Sociološki relativizam

"Nikakva misaona aktivnost nije opravdana osim u onoj meri u kojoj dopire do istine i valjanosti, a izbegava zablude i laži."
John Macmurray

Antički filozofi su smatrali da kao što je ptici data sposobnost letenja, a ribi sposobnost plivanja, isto tako je čoveku data sposobnost mišljenja, i to jednom zauvek. Ta analogija o čoveku urođenoj sposobnosti mišljenja održala se, doduše, preko dva milenijuma, ali je netačna i vodi nas u pogrešnom smeru. Mišljenje nam nije dato na poklon, nego njega svaka generacija iznova izgrađuje, stiče, mukotrpno, malo-pomalo, putem obrazovanja, tj. kulture. Antropolog Tejlor u svojim "Primitivnim kulturama" 1871. godine kaže da je kultura "ona složena celina koja uključuje znanje, umeće, umetnost, moral, zakone, običaj i bilo koju drugu spsobnost i naviku koju je čovek kao član društva stekao". Naše mišljenje niti je plod instinkta, niti je proizvod čulnih utisaka, a ne proizilazi ni iz samih opažanja, već je uvek plod kompletnih "akcija", plod je grupa operacija (fizičkih i logičkih) koje učimo u kulturi. Kultura stvara od nas ono što jesmo, ona svojim momentom, masom i težinom "stimuliše" naše odrastanje i humanizovanje.

I dok ptica, šta god radila, uvek ostaje ptica i, isto tako, riba nikada ne može da se "oneribi", dotle nam istorijske, antropološke i sociološke činjenice pokazuju da čovek može da se dehumanizuje, onečoveči. Zatim, dok je pticama i ribama njihovo društveno ponašanje potpuno urođeno i nije plod kulturnog nasleđa, tj. automatsko je, dotle je čovekovom kulturnom nasleđu bila potrebna i genetička podrška, da bi on kao "kulturna životinja" preživeo! I premda su praljudi, poput drugih životinja, živeli u čoporu – a to znači da je baš taj čopor određivao šta je ispravno, a šta ne, šta je "istina", a šta "laž" – ipak, kako je vreme evolucije proticalo, čovek je postepeno razvijao i svoju drugu "tačku oslonca", svoj um, mišljenje i svest. Mi smo potomci surovih iskustava Homo sapiensa, koji je svoj hod započeo vođen dvema orijentacijama: jedna je tražila da se "poistoveti sa čoporom", a druga je bila "orijentacija prema umu i mišljenju". Stotinama hiljada godina život pojedinca zavisio je od sposobnosti njegove grupe, plemena, kao celine, a ta plemena su, opet, mogla da prežive samo ako su njihovi članovi bili čvrsto povezani kulturnom matricom. Kulturne matrice kao istorijske evolutivne tvorevine varirale su mitove, religije, tehnike, nauke – sve sa istim ciljem: da preko subjektivnog i kolektivnog simulatora dođu do tačne predstave stvarnosti, koja bi im zatim obezbedila tačno predviđanje događaja i uspešan opstanak!

Naše ideje i verovanja, naši metodološki postupci, činili su da predmeti našeg promišljanja budu stvarni. I dok je u faraonskom Egiptu stvaran bio Oziris, za nas je danas stvaran kvadratni koren iz minus jedan, tamna materija i Hiksov bozon. Međutim, ne zaboravimo da ideja može bila istinita ne samo zbog svoje usklađenosti sa stvarnošću, već i zbog svoje stvaralačke moći, te da ideje nisu pojedinačnog porekla, već da su kolektivne predstave. One su satkane od mentalnih stanja jedne društvene grupe, plemena, naroda. Da ne bi bio izopšten iz čopora, plemena, naroda ili nacije, čovek će prihvatiti da je istina ono što većina u njegovoj grupi želi da bude istina. Evolucija naše vrste učinila je, međutim, da ta naša animalna priroda bude uravnotežena sa našom sposobnošću mišljenja. Štaviše, svi naši animalni iracionalni stavovi i odluke prolaze kroz prizmu našega uma i bivaju prerađeni u razumne stavove i odluke. Kulturna matrica određuje merila društvenog zdravlja.

Matrica naše kulture nije nikada kritički tretirana, ispitivana, sa pozicija univerzalnih ljudskih normi, nego se njena "ispravnost", usled sociološkog relativizma koji je u Srbiji naročito izražen od kraja II svetskog rata, uzima kao gotova činjenica. U našem slučaju to vodi ka tragičnim posledicama: ka daljem regresu društva i države. Kulturna matrica u kojoj su um i kritičko mišljenje sekundarni, a animalno je primarno – uvek vodi ka racionalizaciji iracionalnih strasti, vodi ka opravdavanju iracionalnih, animalnih postupaka u okviru čopora, plemena, naroda.


Naša vizantijsko-osmanska i komunistička kulturna tradicija stavaljala je etiku i vrednosti izvan čovekovog domašaja. Vrednosti su čoveku uvek nametane. I gore od toga: saznajni i vrednosni sudovi su bili pomešani, pa se ljudski život iscrpljivao u duhovnom haosu i pometnji. Istorija naše prakse u poslednjih 800 godina pokazuje da mi, uprkos stalnom pozivanju na hriščanstvo, nismo razvili etičke kategorije kao što su ljubav prema bližnjima, ljubav prema istini, ljubav prema dobroti i lepom, odgovornost, mišljenje, nezavisnost, sloboda, ljubav prema drugima, čovečnost, plemenitost, ublažavanje patnje i druge. Naravno, kada bismo našeg čoveka anketirali, on bi se, takoreći, stoprocentno pozvao baš na ove etičke kategorije, ali to nije u skladu sa onim što je zastupljeno u njegovoj praksi, niti sa onim što taj čovek zaista oseća, niti sa onim što, da tako kažemo, ima u svojoj glavi, tj. sa karakternom strukturom njegove ličnosti.

Rezultat autoritarne kulturne matrice našeg društva jeste da pojedinac uvek čeka da neka spoljna sila (bog, despot, sultan, partijski sekretar, EU, majčica Rusija) umesto njega reši njegove probleme! Autoritet ga je uvek i ugrožavao i štitio. Ta nemogućnost da se emancipuje od autoriteta vodila ga je ka snižavanju ljudskih potencijala, nesreći, bespomoćnosti, pokornosti, nedostataku ljubavi i poštovanja prema drugima, smanjenju produktivnosti, ka neodgovornosti za postupke. Sociološko i političko relativizovanje Heraklitovskog tipa ("i dobro i zlo su jedno", "put prema dole i prema gore je jedan isti put", "bolest čini zdravlje ugodnim i dobrim", "rat je otac svega i svega kralj... i sve nastaje kroz borbu i po nuždi") neprestano ga je ometalo da razvije svoje misaone i kritičke sposobnosti.

Naša situacija bi se stoga mogla najbolje predstaviti u formi "sociološko-psihološke paranoje". Paranoidna osoba može biti inteligentna i služiti se delimično čak i kritičkim mišljenjem u nekim sferama života, izuzev u onima u kojima je paranoidna. Na primer, naše tzv. patriote pokazuju zavidan stepen paranoje prema evropskoj individualističkoj građanskoj kulturi, te kad s njima započetne diskusiju o evropskim vrednostima, vi nailazite na zatvoreni sistem misli; u razgovoru, oni će poreći neke očigledne činjenice, iskriviti druge, te uz obilje pseudo-iskaza koji su međusobno protivurečni ili očigledno lažni zaključiti da je za Srbiju najbolje da se ugleda na Kubu i Teheran, tj. da nikako ne napušta svoj kolektivizam u kom se klatno pomera čas u stranu staljinizma, čas u stranu fašizma.

Zoran Stokić
6. 02. 2012.

Graditi ili ratovati?

Apsolutnu konfuziju i krajnju neodređenost u pokušaju evropeizacije Srbije zabeležila je i generacija Stevana Sremca. Njega je posebno uznermiravalo to što u tim "nazovigradovima, u tim vulgarnim varošicama, podjednako nema ni tradicionalne ni gradske evropske kulture". Isto je, nažalost, i danas! Umesto da postane građanin, radan, uman, tolerantan, koji se sa drugima udružuje oko zajedničkih projekata i gradnje, naš čovek je ostao lukav podanik, dovitljiv, sav usmeren na sopstveno preživljavanje, kakav je bio i u doba Osmanskog Carstva. Dok građanin ima svest da kvalitet njegovog života zavisi od drugih građana, njihovog morala i operacionalih sposobnosti, dotle se podanik ne miri sa zakonima i uslovima građanskog društva, ne želi da o njima bilo šta zna, on misli da može da preživi pojedinačno i nezavisno od drugih. I dok je proces kritike i učenja na greškama upravo ono što omogućuje napredak građanskom društvu, dotle za podanika nema dokaza koji bi mogli da ga uvere da greši, da je u zabludi, da radi u korist sopstvene štete. I gore od toga: on čak ne ume ni da razgovara, već se gotovo uvek svađa, a njegove političke, istorijske i ostale rasprave se uvek pretvaraju u megdan u kome on po svaku cenu (pa i cenu života) mora da pobedi.

Jedan od prvih fizičkih zakona je zakon slobodnog pada. Urbanistički haos u kome danas živimo izložio je svakoga od nas opasnosti direktnog upoznavanja sa posledicama tog zakona u vidu tragične mogućnosti da nam s vrha neke građevine vrlo lako padne cigla na glavu. Ako ta cigla padne i ubije nepoznatog prolaznika, "podanik" na to neće reagovati (osim emotivno), neće tražiti, apelovati, insistirati da se takve stvari ne smeju događati. On će reagovati samo ako je ta cigla usmrtila člana njegove porodice. Jasno je da takvo pojedinačno reagovanje onda ne može imati nikakvog društvenog učinka. I kad bi mu neko tumačio da je ta smrt povezana sa zakonom slobodnog pada, sa sociološkim, političkim i urbanističkim haosom, to bi za njega bila uvreda, a njegov tumač nečovek. Bez želje da se kao ličnost razvija, podanik ne želi da zna za bilo kakve društvene, istorijske, fizičke zakone. On na društvo gleda kao da je ono "prirodni proizvod", kao da nije plod delatnosti – građevina – brojnih prethodnih generacija. Sve fenomene podanik objašnjava samo iz ugla svoga ličnog iskustva!

I dok su građani inertni na manipulacije, podanik je idelan objekat za manipulatore. Nema te besmislice u koju on nije poverovao, od Karađorđevih vemena pa do naših dana. Poslednjih 20 godina veruje da je moguće biti u ratu (sa najmoćnijim državama sveta) i konstantnom ratnom metežu, a istovremeno biti zaposlen u uspešnoj privrednoj grani, živeti bezbedno u uređenim, urbanim gradovima sa savremenom infrastrukturom, rešiti stambeno pitanje, školovati decu u vrhunskim školama, koristiti prestižne medicinske usluge te uživati blagodeti "švedskog" penzionog fonda.

Stare civilizacije su stvorile magiju, mitologiju, religiju sa ciljem upravljanja stvarima i događajima, one su verovale da su u stanju da kontrolišu vremenske tokove. Građanska društva i novostorena nauka su tu stvar izokrenuli za 180 stepeni. Bilo bi dobro kada bismo mogli da kontrolišemo vreme, klimu, tektoniku planete Zemlje, ili jata zvezda, ali budući da nismo, prva sledeća aproksimacija je da se, pomoću znanja i razumevanja, svim tim pojavama prilagodimo. Isto važi i na planu spoljne politike: nije defetizam i beznađe ako se na osnovu poznavanja socioloških činjenica tvrdi da male i velike države ne mogu biti ravnopravne. Taj "zakon neravnopravnosti" između malih i velikih država je u spoljnoj politici u istom rangu sa zakonom slobodnog pada u fizici. Zato, ako glasate za one političare koji za Srbiju traže ista "prava" koja imaju SAD, Kina i Rusija, ili ako vam govore o "partnerstvu" male države sa nekom velikom, znajte da ćete i dalje tabanati "prokletom avlijom" kao podanik. Birač-grđanin bi, međutim, te političare suočio sa deplasiranošću takvih zahteva i postavio im kontra-pitanje: zašto se život u Srbiji toliko razlikuje od života u Danskoj, Švajcarskoj, Švedskoj, Češkoj i zašto više nalikuje životu u Venecueli (gde kao kolateralna šteta sociološkog haosa dnevno strada pedeset troje ljudi)? Onaj ko ne ume da objasni taj fenomen, znajte, ne može ni Srbe da izvede iz "proklete avlije"!

Beograd, 30. 12. 2011.
Zoran Stokić

Ne bojmo se evropske kulture!

Jedan od retkih momenata kada je Srbija išla u korak sa ostalim narodima Evrope vodi nas ka pojmu nacije i nacionalne države. Taj paralelizam sasvim je slučajan, budući da se "proleće naroda" u Evropi događalo u 19. veku, u isto vreme kada su konačno popustile i stege osmanskog carstva. Ovu promenu nagovestio je Gete kao svedok bitke kod Valmija, kada je u svoju svesku zapisao: "Od ovoga mesta i dana započinje nova era u istoriji sveta" – jer u tom mestu i danu bila je rođena nacija kao ideologija novog zajedništva – pojava potpuno nepoznata u Antici i na Istoku! Nacija je rastočila društvene podele na klase tako što je proklamovala princip jednakosti rođenjem. Aristokrata i najsiromašniji seljak tu su povezani zejedničkim osećanjem pripadnosti određenoj naciji.

Da bi se ta nova ideologija distancirala od careva, kraljeva, aristokrata i njihove ratničke istorije, ona u prvi plan izvlači seljaštvo, koje sada postaje "živi muzej nacionalnih korena". Na početku 19. veka nacije, međutim, još nisu imale svoju istoriju. Nacija – inkarnacija savremenog naroda – prema francuskoj "subjektvinoj koncepciji" je posledica racionalnog i ugovornog izbora, dok je prema nemačkoj "objektivnoj koncepciji" nacionalna pripadnost određena na osnovu etničkih i kulturnih kriterijuma. Bilo kako mu drago, neko se sada morao latiti izgradnje nacionalnog identiteta. Romantičari, književnici, istoričari, lingvisti, slikari, kompozitori... dali su se na veliki posao kreiranja zajedniče prošlosti, kreiranja nacionalnog jezika, mitova, folklora i istorije. Istorijski roman, koji je 1830. stvorio Valter Skot, bio je efikasno sredstvo da se u narodu snažno proširi emocionalna percepcija nacionalne istorije, te da se narod indentifikuje sa njenim herojima. U obrazovnim institucijama, pozorištima, operama uči se da svoja nacija nikada ne osvaja teritorije svojih suseda, već da se ona uvek samo brani od uzurpatora!

Ako stvari tako stoje, zašto, onda, Srbija toliko kasni u organizaciji društva i države, i u kvalitetu života, kakvi postoje u jednoj Švedskoj, Danskoj, Švajcarskoj, Češkoj, na primer? – Zato što pre stvaranja nacionalne države nije imala građansko društvo. Francuskom revolucijom građanstvo te zemlje je osvojilo javnu vlast u njoj i svoje vrline prenelo na nacionalnu državu. Kada su Obrenovići i Karađorđevići sa svojim sunarodnicima stvorili našu nacionalnu državu, oni su u nju zbog naše predistorije mogli uneti samo despotsku i seosku kulturu. A to nije kultura građanskih vrlina, već izolacije i samodovoljnosti, kultura straha od drugog i drugačijeg, straha od novog.

Da bismo stvar sagledali u njenim korenima, moramo se na vremenskoj osi, ipak, vratiti unazad, ka Antici. Aristotel svrstava među "političke životinje" ne samo čoveka, već i pčele, mrave i – ždralove. Dalje, u odnosu na pred-politička i despotska društva (jednako kao i pčelinja i mravlja), gde se vodi "običan život", on smatra da kvalitativno višu formu čini "polis", zajednica koja ne počiva na nasilju, iskorišćavanju i prinudi, jer omogućuje svojim građanima "kvalitetan, dobar, uspešan život"! A da bi čovekov život bio uspešan i srećan, sve moguće njegove komponente (od prava, ekonomije, politike, pa sve do praktičnog života) moraju u polisu biti integrisane tako da, kroz razvijene vrline građana, teže i pojedinačnim višim ciljevima, ali istovremeno i uspešnom vođenju i opstanku te političke zajedice kao celine. Budući da je helenski polis, tj. grad-država, u praksi činio zajednicu građana i negrađana, Aristotel navodi i kriterijume za sticanje građanskog statusa: da su oba roditelja, ili makar jedan od njih, građani, kao i da taj status može biti poklonjen onome ko je to zaslužio zbog svojih ličnih kvaliteta. Građanin, kaže on, može biti samo onaj ko je sposoban da "učestvuje u našoj politici i kulturi".

Bez dobrog vaspitanja ne može biti građana. Korišćenje razumom, poštovanje normi (u polisu "vrhovna vlast treba da pripada mudro sastavljenim zakonima"), način ophođenja, samokontrola, hrabrost, empatija, obzir, učtivost, istinoljubivost – najmanji su zajedniči sadržalac koji ljude čini građanima. Na građanskom društvu zasnivala se i antička demokratija (koja se tokom vekova smenjivala sa oligarhijom, monarhijom i tiranijom).

Kada su varvari razorili grčko-rimski civilizacijski krug, kao društveni ideal je, tokom narednih 1000 godina, umesto polisa i njegove gradske kulture, na scenu stupilo stanovništvo sela. Ponovno izranjanje gradova iz milenijumske tame stavilo je, u 12. veku, srednjevekovni feudalni zapad pred pravi Gordijev čvor: da li odabrati seoski svet ili gradski svet? Zatvorenu ili otvorenu privredu? Stalne društvene krize doprinele su, međutim, rekonstrukciji gotovo zaboravljene antičke institucije građanskog društva. Počev od sredine 16. veka, aristokratija je – bez obzira koliko to danas delovalo paradoksalno – zapravo bila glavni zagovornik ponovnog uspostavljanja i jačanja građanskog društva. Prava res publica, čiji je nosilac, umesto monarha, postalo građansko društvo, utemeljuje se na jurisdikciji, ne na legislativi. Evropa je stvorila sistem kulturnih i političkih normi čiju su delotvornost i plodnost u ostvarivanju "kvalitetnog života" potvrdili vekovi. Današnja demokratija u njihovim državama ne bi bila moguća bez moći građanskog društva. Gde nema građanskog društva može da postoji samo imitacija demokratije. Nije sramota učiti od drugih, a pogotovu ako nam od toga zavisi opstanak. Bez pomoći Evropljana mi nismo u stanju da izgradimo građansko društvo. Tu u potpunosti važi kineska poslovica o ribi i pecanju!

Beograd, 29. 11. 2011.
Zoran Stokić

Sociološke crvene linije

"Stanovništvo se najviše smanjuje u zemljama u kojima hara despotizam!" – kaže Uzbek u CXIII pismu Moteskjeovih Persijskih pisama. Narod masovno migrira ka despotovom dvoru i gradu, despotski sistem iza sebe ostavlja napuštena sela i oronula imanja, sve polako počinje da podseća na slike "koje za sobom ostavlja kuga i glad"... Ovo se desilo mnogim izumrlim despotskim državama kroz istoriju, a dešava se i nama danas, zato što političke "crvene linije" protivureče sociološkim "crvenim linijama". I u sociologiji, kao i u svakoj nauci, važe određeni zakoni i onaj ko hoće da preživi ne sme se oglušivati o njih.

Ako čašu vode stavite na samu ivicu stola, ona će iz "uređenog stanja" preći u "stanje neuređenosti", pašće na pod, razbiti se u paramparčad i voda iz nje će se razliti. Fizički zakon slobodnog pada nam pokazuje da se obrnuto u prirodi ne događa. "Strela vemena" nam pomaže da pravimo razliku između prošlih i budućih stanja. Osim male dece i ljudi koji su ostali na nivou dečije psihe, niko ko je, dakle, razuman ne ljuti se na zakon slobodnog pada i što se ne događa obrnuto: da se razbijena čaša iz stanja haosa vrati u stanje uređenosti, tj. podigne se s poda na sto, sa sve rasutim kapljicama vode. E pa tako je i sa zakonima sociologije!

Monteskje se s pravom bio zabrinuo da bi francuska monarhija Luja XIV mogla da se transformiše u despotsko društvo. Doslovno tvrdi: "Francuski kralj je star. U našoj istoriji nijedan drugi monarh nije toliko dugo vladao, a kažu da on poseduje izuzetnu sposobnost da primorava druge da mu se pokoravaju." Nije mu preostalo drugo nego da zašilji pero i da u Duhu zakona i Persijskim pismima, između ostalog, upozori na opasnost da bi se zdravi (što je isto što i umereni) sistemi vladanja, kakve su bile građanske monarhije i republike, sticajem nepovoljnih okolnosti mogli pretvoriti u despotska društva poput azijatskih. A despotizam, budući da je dovodio u pitanje suštinu postojanja "političkog kao takvog", on je označio kao "nezdrav" sistem vladanja. Da je Monteskjeova briga za budućnost evropskih država bila opravdana (i, nažalost, neshvaćena!) pokazuje pojava komunističkih i fašističkih despotskih sistema u XX veku i na tlu Evrope.

Za razliku od modernih mašina, čija je osnovna funkcija ušteda rada, despotski sistem je sociološka naprava za iskorišćavanje ljudskog rada. Istorijske činjenice pokazuju da je despotski sistem bio uspešan samo tamo gde je bilo ljudi na pretek u Aziji, u slivovima velikih reka. Tamo gde je ljudi bilo malo despotski sistem nije mogao uspeti, jer bi despotska mašina, kao naprava koja se hrani ljudskim radom, bez stalnog priticanja ljudske žive sile funkcionisala kao potočara na presahloj reci. Mi smo za 200 godina naše moderne državnosti ratovali nebrojeno puta i tako uspeli da potrošimo biološku masu: i golim okom je vidljivo da je naša "despotska mašina" danas zaribala. Jer, od koga da ubira poreze i takse?

Inercija despotske kulture gurala nas je iz rat u rat zato što su rat i ratna psihoza prirodno stanje takve sociološke i političke nakaze. Naši dedovi i očevi su se nalazili u istoj poziciji u kojoj se nalazimo i mi danas: ili ćemo savladati i prevladati našu despotsku tradiciju, ili će nas ona odvesti u definitivni sunovrat. Da se poslužimo jednom analogijom. Ljudska vrsta se razlikuje od drugih vrsta i po tome što naši mladunci ne mogu preživeti ukoliko ih mi najpre nekoliko godina ne hranimo biološkom i kulturološkom hranom. Tek posle tog perioda oni su sposobni za samostalan život. Slično je i sa državama. Mi smo potrošili punih 200 godina, a da još nismo upeli da našu državu i društvo konsolidujemo i stabilizujemo. Ono što u razvoju naših beba jesu godine – to bi u razvoju država bile decenije. Nama je, tako, potrebno najmanje 50 godina "sociološke hibernacije" (stanja bez ratova, tj. mir po bilo koju cenu), da bismo u tom periodu uspeli da stvorimo koliko-toliko stabilne građanske institucije, razvijemo privredu i edukujemo svakog našeg stanovnika tako da on od podanika postane građanin.

Zoran Stokić, Beograd 30. 10. 2011.

Anders Brevik i Žorž Sorel

Ugledavši sličicu Marksa i Lenjina na sajtu Andersa Brevika, u trenutku mi je sinulo: evo nam još jednog sledbenika (svesnog ili podsvesnog) Žorža Sorela (1847-1922), religioznog inženjera fašizma i boljševizma. Dakako, i komunisti i fašisti su se potrudili da svojim revolucionarnim sabljama preseku i iz svojih biografija uklone Gordijev čvor kojim ih je – istorijski i teorijski – uvezao danas već skoro zaboravljeni Sorel.

Francuska revolucija je u orbitu izbacila "treći stalež" (buržoaziju, radništvo i seljaštvo), koji je pomrsio konce aristokratiji i sveštenstvu. Revolucionarni ideal (a zapravo samo revitalizovan hrišćanski ideal) zahtevao je univerzalnu pravdu za sve, a ne samo za dve povlašćene klase. Naravno, svako čudo za tri dana, pa je je Flober već 1857. u "Gospođi Bovari" izlio svoju "mržnju prema idejama, običajima i ponašanju buržoazije". Vođen takvim idejama, Žorž Sorel je počeo da piše kako je buržoazija postala jednako glupa kao i aristokratija u 18. veku: "sve što je od buržoazije površno je", to je "klasa koja boluje od ludila i otupelosti..., a koja je lišena svakog interesa za proletarijat". Kritikujući Marksov evolucioni pristup i obrušavajući se na sindikate u Engleskoj i skandinavskim zemljama, Sorel razvija svoju viziju revolucionarnih radničkih sindikata u Francuskoj i Italiji.

Napadajući ideje socijalne demokratije koja je razvijana u Nemačkoj, radnički sindikati u Italiji i Francuskoj se, pod Sorelovim uplivom, sve više okreću "klasnoj borbi, generalnom štajku, revolucionarnim idejama". Bio je to pokret protiv svakog parlamentarizma, demokratije, pokret odvajanja radničkih sindikata od stranačke parlamentarne borbe, bio je to pokret koji je "pojačavao instinkte rata" sa ciljem da demokratiju smeni "diktatura proletarijata", da "građanski moral" ustukne pred "revolucionarnim moralom". Ukratko, bila je to ideologija zasnovana na "mističkom kultu revolucije", koja je najpre realizovana – ne u Francuskoj ili Italiji – nego u Rusiji. Iz "Materijalizma i empiriokriticizma" (1907. god.) saznajemo da je Lenjin poznavao učenje Sorela. Između Sorelovih revolucionarnih teorijskih i praktičnih ideja i boljševičkih postoji jednoznačno preslikavanje. Pišući Lenjinu knjigu podrške, Sorel proklinje "plutokratske demokratije". Ova istorijska istina je potiskivana sve do danas, jer, govoreći ko je na njega od ideologa, filozofa i političara najviše uticao, evo šta kaže – gle čuda (za neupućene!) – lično Musolini: "Ponavljam, ja najviše dugujem Sorelu", grmi on; "za mene je glavno – akcija! Ovaj učitelj sindikalizma i njegova kruta teorija o revolucionarnoj taktici najviše su doprineli oblikovanju discipline, energije i snage fašističkih kohorta!" Istovremeno, sam Sorel poručuje: "Naš Musolini nije običan socijalista. Verujte mi, vi ćete ga po svoj prilici videti jednoga dana kako salutira sabljom na čelu bataljona italijanskoj zastavi!"

Jedan od aksioma Sorelovih revolucija glasi: "cilj je ništa, važno je kretanje i borba"! Istorijske činjenice o komunističkim i fašističkim revolucijama zaista potvrđuju da je cilj bio NIŠTA, a da je sve bila "borba", "rušenje" i "dinamit". Istorijska činjenica je da te revolucije nisu svrgle nijednog tiranina (one su pobedile prethodno oslabele režime), ali su zato na vlast dovele krvave despote – Musolinija, Staljina – i umesto obećanog raja na zemlji stvorile su logore, gulage i pakao. Na kraju krajeva, i sama reč "revolucija" ne znači ništa drugo do – povratak u prethodno stanje!

Tako i nesrećnog Brevika doživljavam kao zaslepljenog čoveka kome je "cilj" ništa, a sve mu je "akcija", tj. "dinamit". Kao i fašistički i komunistički revolucionari, i Brevik je pogazio etičke principe građanskog društva (koje je Šopenhauer jezgrovito sažeo u: "ne odmaži nikome, a pomogni koliko možeš") i stavio se u službu "revolucionarne etike", koja se uvek u ime "slobode i ljubavi" zasnivala na mržnji. Ništa bolje stvar ne stoji ni sa idejom nacije, čiju pojavu (od vremena Francuske revolucije pa naovamo!) slobodno možemo shvatiti kao pojavu nove religije, jer i ona sama, "nacija", postaje izvorište "svetog", a ta pseudoreligiozna pomahnitalost nacionalizma potom vodi, naravno, u "krstaške ratove" i u 21. veku, ili u "osvete za poraze od pre 500 godina".

Dr Zoran Stokić
Beograd 29. 07. 2011.

Korupcija u Skandinaviji i Srbiji

Zašto u skandinavskim zemljama korupcije, takoreći, nema, a u Srbiji, Grčkoj ona je kao "dobardan"? I na ovo pitanje, kao i na sva ostala bazna društvena pitanja, odgovor se ne može dati na osnovu analize "trenutnog stanja sistema" u tim društvima, nego je on moguć samo na osnovu promišljanja društvenih evolucija koje su se odigrale u tim državama. Svaka generacija se socijalizuje, kaže Dirkem, "na osnovu kulturnog modela koji joj je prenela prethodna generacija"! Da se podsetimo šta je ko u tim društvima, kroz vekove, ostavljao potomstvu u nasleđe.

Kako je ono društvo u kome je postojala totalna politička moć i gde niko nije bio siguran (pa čak ni sam faraon, sultan, car, ili partijski sekretar) moglo oblikovati moral i psihu svojih pripadnika? Sa papirusa u Egiptu čitamo knjigu saveta koje faraon na samrti ostavlja budućem: "Drži se daleko od svih potčinjenih, čuvaj se svojih žena, nemaj nijednog prijatelja, čak i kad spavaš, ostani čuvar svoga srca. Čuvaj se sinova, oni su kao rakovi, oni uništavaju svoje roditelje. Čuvaj se svoje braće..."! Slične savete ostavljale su za sobom i birokrate svojim sinovima: "Ako ti sultan u bilo koje vreme da do znanja da te smatra za prijatelja, znaj da te od tog trenutka smatra svojim neprijateljem. Ako te je ko tovio, možeš očekivati da će te uskoro i zaklati"! Pod političkim terorom birokratskog državnog aparata svačiji život i imovina mogli su biti dovedeni u pitanje. Pošto se birokratski aparat mogao koristiti svim sredstvima, počev od intriga i konfiskacija, pa sve do raznovrsnih metoda mučenja i iznuđivanja priznanja, ljudi su sa manje ili više "energije zla" dovođeni u stanje totalnog otuđenja. Tako se stvarala idealna klima za razvoj "sociološke šizofrenije" u stilu "misliš jedno, pričaš drugo, radiš treće". Na psihološkom planu, pak, relativna sprečenost ljudi da prevaziđu svoju izdvojenost, usamljenost, vodila ih je u neuroze i psihoze; ali, ako bi ta sprečenost bila apsolutna, ona ih je vodila u ludilo. Pošto nije bilo alternative, ljudi su u borbi za puko biološko preživljavanje prihvatali to političko, sociološko i psihološko zlo. A kako je vaspitavanje primerom najefikasniji način vaspitavanja u društvu (uglavnom se odvija na nesvesnom nivou!), zašto je onda za našu kulturnu i političku elitu toliko čudno i nepojmljivo to što je svaka naša naredna generacija kroz vekove uvek iznova i iznova bila pripremana i gurana da i ona prihvati to "sociološko zlo"?

Već preko jednog veka sociolozi i antropolozi nam pokazuju da je grupa (porodica, profesionalna, politička, verska ili kulturna grupa...) ona koja socijalizuje pojedinca omogućavajući povezivanje njegovih individualnih psiholoških funkcija sa društvenim vrednostima i moralom date grupe. Pogledajmo kako su kategorije poput "rada", "bogatstva" i sl. tretirane u društvenim grupama, s jedne strane, despotskih (totalno birokratskih) i, s druge strane, nedespotskih sistema.

U orijentalnim društvima rad je shvatan kao prokletstvo, dok je u zapadnom feudalizmu – pod uplivom tradicije koju su mu sobom donosli "varvari" (pre svih danci) – ovaj pojam vremenom ipak počeo da se shvata kao vrlina koja čoveka izdvaja od drugih vrsta; u krajnjoj konsekvenci, rad shvaćen kao vrednost je od protestantskih društava stvorio društva izobilja. Bogatstvu se, opet, na Orijentu težilo kao cilju koji će čoveka osloboditi od zaglupljujućeg rada i stvoriti mu pretpostavke za svakodnevno uživanje; u ranom Srednjem veku na Zapadu, pak, ono nije bilo cilj po sebi, nego sredstvo na socijalnoj lestvici, kao što ni proizvodnja u tim vremenima nije bila u funkciji zgrtanja profita, nego obezbeđenja uslova za "opšte dobro"! Zato u ova dva različita sveta dobijamo dva potpuno različita odgovora na pitanja čemu se posvetiti, šta razvijati, šta suzbijati, šta je u životu važnije: na Orijentu životni cilj podanika (pojedinaca) bio je da bez rada i naprezanja, oslanjajući se na sudbinu (sultana i slične "sile"), u trenu dođu do velikog bogatstva, te da do kraja života parazitiraju. U zapadnim kulturama, međutim, vrednosti poput rada su, zajedno sa drugim vrednostima, vodile ka tehničkom i naučnom društvu; ljudi su smisao života pronalazili, između ostalog, u traganju za novim tehničkim izumima i naučnim saznanjima, što je na duže staze rezultovalo bogaćenjem celokupne zajednice.

Ni u "sjajnoj" Antici rad nije bio vrlina: on je natovaren na leđa robovima, dok su za građane u polisima idealne životne aktivnosti bile politika i sport. Rad po njima ne može oplemeniti čoveka, besmislen je i zaglupljujući, u njemu nema unutrašnje lepote i harmonije. Zato su ne samo bogati, nego i siromašni građani kao jedinom poželjnom cilju težili životu "hleba i igara" – zapravo životu na tuđ račun. Pa i u hrišćanskoj tradiciji, u "Knjizi postanja", čitamo da je rad posledica čovekovog prvog greha, pad čoveka i božija kletva.

Uspeh "varvara" da u grčko-rimsku i hrišćansku tradiciju inkorporiraju elemente svoje narodne tradicije, gde su zanatstvo i rad shvatani kao vrline, glavna je njihova zasluga na planu vrednosti. U "Pesmi o Rigi" saznajemo da skandinavci ne vide ništa sramno u tome da se slobodan čovek bavi radom, naprotiv, rad (obrađivanje zemlje) stvara i uređuje vlasničke odnose: i pravo posedovanja zemlje izvođeno je iz činjenice ko obrađuje odeđenu parcelu.

A mi – koliko se može videti – i dalje dovodimo sami sebe u zabludu. Jer, ne postoje prečice u klub civilizovanih! Prvi korak koji moramo uraditi na tom putu jeste izgrađivanje svesti o tome da mi našu tradiciju moramo postupno i sistematski menjati na svim nivoima. Jasno se pokazalo da jedino u čemu je naša tradicija uspešna jeste to da nas drži pod tutorstvom i autoritetom vertikalno ustrojene birokratske mašinerije. Tradicija društava kao što su skandinavska, pak, tokom vekova je uspešno socijalizovala svoje članove tako što ih je kroz mnogobrojne grupe povezala horizontalno i uspela da među njima razvije osećanje bratstva, drugarstva i uzajamnog poštovanja. To horizontalno povezivanje socijalnih grupacija, kao i horizontalno povezivanje unutar pojedinih grupa, vremenom su bitno doprineli opštem razvoju države, unapređenju socijalne sigurnosti, jačanju humanizma i morala – i to za sve, a ne samo za šačicu birokrata.

U Beoradu, 28. juna 2011. god.
Dr Zoran Stokić

Saksonska i srpska tradicija

Današnju sociološku uređenost i kvalitetan život zapadnog sveta nisu stvorile njihove današnje političke institucije, nego i ta uređenost i te političke institucije postoje zahvaljujući zapadnoj kulturi i njenim tradicionalnim društvenim institucijama.

Kao uvod može da nam poslužiti jedan istorijski događaj sa prijema koji je vizantijski car upriličio posle prvog krstaškog pohoda, tj. to kako je on protumačen u dva potpuno različita kulturna modela. Jedan od zapadnih vitezova bio je zaprepašćen time što na gozbi "samo jedan čovek može da sedi, dok svi ostali moraju da stoje", te je u znak protesta i on seo na carev tron! Taj čin je u vizantijskom taboru bio protumačen kao čin "neupućenosti zapadnog divljaka u tančine vizantijskih ceremonija", a u zapadnom – kao primer svesti o "vlastitom dostojanstvu", gde vitez u vladaru vidi čoveka koji je "prvi među jednakima", a ne vidi ga kao "gospodara pred robovima"! Bilo je to zapadnjačko "trasiranje puta" ka "Magna karti" iz 1215. god. i objašnjenje zašto su nju stvorili Saksonci, a ne Vizantijci, Persijanci, Kinezi ili Sloveni.

Dok su Vizantijci na ruševinama Rimskog carstva sačuvali pravni sitem u formi Justinijanovog kodeksa, gde će jedan od principa biti i taj da "što je po volji caru, to ima snagu zakona", dotle će Germani, nošeni inercijom svoje pra-demokratske tradicije, na zapadnim ruševinama istog carstva vekovima izgrađivati stalno nove i nove sociološke elemente udruživanja. Germani su bili ljudi akcije, ratnici, čiji je opstanak zavisio od njihove sposobosti da ovladaju mehaničkim odnosima između stvari i ireverzibilnim vremenskim tokovima; mi smo, pak, bili poljoprivrednici, koji su pokušavali da ukrote neprestane promenljive oblike spoljašnjosti pomoću statičkih, vanvremenih pojmova. Da bi doskočili nepredvidljivim vremenskim tokovima, oni su objekte stvarnosti predstavljali kao dinamičke entitete, a mi smo pokušavali da preživimo pomoću mitskog "ritualnog produženja prošlosti", a svet smo shvatali kao nešto "suštinski statično i nepromenljivo".

Od V veka pa do normanskog osvajanja 1066. godine, osnovni sociološki ton životu naseljenika britanskog ostrva davali su Saksonci. Negde od VI veka na Ostrvo se doseljava i drugo germansko pleme, Angli, te tako neizbežno dolazi do njihove interakcije. Kad su se te dve skupine naroda srele, kad su svi počeli živeti zajedničkim kulturnim i političkim životom, našli su se pred novim društvenim problemima za čije je rešavanje bio neophodan razvoj i novih intelektualnih moći i novih institucija. Ratovi, povećanje osvojenih teritorija i broja stanovnika, mešavina plemena i naroda – rađa novi društveni organizam: sedam kraljevstava, nastalih u međuvremenu, u 9 veku završava unijom u jedno – kraljevstvo Veseks. U tim kraljevstvima monarh nije dobijao presto po pravu nasleđa, nego je biran na osnovu ličnih sposobnosti. Birao ga je savet najmudrijih (među svetovnim i sakralnim licima). Osnovna funkcija kralja bila je da predvodi ratne pohode te da predsedava crkvenim saborima. Morao je raditi za opšte dobro, inače je sasvim legalno mogao biti svrgnut sa prestola. Kralj se nije mogao mešati u odluke koje su donosili lokalni organi vlasti: seoske i gradske skupštine i sudovi, sreske i okružne skupštine.

Eto, to je bio put ka "Magna karti", ka otvorenom društvu, koje je, kao i svaki "otvoreni sistem", bilo sposobno da se razvija, a taj razvoj je tekao kroz procese zasnovane na ireverzibilnom poimanju vremena ("dobroj beskonačnosti"), gde je svako novo događanje, makar i naizgled iste vrste, na izvestan način uvek bilo tretirano kao drugačije, kao nešto što traži nov i kvalitetniji pristup. – I sve to za razliku od zatvorenog društvenog stanja u kome smo živeli mi ("loša beskonačnost"), u kom se težilo održanju ili ponavljanju uvek istih društvenih formi i u kome, kao u svakom "zatvorenom sistemu", nije bilo razvoja, te se i dalje nastavlja vizantijska i osmanska tradicija, u kojoj podanici nisu vlasnici ne samo sredstava za proizvodnju, nego ni onoga što proizvode, ali ni sopstvenih života. U kulturi gde je strah od smrti suzbijan strahom od kazne konzervirala se tradicija nepoverenja u ljude, pesimizam, tu za tradiciju slobode i ljudskog dostojanstva nema mesta.

U zapadnom feudalnom društvu, pak, postojao je široki dijapazon i gradacija sloboda i zavisnosti. Iako nije bilo individualnih sloboda u današnjem smislu reči, nije bilo ni potpunih nesloboda. Vlastela nije imala posla direktno sa pojednim seljacima, nego s opštinama, selima i okruzima, koji su omogućavali seljacima da se suprotstave vlasteli u sudskim procesima u slučajevima kada su ovi pokušavali da prekrše običaje u cilju ličnog bogaćenja. I dok su u despotskim sistemima svi bili robovi od vrha do dna, čovek je u zapadnom feudalnom društvu bio staleška ličnost koja je imala svest o tome da kvalitet njegovog života zavisi od drugih ljudi, od moći – ceha, grada, vlastele – a to je sve vodilo ka razvijanju poverenja u sugrađane i njihovog međusobnog uvažavanja. Bio je to put ka optimizmu u zajedničkim poduhvatima.

Komunizam nas je vratio u "prokletu avliju". Tito je umro 1980, a mi smo protraćili još 30 godina i danas smo dalje od evropske kulture nego što smo to bili čak i pod Brozom. Despotska kultura se prenela i u XXI vek, te naša omladina počinje da ljubi svoje okove i slavi despote (Gadafija, Čaveza i slične) i, kao u svakom zatvorenom društvu, radi direktno u korist svoje štete.

Na kraju zabeležimo i to da se u Engleskoj, gde je nastala industrijska revolucija, koja je iz temelja promenila život na planeti, u periodu od 1700. do 1800. broj stanovnika povećao za 50%, a od 1800. do 1900. za 260%! Za to vreme, naši daleki preci jedva preživljavaju u selima osmanske imperije. Ni Uzbek u Monteskjeovim "Persijskim pismima" ne kaže uzalud: "Stanovništvo se najviše smanjuje tamo gde vlada despotizam". Razumemo li mi ove reči?

Zoran Stokić 29.03. 2011. Beograd