Korupcija u Skandinaviji i Srbiji

Zašto u skandinavskim zemljama korupcije, takoreći, nema, a u Srbiji, Grčkoj ona je kao "dobardan"? I na ovo pitanje, kao i na sva ostala bazna društvena pitanja, odgovor se ne može dati na osnovu analize "trenutnog stanja sistema" u tim društvima, nego je on moguć samo na osnovu promišljanja društvenih evolucija koje su se odigrale u tim državama. Svaka generacija se socijalizuje, kaže Dirkem, "na osnovu kulturnog modela koji joj je prenela prethodna generacija"! Da se podsetimo šta je ko u tim društvima, kroz vekove, ostavljao potomstvu u nasleđe.

Kako je ono društvo u kome je postojala totalna politička moć i gde niko nije bio siguran (pa čak ni sam faraon, sultan, car, ili partijski sekretar) moglo oblikovati moral i psihu svojih pripadnika? Sa papirusa u Egiptu čitamo knjigu saveta koje faraon na samrti ostavlja budućem: "Drži se daleko od svih potčinjenih, čuvaj se svojih žena, nemaj nijednog prijatelja, čak i kad spavaš, ostani čuvar svoga srca. Čuvaj se sinova, oni su kao rakovi, oni uništavaju svoje roditelje. Čuvaj se svoje braće..."! Slične savete ostavljale su za sobom i birokrate svojim sinovima: "Ako ti sultan u bilo koje vreme da do znanja da te smatra za prijatelja, znaj da te od tog trenutka smatra svojim neprijateljem. Ako te je ko tovio, možeš očekivati da će te uskoro i zaklati"! Pod političkim terorom birokratskog državnog aparata svačiji život i imovina mogli su biti dovedeni u pitanje. Pošto se birokratski aparat mogao koristiti svim sredstvima, počev od intriga i konfiskacija, pa sve do raznovrsnih metoda mučenja i iznuđivanja priznanja, ljudi su sa manje ili više "energije zla" dovođeni u stanje totalnog otuđenja. Tako se stvarala idealna klima za razvoj "sociološke šizofrenije" u stilu "misliš jedno, pričaš drugo, radiš treće". Na psihološkom planu, pak, relativna sprečenost ljudi da prevaziđu svoju izdvojenost, usamljenost, vodila ih je u neuroze i psihoze; ali, ako bi ta sprečenost bila apsolutna, ona ih je vodila u ludilo. Pošto nije bilo alternative, ljudi su u borbi za puko biološko preživljavanje prihvatali to političko, sociološko i psihološko zlo. A kako je vaspitavanje primerom najefikasniji način vaspitavanja u društvu (uglavnom se odvija na nesvesnom nivou!), zašto je onda za našu kulturnu i političku elitu toliko čudno i nepojmljivo to što je svaka naša naredna generacija kroz vekove uvek iznova i iznova bila pripremana i gurana da i ona prihvati to "sociološko zlo"?

Već preko jednog veka sociolozi i antropolozi nam pokazuju da je grupa (porodica, profesionalna, politička, verska ili kulturna grupa...) ona koja socijalizuje pojedinca omogućavajući povezivanje njegovih individualnih psiholoških funkcija sa društvenim vrednostima i moralom date grupe. Pogledajmo kako su kategorije poput "rada", "bogatstva" i sl. tretirane u društvenim grupama, s jedne strane, despotskih (totalno birokratskih) i, s druge strane, nedespotskih sistema.

U orijentalnim društvima rad je shvatan kao prokletstvo, dok je u zapadnom feudalizmu – pod uplivom tradicije koju su mu sobom donosli "varvari" (pre svih danci) – ovaj pojam vremenom ipak počeo da se shvata kao vrlina koja čoveka izdvaja od drugih vrsta; u krajnjoj konsekvenci, rad shvaćen kao vrednost je od protestantskih društava stvorio društva izobilja. Bogatstvu se, opet, na Orijentu težilo kao cilju koji će čoveka osloboditi od zaglupljujućeg rada i stvoriti mu pretpostavke za svakodnevno uživanje; u ranom Srednjem veku na Zapadu, pak, ono nije bilo cilj po sebi, nego sredstvo na socijalnoj lestvici, kao što ni proizvodnja u tim vremenima nije bila u funkciji zgrtanja profita, nego obezbeđenja uslova za "opšte dobro"! Zato u ova dva različita sveta dobijamo dva potpuno različita odgovora na pitanja čemu se posvetiti, šta razvijati, šta suzbijati, šta je u životu važnije: na Orijentu životni cilj podanika (pojedinaca) bio je da bez rada i naprezanja, oslanjajući se na sudbinu (sultana i slične "sile"), u trenu dođu do velikog bogatstva, te da do kraja života parazitiraju. U zapadnim kulturama, međutim, vrednosti poput rada su, zajedno sa drugim vrednostima, vodile ka tehničkom i naučnom društvu; ljudi su smisao života pronalazili, između ostalog, u traganju za novim tehničkim izumima i naučnim saznanjima, što je na duže staze rezultovalo bogaćenjem celokupne zajednice.

Ni u "sjajnoj" Antici rad nije bio vrlina: on je natovaren na leđa robovima, dok su za građane u polisima idealne životne aktivnosti bile politika i sport. Rad po njima ne može oplemeniti čoveka, besmislen je i zaglupljujući, u njemu nema unutrašnje lepote i harmonije. Zato su ne samo bogati, nego i siromašni građani kao jedinom poželjnom cilju težili životu "hleba i igara" – zapravo životu na tuđ račun. Pa i u hrišćanskoj tradiciji, u "Knjizi postanja", čitamo da je rad posledica čovekovog prvog greha, pad čoveka i božija kletva.

Uspeh "varvara" da u grčko-rimsku i hrišćansku tradiciju inkorporiraju elemente svoje narodne tradicije, gde su zanatstvo i rad shvatani kao vrline, glavna je njihova zasluga na planu vrednosti. U "Pesmi o Rigi" saznajemo da skandinavci ne vide ništa sramno u tome da se slobodan čovek bavi radom, naprotiv, rad (obrađivanje zemlje) stvara i uređuje vlasničke odnose: i pravo posedovanja zemlje izvođeno je iz činjenice ko obrađuje odeđenu parcelu.

A mi – koliko se može videti – i dalje dovodimo sami sebe u zabludu. Jer, ne postoje prečice u klub civilizovanih! Prvi korak koji moramo uraditi na tom putu jeste izgrađivanje svesti o tome da mi našu tradiciju moramo postupno i sistematski menjati na svim nivoima. Jasno se pokazalo da jedino u čemu je naša tradicija uspešna jeste to da nas drži pod tutorstvom i autoritetom vertikalno ustrojene birokratske mašinerije. Tradicija društava kao što su skandinavska, pak, tokom vekova je uspešno socijalizovala svoje članove tako što ih je kroz mnogobrojne grupe povezala horizontalno i uspela da među njima razvije osećanje bratstva, drugarstva i uzajamnog poštovanja. To horizontalno povezivanje socijalnih grupacija, kao i horizontalno povezivanje unutar pojedinih grupa, vremenom su bitno doprineli opštem razvoju države, unapređenju socijalne sigurnosti, jačanju humanizma i morala – i to za sve, a ne samo za šačicu birokrata.

U Beoradu, 28. juna 2011. god.
Dr Zoran Stokić

Saksonska i srpska tradicija

Današnju sociološku uređenost i kvalitetan život zapadnog sveta nisu stvorile njihove današnje političke institucije, nego i ta uređenost i te političke institucije postoje zahvaljujući zapadnoj kulturi i njenim tradicionalnim društvenim institucijama.

Kao uvod može da nam poslužiti jedan istorijski događaj sa prijema koji je vizantijski car upriličio posle prvog krstaškog pohoda, tj. to kako je on protumačen u dva potpuno različita kulturna modela. Jedan od zapadnih vitezova bio je zaprepašćen time što na gozbi "samo jedan čovek može da sedi, dok svi ostali moraju da stoje", te je u znak protesta i on seo na carev tron! Taj čin je u vizantijskom taboru bio protumačen kao čin "neupućenosti zapadnog divljaka u tančine vizantijskih ceremonija", a u zapadnom – kao primer svesti o "vlastitom dostojanstvu", gde vitez u vladaru vidi čoveka koji je "prvi među jednakima", a ne vidi ga kao "gospodara pred robovima"! Bilo je to zapadnjačko "trasiranje puta" ka "Magna karti" iz 1215. god. i objašnjenje zašto su nju stvorili Saksonci, a ne Vizantijci, Persijanci, Kinezi ili Sloveni.

Dok su Vizantijci na ruševinama Rimskog carstva sačuvali pravni sitem u formi Justinijanovog kodeksa, gde će jedan od principa biti i taj da "što je po volji caru, to ima snagu zakona", dotle će Germani, nošeni inercijom svoje pra-demokratske tradicije, na zapadnim ruševinama istog carstva vekovima izgrađivati stalno nove i nove sociološke elemente udruživanja. Germani su bili ljudi akcije, ratnici, čiji je opstanak zavisio od njihove sposobosti da ovladaju mehaničkim odnosima između stvari i ireverzibilnim vremenskim tokovima; mi smo, pak, bili poljoprivrednici, koji su pokušavali da ukrote neprestane promenljive oblike spoljašnjosti pomoću statičkih, vanvremenih pojmova. Da bi doskočili nepredvidljivim vremenskim tokovima, oni su objekte stvarnosti predstavljali kao dinamičke entitete, a mi smo pokušavali da preživimo pomoću mitskog "ritualnog produženja prošlosti", a svet smo shvatali kao nešto "suštinski statično i nepromenljivo".

Od V veka pa do normanskog osvajanja 1066. godine, osnovni sociološki ton životu naseljenika britanskog ostrva davali su Saksonci. Negde od VI veka na Ostrvo se doseljava i drugo germansko pleme, Angli, te tako neizbežno dolazi do njihove interakcije. Kad su se te dve skupine naroda srele, kad su svi počeli živeti zajedničkim kulturnim i političkim životom, našli su se pred novim društvenim problemima za čije je rešavanje bio neophodan razvoj i novih intelektualnih moći i novih institucija. Ratovi, povećanje osvojenih teritorija i broja stanovnika, mešavina plemena i naroda – rađa novi društveni organizam: sedam kraljevstava, nastalih u međuvremenu, u 9 veku završava unijom u jedno – kraljevstvo Veseks. U tim kraljevstvima monarh nije dobijao presto po pravu nasleđa, nego je biran na osnovu ličnih sposobnosti. Birao ga je savet najmudrijih (među svetovnim i sakralnim licima). Osnovna funkcija kralja bila je da predvodi ratne pohode te da predsedava crkvenim saborima. Morao je raditi za opšte dobro, inače je sasvim legalno mogao biti svrgnut sa prestola. Kralj se nije mogao mešati u odluke koje su donosili lokalni organi vlasti: seoske i gradske skupštine i sudovi, sreske i okružne skupštine.

Eto, to je bio put ka "Magna karti", ka otvorenom društvu, koje je, kao i svaki "otvoreni sistem", bilo sposobno da se razvija, a taj razvoj je tekao kroz procese zasnovane na ireverzibilnom poimanju vremena ("dobroj beskonačnosti"), gde je svako novo događanje, makar i naizgled iste vrste, na izvestan način uvek bilo tretirano kao drugačije, kao nešto što traži nov i kvalitetniji pristup. – I sve to za razliku od zatvorenog društvenog stanja u kome smo živeli mi ("loša beskonačnost"), u kom se težilo održanju ili ponavljanju uvek istih društvenih formi i u kome, kao u svakom "zatvorenom sistemu", nije bilo razvoja, te se i dalje nastavlja vizantijska i osmanska tradicija, u kojoj podanici nisu vlasnici ne samo sredstava za proizvodnju, nego ni onoga što proizvode, ali ni sopstvenih života. U kulturi gde je strah od smrti suzbijan strahom od kazne konzervirala se tradicija nepoverenja u ljude, pesimizam, tu za tradiciju slobode i ljudskog dostojanstva nema mesta.

U zapadnom feudalnom društvu, pak, postojao je široki dijapazon i gradacija sloboda i zavisnosti. Iako nije bilo individualnih sloboda u današnjem smislu reči, nije bilo ni potpunih nesloboda. Vlastela nije imala posla direktno sa pojednim seljacima, nego s opštinama, selima i okruzima, koji su omogućavali seljacima da se suprotstave vlasteli u sudskim procesima u slučajevima kada su ovi pokušavali da prekrše običaje u cilju ličnog bogaćenja. I dok su u despotskim sistemima svi bili robovi od vrha do dna, čovek je u zapadnom feudalnom društvu bio staleška ličnost koja je imala svest o tome da kvalitet njegovog života zavisi od drugih ljudi, od moći – ceha, grada, vlastele – a to je sve vodilo ka razvijanju poverenja u sugrađane i njihovog međusobnog uvažavanja. Bio je to put ka optimizmu u zajedničkim poduhvatima.

Komunizam nas je vratio u "prokletu avliju". Tito je umro 1980, a mi smo protraćili još 30 godina i danas smo dalje od evropske kulture nego što smo to bili čak i pod Brozom. Despotska kultura se prenela i u XXI vek, te naša omladina počinje da ljubi svoje okove i slavi despote (Gadafija, Čaveza i slične) i, kao u svakom zatvorenom društvu, radi direktno u korist svoje štete.

Na kraju zabeležimo i to da se u Engleskoj, gde je nastala industrijska revolucija, koja je iz temelja promenila život na planeti, u periodu od 1700. do 1800. broj stanovnika povećao za 50%, a od 1800. do 1900. za 260%! Za to vreme, naši daleki preci jedva preživljavaju u selima osmanske imperije. Ni Uzbek u Monteskjeovim "Persijskim pismima" ne kaže uzalud: "Stanovništvo se najviše smanjuje tamo gde vlada despotizam". Razumemo li mi ove reči?

Zoran Stokić 29.03. 2011. Beograd

//Povodom reagovanja Radoša Ljušića „Književni lakrdijaš“ (Danas, 11. februar 2011)//

Teorija zavere – opet!

"Prosvetiteljstvo je čovekov izlazak iz nesamostalnosti, za koju je sam kriv.
Nesamostalnost je nesposobnost korišćenja vlastitog razuma bez tuđeg vođstva."

Kant

Hroničaru Ljušiću smeta što Basara ima hrabrosti da se koristi vlastitim razumom, a naročito se uplašio da bi ideje iz romana "Početak bune protiv dahija" mogle da ugroze despotsku političku kulturu u Srbiji.

Pored saznajne funkcije, istorija ima i onu pragmatičnu funkciju koja je, zapravo, suštinski uslov opstanka: poznavanje naše istorije treba da nam omogući izbegavanje grešaka naših prethodnika. Hroničar Ljušić – za razliku od istoričara, recimo, Ilariona Ruvarca, ili pisca Basare – uči nas da naši preci nikave greške nisu ni počinili, a, na našu žalost, samoprozvane patriote poput njega već preko 65 godina stvaraju društveni ambijent u kome živimo i tako našim političarima sve to vreme svesrdno pomažu da redom ponove sve greške koje su naši preci već toliko puta bili načinili. Učinak ponavljanja tih grešaka jeste ova današnja zemlja nalik na "Prokletu avliju". E, sad bi tzv. patriote svoje neznanje i potpune neuspehe u predviđanju budućih događaja, čiju smo kulminaciju dobili u nedavnim samoubilačkim ratovima i totalnom civilizacijskom slomu Srbije, da pripišu šačici "stranih plaćenika" (recimo, gorespomenutih, Ruvarca i Basare).

Kao što je već odavno primetio Džon Djui, "sva istorija je nužno pisana s tačke gledišta sadašnjosti, i jeste u jednom smislu neizbežno istorija ne samo sadašnjice, nego onoga što se u sadašnjosti prosuđuje da je važno za sadašnjicu, tj. konceptualni materijal upotrebljen u pisanju istorije jeste onaj iz perioda u kome se istorija piše." Predmet istorije nije prošlost kao takva, nego prošlost za koju mi posedujemo istorijsku evidenciju do koje smo došli uz pomoć slobodne i nepristrasne kritike. Dok fizika nastoji da utvrdi i opšte i singularne iskaze, dotle istorija treba da dođe samo do singularnih iskaza. Da bi istoričar bio u stanju da uspešno obavi svoj posao, on se mora baviti hipotetičkim objašnjenjima po verovatnoći, tj. statističkom generalizacijom, a to znači da njegovo oruđe mora biti logika zaključivanja po verovatnoći i da mora poznavati analizu induktivnog zaključivanja. Mogao bi Ljušić, ako se već izdaje za istoričara, da nam napiše rad u kome bi nam demonstrirao da je u stanju da da se koristi tim logičkim alatom. Jer, što se hronike tiče, – hronika je prošlost u koju se veruje samo na osnovu svedočenja koja nisu sazdana istorijskim logičkim metodom.

Ako iz sociološke ravni zakoračimo u umetničku i estetsku, vidimo da će "Dahije" pre biti roman, nego "istorijski pamflet": u njemu se ne koristi istorijski metod istraživanja, nego se romanopisac bavio genotipovima, bavio se prikazom sistema vrednosti koji je bio izvan opisivanih događaja, a koji je njima upravljao. Setimo se, na kraju krajeva, i Aristotela, po kom je poezija (kao i teorijska nauka!) "više filozofska i od dubljeg značaja" za nas nego istorija, zato što se poezija bavi onim što je univerzalno, dok se istorija obraća onome što je posebno i pojedinačno. Galilej i Šekspir su rođeni iste godine i, dok je prvi uperio teleskop u zvezde, ovaj drugi se latio pisanja drama; ono što im je bilo zajedničko jeste imaginacija, tj. sposobnost stvaranja slika i njihovog pokretanja u njihovim glavama u novim rasporedima. Vrhunske kreacije nisu moguće bez imaginacije, ali takođe ni bez naučnog, umetničkog (istoričarskog) zanata. Vekovima su se ti zanati usavršavali, te današnji fizičari ne koriste Galeljev zanatski metod, niti današnji književnici koriste Šekspirov. Slično je i u muzici ili slikarstvu. Reklo bi se da hroničari poput Ljušića, međutim, misle da sve slike i u 21. veku treba da budu rađene u duhu Leonardove linearne perspektive "Tajne večere", ili Rafaelove "Atinske škole". To bi značilo da sve što nije rađeno u tom ključu nije slika. Tako ni tonska perspektiva, kao ni Moneova koloristička perspektiva, ne bi bile validna umetnost. A tek Kandinski ili Šagal – bili bi proglašeni za prave šarlatane. Na slici "U crnom krugu", kako nam sam Kandinski kaže, "prekida se sa tradicionalnim shvatanjem boja, a to znači i tradicionalnim shvatanjem prostora". A Šagal na slici "Selo i ja" ustoličuje "fantastičnu (podsvesnu) perspektivu", u kojoj se slika više ne gleda iz jedne nego iz raznih tačaka i gde se nadrealistički prostor zasniva na slobodnom vezivanju linija, boje i oblika, diktiranom logikom fantazije (a ne realnosti). Vođen optikom sna, halucinacije, ekstaze i transa, Šagal bi kod naših guslara bio proglašen za drogiranta i pijanicu. A o tome kako bi se kod naših hroničara "provela" poliperspektivna kubistička slika – da i ne govorimo. Prošli bi gore od Basarinog romana.

16. 02. 2011
Zoran Stokić

Zakržljale "sociološke neuronske mreže"

Volter je prvi pokušao da pokaže kako je došlo do izvitoperenja značenja reči "despot". Rečju "despotes", kaže Volter, "Grci, a zatim Rimljani, označavali su oca porodice. Despotikus nikada nije postojao u latinskom jeziku. Početkom 15. veka Vizantincima je palo na pamet da rečju despot počnu da nazivaju veoma slabe vladare, koji su zavisili od turske vlasti, tj. srpske i vlaške vladare, na koje su gledali kao na kućne gospodare. Mi danas nazivamo despotom tuskog, kineskog cara, i za tu titulu vezujemo predstavu o nečem okrutnom... To je vladar koji vlada hirom, dvorjani pred njim padaju na kolena, a on, da bi se zabavio, naređuje svojoj telesnoj gardi da udave sve one koji su desno od njega, a nabije na kolac sve one koji su sa leve strane".

Šta je rezultat našeg vekovnog boravka u takvim despotskim društvima? To da, evo, ni u 21. veku još nismo u stanju da stvorimo savremeno društvo i državu. Naši društveni odnosi ostali su fosilizovani u fazi "porodičnih i klanovski veza", što je bio društveni model primeren plemenskim zajednicama! Mi smo i dalje bez individualnih inicijativa, bez spremnosti i sposobnosi za saradnju, bez slobodne volje, bez svoga "ja", otuđeni od svih onih "drugih" koji nisu naša porodica, bez tolerancije. Da bismo upoznali sebe, to kakvo nam je društvo i država, to kakve su nam želje i potrebe, misli i osećanja, moramo, kako kaže Konte, kao prvo, konačno "upoznati svoju istoriju"! Bilo koju društvenu strukturu možemo razumeti samo ako smo u stanju da shvatimo kako je ona nastala. Svrha naučnih objašnjenja (za razliku od guslarskih) jeste da pokažu zašto pojava nekih događaja nužno povlači pojavu drugih događaja, zašto se, ako je dato prvo, mora pojaviti i drugo. Validan deduktivni dokaz je takav da, ako su premise tačne, zaključak ne može biti pogrešan.

Specifično ljudski put, omogućen pojavom konceptualnog mišljenja i simboličkog jezika, jeste put kulturne evolucije. Kultura kao celina služi potrebama vrste. Ona može biti oskudna, prosta, visokorazvijena, ali je mora biti. Sva ljudska društva imaju tehnologiju (alate, mašine), društvene sisteme (ustanove, običaje), verovanja (mit, magiju, religiju, umenost, filozofiju, nauku tj. znanje). Kultura je sistem u kome uzajamno deluje sve na sve.

Pored biološke evolucije pojavila se vemenom i "sociološka evolucija". U toj evoluciji, da bi čovek preživeo unutar neke grupe (a ne kao pojedinac!) počeo se stvarati "socijalni mozak", tj. splet neuronskih mreža u našem mozgu, koji je bio zadužen za direktno orkestriranje naših činova i radnji u odnosima sa drugim ljudima u grupi, a danas u državi – počele su da se pletu "sociološke neuronske mreže". Socologija i epistemologija znanja mogu da nam pomognu da registrujemo koje sve ideje nismo razvili i nismo prenosili s generacije na generaciju kroz vekove, koje su to brojne "socološke neuronske mreže" koje nismo razvili, a čiji nedostatak upravo bitno usporava naše napore da se razvijamo.

Despotski sistem je u kvalitativnom smislu različit od robovlasničkog i feudalnog sistema. Birokratski despotski aparat je sprečio razvoj trgovačkog i industrijskog kapitala, a to je značilo i izostanak kapitalizma i moderne nauke. Komunizam, koji je bio forma despotskog sistema, pokušao je da "humanizuje birokratiju" i u tome nije uspeo. Verovati da je moguće humanizovati birokratiju isto je što i verovati da postoji perpetuum mobile.

Kao primer strukture (jedne od mnogih!) koja je prevela ljude iz plemenskog u savremeno društvo stoji i srednjovekovni "ceh", tvorevina zapadnih država. Ceh, gilda, tj. savez zanatlija, bio je forma udruživanja ljudi unutar koje im je prolazio čitav život – njihov i život njihove porodice. Cehovi su okupljali ljude povezane ne samo interesima proizvodnje i prodaje dobara i interesima socijalne borbe, nego i povezane staleškom pripadnošću, zatim radi pravne zaštite, organizacije slobodnog vremena, ali i radi svekolike uzajamne pomoći. Pripadnost cehu razvila je kod njegovih članova brojne "sociološke neuronske sklopove" i bila je skopčana sa kolektivnim osećanjima njihovih članova, koji su bili ponosni na svoje udruženje, revnosno su čuvali njegov ugled i autoritet, učestvovali na sastancima i donosili zajednička rešenja, branili vlastito dostojanstvo punopravnih birgera pred patricijem i plemstvom. Majstor ceha je u radu tražio i nalazio ne samo izvor materijalne blagodeti, nego ga je rad unutar takve strukture ispunjavao i zadovoljstvom. Zanat je bio majstorstvo, a ono pak umetnost, artizam. Srednjevekovni zanatlija je unutar ceha, za razliku od proletera novog vremena, u procesu rada izgrađivao svoju ličnost.

3. januara 2011.
Dr Zoran Stokić

Katarza i mediji

Posle ratnih i ličnih katastorfa koje smo preživeli ostao je razoreni moral, jer ratovi nisu ništa drugo do, kako kaže Jung, "psihiče epidemije". Budući da nismo proživeli katarzu (pročišćenje svojih duša), mnogi od nas nisu se oslobodili osećanja krivice, nelagodnosti, odbačnosti, ali ima i onih koji još nisu raskrstili sa iluzijama lažne nevinosti. Bilo kako mu drago, zbog naše kulturne i političke nezrelosti, zbog nesposbnosti da izvršimo lustraciju, mi još nismo objasnili sebi šta nam se to i zašto dogodilo, te koje smo sve greške počinili. A time gradimo idealnu klimu da te iste greške u budućnosti ponovimo. Sve u svemu, mi smo i dalje žrtva fiktivnih i netačnih predstava koje su o svetu stvorile određene političke snage – one koje su u orbitu izbacile Miloševića, one koje nisu bile u stanju da sagledaju objektivnu sliku političke stvarnosti u svetu, one koje su nas zbog te svoje nesposobnosti 1989. god. – umesto u EU i NATO – uvele u seriju ratova. Politički status quo u kome smo zarobljeni održava se na mitu da su ti ratovi iz 90-tih bili neminovnost i da nikakvo miroljubivo rešenje nije bilo moguće. – Ne samo da nisu bili neminovnost, nego je svima koji nisu bili zarobljenici teorija zavere odmah bilo jasno da će ti ratovi upravo najviše naštetiti našim nacionalnim i državnim interesima.

Sasvim je razumljivo da te političke snage, koje ni dan-danas nisu u stanju da reprodukuju objektivnu sliku sveta, ne mogu imati ni svest o tome kolika je cena koju plaćamo zbog izostanka katarze; a ona je nedopustivo visoka. Umesto izgradnje građanskog društva i morala događa se suprotan proces – atomizacija ljudi. Nepoverenje ljudi da postojeće institucije države i društva i način mišljenja koji u njima vlada mogu da im pomognu i reše njihove probleme primoralo ih je da se pojedinačno snalaze kako znaju i umeju kako bi izbegli realnu opasnost da se raspadnu kao ličnosti. Naši psihološki mehanizmi samoodržanja su proradili tako što smo se uputili raznim prečicama – okrenuli se idolima (majčici Rusiji, pravoslavlju), emigraciji, novcu, agresiji, sadizmu, mazohizmu... Znači, nesposobnost elite da se suoči sa "psihičkom epidemijom" ratne prošlosti, koja se prelila u sadašnjost, umesto ka katarzi odvodi nas na puteve daljeg bežanja u iracionalno, transcendentno, bežimo u zabavu i sport, igru, gatanje i vračanje, hrišćansku molitvu, budističku molitvu...

Ali i ti prihološki mehanizmi koje kao pojedinci upražnjavamo samo do izvesne mere mogu da održe naše mentalno zdravlje. Tenzije svakodnevice kod mnogih od nas ipak postaju jače od mehanizama kompenzacije i ti ljudi počinju da klize u psihoze, neuroze, ludilo. Možda je danas poslednji čas da se probudimo, odbacimo iluzije i laži, fikcije i sagledamo stvarnost onakvu kakva je ona zaista bila i kakva jeste. Jedna od poluga koja je u tome trebalo da nam pomogne jesu mediji. A među njima i tzv. nacionalni servis RTS. Umesto da nam pomaže, ta nas televizija i dalje indukuje "negativnom energijom" – dovoljno je pogledati njenu virtuelnu programsku šemu (po kojoj se sav program zapravo odvija u pauzama svakojakih i svakodnevnih sportskih događaja) i taj nakazni filmski program.

Da je u antičkom Rimu postojalo neko sredstvo moćno poput RTS-a, Rim bi nestao sa istorijske pozornice neuporedivo brže. Podsetimo se da je ta imperija u svojoj drugoj fazi, kada je celokupno stanovništvo grada Rima već uveliko vodilo isključivo parazitski život, grad Rim bio grad-medijska arena. Što je život u Rimu bio isprazniji, potreba za masovnim i krvavim zabavama postajala je sve veća. Sve neposredne manifestacije života su postale drugorazredne u odnosu na događaje u areni i cirkusu. Zato na kraju, dok su Vandali nezadrživo nadirali, urlici umirućih branilaca grada na zidinama mešali su se sa urlicima gledalaca iz arene, kojima je više stalo do njihove svakodenvne gladijatorske zabave nego do sopstvene sigurnosti. Ono što su u starom Rimu bili arena i cirkus – to je u Srbiji preko dvadeset godina RTS.

Slike RTS-a svedoče da je život u Srbiji odavno krenuo u pogrešnom pravcu. Čovekov psihički razvoj je višeslojni proces, kojim upravljaju kulturom strukturirani medijumi (jedan od njih trebalo bi da bude i RTS) u koje smo uronjeni. Umesto hijerarhije vrednosti koja bi doprinela našem duševnom i telesnom ozdravljenju, ovaj program nudi afektivnu, mističku i kolektivističku logiku, koja nije pod kontrolom intelektualne i empirijske logike. Ovakav kakav je, ovaj program neizbežno ometa našu decu u njihovom razvoju u humanistički vaspitane zrele ličnosti, doprinosi da oni – umesto u slobodne građane – izrastaju u huligane ili podanike.

Medijski rat koji patriJote i dalje vode protiv SAD može se pratiti u odabiru filmova i serija na tzv. "javnom servisu". Da bi se narodu podsvesno ogadile SAD, biraju se samo oni njihovi filmovi koji obiluju scenama nasilja i samo se oni "vrte" na RTS-u. To svakodnevno posmatranje nasilja stimuliše nasilničko ponašanje kod mladih. Masovna klanja, ubijanja, pljačkanja, drogiranja, scene patološke seksualnosti i silovanja, scene hipertrofiranog nasilja nose daleko veću opasnost nego što izgleda na prvi pogled, one izazivaju ne samo moralno gnušanje kod onih koji to gledaju, nego i nekontrolisani psihofiziološki šok. Činjenica da psihofiziološki šok doživljen u trenutku gledanja filma može izazvati ne samo neprijatnost, već i bol, mora biti uzeta u obzir kod onih koji kreiraju program RTS-a. Zašto taj štetočinski filmski program nije do sada bio javno žigosan od strane suda, strukovnih udruženja (lekara, prosvete, medija), nevladinih organizacija i svih onih ljudi dobre volje kojima je dosta "ratne psihičke epidemije"?

Beograd, 15. 08. 2010.
Dr Zoran Stokić

Uništen građanski moral

Inercija građanskog morala pomogla je Češkoj, Poljskoj i ostalim zemljama real-socijalizma da izvrše lustraciju ljudi i ideja. Kod nas te inercije nije bilo i zato i jesmo tu gde smo.

Moral je stariji od država. Moralne vrednosti i kulturna uverenja – bilo da ih tretiramo kao autonomne ili kao autoritarne kategorije – imaju svoju bazu u tradiciji javnog mnjenja. Danas je jasno da ne postoji moral po sebi, prirodni moral, a deskriptivna etika nas obaveštava o moralnim navikama naroda i društava kroz istoriju. Iz trenja usled različitih zahteva koje postavljamo jedni drugima, koje kao pojedinci postavljamo grupama, koje društvene organizacije postavljaju pojedincima – proizišle su različite etike. Od svih njih, građanski moral se pokazao kao najbolji temelj za izgradnju demokratske države koja će biti u stanju da svojim građanima obezbedi najhumaniju do sada poznatu egzistenciju na ovoj planeti.

Gde smo mi u svemu tome? – Svetlosnim godinama udaljeni od građanskog morala. Od kraja II svetskog rata do danas broj građana se kod nas sveo na nivo statističke greške. Da bismo odgovorili zašto nam se to dogodilo, pozabavimo se sa dva istorijska primera neempirijskih tvrđenja.

Ajnštajn je primetio da u Nemačkoj, osim delova crkve, niko nije pružao otpor dolasku fašista na vlast; nisu se opirali, znači, čak ni socijaldemokrate ni komunisti, zašto? Komunisti su bili opsednuti "proročanstvom" po kome revolucija proleterijata nužno mora doći; kako je ona uveliko kasnila, smatrali su da je fašizam samo katalitičko sredstvo za njeno ubrzavanje. Tako je fašizam, ni manje ni više, za komuniste bio nužan međukorak u istorijskom razvoju u pravcu socijalizma! Iako su ga mrzeli, za njih je fašizam u odnosu na demokratiju i građansko društvo bio "korak napred", koji ih vodi ka obećanom cilju. Drugi važan moment u ovoj priči jeste potpuno pogrešna prognoza komunista da fašistička vlast u Nemačkoj neće opstati duže od nekoliko meseci! Posle Titove smrti i naši su se levičari poslužili sličnim pogrešnim neempirijskim idejama. Udruženim političkim delovanjem naša "levica" i "desnica" potpuno su uništile srednju klasu u Srbiji, a građanska srednja klasa je politički i moralni imperativ i conditio sine qua non svake dobro uređene demokratske države!

Primer neempirijskog iskaza dao je i Dostojevski kada je napisao da "ako nema Boga sve je dozvoljeno". Mnogi i dan-danas istrajavaju i zaklinju se u istinitost te ideje. Da je Dostojevski u svom zaključivanju, međutim, poštovao empiriju, uvideo bi da društvena praksa u Švedskoj, Holandiji, Švajcarskoj, Danskoj i sličnim evropskim zemljama opovrgava njegovu metafizičku ideju. Stotinama godina u tim zapadnim zemljama prilagođavanje ciljeva jednog čoveka ciljevima drugih ljudi čini osnovu za izgradnju njihovog duštvenog vaspitanja. Građani su tu odavno shvatili da moralna pravila nisu apsolutne božije istine, nego da su voljne prirode, da su stvar konvencije. Ne u božijim, već u njihovim rukama bila je njihova sociološka evolucija. Etika odgovornosti, u kojoj se više nisu mešali vrednosni i saznajni sudovi, stvorila je građanske zakone utemeljene na empirijskim činjenicama života i zato su to danas zemlje u kojima je život najhumaniji. A najnehumaniji je tamo gde vlada "etika uverenja", gde ne postoji dikusija i gde se još uvek ne pravi razlika između vrednosti i saznanja. Komunisti i fašisti su došli na vlast tako što su prvo ukinuli onu proceduru dolaženja do istine koja je do njih važila u građanskim društvima; ništa nije bilo pogubnije nego razaranje baš te građanske tradicije. Oni su svoje mišljenje nametali silom, po principu "božije" ili "despotske istine". A kad ne postoji empirijski proces dolaženja do istine nego postoji samo autoritet, lako je pobiti svačije stavove; evo jednog takvog istorijskog primera, Kopernikovog, koga Luter pobija samo time što se poziva na Sveto pismo: "ova luda hoće da preokrene čitavu astronomiju, ali Sveto pismo kaže da je prorok Isaija molio Sunce da stane, a ne Zemlju"!

U takvim sistemima vlada jednakost: država = komunistička (ili fašistička) partija = njene vođe = zakon! Tu sudija tim zakonima ne može biti smrtan čovek i njegov građanski moral, to može biti isključivo istorija sveta। "Inteligencija" se deli na "poštenu" i "nepoštenu"। Javno mnjenje i etika strukovnih udruženja se ukidaju, jer predstavljaju uporište građanskog morala. Dobro vaspitanje, učtivost, građanske norme, građanski uzori, način ophođenja, tolerancija, pravda, razum, građanske inicijative, udruživanje – ukidaju se kao nešto dekadentno, anahrono, štetno za državu. Kod običnog, prosečnog čoveka razvija se iluzija da je postao gospodar svoje sudbine, dozvoljava mu se da ščepa šta može u prolazu, da se baškari i natura svoju volju i nekulturu lokalnoj okolini.

To brisanje građanske kulture i ujedačavanje svih nivoa tako da niko nigde ne bi štrčao danas pokazuje svoje pravo pogubno lice. Sadržaji građanske kulture su zamenjeni kolektivističkim ritualima sporta, parada, festivala, uranaka, "farmi". U propagandne svrhe, da bi se podigao rejting zemlje u očima Zapada, upriličuju se manifestacije kao što su "Bitef", "Fest" i tsl. Sve te šljokice i lažni sjaj ne mogu, ipak, da sakriju činjenicu da kulture nema tamo gde nema načela građanskog prava (u praksi!), da kulture nema tamo gde se učesnici razgovora ne drže osnovnih intelektualnih postavki na koje se mogu pozvati u raspravi. Nikakvi evropski zakoni i institucije ne mogu sami po sebi učiniti Srbiju civilizovanom zemljom. Jer, te zakone neko mora da tumači kroz institucije, a i u tim institucijama sedimo mi; ali koji mi – građani ili podanici? Jedni se suštinski razlikuju od drugih po nečem što je definisao još Aristotel: "Oni koji žive (živeli vekovima!) u despotiji nemaju vlastitu volju, pa samim tim ni vlastitu suštinu, u despotiji postoji samo volja gospodara koja čini jedini i celokupni sadržaj države."

29. 06. 2010. Beograd
Dr Zoran Stokić

nauka ili varvarstvo
(pedagoška uloga nauke)

"Ko ništa ne zna, ne voli ništa. Ko ne ume ništa, ne razume ništa. Ko ne razume ništa, bezvredan je" – pisao je Paracelzijus, dodajući da "onaj ko razume, taj i voli, zapaža, vidi." Mi bismo dodali i: taj i preživljava!

Znanje je ne samo mogući, nego i nužan proizvod prirodne selekcije i upravo zahvaljujući njemu mi kao vrsta još postojimo. Percepcija, memorija i ispravno zaključivanje omogućavaju kauzalne procese koji proizvode znanje. Bez razmišljanja i znanja ne možemo otkriti ni najobičnije činjenice, a kamoli stvoriti misaona oruđa neophodna za naš opstanak. Istorija nam govori da je do sada na hiljade naroda izumrlo. Zašto su izumrli? Pre svega zato što su unutar svojih kulturnih matrica imali problem sa ispravnim zaključivanjem. Svaki pojedinac se rađa u jednoj kulturi verovanja, zaključivanja, oruđa, običaja i ustanova, koje postoje pre njega. U našim mozgovima se odvija sinteza kulturnih elemenata, tj. naš mozak je samo katalitički činilac u tekućem kulturnom procesu. Zato je polje kulture toliko bitno. Da se Isak Njutn rodio u indijanskim plemenima, on danas svakako ne bi bio univerzalna ikona nauke.

Nekritički, pošto su svoja metafizička verovanja proglasili za znanje, ljudi su hiljadama godina verovali da planete guraju anđeli (tako što mašu svojim krilima!). Od Njutnovih vremena bliža nam je misao da planete kruže oko sunca zbog sile gravitacije. Zašto? Zato što za tu hipotezu (koja se može izraziti kvantitativno) postoji zadovoljavajuća evidencija. Teorija o anđelima nema nikavu evidencionu podršku, ona nije u stanju da daje pouzdana predviđanja položaja planeta.

Gledano globalno, nauka dva veka upravlja i u Srbiji našom državnom praksom – ne, međutim, i našom dušom! Naša duša je ostala zarobljana u mitu, religiji, astrologiji, vradžbini ona i dalje živi vođena sistemima zaključivanja i vrednosti koje je nauka odavno obesmislila. Ko kod nas određuje šta je dobro, a šta zlo? Šta je zločin? Određuju baš oni tradicionalni sistemi koji su moral uvek stavljali izvan čovekovog domašaja. Nama su vrednosti oduvek bivale nametane (vizantijska, osmanska, komunistička faza), mi nismo bili kreatori vrednosti. Nama je, zato, danas u Srbiji nauka potrebnija nego u zemljama Zapada, jer, pored svoje osnovne funkcije, ona ima i još jednu ulogu – pedagošku – i zapravo je ona, smatramo, za nas daleko najvažnija. Nauka može i treba da nam pomogne da izgradimo građansku kulturu i moral. Već 20 godina stanje u našim školama, fakultetima, medijima, institucijama kulture, parlamentu i tsl. progresivno se udaljava od temeljnih postavki te kulture i morala. Nivo znanja i metode zaključivanja svakim danom u Srbiji nezadrživo regrediraju. To se vidi na svakom koraku. Koliko još katastrofa treba da zadesi naše društvo, da bi naši političari zaključili da se ni naša kuća ne može graditi bez temelja? Ti temelji u 21. veku ne mogu biti ništa drugo do procesi naučnog zaključivanja. Naučna metodologija za svakoga od nas mora postati "bukvar", koji smo usvojili ne da bismo bili naučnici, nego da bismo bili građani! Ko želi da donosi sudove mora najpre da prihvati empirijske uslove i pretpostavke procesa donošenja sudova.

Način mišljenja i zaključivanja u Srbiji danas, otprilike, izgleda kao u ovom primeru sa magnetom. Od kako su antički Grci u 4. v. p. n. e. primetili da određeni "kamen", tj. magnet, ima osobinu da privlači opiljke gvožđa, pripisavana su mu najfantastičnija svojstva – od onih da on ima "dušu", do tvrđenja da ako se magnet nađe u blizini dijamanta, ili ako se premaže belim lukom, on "gubi svoju moć privlačenja"! Blizu 1500 godina ta se metafizička tvrđenja nisu proveravala, nikome ni na pamet nije padalo da napravi eksperiment. Doduše, malo je ko posedovao dijamant – ali bar je belog luka bilo na pretek! Sredstvo za eksperiment, dakle, nije nedostajalo, već je nedostajala empirijska metodologija, tj. umno sredstvo pomoću kojeg se dolazi do istine.

Od kneza Miloša, preko vremena Ilariona Ruvarca i, kasnije, Isidore Sekulić i Milana Kašanina, naši su preci pokazali da su bili sposobni da se prilagođavaju promenama, da su bili sposobni da Srbiju izbave od sudbine koja je zadesila, na primer, Indijance (narod koji je iščezao sa istorijske pozornice zato što je bio nesposoban da evoluira). Naši slavni preci su u cilju postavljanja duhovnih temelja Srbije načinili jedan mudar etički izbor, oni su despotsku etiku pokušavali da zamene etikom saznanja zapadnih duštava. Potpuno pogrešna ratna politika 90-tih dovela je i do potpunog poremećaja moralnog ponašanja, do aktivnog neprijateljstva prema svim tekovinama zapadne građanske civilizacije u Srbiji, tekovinama bez kojih naprosto ne bi bilo ni današnje Srbije. Pred našim očima događa se dvostruko negativan proces: ne samo da "ljudi-deca" – novovarvari – postaju paraziti društva, nego oni, stupajući na scenu, još vrše i klasičnu zloupotrebu pojma sloboda, sa ciljem podmetanja svoje prosečosti i prostote kao esencije srpske tradicije.

Beograd, 07. 06. 2010.
dr Zoran Stokić