetu, nego su samo uputstva kako nešto, što je već rečeno, reći (unutar upotrebljene simbolike) i na drugi način; takođe znamo da izvor znanja o svetu u kojem živimo, znanja o činjenicama, znanja s praktičnim sadržajem - jeste iskustvo. Sud "tačan" ili "pogrešan" ima bitno drugačije značenje u životu i zapadnoj politici (ne i srpskoj!), kao i u fizici i biologiji, nego što ga ima u matematici, logici, racionalizmu, teologiji - tj. metafizici; to je jedna vanlogička relacija, koja govori o obistinjavanju (ili ne!) u iskustvu!
Od pada Berlinskog zida do danas, sve što nam metafizičari "ruske gubernije" na Balkanu govore jeste njihovo predviđanje (koje je plod njihovih želja, a ne proizvod neke empirije) da će Srbija, ako bi ušla u NATO i EU, načisto propala i nestala! Isto su tvrdili i za Sloveniju i druge bivše jugoslovenske, kao i za zemlje bivšeg Varšavskog pakta. Iskustvene činjenice pokazuju da su te zemlje, baš zahvaljujući ulasku u EU i NATO, krupnim koracima krenule napred. Mi smo i dalje u despotskom blatu, geografski u Evropi, a duhovno i materijalno u Africi. Da bi naša zemlja preživela - da bi načinila politički i duhovni diskontinuitet u odnosu na "prokletu avliju" - moramo se naučiti da u stvari verujemo ne ako su one izvedene iz nekog mita, nečije psihološke želje, Biblije, nečije metafizike, nego ako su u skladu sa iskustvenim činjenicama. Sigurni kriterijumi istinitosti mogu da postoje samo tamo gde se uvažava praksa!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 24. mart 2008.)