уторак, 4. фебруар 2020.

Pozitivizam i naivni empirizam ne vode nikuda

Člankom "Teorija ralativnosti i neki odzivi na nju u Srba", Flogiston 4, Milan Dimitrijević, autor, hteo je da nas upozna sa značajem te teorije, jer "uprkos mnogobrojnim dokazima u prilog teorije relativnosti, ponekad se u našoj sredini iznose i stavovi koji nisu u saglasnosti sa njenim osnovnim principima, kao na primer u Flogistonu 3"[1]. Da li možemo da prihvatimo pedagoško-istorijsko-filozofsku lekciju dr Dimitrijevića, po kojoj sledi da je nauka nepobitno pozitivistička?

"Filozofija nauke bez istorije nauke je prazna;

istorija nauke bez filozofije nauke je slepa."

Imre Lakatoš

U članku "Teorija ralativnosti i neki odzivi na nju u Srba" između ostalog insistira se na nekoliko sledećih stavova: da principi jedne fizičke teorije "proizilaze iz iskustva i eksperimenta"[2], da se principi mogu pojedinačno eksperimentalno potvrditi[3], te da mi možemo definisati i dokazati značenja nekih pojmova, na primer pojma vremena[4]. Te ćemo stavove ovde osporiti kako na epistemološkom i metodološkom, tako i na istorijskom planu. Kao prvo, u kratkom uvodu ćemo skrenuti pažnju na neke opŠte činjenice iz istorije ideja, vezane za probleme epistemologije utemeljenja empirijskih nauka. A potom ćemo kritičkoj analizi podvrgnuti neke pojedinačne iskaze, kao na pr. prvi Njutnov princip i sl. Posebno ćemo obratiti pažnju na istorijske činjenice koje nam pokazuju da Majkelsonov eksperiment nije imao odlučujuću ulogu u formiranju specijalne teorije relativnosti, već da je Ajnštajn počeo da ga uzima u obzir tek od 1907. godine.

Ali, pre nego što započnemo sa našom kritičkom analizom, zaustavimo se ovde, na početku, za časak, da razjasnimo otkuda uopšte potreba za ovim člankom. Ta potreba proizilazi iz mog negativnog odgovora na pitanje: smemo li u časopisu za istoriju nauke prevoditi stare misli i ideje na savremeni jezik tako da da one uopšte više ne odgovaraju izvornicima? Ako se to već redovno čini na svim drugim mestima, prirodno je — valjda — da tražimo da se makar časopisi za istoriju nauke oslobode takve rđave prakse. Da tako, ipak, ne misli i Milan Dimitrijević (ili je, možda, u pitanju i nešto sasvim drugo?) uveravaju nas, na primer, ove njegove rečenice: "Na formule za prelazak sa jednog inercijalnog sistema na drugi ukazao je Galilej, usled čega se one zovu Galilejeve transformacije, a smatrali su ih očevidim"[5]. Naravno, autor nam ne citira originalne Galilejeve misli, na kojima bismo se mogli osvedočiti da je on i zaista ukazao na pomenute formule. Da li je tada uopšte postojao pojam "inercijalni sistem"? Da li su tada postojale formule? Bilo bi veoma korisno kada bi nam autor članka ukazao na takva originalna mesta, jer bi time svakako bitno doprineo modifikaciji određenih "uvreženih" stavova istoričarâ nauke, koje oni imaju o toj problematici. Smatram, međutim, da to naprosto nije moguće. Ono čega kod Galileja ima na temu ralativnosti kretanja nalazi se uglavnom u "Drugom danu" "Dijaloga o dva sistema sveta". (Korisno je primetiti da ovu problematiku Galilej ne razmatra u "Dvema novim naukama", kako mnogi misle.) "Dijalog", kao što znamo, predstavlja prijateljsko ćaskanje između Simplicija, Salvijatija i Sagreda. Koristeći se činjenicom da je ta knjiga bila napisana na italijanskom a ne na latinskom, Koare je odavno pronicljivo zaključio da je ona bila "namenjena poštenom čoveku koga treba pridobiti za kopernikansku stvar, a ne za stručnjake, bila je to borbena knjiga, knjiga filozofske polemike, mnogo više nego astronomski spis"[6]. Dakle, šta možemo naći u tim polemičkim raspravama? Uzmimo, na primer, mesto gde Salvijati odgovara Simpliciju: "I to se događa zato što kretanje koje brod prenosi na jarbol prenosi i na tebe i na tvoje oči, tako da ih uopšte ne trebaš pokretati da bi gledao u krst jarbola, koji se tebi dakle čini nepomičnim."[7] Naime, navodeći još mnogo primera sličnih ovom, Galilej se borio, i izborio, — što racionalnim, što iracionalnim sredstvima — da dokaže da Aristotelovo iskustvo, koje glorifikuje čulno opažanje, nije nešto što treba uzimati kao nepromenljivi, okamenjeni fundament, i stoga ga on zamenjuje novim iskustvom (koje se, doduše, baziralo na nizu spekulativnih elemenata). U želji da podrži Kopernikov sistem sveta, ali svestan toga da se on kosi sa nizom očevidnih zdravorazumskih činjenica, Galilej je smelo zaključio da "ni pravila, ni principi, pa čak ni činjenice, nisu sakrosanti"[8], pitajući se, otuda, nije li "možda nedostatak u njima, a ne u ideji da se Zemlja kreće". Ubeđen da je upravo to posredi, on dolazi do svog najznačajnijeg zaključka: "mi ih dakle možemo promeniti, /možemo/ stvoriti nove činjenice i nova gramatička pravila i videti šta se događa kada ova pravila postanu dostupna i poznata"[9]. Vršeći tako reviziju našeg jezika opservacije i našeg iskustva, on nas je, preko brojnih primera koji su uglavnom bili poznati njegovim prethodnicima (naime, još je Euklid u "Optici" tvrdio da fenomeni viđenog kretanja zavise od relativnog kretanja i navodio primere za to; te su ideje, preko Teona, stigle i u srednji vek, a kasnije i do Nikole Orema, Kopernika i Bruna), preko primera u kojima se obrazlaže relativno kretanje čamca, kočije, ptice, pera i tome slično, on nas je, dakle, pripremio da prihvatimo i ideju o kretanju Zemlje. U svemu ovome, međutim, moramo biti veoma oprezni. Izvorno, Galilejev princip relativnosti je smišljen kako bi iskazao da naša čula primećuju samo relativno kretanje; međutim, kada fizičari danas, u udžbenicima i drugim publikacijama, upotrebe frazu "Galilejev princip relativnost" — koju je, da bi se ovakve zabune izbegle, bolje formulisati kao "princip klasične relativnosti" — oni time misle na stav da neki fenomeni nastavljaju da se događaju na isti način ako sistem miruje ili se kao celina kreće jedoliko, pravolinijski i translatorno. Znači, sa stanovišta sadržaja koji se danas podrazumeva pod terminom "Galilejev princip relativnosti" — onaj izvorni, istorijski Galilejev princip je pogreŠan. Formulaciju "principa klasične relativnosti" možemo, međutim, naći u Njutnovim "Principima", u korolarima V i VI uz aksiome:

Corporum dato spatio inclusorum iidem sunt motus inter se, sive spatium illud quiescat sive moveatur idem uniformiter in directum absque motu circulare.[10] — Si corpora moveantur quomodcunque inter se, et a viribus acceleraticibus aequalibus secundum lineas paralleles urgeantur; pergent omnia eodem modo meveri inter se, uc si viribus illis non essent incitata.[11]

Elemente "principa klasične relativnosti" možemo naći i u nekim Hajgensovim radovima iz teorije udara. Samim tim se lako dâ zaključiti da je nekritički izabran i sam kasnije nastali naziv "Galilejeve transformacije" za xⁱ₁ = xⁱ – bⁱt ; t₁ = t (i = 1, 2, 3), naziv koji je Ajnštajn preuzeo od Filipa Franka tek posle 1909. godine. Tako je — po ko zna koji put — Galileju dopalo nešto što mu ne pripada; jer ako te transformacije uopšte treba da nose nečije ime, onda bi to svakako trebalo da bude ili Njutnovo ili Hajgensovo ime. No, kako se naše izlaganje ne bi rasplinulo oko manje važnih detalja, revenons à nos moutons, vratimo se planu po kom nam je na prvom mestu bila reč o opštim činjenicama iz istorije ideja.

Problemi teorije i opažanja

Problemi na relaciji teorija - opažanje[12] u poslednjih nekoliko vekova[13] uglavnom su bili postavljani na sledeći način: imamo dva izvora saznanja pomoću kojih svatamo svet — opažanje i razumsko miŠljenje. Koji je od ta dva izvora u stanju da nam pruži sigurno znanje? Filozofi racionalisti[14], poput Dekarta[15] ili Lajbnica, koji fiziku žele da redukuju na matematiku i logiku, uvereni su da je razum u stanju da nam pomoću analitičkih premisa, putem jednog formalno deduktivnog lanca, dâ pouzdano znanje o svetu, te da je to znanje istinito, nezavisno od opažanja. Racionaliste je u ćorsokak odvela njihova nemogućnost da "senzacije svedu na koncepte", tj. da iz svojih teorija isključe sintetičke sudove (to su oni sudovi koji nas obaveštavaju o nekoj konkretnoj činjenici). Sintetički sudovi su oni koji, zbog svoje povezanosti sa opažanjem, teorijskom sistemu — i u principu — onemogućavaju apsolutnu istinitost. Filozofski empiristi, poput Bekona, Loka[16] i Hjuma, pak, bili su uvereni da je opažanje izvor i poslednja provera sigurnog znanja, tj. da je sigurno znanje dostižno u jednom induktivnom lancu. Nerešive teškoće je empiristima zadao njihov pokušaj da iz iskustva izvedu apodiktički sigurne iskaze logike i matematike.

Pošto ni racionalizam, uz pomoć svojih analitičkih načela i dedukcije, niti empirizam, uz pomoć svojih sintetičkih načela i indukcije, nisu mogli da reše osnovni epistemološki zadatak, te da objasne temelje na kojima počiva sigurnost naučnog znanja, popularnost su počele da stiču one filozofije koje su na problem gledale dualistički: opažanje i racionalno saznanje, smatrali su dualisti, dva su ravnopravna saznajna izvora i oba su nam neophodna za shvatanje sveta i utemeljenje znanja. Tako je bio stvoren prostor za "kopernikanski obrt"[17] Imanuela Kanta, koji je, za razliku od Hjuma, pomoću pojmova pokušao da objasni iskustvo[18]; a da bi u tome i uspeo, smatrao je Kant, neophodno je bilo da, kao prvo, objasni mogućnost matematičkog i fizičkog saznanja. Kant je bio ubeđen da postoji istinita spoznaja, prepoznao ju je u Njutnovoj fizici (koju je smatrao apsolutnim znanjem o svetu) i Euklidovoj geometriji, i trebalo je samo da odgovori kako je ona moguća. Uviđajući da se sitetička izvesnost ne može izvesti iz analitičkih premisa, Kant je rešenje potražio u pojmu sintetičkih apriornih istina. Kantovo dualističko transcendentalno epistemološko rešenje problema utemeljenja, u kome se polazilo od toga da je "biti a priori" identično sa "biti objektivno istinit" i u kome se smatralo da su logičke forme našeg razuma univerzalne forme racionalnosti, našlo se sasvim opravdano pod udarom raznih filozofskih škola. Postojanje Kantovih sintetičkih matematičkih iskaza naročito su kritikovali "bečki pozitivisti"[19], koji su, poput Rasela i Vajtheda, smatrali da su svi matematički stavovi analitički[20], a poput Vitgenštajna su smatrali da se svaki stav koji ima značenje može logički svesti na elementarne — atomske — stavove (koje je Vitgenštajn, inače, okarakterisao kao opise ili "slike realnosti"). U želji da stvore univerzalni jezik nauke[21], predstavljajući nauku kao zatvoren sistem, baveći se u epistemologiji dihotomijom analitičko - empirijsko, logički pozitivisti su, prema svom principu verifikacije, želeli da sve pojmove i ideje, tj. koncepte, "logički redukuju na elemente čulnog iskustva, kao što su senzacije (ili čulni podaci), utisci, opažanja, uspomene čula vida ili sluha itd... Oni stoga kao naučne ili legitimne žele da priznaju samo one iskaze koji se mogu redukovati na elementarne (ili "atomske") iskaze iskustva... Jasno je da je taj zahtev identičan sa zahtevom induktivne logike."[22] Bio je to još jedan od mnogih pokušaja da se u epistemologiji zaustavi regres u opravdavanju — ovoga puta uz teoriju značenja, koja je, dakle, počivala na sledećem principu: značenje neke rečenice jeste njen metod verifikacije, tj. svaka rečenica ima sopstvene empirijske konsekvence, a to će, opet, reći da ima sopstveno empirijsko značenje. Kao što su, međutim, ostali bezuspešni i svi prethodni pokušaji da se zasnuje jedna aistorijska epistemologija, tako nije uspeo ni ovaj pokušaj "bečkih pozitivista". Iz ove nemogu]nosti da se reši klasičan epistemološki zadatak utemeljenja empirijskih i drugih nauka, te iz činjenice da je Dijem[23] već krajem prethodnog i početkom ovog veka pokazao da rečenice bilo koje teorije nemaju svoje sopstveno empirijsko značenje koje bi bilo izolovano od same teorije ("slaba Dijemova teza"), tj. pokazao je da jedino teorije kao celine mogu imati značenje, pošto jedino one mogu imati empirijske implikacije, — filozofi nauke su bili primorani da napuste klasičan epistemološki zadatak i da se okrenu ka epistemici. Da bismo bili još jasniji, završićemo ovaj opšti uvod sledećim konstatacijama.

Tradicionalna teorija saznanja, još od Platonovih vremena, uglavnom se pojavljivala kao epistemologija utemeljenja, ali, budući da je u toj teoriji znanje bilo definisano kao istinito opravdano verovanje[24], u procesu utemeljenja pojavljivale su se dve vrste regresa u beskonačnost: u odnosu na premise i u odnosu na sam subjekt koji "zna". Ispostavilo se, međutim, da je pokušaj određivanja apsolutnog, konačnog, definitivnog fundamenta sveg znanja — čista himera. Nedostižnost ideala apsolutne istinitosti navela je mnoge naučnike i filozofe da svoje traganje preusmere ka složenom poslu preinačavanja baznih epistemoloških pitanja, i to tako da na kraju dođu do nekih pitanja na koja će biti u stanju da pruže i neke operativne odgovore. Dijemov konvencionalizam i, posle sloma "bečkog pozitivizma" (koji se može shvatiti kao poslednji veliki pokušaj spasavanja klasične epistemologije), kasnije, Poperov falibilizam[25], Kvajnov koherentizam[26], Pijažeov genetski pristup[27] — naročito su doprineli da se na proces saznanja počne gledati kao na jedan prirodan proces, tj. upravo su oni eksplicitno učinili ono što je Njutn anticipirao u svojim Matematičkim principima filozofije prirode — preinačili su epistemologiju u epistemiku[28]. — I da, kao zaključak, kažemo da je nada iz prethodnih vekova o tome da je mogućno pronaći jedan skup mehaničkih pravila — u vidu deduktivnog ili induktivnog lanca — za rešavanje najvažnijeg epistemološkog pitanja u nauci već u prvoj polovini XX veka definitivno iščezla i da je zamenjena "pravilima za ocenjivanje gotovih, artikulisanih teorija. Ta pravila, ili sistemi ocenjivanja, često služe i kao 'teorije naučne revolucije', 'kriterijumi razgraničenja' ili 'naučne definicije'."[29] Novije filozofije nauke, od Dijema i Poenkarea pa do naših dana, uglavnom tretiraju naučne teorije kao složen hipotetičko-deduktivni sistem u kom naučne rečenice imaju svoje značenje jedino kao deo teorije, i tu se pretpostavlja da jedino teorije imaju značenje.[30]

Experimentum crucis

Nema sumnje da su racionalne rekonstrukcije empirijskih teorija nešto prilično izveštačeno, ali upravo su nam te rekonstrukcije pomogle da danas sa sigurnošću znamo šta teorije nisu i šta ka njima ne vodi. Pozitivizam i naivni empirizam su kao metodologije potpuno odbačeni u XX veku. Naime, kao što smo već istakli, pozitivisti drže da naučne teorije nastaju tako što se prvo putem čulne percepcije utvrđuju naučna fakta, te se zatim, kao drugo, u jednom induktivnom lancu formulišu zakoni (principi) teorije; pri tome nam experimentum crucis skuži kao test istinitosti svakog pojedinačnog zakona. Međutim, istorija i filozofija nauke su potpuno opovrgle ova dva bazna pozitivistička stava. Danas znamo da razlika između čulnih podataka i teorijskih pojmova uopšte nije tako oštra ili fundamentalna: naime, "čulni podaci kao neteorijske jedinice informacije, jednostavno ne postoje. Jer mi uvek operišemo teorijama od kojih su neke inkorporirane čak i u našu fiziologiju. I čulni je organ srodan teoriji..."[31] Danas takođe znamo da ne postoji nikakva induktivna logika koja bi rešila epistemološki problem utemeljenja, tj. koja bi se uspešno kretala od naučnih fakata ka principima. Uz to, Dijem-Kvajnova teza uči da u naukama ne postoji experimentum crucis. Da ne bi bilo zabune, ovde moramo istaći da Dijem i Kvajn ne poriču to da se teorije u empirijskim naukama sastoje od logiČki nezavisnih principa; ono što oni uspešno pobijaju jeste stav da se ti principi mogu proveravati nezavisno. Formalno uzev, ako želimo da posmatranjem P proverimo princip (hipotezu), tj. jednu izolovanu rečenicu neke fizičke teorije A, onda to možemo, po Dijemu, učiniti samo uz pomoć nekih drugih principa (hipoteza), tj. rečenica B, C,...; sledi šema verifikacije i opovrgavanja:

Š(A & B & C) D P‹ & P

Š(A & B & C) D P‹ & ;P.

Istinitost ili neistinitost rečenice A vezana je isključivo za istinitost ili neistinitost sveze (A & B & C), tj. sa tim da je najmanje jedan princip (hipoteza), označen sa A, B, C, istinit ili neistinit; ali nam test posmatranja uopšte ne pokazuje koji je od njih istinit ili neistinit. Ova logička neodlučivost, koja se nikako ne sme previđati, najbolje ukazuje na složenost metodološke situacije u vezi s proveravanjem i opovrgavanjem u prirodnim naukama. "Jedan eksperiment u fizici nikada ne može opovrgnuti jednu izolovanu hipotezu, nego samo jedan ceo skup teorija. Fizičar koji izvodi neki eksperiment, ili o njemu izveštava, priznaje implicitno tačnost čitavog skupa teorija. ... Kad je eksperiment u neskladu s njegovim predviđanjem, on ga uči da je bar jedna od hipoteza koje čine taj skup neprihvatljiva i da treba da bude modifikovana. Ali mu eksperiment ne naznačuje onu koju treba menjati."[32]

Posle generalnih stavova koje smo izneli, a pre nego što pređemo na analizu nekih pojedinačnih stavova iz pomenutog rada, moramo primetiti da, kada je u pitanju epistemološko-metodološka ravan posmatranja, ovaj Dimitrijevićev članak kao da je pisan pre ravno šezdeset godina. Nažalost, "kod nas se ovakvi članci i danas javljaju"[33], ali, istinu govoreći, ovaj Dimitrijevićev propust je, takoreći, normalan za našu sredinu, sredinu u kojoj su propusti takve vrste odavno postali pravilo. Na našu nesreću, ovde je ljudima koji se bave naukom i pedagogijom odavno naturen jedan veoma neobičan i nerazuman stav da nauka hirurškim nožem mora biti odvojena od svoje filozofije i istorije. Tekuća praksa jasno pokazuje da takva sterilna nauka i pedagogija nisu sposobne da vode napred. Zapitamo li se zašto je to tako, mogli bismo reći: pre svega zato što nauka nije prosto pasivno registrovanje činjenica, ona je, naprotiv, aktivni proces organizovanja činjenica, a taj proces se vrši pod uticajem principa, s tim što tu ni činjenice ni principi, međutim, nisu nikakvi nedodirljivi sakrosanti, već su — u velikom broju slučajeva — simboliČki pojmovi koji se uvek iznova i iznova stvaraju i preoblikuju. Samo kreiranje takvih pojmova više je stvar filozofije nauke nego čiste nauke. Naime, filozofiju nauke možemo tretirati kao neku vrstu konstitutivnog elementa nauke uopšte. Filozofija nauke, zajedno sa istorijom nauke, pomaže nam da povremeno revidiramo sumnjiva i često štetna shvatanja nekritičkog zdravog razuma, kakve su se revizije bili latili, na primer, Galilej, Njutn, Ajnštajn ili Hajzenberg; ukratko — praksa empirijskih nauka u drugim zemljama pokazala nam je da su upravo filozofija i istorija nauke spasavale naučne teorije od nekritičkog prihvatanja zdravorazumske teorije saznanja. O potpunom zanemarivanju filozofije i istorije nauke kod nas najbolje se možemo osvedočiti ako se damo u potragu za prevodima kapitalnih dela iz tih oblasti. Ograničavajući se ovde, primera radi, samo na neke najpoznatije fizičare i matematičare koji su se, krajem XIX i u XX veku, bavili i filozofijom nauke, moramo primetiti da su našim čitaocima ostala nedostupna dela Helmholca, Bolcmana, Herca, Fregea, Dijema, Poenkarea, Maha, Franka, Karnapa, Bridžmana, Edingtona, Vejla, Hana, Šlika, fon Nojmana, Hempela, Kvajna, fon Misea, Polanjija, Grinbauma, Vignera, Lakatoša, Laudana... Slično je i sa oblašću istorije nauke; tako mi nismo preveli Tanerija, Tatona, Kantora, Dijema, Klajna, Kejdžorija, Torndajka, Sartona, Hisa, Klegeta, Panofskog, Dijksterhuisa, Krombija, Juškeviča, Majerove, Agasija... Stvari stoje tako da ne samo da ovi ugledni autori nisu prevedeni, već većinu njih, u našim bibliotekama, nećemo pronaći ni na njihovim originalnim jezicima! A reč je o knjigama koje nam mogu pomoći da naučimo lekciju koju nismo savladali, lekciju o tome da se do novih važnih naučnih pojmova i teorija ne dolazi, brzim uvođenjem u duboke tajne ovog sveta, preČicama i mađioničarskim trikovima — već da se do njih pre svega dolazi tako što ćemo temeljno ovladati mnogobrojnim naučno-epistemološko-istorijskim metodama. Takođe, ove će nam studije pokazati da je iluzorno verovati da je bez kritičkog mišljenja i intelektualnog poštenja moguće formirati jednu zdravu kulturu i nauku.

Vreme je sada da pređemo i na analizu konkretnih primera kojima se dr Dimitrijević koristio u svom radu. On nam skreće pažnju kako je prvi Njutnov princip, za koji autor neadekvatno koristi reč "zakon", nastao "iz iskustva iz eksperimenta". Kao prvo, princip se nikako ne može izjednačavati sa zakonom! Principi se ne odnose direktno na fenomene, oni su smele anticipacije, matrice iz kojih se mogu izvoditi zakoni. Zakoni, pak, za razliku od principa, uvek poseduju određeni empirijski sadržaj koji se u principu može kontrolisati svedočanstvom dobijenim posmatranjem. Uostalom, i svi pokušaji da se prvi princip prikaže kao empirijska generalizacija odavno su propali; da li nas, onda, to vodi ka zaključku da je prvi Njutnov princip, zapravo, apriorna istina? "Kad bi tako bilo", pita se — i negira — Poenkare, "kako to da je Grci nisu poznavali? Kako su mogli verovati da kretanje prestaje čim nestane uzroka koji ga je proizveo, ili takođe, da će se svako telo, ako ga ništa ne spreči, kretati kružno, što je najuzvišeniji oblik kretanja?"[34]Ako taj princip nije ni empirijska generalizacija, a ni apriorna istina, šta je onda? Da bismo to ispitali, vratimo se još jednom Njutnovoj originalnoj formulaciji prvog principa. Šta znači reći da jedno telo "ostaje u stanju mirovanja ili u stanju jednolikog pravolinijskog kretanja ukoliko nije prinuđeno da promeni svoje stanje pod dejstvom sile koja na njega deluje"? — "Znači ne reći ništa određeno."[35] To tvrđenje nam uopšte ne pomaže da dedukujemo gde će se neko posmatrano fizičko telo naći u nekom konkretnom trenutku u prirodi. Stvar neće biti razumljivija ako taj princip, kao što se to obično radi u školskim knjigama, pretvorimo u "zakon o održanju količine kretanja", ili ga, pak, preimenujemo u "zakon inercije", te uvedemo pojam "otpora koji je svojstven materiji"; stvar se isto tako neće popraviti ni ako kažemo da se "koordinatni sistem referencije za koji je ispunjen zakon inercije zove inercijalni koordinatni sistem". Već i vrlo uprošćena analiza pomenutih tvrdnji mogla bi nam pokazati da se pojmovi "sile koje ne remete kretanje" i "pravolinijsko kretanje" vrte u začaranom krugu, iz kog nas ne može izbaviti ni posmatranje, ali ni lanac logičkih indukcija ili dedukcija. Jednostavno rečeno, razlog za to se nalazi u činjenici da su Njutnovi principi (princip = aksiom) konstruisani ne kao apsolutne istine realnoga sveta, već kao pretpostavke ili hipoteze formalnog sistema. Osnovni zadatak tih principa sastoji se u sistematizovanju elemenata racionalne mehanike u jedan formalni hipotetičko-deduktivni aksiomatski sistem; samim tim se od njih ni ne može očekivati da direktno govore o prirodi. Štaviše, moglo bi se govoriti o različitim realizacijama Njutnovog formalnog aksiomatskog sistema i realnim situacijama i fenomenima. Sami po sebi, Njutnovi aksiomi ne favorizuju nijednu interpretaciju. Uzmimo kao primer ponovo prvi princip: on nam kaže da će se telo na koje ne dejstvuju sile kretati jednoliko pravolinijski, ali nam ne kaže kako da u praksi prepoznamo da li izvesno kretanje ima takva svojstva, tj. on nam ne kaže kako da izaberemo inercijalni sistem; slično se može pokazati i za drugi i treći Njutnov princip.

U vidu rezimea možemo reći da iskaz eksperimentalnog zakona, za razliku od principa, uvek ima određeni empirijski sadržaj, koji se u principu može kontrolisati svedočanstvom dobijenim putem posmatranja. Klasa činjenica koja se objašnjava jednim eksperimentalnim zakonom vrlo je, međutim, uska. Samim tim ukazala se potreba za konstruisanjem organizovanih sistema — teorija. Teorije mogu bolje da generalizuju naše uskustvo. Glavne poluge teorije, međutim, nisu eksperimentalni zakoni, već su to principi. Principi, za razliku od eksperimentalnih zakona, više nisu neposredno vezani za posmatranje. Zadatak principa nije da govore direktno o prirodi, njihova je funkcija sasvim drukčija: oni su tu da ustroje "apstraktni račun, koji predstavlja logički skelet (teorijskog) sistema i da 'implicitno definišu' osnovne pojmove sistema"[36].

Da bismo ovaj prikaz o pojmu i mestu principa u fizičkim teorijama još bolje fokusirali, primetimo da je, gledano iz ugla teorije saznanja, zapadna kultura stvorila do sada, grubo govoreći, dve velike metaparadigme naučnih teorija — Aristotelovu i Njutnovu. U Aristotelovoj esencijalističkoj "mustri" nauke, koja je imala pretenzije da se bavi "stvarima po sebi", fizičari su nalik sajdžijama, a fizičke su teorije "satni mehanizmi"; u Njutnovoj instrumentalistiČkoj "mustri" nauke, pak, koja je sebi postavila skromnije zahteve — baviće se samo fenomenima — fizičari su nalik lekarima, a fizičke su teorije kao živi organizmi; stvaranje novih fizičkih teorija — isto kao i stvaranje bilo kog živog organizma, ili, pak, kao stvaranje umetničkog dela, — jeste jedan neponovljiv i nikad do kraja racionalno dokučiv čin.

U Platonovom i Aristotelovom svetu, u naukama koje iz njega slede, mi se stalno krećemo na relaciji konkretno-apstraktno, apstraktno-konkretno[37]. Pojava Njutnovog fizičkog sveta značila je oštro odvajanje od one slike sveta koju sugeriše "obično iskustvo". Osnovni pojmovi nove fizike više se ne javljaju kao kopije i imitacije neke neposredno date stvari, već se uvode kao konstruktivne skice koje mogu biti viđene samo duhovnim okom unutar jednog formalnog teorijskog sistema. Fizički pojmovi kao što su "trenutna brzina", "masa", "sila" — nisu apstrakcije koje su nekakvim deduktivnim ili induktivnim zaključivanjem proistekle iz konkretne realnosti, već su to formalni simboli koji nemaju pretenzije da se poklope sa bivstvom stvari; to su simboli koji ne samo da ne upućuju direktno na realne stvari, nego čak ne moraju da imaju baš nikakve veze sa konkretnim svojstvima koja predstavljaju. Njihov je prevashodni zadatak da obezbede funkcionisanje nekog teorijskog sistema, znači da omoguće konstrukciju jednog neprotivurečnog sistema aksioma, koji treba da sažme i logički klasifikuje određenu grupu eksperimentalnih zakona, ne osvrćući se više na onaj esencijalistički zahtev po kome su teorije dužne da odgonetnu skrivenu suštinu stvarnosti. Logička uređenost koja se ovde nudi predstavlja odraz jedne ontološke uređenosti. Ali, kako se stepen približnosti eksperimentalnih zakona ne može strogo odrediti u ovoj novoj holističkoj fizičkoj teoriji, od teorije i njenih aksioma se više i ne očekuje da promeni prirodu tih eksperimentalnih zakona, koja bi im dala apsolutnu istinitost. Apsolutnost i čvrstina principa, koji su bili glavno obeležje aristotelovskih esencijalističkih fizika, zamenjena je u njutnovskoj fizičkoj paradigmi relativnim i približnim simboličkim zakonima; a ti su zakoni relativni i privremeni stoga što su simboli koji ih grade isuviše jednostavni da bi stvarnost mogli predstaviti u potpunosti. Naravno, to je bila neophodna cena koju je fizička nauka morala platiti da bi uopšte došla u priliku da se dalje uspešno razvija — ne ka apsolutu, već ka novim približnim predviđanjima. Dalje možemo — zajedno sa Dijemom — zaključiti kako "nikakva svojstva sveta ne određuju tu teorijsku konstrukciju; naprotiv, ova konstrukcija je ta koja određuje svojstva jednog veštačkog sveta: sveta pojmova koji su implicitno definisani zakonima koje smo sami izabrali. Samo taj svet je svet kojim govori nauka." Njutnova mustra nauke — čija je kruna njegov hipotetičko-deduktivni holistički naučni metod, kome ona duguje svoju uspešnost — uči nas da uvek sumnjamo u postignute rezultate, uči nas da svoje teorije ne uzimamo nikad isuviše ozbiljno, uči nas da prirodne nauke nije moguće svesti na jedan lanac istinitih sudova.

Nova epistemologija

Analizirajući uspehe i neuspehe Dekartovih i Bekonovih novih oruđa saznanja, Njutn je prvi shvatio da se epistemološki Gordijev čvor mora prese]i da bi se fizika mogla izboriti za svoju autonomnost u odnosu na metafiziku. On je prvi došao do zaključka da je fizičko znanje pogreŠivo i da će uvek ostati takvo. Za razliku od starog kriterijuma istinitosti, koji se primenjivao u aristotelovskoj mustri naučne teorije, po kome je neka stvar istinita ako se može nužno dedukovati iz samorazumljivih prvih principa, novi kriterijum istinitosti traži sada da u neku stvar verujemo zbog njenih konsekvenci. Premise u naučnom objašnjenju, znači, više ne moraju biti poznatije od eksplikanduma. Trebalo je mnogo vremena, napora i volje da se Njutn osmeli da, protivno peripatetičkoj i kartezijanskoj epistemologiji, ponudi jednu drugu, novu, epistemologiju fizičkih nauka, za koju se nada da će omogućiti pojavljivanje nove, više pragmatske nauke, koja bi nam pružala verodostojnija predviđanja. Ta nova epistemologija i nauka, sada, kod Njutna, više nije bila opterećena zahtevom da aksiome moraju biti samoočigledne dogme, nepobitne istine, nego su one jednostavno bile tretirane samo kao hipoteze, koje treba opravdavati zajedno sa drugim hipotezana, i to preko posledica koje iz njih slede. Bila je to, zapravo, anticipacija Dijem-Kvajnove teze.

Aristotelova nauka, koja se zasnivala na opažanju, na zdravorazumskom iskustvu, pokazala se — iako u skladu sa mnogim empirijskim činjenicama — u krajnjim konsekvencama sterilnom. Njutnova nauka, pak, svoju uspešnost zahvaljuje, pre svega, napuštanju tog peripatetičkog mita o opažanju, napuštanju tog zdravorazumskog iskustva, koje je izbegla tako što je "poturila idealizovanu prirodu kao prednaučno opaženu prirodu". Ta je nova metaparadigma nauke, za razliku od Aristotelove, uspostavila sasvim novu vezu između baznih tvrdnji i teorije; teorija tu sada dominira nad opažanjem, ona čak — protivno onom što se obično pomisli kada se spomene Njutnovo ime i njegov naučni metod — "dominira nad eksperimentalnim poslom i to od njegovog početnog planiranja pa sve do njegovih završnih koraka u laboratoriji". Sa Njutnovom racionalnom mehanikom teorije su postale "mreže koje se bacaju da bi se ulovilo ono što se naziva 'svet'", a sve u cilju njegove racionalizacije.

Ono što važi za Njutnove principe važi i za principe bilo koje fizičke teorije, pa i Ajnštajnove. Ne postoji induktivni ili deduktivni lanac koji bi se mogao protegnuti od empirijske osnove do principa, tj. hipoteza — kao, na primer, do "principa relativnosti" i "principa konstantnosti brzine svetlosti" u specijalnoj teoriji relativnosti. I sam Ajnštajn svoje principe nije smatrao nikakvim strogo logičkim i nužnim izvodima iz iskustva, već ih je smatrao dobro izabranim konvencijama, koje su nastale kao rezultat slobodne kreacije njegovog duha. Svoje teorije Ajnštajn je posmatrao kao celovite teorijske sisteme, koji deluju kao celine, i čiji je prevashodni zadatak da nam omoguće pouzdana naučna predviđanja. Naime, već je Ajnštajn — koji se kretao na Dijemovom i Poenkareovom tragu — znao za nemogu]nost empirijske verifikacije bilo koje izolovane naučne hipoteze, tj. principa, te je svoje teorije i konstruisao tako da one kao celine budu u operacionalnom skladu sa jednim određenim poljem iskustva. U svetskoj literaturi već je odavno opšte mesto, na primer, činjenica da je Ajnštajnova filozofija fizičke geometrije koncipirana u potpunosti u duhu Dijemovog konvencionalizma, te da i iz tog razloga predstavlja dobar primer za sve ono što se tvrdi u Dijem-Kvajnovoj tezi; o tome je i kod nas veoma pregledno i jasno još pre dvadesetak godina pisao Svetozar Sinđelić, pa to ovde nećemo ponavljati[38]. Takođe, činjenica preko koje se nikako ne može olako preći — a koju nam dr Dimitrijević nije obrazložio — jeste ta da ne postoje nikakvi pouzdani dokazi da je Ajnštajn bio upoznat sa rezultatima Majkelsonovog eksperimeta pre 1907. god. U nekoliko navrata i sam je Ajnštajn o tome pisao. Uzmimo za primer pismo Šenklandu od 2. 2. 1954: "Kada sam ja razvijao svoju teoriju, Majkelsonovi rezultati nisu na mene ostavili nikakav naročit uticaj. Ne sećam se čak ni da li sam uopšte bio upoznat sa njima kada sam pisao svoj prvi rad iz STR 1905. god.; ...dok sam pisao, naprosto sam bio ubeđen u nepostojanje apsolutnog kretanja... i zato, u krajnjoj instanci, Majkelsonov eksperiment nije igrao nikavu ulogu u mom zaključivanju..." [39] Slična svedočenja mogu se naći i kod Ajnštajnovih bliskih saradnika, kao kod, na primer, N. Balaža: "Majkelson-Morlijev eksperiment nije imao nikakvu ulogu u osnivanju teorije. On se s njim upoznao čitajući Lorencov rad o teoriji tog eksperimenta (naravno, ne seća se tačno kada, ali svakako pre sopstvenog rada), ali on nije dalje uticao na Ajnštajnova razmatranja, a teorija relativnosti uopšte nije bila osnovana da bi objasnila njegove rezultate."[40]

Zatim, da bi nam pomogao da u potpunosti razumemo Milankovićeve pobude u vreme kada je on 1912. i 1924. godine pisao o Majkelsonovom eksperimentu, dr Dimitrijević je svakako morao bolje da nam dočara to vreme, što i nije trebalo da bude tako teško: o tome je obilato pisano u svetskoj literaturi, a pisano je i kod nas[41]. Kada se ti radovi prouče, zapaža se tendencija da se Majkelson-Morlijev eksperimet — zbog posledica koje je izazivao — najčešće prikazuje u tri faze: period pre 1905. — period od 1905. do 1920. — period od 1920. do 1930. godine. Hoću, naime, da kažem da teorija etra nije bila završena 1905. godine, kako bi to, izgleda, želeo da nam sugeriše dr Dimitrijević, i o tome imamo bezbroj dokaza; jedan od njih je činjenica da, kada je Nobelov komitet 1907. dodelio Majkelsonu nagradu za njegov doprinos razvoju fizičkih nauka, on u svom obrazloženju nije ni spomenuo nešto što se zove "ether drift test". Godine 1909. Lorenc je još uvek pisao: "Jedna od najvažnijih naših pretpostavki biće da etar ne samo ispunjava svo prostranstvo između molekula, atoma i elektrona, već i prožima sve te čestice. Uz to: ako se čestice i kreću, etar je uvek u miru". Čak i posle objavljivanja svoje opšte teorije relativnosti — sve negde do 1920. godine — Ajnštajn je često govorio i pisao da "etar postoji. Saglasno opštoj teoriji realtivnosti, prostor se ne da zamisliti bez etra tj. kontinuuma koji ima neka fizička svojstva."[42]

Osobite Dimitrijevićeve pozitivističke crte naročito se ističu u njegovim razmišljanjima o pojmu vremena; naime, autor nam u svom članku, između ostalog, saopštava i to da se u periodu od Njutna do Ajnštajna "verovalo bez dokaza da je vreme apsolutno..."[43], ili, pak, slično ukazivanje na pojam istovremenosti: "...istovremenost u čiju se apsolutnost verovalo bez dokaza"[44]. U citiranim rečenicama posebno sam istakao reči bez dokaza kao najbolje svedočanstvo o tome da se g. Dimitrijević vara svaki put kada se drži svoje zdravorazumske teorije saznanja[45]. Experimentum, koji predstavlja jednu od poluga svake fizičke teorije, i što niko iole upućen u empirijske nauke, naravno, neće osporiti — jeste nešto što je u suprotnosti sa svakodnevnim zdravorazumskim iskustvom: experimentum je, za razliku od pukog iskustva (experientia), nešto što se mora pripremiti na određenom teorijskom jeziku, a to je zaključio čak i Dimitrijevićev omiljeni, pozitivistički nastrojeni fizičar Maks Born, kada je iz Getingena došao u Englesku i kada je izjavio da je "sada i sam uveren da je teorijska fizika prava filozofija".

Flogiston, br. 6, 1997.

Zoran Stokić

4. 02. 2020.

[1] Milan S. Dimitrijević, "Teorija ralativnosti i neki odzivi na nju u Srba", Flogiston 4, st. 83-84.

[2] "Na primer, osnovni stub klasične mehanike, prvi Njutnov zakon ili princip inercije, glasi: 'Telo ... brzinom.' Ovaj zakon uopšte nije očevidan, nego proizilazi iz iskustva, iz eksperimenta." — ibid. 86.

[3] "Navedeni su samo osnovni eksperimenti. Ali princip konstantnosti brzine svetlosti izdržao je čitav niz eksperimentalnih provera. Njegova glavna potvrda je saglasnost sa eksperimentom..." — ibid. 104.

[4] "Verovanje bez dokaza da je vreme apsolutno, onemogućavalo je fizičare da formulišu jednu takvu teoriju, ali ne i Ajnštajna..." — ibid. 92.

[5] ibid. 87.

[6] A. Koyré, Études d'histoire da la pensée scientifique, Paris, 1973, st. 282.

[7] G. Galileo, Dialogue Concerning the Two Chief World Systems, Berkli, 1953, st. 249.

[8] P. Feyerabend, Protiv metode, Sarajevo, 1987, st. 153.

[9] ibid. 153.

[10] "Kretanja tela, koja pripadaju datom sistemu tela, jednog u odnosu na drugo ista su bilo da taj sistem miruje ili se kreće ravnomerno i pravolinijski bez rotacije." Posledica V, — I. Newton, Principia, 1687.

[11] "Ako tela, koja se kreću bilo kako jedno u odnosu na drugo, budu podvrgnuta dejstvu jednakih ubrzavajućih sila usmerenih po međusobno paralelnim pravim linijama, onda će ta tela nastaviti da se kreću jedno u odnosu na drugo isto tako kao da te navedene sile ne deluju." Posledica VI, — ibid.

[12] R. Carnap, The Foundations of Logic and Mathematics (u: International Encyclopedia of Unified Science, vol. I, No. 3.), Chicago, 1939. — R. Carnap, Philosophical Foundations of Physics, New York, 1966. — H. Putnam, What Theories are not (u: Mathematics, Matter and Method), Cambridge, 1975.

[13] Još je Platon u svojim dijalozima Teetet, Fileb i Menon skrenuo pažnju na činjenicu da između idealnih i empirijskih elemenata nije moguće uspostaviti "harmoniju" — nije moguć odnos sličnosti — bilo delimičnog, bilo potpunog posredovanja, usled čega se kao posledica javlja suprotnost između "sveta znanja" i "sveta empirijskog bivstvovanja".

[14] R. Dekart: "Tela u stvari ne shvatamo čulima ... onda kad ih dodirnemo ili gledamo, već samo onda kad ih mislimo." — Lajbnic: "Osnova naše sigurnosti s obzirom na univerzalne i večne istine počiva na samim idejama, nezavisno od čula..." (New Essays, pogl. IV, § 5).

[15] Da bi se odbranio od skeptika i empirista, Dekart u filozofiji izvodi "epistemološki obrt", tj. srednjovekovnu filozofiju koja se bavila predmetima zamenjuje filozofijom ideja ("metodom jasnih i razgovetnih ideja"). Naime, dok je Aristotel verovao da je saznanje identiČnost duha sa saznatim predmetom, Dekart od nas traži da traganje za izvesnošću vežemo za raspravu o pojmu naših unutraŠnjih duhovnih predstava.

[16] "Pretpostavićemo, dakle, da je duh, što se kaže, neispisan list bez ikakvih utisaka, lišen svih ideja: kako će onda doći do svega toga? Kako će onda dospeti do tog ogromnog bogatstva ideja — kako ga je, gotovo beskrajno raznolikog, opisala marljiva čovekova mašta, koja ne poznaje granice? Odakle mu ukupan materijal za njegovo mišljenje i saznavanje? Odgovoriću na to jednom jedinom rečju: iz iskustva. Ono leži u osnovi našeg sveukupnog znanja; iz njega se naše saznanje konačno izvodi. Naše posmatranje koje je upućeno ili na spoljašnje, čulne objekte, ili na unutrašnje, svesne procese, koje opažamo i o kojima razmišljamo, daje našem razumu celokupan materijal mišljenja." — Dž. Lok, Ogledi o ljudskom razumu, Beograd, 1962, st. 112.

[17] Kant je "preobrazio staro poimanje filozofije — metafizike kao kraljice nauke zbog njenog zanimanja za ono što je najuniverzalnije — u poimanje najosnovnije discipline utemeljivaČke discipline". Bio je to Kantov pokušaj da se "saznanje o" zameni "saznanjem da", tj. da se saznanje oslobodi uobličavanja prema našoj percepciji. Taj je pokušaj "ostao, nažalost, unutar kartezijanskog okvira referenci; još uvek je bio uobličen kao odgovor na pitanje kako da iz unutrašnjeg prostora stignemo do spoljnjeg." — R. Rorty, Filozofija i ogledalo prirode, Sarajevo, 1990, st. 138, 152.

[18] I. Kant, Prolegomena za svaku buduću metafiziku (u Dve rasprave), Zagreb, 1953, st. 69.

^{^[19]} Šlik, Frank, Nojrajt, Karnap...

[20] Rasel, Vajthed, pa i Vitgenštajn u fazi kada je pisao Tractatus logico-philosophicus, verovali su da je prirodu, tj. procese oko nas, moguće predstaviti kao skup činjenica, zamišljali su da se nauke bave opisivanjem tih činjenica, da se empirijski sadržaj nauka može izraziti jezikom matematike, te da je njihov prevashodni zadatak da konstruišu univerzalni sistem aksioma iz kog bi u principu bilo moguće izvesti sve pojave u prirodi.

[21] "Možda je čitava stvar u tome što su oni /članovi 'bečkog kruga'/ bili pozitivisti i otuda epistemološki idealisti u tradiciji Berklija i Maha. Naravno, oni se nisu slagali sa tim da su idealisti. Sebe su opisivali kao 'neutralne moniste'." — K. Poper, Traganje bez kraja, Beograd, 1991, st. 101.

[22] K. Poper, Logika naučnog otkrića, Beograd, 1973, st. 68.

[23] P. Duhem, "Quelques réflexions au sujet de la Physique expérimentale", Revue des Questions scientifiques, 2ème série, t. III, 1894; — P. Duhem, La Théorie physique, son objet et sa structure, Paris, 1906.

[24] Mnogi autori smatraju da je baš Platon u svojim dijalozima Teetet i Menon prvi iskazao nezadovoljstvo tadašnjim definicijama znanja koje nisu bile u stanju da izađu na kraj sa činjenicom da su neki slučajevi znanja zapravo samo srećna nagađanja; takvi slučajevi istinitog verovanja ne mogu dobiti status znanja, pošto nisu u stanju da pruže dokazni materijal. Da bi razrešio ovaj problem, Platon je u definiciju znanja, smatra se, uveo takozvani treći uslov znanja, po kom je ono određeno kao opravdano istinito verovanje. Tako sada neka osoba O zna propoziciju p ako su ispunjena sledeća tri uslova: 1) propozicija p je istinita, 2) osoba O veruje da je propozicija p istinita, 3) osoba O opravdano veruje (ima dobru evidenciju da veruje) da je propozicija p istinita. Ovaj treći uslov, za razliku od prva dva, već duže vreme izaziva razne nedoumice tipa: da li je evidencija u sprezi sa istinom uvek dovoljna za znanje? Godine 1963. Getije nam je pokazao da opravdano istinito verovanje ne mora uvek biti znanje. — D. Armstrong, Belief, Truth and Knowledge, Cambridge, 1973. — E. Gettier, "Is Justified True Belief Knowledge?", Analysis, 23, 1963. — A. Jokić, Aspekti naučnog otkrića, Beograd, 1996.

[25] K. Popper, Logik der Forschung, Wien, 1934; — K. Popper, Conjectures and Refutations: The Growth of Scientific Knowledge, London, 1972.

[26] W. Quine, "Two Dogmas of Empiricism", From a Logical Point of View, Harvard, 1964; — W. Quine, "Epistemology Naturalized", Ontological Relativity and Other Essays, New York, 1969.

[27] J. Piaget, The Principles of Genetic Epistemology, New York, 1972.

[28] Sam termin "epistemika" pojavio se, izgleda, tek kod Goldmana. Osnovna ideja Goldmanove epistemologije — kod njega "epistemike" — jeste da napusti tradicionalnu epistemološku ideju po kojoj pravi objekti verovanja jesu forme zaključivanja, te da se veže za proces formiranja verovanja; tako on u epistemologiju otvoreno uvodi psihologiju. Goldmanova definicija znanja jeste: "Osoba O zna da je propozicija p istinita ako i samo ako je činjenica p kauzalno povezana na prikladan način sa verovanjem osobe O o propoziciji p." — A. Goldman, "A Causal Theory of Knowing", The Journal of Philosophy, 1967, 12, p. 369; — A Goldman, Epistemology and Cognition, Harvard, 1986.

[29] I. Lakatos, Philosophical Papers, vol. I: The methodology of scientific research programmes, Cambridge, 1978, p. 103.

[30] O tome, pored navedenih dela Dijema, Kvajna i Pjažea, pogledati, na primer, i: N. R. Campbell, Physics: the Elements, Cambridge, 1920; — P. W. Bridgman, The Logic of Modern Physics, New York, 1927; — R. Carnap, Der Logische Aufbau der Welt, 1928; — P. W. Bridgman, The Nature of Physical Theory, Princeton, 1936; — H. Reichenbach, Experience and Prediction, Chicago, 1938; — P. Frank, Modern Science and Its Philosophy, Cambridge, 1949; — H. Margenau, The Nature of Physical Reality, New York, 1950; — E. Nagel, The Structure of Science, New York, 1961; — C. G. Hempel, Aspects of Scientific Explanation, New York, 1965; — R. Carnap, Philosophical Foundations of Physics, New York, 1966; — R. B. Braithwaite, Scientific Explanation, Cambridge, 1968; — H. Feigl, "The 'Orthodox' View of Theories: Remarks in Defense as Well as Critique", Minnesota Studies in the Philosophy of Science, vol. IV, ed. M. Radner, Minneapolis, 1970; — H. Putnam, Philosophicl papers, vol. 2. Mind, Language and Reality, Cambridge, 1975; — L. Laudan, Progress and Its Problems, Berkeley & Los Angeles, 1977; — B. van Fraassen, The Scientific Image, Oxford, 1980; — P. Feyerabend, Philosophical Papers, vol. 2: Problems of Empiricism, Cambridge, 1981; — W. H. Newton-Smith, The Rationality of Science, Boston & London, 1981; — M. Devitt, Realism and Truth, Oxford, 1984; — D. Davidson, "A Coherence Theory of Truth and Knowledge", in: E. LePore, ed., Truth and Interpretation: Perspectives on the Philosophy of Donald Davidson, New York, 1989.

[31] Poperova diskusija sa Dž. Maksvelom, u: I. Lakatos (ed.) Problems in the Philosophy of Science, Amsterdam, 1968, st. 163.

[32] P. Duhem, Ziel und Struktur der physikalischen Theorien, Hamburg, 1978, st. 243, 248.

^{^[33]} Parafraza Dimitrijevićevih reči: "kod nas se pak ovakvi članci i danas javljaju...", op cit., st. 85.

[34] A. Poincaré, Nauka i hipoteza, Zagreb, 1989, st. 76.

[35] E. Nejgel, Struktura nauke, Beograd, 1974, st. 154.

[36] ibid. 80.

[37] Pogledajmo jedan od najcitiranijih zakona zdravog razuma: "svaki čovek je smrtan"; ovaj se stav, inače, obično uzimao za veliku premisu kategoričkog silogizma; taj zakon, svakako, međusobno povezuje apstraktne izraze, dakle apstraktni pojam "čoveka" — a ne konkretan pojam ovog ili onog čoveka posebno — i apstraktni pojam "smrti" — a ne konkretan pojam ovog ili onog oblika smrti. On, u stvari, i može biti opšti samo pod uslovom da povezuje apstraktne izraze. Međutim, te apstrakcije nikako nisu teorijski simboli. One, jednostavno, iskazuju ono što je zajedničko svim posebnim slučajevima za koje taj zakon važi. I u svakom od tih pojedinačnih slučajeva za koje taj zakon važi mi nalazimo konkretne objekte koji predstavljaju realizaciju tih apstraktnih pojmova.

[38] S. Sinđelić, "Grinbaumova kritika konvencionalizma", Filozofske studije, Beograd, 1979, st. 151–196.

^{^[39]}R. S. Shankland, "Conversations with Albert Einstein", American Journal of Physics, Vol. 31, 1963, st. 47-57.

^{^[40]} M. Polanyi, The Art of Knowing, London, 1954, st. 11.

[41] Na primer, B. Aničin, V. Babović, D. Davidović, Eseji iz fizike, Beograd, 1991.

[42] V. Babović, "Da li je završena istorija etra?", Newtonova Philosophia Naturalis — Nastanak i prevazilaženje, Kragujevac, 1987, st. 213-239.

[43] M. Dimitrijević, op. cit. st. 92.

[44] M. Dimitrijević, op. cit. st. 93.

[45] O pojmu vremena pogledati na primer: H. Poincaré, Dernières Pensées, Paris, 1917; — H. Reichenbach, Philosophie der Raum-Zeit-Lehre, Berlin, 1928; — G. J. Whitrow, The Natural Philosophy of Time, Oxford, 1961; — W. H. Newton-Smith, The Structure of Time, London, 1980.

недеља, 2. фебруар 2020.

Gospođa Ajnštajn ( Einstein ‘ s Wife ).

Pisac Snežana Gnjidić. Po zamisli Milene Trobozić Garfild.

Prvi komad iz Srbije koji će svoju svetsku premijeru doživeti u engleskom prevodu................

Danas 02. 02. 2020

***

Komentar:

Mileva i Albert Ajnštajn

Da li je Albert "prepisivao" od Mileve? Kako stvaraju geniji?

"Ono što je Dekart uradio bio je dobar korak...Ako sam video dalje to je zato što sam stajao na ramenima divova"! Isak Njutn

Svaki genije stvara koristeći se metaform "stajanja na ramenima velikih predhodnika". Suprotno onome što se uobičajeno podrazumeva pod pojmom "genija" (romantični, mitološki koncept procesa stvaranja po kome geniju ništa ne prethodi, te da je on iznad i izvan sveta, "božanska strast","sublimirano ludilo") – u stvarnosti "geniji" nisu na početku, nego na kraju dugog evolutivnog razvoja nekog strukovnog lanca! Geniji su ljudi sinteze – sintezom se delovi slažu u nove sadržaje. Odlični poznavaoci svojih struka, oni su do najsitnijih detalja upoznati i sa delima svojih prethodnika. Shvatajući lično usavršavanje kao svoj moralni cilj, oni teže da dela prethodnika učine još boljim… Mi ni danas ne možemo – niti ćemo ikada moći – da rekonstruišemo tu genijalnost; mi ne možemo znati kako su u njihovoj glavi nastala njihova genijalna dela. Trenutak stvaranja u nauci jednak je činu stvaranja u umetnosti, on je neponovljiv, on se ne može naučiti. Međutim, ako je kontekst samog otkrića neuhvatljiv za jezik logike, to ne znači da mi ne možemo već gotova dela podvrgnuti analizi i kritičkom poređenju sa delima njihovih prethodnika. Ta nam analiza kod genija – Njutna koji je u "Principima (1687.)" izveo nauku iz arene crkvene i filozofske rasprave, promenivši tako standarde, način na koji "radi" nauka – pokazuje da je prednjutnovsko naučno saznanje bilo dogmatsko, da ga je on do tančina poznavao, te da je zatim izumeo nedogmatski hipotetičko-deduktivni metod, tj. kritički metod, kojim je započela moderne nauke. Na tom početku stoje, dakle, određeni empirijski problemi i prethodne teorije, te, pokušavajući da reši te probleme, Njutn stvara novu metaparadigmu nauke. Sličnim metodom stvaraju i svi ostali geniji, pa tako i Ajnštajn, i recimo, Mocart u muzici. Ono sa čim se Mocart hvata u koštac jesu kompozicije velikana muzičke scene tadašnje Evrope: Mocart komponuje tako što pokušava da ih prevaziđe. Imao je apsolutni sluh i kada bi čuo neko delo vodećih kompozitora tih vremena, pokušavao je da ih nadmaši – zvezde Pariza (Ševalije de Sen-Žorž, Gluk, Gretri, Gosek, Sakini), zvezda Londona (Johan Bah), Manhajma (Stamic), Drezdena (Joseph Schuster, Johann Gottlieb Naumann), Praga (Benda, Misliveček, Dušek), Beča (Ignaz Holzbauer, Ditersdorf, Salijeri, Vanhal, Mihael Hajdn, Jozef Hajdn, Pavel Wranitzky, Joseph Martin Kraus)… "Genije Mocart" nužno je, znači, iziskivao prethodno postojanje manhajmske, pariske, berlinske, venecijanske, napuljske muzičke škole, bio je tu neophodan otac-kompozitor Leopold Mocart, koji je na Amadeusa preneo postignuća nemačkog, italijanskog i francuskog baroka, bili su neophodni vekovi preplavljeni delima crkvene muzike, tradicija operskih kuća. Tako je Mocartov "Don Žuan" koji je premijerno izveden u Pragu 29. oktobra 1787, a, zapravo, Gacanigin "Don Žuan" (5. februara 1787.) koji je evolucijom – "brušenjem" – postao Mocartov "Don Žuan"! Da novih ideja nema bez evolucije može se pratiti i kod njegove "Figarove ženidbe" (1786) i to njenim poređenjem sa tri opere koje prethode – Gretrijevom bufo operom "Ljubomorni ljubavnik" (iz 1778.), na tekst Bomaršea Paiselov "Seviljski berberin" (1782.), Pičinijevom "Didonom" (1783). Joseph Schuster "Il marito indolente" (Mazzolà), dramma giocoso 1782. Drezden.

Antonio Salieri: "La grotta di Trofonio" (komična opera libreto: Giovanni Battista Casti, 1785.) Лорензо да Понте превео "Cosi fan tutte (А. Мозарт 1790.). Ова Салиеријева опера такође је музички важна (Mozart varira mnoge Salijirijeve ideje iz ove njegove opere) за Моцартове опере Don Giovanni (1787.) Le nozze di Figaro (1789.)

Slično, Albert Ajštajn koji je bio, naviknut da misli teorijski i kauzalno, kaže da teorija relativnosti nije bila "nikakva revolucionarna stvar" već da je bila "nastavak jedne linije kauzalnog mišljenja koja se može pratiti kroz vekove a naročito od matametičko-fizičkih teorija Maksvela, Herca, Poenkarea, Lorenca,..., koje su neizbežno dovele do moje teorije"! Nema empirijskih dokumenata koji potvrđuju da je Mileva Marić-Ajštajn proučavala i analizirala radove "predhodnika" koji su učestvovali u Albertovoj "zlatnoj godini"! Priču o "genijalnosti" možda najbolje sublimira ovo Hercovo zapažanje: "Čovek se ne može oteti utisku da ove matematičke formule imaju nezavisnu egzistenciju i sopstvenu inteligenciju, da su mudrije od nas, mudrije čak i od onih koji su ih stvorili (sic), da od njih dobijamo više nego što smo prvobitno u njih stavili".

Zoran Stokić

2. 02. 2020.

понедељак, 27. јануар 2020.

Dr A. Kostić - Digitalno restauriran "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT"

Izvor: Jugoslovenska kinoteka

Digitalno restaurirana verzija filma "Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT" Dušana Makavejeva premijerno je prikazana u Jugoslovenskoj kinoteci, u okviru projekta "Vip Kinoteka".

Ovom projekcijom, u subotu uveče, na simboličan način obeležena je i godišnjica smrti reditelja u sali koja po njemu nosi naziv "Makavejev".

"Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT" iz 1967. je drugi po redu dugometražni film Dušana Makavejeva. Ovaj film , snimljen u produkciji Avala filma predstavlja jedno od najreprezentativnijih ostvarenja crnog talasa, reditelja koji je ostavio za sobom vrhunski doprinos kako u domaćoj, tako i u svetskoj kinematografiji.

Glavne uloge u filmu odigrali su Eva Ras i Slobodan Aligrudić, a kroz njihov odnos u filmu Makavejev uspeva da indirektno kritikuje čitavo društvo, koje samo naizgled izgleda zdravo.

Premijeri digitalno restaurirane verzije jednog od najboljih ostvarenja crnog talasa prethodio je razgovor posvećen stvaralaštvu Dušana Makavejeva, pokazujući da umetnici nastavljaju da žive kroz svoja dela, a događaj je protekao u prisustvu velikog broja zvanica, prijatelja i nekadašnjih Makavejevih saradnika.

"Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT" je 14. digitalno restaurirani film u okviru projekta "Vip Kinoteka", koji je nastao u saradnji kompanije Vip mobile i Jugoslovenske kinoteke, sa ciljem da sačuva i zaštiti ostvarenja koja su obeležila srpsku kinematografiju, a proglašena su za nacionalno kulturno dobro od velikog značaja.

Beogradska publika će imati priliku da pogleda ovo ostvarenje u najboljem kvalitetu slike i tona na besplatnim projekcijama 14. februara u dva termina, u 18 sati i 20.30 sati. Svi zainteresovani ulaznice će moći da preuzmu na blagajni Kinoteke u Uzun Mirkovoj 1. Broj mesta je ograničen, a maksimalan broj ulaznica koji može da se preuzme je dve po osobi.

***

Neobjavljeni komentar

Film je igrano-dokumentarni; u dokumentarnom delu (delovima) glavnu ulogu igra prvi srpski seksolog, prof. dr. Aleksandar Kostić (otac Vokija Kostića), koji (glumeći samog sebe) govori o seksualnosti. Ali bilo bi dobro da nešto naučimo na sopstvenim greškama. Prva velika čiska na BEOGRADSKOM UNIVERZITETU je bila kada je redovni prof. dr. Aleksandar Kostić, nejgova supruga i drugi uvaženi redovni profesori sa medicinskog fakuleta u Beogradu bili OTPUŠTENI 1952. god; bili su suviše građanski vaspitani i trn u oku dogmatama-komunistima; čisku realzovala Milka Minić. To je kao kada u košnici "uništite matice" polako izgubite i košnicu i med....

Ne samo da je u ravni politike sve obesmišljno. Dogodilo se neuporedivo više od toga. Sad već oko 15 god imamo IMITACIJU kulture, obrazovanja,..., jer je ovde sve postalo "politika" – DRUŠTVO je svedeno na samo JEDNU DINEMZIJU (duboka država priznaje samo njen "patriotizam" po obrascu vladike Nikolaja Velimirovića i Miloševićevih ratova i ratnih ciljeva - svako ko misli drugačije je "neprijatelj" i oduzeta mu je mogućnost da bude u javnosti - bilo gde!). Život nije moguće prevati, uspešna društva (bez kojih nema uspešne države) je premreženo takoreći BESKONAČNIM BROJEM DIMENZIJA (mišljenja).

***

Dodak

ko uopšte bilo šta zna danas o prof dr Aleksandru Kostiću?

Aleksandar Đ. Kostić (1893-1983) je bio jedan od osnivača, prvih profesora i dekan (1936-1939) Medicinskog fakulteta u Beogradu i osnivač Instituta za histologiju i embriologiju. Osim Medicinskog, bio je osnivač i Veterinarskog (1938) i Farmaceutskog fakulteta (1939). Bio je u braku sa Smiljom Kostić-Joksić, profesorkom pedijatrije i dobili su sina Vojislava Kostića, poznatog kompozitora.

Uprkos tome što je u tri mandata biran za dekana, dva puta je izbacivan sa fakulteta. Prvi put 1941. zbog odbijanja saradnje sa okupatorskim vlastima, a drugi (i konačni) put 1952. od strane tadašnje komunističke uprave na fakultetu, otpuštena je i prof dr pedijatar Smilja Kostić-Joksić i još nekoliko uglednih profesora medicine.

Zoran Stokić

27. 01. 2020.

уторак, 14. јануар 2020.

Matematika: Između brojeva i stvarnosti

Brojke stoje iza nekih od najvažnijih naučnih otkrića i promenile su način na koji posmatramo univerzum. Ali da li je i naša fizička realnost matematička?

IZVOR: BBC UTORAK, 14.01.2020. | 11:31

Getty Images

Pomislite samo na Neptun. Zašto? Zato što je, na prvi pogled, nevidljiv.

Čak i uz pomoć dobrog teleskopa.

Na 4.3 milijarde kilometara od Zemlje, osma planeta našeg Sunčevog sistema izgleda kao bela tačkica na nebu.

Kako žive levoruki u svetu desnorukih

Zbog čega je broj 6174 misteriozan za matematičare

Zbog toga su nas planete koje su bliže Zemlji, kao što su Venera ili Mars - a koje toliko jarko blešte na noćnom nebu - od davnina oduševljavale.

Za razliku od njih, za postojanje Neptuna saznalo se tek u 19. veku.

Otkriće ove planete bilo je važno iz dva razloga.

Uran i Neptun

NASA

Ne samo da smo pronašli novog suseda, već je "Neptun obeležio početak našeg istraživanja Sunčevog sistema, zato što nije otkriven gledanjem u nebo našim očima ili uz pomoć teleskopa", kaže Lusi Grin, astrofizičarka iz Malardove svemirske naučne laboratorije sa Univerzitetskog koledža u Londonu.

Neptun je otkriven zahvaljujući matematici.

U devetnaestom veku, pravilno su shvaćeni Njutnovi zakoni gravitacije, a sa njima su mogle da se predvide i orbite planeta koje se obrću oko Sunca.

Sem orbite Urana - otkriveno je da ona blago odstupa od očekivane putanje.

U ono vreme, to je bila najdalja poznata planeta od Sunca i neki naučnici su spekulisali da možda Njutnovi zakoni gravitacije ne funkcionišu na tolikoj udaljenosti.

Ali drugi su se pouzdali u matematiku i shvatili da u blizini Urana mora da postoji nekakvo ogromno telo koje menja putanju ove planete oko Sunca.

"Oni su izračunali šta, kako i gde. I kad su usmerili teleskop u pravcu oblasti na koju je ukazala matematika, otkrivena je nova planeta", kaže Grin.

Getty Images

Otkriće Neptuna zabeleženo je u istoriji kao dokaz da matematika nije izmišljena, već da postoji.

I upravo je to zaintrigiralo slušaoca BBC emisije Kraud Sajens Serđa Huarkajua iz Perua.

"Od Galileja koji je mogao da predvidi brzinu lopte dok se kotrlja niz padinu, do, na primer, postojanja Higsovog bozona, predviđenog matematikom pre nego što je čestica pronađena u stvarnosti, ta moć da se predvidi postojanje stvari koje nisu viđene golim okom deluje mi fantastično", napisao je on.

"Da li je matematika model, opis, metafora za stvarnost... ili je ona stvarnost sama?"

Ovo pitanje hiljadama godina muči i filozofe - i dalje je uzrok velikog neslaganja.

Ne postoji negativna torta

Getty Images

Gotovo je sigurno da su ljudi počeli da se bave matematikom iz ovozemaljskih razloga, kao što je prebrojavanje i merenje stvari, tako da počnimo odatle.

Uzmimo kao primer tortu.

Matematika može da nam saopšti svakakve stvari o toj torti: njene dimenzije, težinu, kako je rasparčati - i sve to na vrlo opipljiv način.

A torta može da nam pokaže da matematika dopire tamo gde stvarnost ne doseže.

Ukoliko pojedete trećinu torte, ostale su vam dve trećine.

Za sada je sve kako treba. Ako pojedete i preostalu trećinu, pa još jednu, ne ostaje vam ništa.

"Mi opisujemo mentalne konture naših predaka", kaže Aleks Belos, autor matematičkih knjiga.

"Oni su koristili praktičnu matematiku da bi merili i brojali, ali nisu stigli do negativnih brojeva."

Getty Images

Ako se vaš koncept stvarnosti sastoji od predmeta koje možete da izmerite i prebrojite, teško vam je da zamislite bilo šta što je manje od nule.

O dugovima i negativnim brojevima

Čim pojedete i poslednje mrvice te torte, gotovo je: ne postoji negativna torta.

Međutim, kaže Belos, postoji oblast u kojoj koristite negativne brojeve i potpuno je prirodno da razmišljate o njima.

Belos govori o novcu.

"Možete da posedujete novac, ali isto tako možete i da ga dugujete. Prva praktična upotreba negativnih brojeva bila je u kontekstu bankovnih računa i dugovanja", kaže on.

Ukoliko dugujete pet dolara, a ja vam dam tu sumu, imaćete nula dolara.

Istine i zablude o neuronauci

Preispitivanja Čarlsa Darvina oko "gnusne misterije“ koja ga je mučila do kraja života

Na taj način stvarnost počinje sa negativnim brojevima.

Danas je teško razmišljati o matematici bez njih i to ne samo kada se radi o dugovanjima.

Za sada smo i dalje duboko ukorenjeni u stvarnosti.

Ali kad krenete da se igrate sa negativnim brojevima, počinju da se dešavaju neke vrlo neobične stvari.

Ogromna enigma

BBC

Ako pomnožite dva takva broja, rezultat je pozitivan broj.

Dakle -1 x -1 = 1 i tako stižemo do istinske enigme.

"Ako počnete da se igrate s jednačinama koje sadrže i negativne i pozitivne brojeve, stići ćete do:

"Šta li je to? Kako kad kvadrirate nešto stižete do rezultata -1!", kaže Belos.

"To ne može da bude pozitivan broj jer kad ga kvadrirate - iliti pomnožite sa samim sobom - rezultat je pozitivan broj; a ne može da bude ni negativan broj, iz istog tog razloga", kaže on.

"Kad se to desilo prvi put, ljudi su mislili da se radi o apsurdu."

"Ali, malo po malo, matematičari su počeli da govore: 'Jeste, apsurdno je, ali kad to koristim u radu, dobijam pravi odgovor. Prepustimo filozofima da prokljuve šta bi to moglo da bude. Nama matematičarima potrebni su odgovori i, ukoliko nam to pomogne da ih nađemo, onda je to u redu."

I upravo smo sada napustili stvarnost.

Ali, u svakom slučaju, matematika i dalje služe objašnjava vrlo stvaran svet u kom živimo.

Imaginarno

Getty Images

"Kvadratni koren iz -1 zove se 'imaginarni broj', što je užasno ime zato što stičete utisak da je matematika do tog trenutka bila realna, a onda je odjednom postala imaginarna", kaže Belos.

"Ne, matematika je od samog početka imaginarna. Možemo da govorimo o tri torte, ali mi vidimo samo torte, ne vidimo 'tri': tri je apstrakcija", ističe on.

"Isto vam je kad imate imaginarne brojeve. Deluje potpuno ludo, ali čim počnete da razumete kako se oni uklapaju, sve postaje logično. I ponašanje onoga što zovemo realnim brojevima sa imaginarnim brojevima - sve do nečega što zovemo složenim brojevima, briljantan je rečnik da se opišu stvari kao što je rotacija."

"Ovih dana, kvadratni koren od -1 realan je koliko i sam -1", čak i ako nam je teško da razumemo -1, baš kao što je to bilo našim precima.

Samo bez panike

Getty Images

Ako ste se malo pogubili, ništa ne brinite - samo nastavite da čitate i sve će vam biti jasno. Zaista.

Složeni brojevi omogućavaju rešenja nekih jednačina koje nemaju rešenja u realnim brojevima.

Oni su neverovatno praktični za razumevanje stvarnosti i služe kao alatke za gotovo sve što uključuje rotaciju ili talase.

Koriste se u elektrotehnici, radarima, medicinskim snimanjima i mogu da se primene na razumevanje subatomskih čestica.

Ali kako to da nešto što izgleda kao da postoji samo u matematičkim snovima na kraju ispadne toliko korisno u stvarnom svetu?

Za neke, kao što je mađarski fizičar iz dvadesetog veka Judžin Vigner, to predstavlja skoro pa čudo.

Vigner se pozvao na složene brojeve u uticajnom eseju iz 1960. godine, Nerazumna efikasnost matematike u prirodnim naukama.

Nerazumna efikasnost

Getty Images

Ali ako su ljudi osmislili matematiku upravo da bi opisali stvarnost, zar nije onda logično što ona to i radi? Šta je nerazumno u vezi s tim?

Obratimo se sada nekome ko se neprestano kreće između filozofije i matematike: ekspertu za filozofiju fizike Elenor Noks.

"Ukoliko smo izumeli matematiku da bi nam pomogla da razumemo fizičke sisteme, istina je da je veoma logično da ona to i radi. Ali čini se da se matematika ispočetka nije razvijala na taj način", objašnjava ona.

"Ima mnogo slučajeva u kojima su matematičari uradili nešto samo zato što su bili zainteresovani za to, a u nekom kasnijem periodu ispostavilo se da je upravo to bilo neophodno za neko ključno otkriće u fizici.

"Slavan primer je neeuklidska geometrija", kaže Noks, govoreći o grani geometrije kojom su se bavili mnogi matematičari krajem 19. veka - pre svega zato što su mislili da je interesantna.

"Mislili su da čitav naš svet može da se opiše preko euklidske geometrije, one koju učite u školi. Pravila pravog ugla, da uglovi trougla u zbiru daju 180 stepeni, na primer."

Matematičari devetnaestog veka nisu se bacili na obaranje euklidske geometrije. Prosto su samo istraživali i pronašli neke zanimljive matematičke strukture.

"U dvadesetom veku, kad je Albertu Ajnštajnu bila potrebna teorija kojom bi opisao pravila prostora i vremena za opštu teoriju relativnosti, upravo mu je pomogla neeuklidska geometrija - on prosto ne bi uspeo da nije bilo nje", dodaje Noks.

"Danas mi mislimo da svet ima strukturu te geometrije koja je nekada bila krajnje neobična, a nijedan matematičar koji je krenuo da radi na njoj nije predvideo to konkretno otkriće", zaključuje ona.

Takvi slučajevi nas navode na razmišljanje da, ukoliko nije baš čudnovat, odnos matematike prema stvarnosti makar je poprilično zapanjujuć.

Fundamentalna stvarnost

Getty Images

Imajući u vidu pravac u kom se razvija moderna fizika, nama običnim smrtnicima teško je da razumemo komplikovanu matematiku i neobičnu stvarnost koju ona opisuje.

Ali to možda i ne iznenađuje: ne postoji razlog zašto bi svakodnevna stvarnost koju doživljavamo putem naših čula bila fundamentalna stvarnost univerzuma.

Ono što iznenađuje je da se čini da matematika ume da istraži mnogo više nego što nam naša čula dopuštaju.

Međutim, u potrazi za fundamentalnom stvarnošću, hoće li se desiti da matematika dosegne maksimum sposobnosti da je opiše?

"Dvadeseti vek nam je podario dve od naših najuspešnijih fizičkih teorija: kvantnu mehaniku (svet na nivou ultra-malog, atoma i subatoma) i teoriju opšte relativnosti", kaže Noks.

"Ispostavlja se da je postizanje toga da matematika objedini te dve teorije izuzetno komplikovano."

"Nemamo koherentan okvir za razumevanje toga kako te dve teorije mogu da funkcionišu u istom svetu - kako one mogu da opišu istu stvarnost", dodaje ona.

"Morate da se izborite sa zapanjujućim nivoima složenosti a da ne uspete, za sada, da spojite ono što ste promislili sa eksperimentima."

Međutim, kao što smo već videli ranije, mnogo toga je započelo upravo tako: kao ideja u potrazi za praktičnom funkcijom.

Ali da li smo sada možda udarili u zid?

Otkriveni novi Ajnštajnovi rukopisi

Hirurzi i dalje koriste nacističku knjigu anatomije

"U ovom trenutku, čovek bi lako mogao da zaključi da smo do sada imali veoma, veoma mnogo sreće što je matematika uspevala da opiše naš univerzum", kaže Noks.

"Druga opcija je da pomislite kako matematika opisuje samo delove sveta, ali ne i njega u celosti."

"Ili možda da je razumevanje sveta u njegovoj celosti veoma komplikovano."

"Ili da je matematika vraški komplikovana, da je previše za nas ili da je još nismo razumeli, ali da jednog dana hoćemo", kaže ona.

Velika razlika

Getty Images

Možda i ne bi trebalo da nas iznenadi što je ponekad đavolski teško uskladiti matematičke zakone sa zakonima fizičke stvarnosti. Na kraju krajeva, oni nisu isto.

Kao što je Ajnštajn jednom rekao: "Što se više odnose na stvarnost, matematički zakoni više postaju nesigurni; a što su sigurniji, manje se odnose na stvarnost."

Noks objašnjava: "Matematika ima jednu posebnu karakteristiku: apsolutno je istinita ili neistinita. Ako dokažem nešto u matematici, niko ne može da opovrgne tu činjenicu."

"Fizički zakoni nisu takvi. To je jedna od velikih razlika među njima."

"Često smo grešili u zakonima. Njutnovi zakoni su predivni, elegantni i u nekim slučajevima validni, ali oni nisu kompletna istina. Nema sumnje da će se u budućnosti pokazati da su Ajnštajnovi zakoni takođe aproksimativni", predvidela je ova filozofkinja fizike.

Otkrivena ili izmišljena?

Getty Images

Odakle dolazi matematika?

To je pitanje za matematičara.

Judžinija Čeng je gostujuća naučnica Škole umetničkog instituta u Čikagu.

Ona može da odgovori na pitanje da li je matematika nešto što je otkriveno ili izmišljeno.

"Zaista mislim da ja otkrivam koncepte a izmišljam načine razmišljanja o njima. Kada radim apstraktno istraživanje, osećam se kao da lutam kroz apstraktnu džunglu u potrazi za stvarima i onda izmišljam način na koji ću da govorim i teoretišem o njima kako bih mogla da organizujem vlastite misli i prenesem ih drugima", kaže ona.

Čeng radi na polju Teorije kategorija (ponekad zvane "matematikom matematike"), koja pokušava da premosti jaz između različitih oblasti u matematici.

"Šta je uopšte stvarno?"

Getty Images

Teško je zamisliti nešto apstraktnije od toga, tako da smo je pitali da li misli da se matematika koju ona proučava odnosi i na stvarnost.

"Kad me ljudi pitaju za stvarnost, ja želim da odgovorim sa: a šta je uopšte stvarno?"

"Ono što mi zovemo 'stvarnošću' zapravo su halucinacije koje doživljavamo kao stvarne zato što smo svi skloni da ih percipiramo na isti način."

"Ljudi kažu da brojevi nisu stvarni zato što ne možete da ih dodirnete. Ali ima mnogo stvari koje su stvarne ali ne mogu da ih dodirnem, kao što je, na primer, glad", objašnjava ona.

"Zato više volim da govorim o konkretnim stvarima - onima koje možemo da dodirnemo i sa kojima možemo da imamo direktnu interakciju - i o apstraktnim stvarima - sa kojima imamo interakciju u našem mozgu."

"Matematika je apstraktna, ali apstraktna ideja može da bude onoliko stvarna kao i bilo šta drugo."

Šta je stvarno?

Getty Images

S jedne strane, neko može da tvrdi da je matematika stvarnost.

Pomislite samo, na primer, na našu biologiju, koja se sastoji od hemije, a kojom suštinski vladaju fizički zakoni... i mi tako stižemo do brojeva.

Ili pomislite na plavo nebo, koje se objašnjava talasnim dužinama prelamanja svetlosti... i sve su to brojevi.

Čini se da je, ako zakopate dovoljno duboko, fizička stvarnost suštinski matematička.

Čini se da matematika, međutim, ne može da nam kaže ništa značajno o nekim od najvažnijih životnih pitanja, kao što su ljubav, glad ili smrtnost.

I tako, od svih stvarno velikih pitanja, sa sigurnošću možemo da odgovorimo na samo jedno: možda nećemo uspeti da nađemo konačne odgovore na pitanje koje je postavio Serđo Huarkaja iz Perua.

Zapravo, sada sa sigurnošću možemo da kažemo da nećemo.

Ali ih je zato vredelo tražiti.

Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

Izvor: BBC News na srpskom

***

Komentar:

Grin je "pobrkao lončiće". Leverije je 1846. otkrio Neptun, ne tako što se držao "matematike"(nezavisne od Njutnove Dinamike) već naprotiv tako što je mislio da je Njutnova teorija (dinamika) tačna, pa je postojeću anomaliju objasnio (otkrićem nove planete) i tako "sačuvao" tačnost Njutnove dinamike. Nauku od pseudonauke najbolje možemo da razgraničimo po uspešnosti predviđanja, a naročito po uspešnosti smelih, neočekivanih predviđanja novih činjenica, koje se ili nisu ni naslućivale, ili su bivale opovrgavane u prethodnim ili rivalskim teorijama. Jean primer: kada je 1687. Njutn objavio svoju dinamiku, postojale su dve tekuće teorije u vezi sa kometama. Ona popularnija smatrala je komete znakom Božijeg gneva. Manje poznata, Keplerova teorija, smatrala je da su komete nebeska tela koja se kreću po pravim linijama. A sada, prema Njutnovoj teoriji, neke komete se kreću po hiperbolama ili parabolama i nikada se ne vraćaju, dok se druge kreću po elipsama. Halej, koji je radio po Njutnovoj teoriji, izračunao je na osnovu posmatranja delića putanje jedne komete da će se ona vratiti za 72 godine; u minut je izračunao kada će se ponovo ugledati u precizno određenoj tački na nebu. To je bilo neverovatno, zadivljujuće predviđanje! I 72 god kasnije, kada su i Njutn i Halej već odavno bili mrtvi, Halejeva kometa se vratila tačno onako kako je on to bio izračunao.

Ps. Matematika nije empirijska kategorija, ona je deduktivno oruđe, poput logike ili gramatike.

Zoran Stokić

14. 01. 2020.

субота, 11. јануар 2020.

Van Dajk

u Staroj pinakoteci u Minhenu do 2. februara

Izložba najvećeg baroknog portretiste

Antonis van Dajk – u celokupnoj Evropi je proslavljan kao portretist kneževa, vojskovođa, umetnika i lepotica svoga vremena.

"Danas" Piše: Zoran Andrić11. januara 2020.

Oni su svi sa neuporedivom živošću i ujedno reprezentativnošću pretočeni u sliku.

Ali put do slave nije bio jednostavan – njegovi umetnički počeci su bili u znaku čuvenog Petera Paula Rubensa, koji je bio nadmoćni uzor.

Izvesni izvori svedoče o njihovom intenzivnom suprotstavljanju.

Tek je u Italiji, pod uticajem venecijanskog slikarstva Ticijana i Tintoreta, Van Dajk je pronašao svoj individualni stil.

Van Dajkove slike karakteriše istančano posmatranje ličnosti spojeno sa senzualno percipiranom materijalnošću i inscenacijom reprezentativnog dekora.

Ova izložba, otvorena u oktobru 2019. predstavlja rezultate višegodišnjeg istraživačkog projekta koji je, mimo pitanje nastanka slika, imao za cilj i ispitivanje prakse slikarskog ateljea.

Izložba je pod pokroviteljstvom predsednika Nemačke Fran-Valtera Štajnmajera i njegovog kraljevskog visočanstva, kralja Belgije.

Stara pinakoteka (Die Bayerischen Staatsgem ldesammlungen) poseduje 54 slike koje su nastale u ateljeu velikog flamanskog baroknog slikara Antonisa van Dajka (1599 – 1641).

Ova značajna zbirka je smeštena u Staroj pinakoteci i još trima galerijama.

Da bi najzad dobila reprezentativni pregled celokupne zbirke, ova institucija se odlučila da u okviru jednog istraživačkog projekta osvetli tehničko-restauratorsko stanje Van Dajkovih slika.

Rezultati tog studioznog istraživanja su sada u okviru ove izložbe, kao i u gotovo monumentalnom katalogu, predstavljeni javnosti.

Posetioci ove izložbe mogu na primerima prvorazrednih slika i grafika videti reakcije Van Dajka na velike uzore svoga vremena.

Ovde je moguće pratiti kako mladi umetnik u svom Antverpenu doživljava dramatične poteze Rubensa i tome se suprotstavlja, kako je docnije bio nadahnut u Italiji, posle produktivnog susreta sa slikama Ticijana, kako u formi kompozicije, tako i u težnji ka svetlijim bojama.

Sa kakvim suptilnim osećanjem i kakvom tehničkom delikatnošću je Van Dajk na svojim slikama modelovao lica, može se prepoznati na slavnom autoportretu. U docnijim autoportretima Van Dajku je pošlo za rukom da svoju još juvenilno nežnu i krhku figuru stilizuje u idealnu sliku jednog osećanjem oživljenog i tajnim velom kreativnog duha uzdignutim izrazom.

Van Dajk je najpoznatiji slikar portreta u baroku.

Fascinirajuća izložba dela ovog velikog flamanskog portretiste u Minhenu traje do 2. februara.

***

Komentar:

Majstor portreta dao je doprinos i na slikama sa bibliskim i mitološkim temama. Rubens je uvek govori da mu je Antonis van Dajk najbolji učenik koji je u potpunosti savladao njegovu tehniku slikanja. Kada je učenik želeo da u Italiji nastavi studije, dao mu je konja i brojne preporuke, koje su mu omogućile šetogodišnje temeljne studije velikih renesansnih slikara naročito Ticijana. Najuspešniji su oni umetnici koji su vršili KREATIVNE POPRAVKE nad delima predhodnika a često su davali i uspešne sinteze. Kao što bez Rubensa i Ticijana ne bi bilo A. van Dajka - tako - ne bi bilo ni - Amadeusa Mocart, bez dela Gazanige, Paizjela, Dunija, Gretrija, J.C. Baha, E. Baha, Mislivečeka, Ditersdorfa... koje je Mocart varirao i popravljao. Zašto nema istinski velikih savremenih slikara i kompozitora? Zato što su žrtva MITA o ORGINALNOSTI. Umesto da "popravljaju" dela svojih predhodnika (jer je to najbolja škola!) oni svu energiju potroše ne bi li pronašli "zlatnu žicu orginalnosti" što udaljeniju od bilo kog predhodnika, savremenika.

Ps. Na brkove - A. van Dajka - sa "autoportreta sa suncokretom (1632-33)" mogao bi da mu pozavidi Salvador Dali lično!

Zoran Stokić

11. 01. 2020.

недеља, 5. јануар 2020.

Crkve proizašle iz VIZANTISKOG šinjela

Vizantijski carevi, kao i, kasnije, osmanski sultani (sociološka mustra vladanja u ta dva carstva je ista), bili su apsolutni gospodari života i svih dobara svojih podanika, a carski poredak politički nije mogao biti oboren stoga što je „odraz nebeskog poretka“ i „izvire iz same božije volje“. Najveća vrlina koja se kod podanika u carstvu očekuje (a čiji učinak treba da bude učvršćenje „nebesko-zemaljskog poretka“) nije ništa drugo do „disciplina“ (peitharchia) - „poslušnost pred vlašću“! Da bi čitava stvar bila dobro utemeljena i sa ideološkog stanovišta, bio je neophodan ipak jedan međukorak - neko je caru (sultanu) morao staviti „božiju krunu“ na glavu. Car (sultan) ju je dobijao od patrijarha (tj. muftije). Car (sultan) je kao hrišćanin (musliman) podređen patrijarhu (muftiji), a patrijarh (muftija) je kao kao podanik države podređen caru (sultanu)! - Na papiru patrijarhova (muftijina) vlast je naizgled najveća u zemlji, jer je on pontifex maximus zakona i vrhovni sudija. Despot (sultan) se, naizgled, strogo drži verskih zakona i poštuje svog verskog poglavara, a u praksi verski poglavari su potpuno zavisili od despota (sultana) i, zapravo, nisu posedovali nikavu stvarnu vlast.

Zašto je despotima bila potrebna ova „verska maskarada“ o dvojnoj vlasti? Vizantijski car Jovan Cimiskin slikovito iskazuje to „sadejstvo“ crkve i države rečima: „Znam za dve vlasti na zemlji i u ovom životu, sveštenu i carsku. Prvoj je Tvorac poverio brigu o dušama, drugoj vlast nad telima. Kada nijedna strana ne trpi nikavu štetu - dobrobit (ekonomija) vlada svetom.“

Iako je u praksi despot (sultan) bio iznad zakona, iz čisto propagandno-ideoloških razloga on se pravio da se pokorava verskim zakonima - ali samo zato što je na taj način svoju moć još više uvećavao! Za uzvrat, crkva je morala da vodi računa da tako „usmeri“ vernike da oni bespogovorno priznaju despotovu (sultanovu) apsolutnu vlast. Zato i vizantijska pravoslavno-hrišćanska i muhamedanska vera vrlo dobro odgovaraju despotskom poretku, jer uče svoje podanike da se pokoravaju „verskom slovu“ ne tražeći od njih da to slovo i razumeju, već zahtevajući jedino da se tom slovu bezupitno klanjaju. I jedna i druga su religije „spoljnih kultova“, koje, namećući bezbrojne obrede i propise, danonoćno zaokupljaju svoje podanike manje važnim stvarima i svode ih na masu čiji su život lako mogle da kontrolišu i da njime manipulišu.

Crkva je, znači, bila glavni oslonac despotskog poretka. Za uzvrat, despoti su crkvi garantovali svaki vid zaštite (oko imovine, poslova i tsl), uključujući i vojnu.

Zoran Stokić

05. 01. 2020.

("lični stav")

IN MEMORIAM

Vladimir Glišin: Sudbina jednog naučnika

Pola godine pre svog 90. rođendana preminuo je i u najužem porodičnom krugu sahranjen je profesor Vladimir Glišin, neosporno naš najpoznatiji i međunarodno najugledniji genetičar.

"Danas", Piše: Zoran Radovanović 03. januara 2020. 20.30

Mada je bio diplomirani hemičar, celog života se bavio molekularnom biologijom i genetikom.

Počeo je u Institutu Vinča pod rukovodstvom čuvenog Pavla Savića (za mlade valja pomenuti, saradnika Kiri, Titovog šifranta u Glavnom štabu i, kasnije, predsednika SANU).

Postdiplomske i postdoktorske studije obavio je kod Pola Dotija na Harvardu, u jednoj od najprestižnijih svetskih laboratorija za oblast kojom se bavio.

Iz tog perioda potiče njegova međunarodna reputacija, a konkretna otkrića su suviše komplikovana da bi se prepričavala čak i obrazovanim laicima (recimo, rekonstituisanje razdvojenih lanaca DNK cezijumhloridom).

Po povratku u zemlju, rukovodio je laboratorijama za molekularnu biologiju u Beogradu i za molekularnu embriologiju u Kotoru, a svoj najveći organizacioni podvig postigao je pre 33 godine osnivanjem Instituta za molekularnu genetiku i genetičko inženjerstvo.

Zahvaljujući svojoj međunarodnoj prepoznatljivosti, ta ustanova je imala dovoljno sredstava za naučni rad čak i u vreme najcrnjih sankcija, a već godinama predstavlja (nažalost, za ceo svet, a ne za nas) raskošan rasadnik vrhunski obučenih kadrova.

Mada je imao niz međunarodnih priznanja, Glišin je na domaćoj sceni ostao uskraćen nagrada i odličja (jedan od retkih izuzetaka je njegov izbor za Viteza poziva 2009). Bio je dobroćudan čovek, ali je, kada bi se povela reč o nauci, postajao brutalno otvoren i direktan. Razvejavao je mitove i preterivanja (jedan od primera je fama o tzv. beogradskom pacovu, kao revolucinarnom laboratorijskom biološkom modelu).

Demistifikovao je strah od genetski modifikovane hrane kao navodne pretnje zdravlju, podsećajući da ljudi već milenijumima intervenišu u procesu oplodnje (ukrštanje životinja, kalemljenje voća). Bio je rezervisan prema kloniranju, ali se zalagao da odluku o tome donose naučnici, a ne političari.

Suočen sa snižavanjem vrednosnih kriterijuma u našoj sve brojnijoj akademskoj zajednici, izazovno je predlagao da se otpuste svi univerzitetski profesori, pa da ponovni izbor ne obavljaju lokalne, već inostrane komisije sastavljene od priznatih eksperata.

Mada je i predlagaču bilo jasno da je ta ideja neostvariva u praksi, ona većinski nije doživljavana kao apel da se bude bolji, već kao realna egzistencijalna pretnja, a njen pokretač kao potencijalna opasnost.

Takve konfrontacije Glišin je smatrao svojom profesionalnom dužnošću, izrazom naučnog poštenja i obaveze da popravlja svet oko sebe.

Posledice jaza između njega i dušebrižnika uverenih da je za našu nauku najbolje ako se ne čuje nijedan kritički glas jasno ilustruje jedan događaj od pre sedam godina.

U kratkom razmaku u Beogradu su se našli Mauro Đaka, generalni direktor Međunarodnog centra za genetičko inženjerstvo i biotehnologiju u Trstu i Brus Alberts, tokom 12 godina predsednik najuglednije američke naučne ustanove, Nacionalne akademije nauka i, u tom trenutku, glavni urednik časopisa Science, jednog od dva najprestižnija naučna glasila u svetu.

Italijani su Glišinu bili zahvalni što je, kao član male grupe eksperata UN odlučujuće uticao da se Međunarodni centar gradi u njihovoj zemlji, a Alberts je karijeru započeo u harvardskoj laboratoriji gde je radio Glišin, pa se prijateljstvo nastavilo i prenelo na supruge. Albertsovi su došli u Beograd samo da bi se sreli sa Glišinima, ali je to bila prilika i da čuveni naučnik održi predavanje.

Glišinu se činilo da je najbolje da oba stranca svoja istraživanja prikažu lekarima, pa se preko posrednika pismeno obratio dekanu Medicinskog fakulteta.

Da li zbog Glišina (kasnije je ponuđeno opravdanje da je on „nezgodan“ čovek) ili zbog posrednika, odgovor nikad nije stigao, a sažetak Albertsovog predavanja „Prošlost i budućnost biologije“ uzaludno je nuđen. (Istini za volju, tadašnja prodekanka za nauku Tanja Simić, odnedavno članica SANU, pokušala je da spreči bruku, ali je bilo kasno).

Događaj je dobio anegdotske razmere kada je Glišin doveo bračni par Alberts u jednu skučenu kafanu na kraju Simine ulice, u nameri da sretnu bar neke javne radnike iz Srbije.

Tu se okupilo više od 20 članova Pasuljske akademije novinara i umetnika (PANU), nepretenciozne grupe prijatelja, među kojima, doduše, ima i akademika SANU (najstariji i najugledniji je književnik Dragoslav Mihailović). Bilo je i gostiju, uključujući bivšu rektorku, Mariju Bogdanović. Albertsovima su svečano uručene diplome PANU.

Vrhunac je usledio nekoliko meseci kasnije, kada je Brus Alberts ponosno poslao svoju fotografiju za pisaćim stolom sa diplomom PANU iznad svoje glave i zamolio da mu se podrobno objasni priroda tog visokog priznanja iz Srbije.

Iza Vlade Glišina ostaje značajno naučno delo, Institut kao svojevrsni spomenik koji je sebi podigao za života, ali i niz nesporazuma sa sredinom u kojoj je živeo i čiji je naučni nivo, shodno sopstvenim visokim kriterijumima, nastojao da uzdigne na svetski nivo.

Autor je redovni profesor Univerziteta u Beogradu

***

Naravno da nigde (slika medija u Srbiji) niste mogli saznati da je umro Glišin; a zahvaljujući Radovanoviću koji je u svojoj koloni "lični stav" napisao ovaj IN MEMORIAM saznadoh sa zakašnjenjem od pola godine da je Glišin umro.

***

Neobjavljeni komentar (u "Danas", treba pogledati koje su komentare objavili...)

Glišin je spadao u one malobrojne naše intelektalce koji je shvatao poput Voltera, Hjuma da se uspešno društvo može izgraditi samo tamo gde će razum, putem otklanjanja grešaka, učenja na greškama, odneti pobedu nad glupošću i predrasudama.

Naši staljinisti, zarobljenici teorije zavere, toliko su mrzeli kapitalizam i zapadno građansko društvo, da su posle Titove smrti 1980. – umesto da nas uvedu u EU (EZ) – odlučili da nas ograde od Evrope. Imali su samo jedan problem: 80% javnog mnjenja videlo je budućnost Srbije (YU) u EZ. Zato se oni od 1989. bave onim što se u sociologiji zove "Edipov efekat", tj. samoostvarujuće proročanstvo: "narode, pomozite nam da se ostvari naše slavenofilsko proročanstvo: kulturno-politička nezavisnost od Evrope!" Da bi se ovo proročansvo ostvarilo, u Srbiji je trebalo iskoreniti kritičko mišljenje i zdrav razum. Kako to postići? Jednostavno: podsticati kič i šund, podsticati kolektivističke ideologije marksizma i fašizma, koje su za svog najvećeg neprijatelja smatrale građansko društvo, individualne slobode i demokratski sistem vladanja, podsticati čovekove iracionalne, mračne sile – savez između mača i crkve – i, naravno, sprečavati razvoj naučne teorije saznanja. A to "slučaj" Glišin slikovito pokazuje.

Zoran Stokić

05. 01. 2020.

drzoranstokić

Пратиоци

Архива чланака

Основни подаци о мени

уторак, 4. фебруар 2020.

недеља, 2. фебруар 2020.

понедељак, 27. јануар 2020.

уторак, 14. јануар 2020.

субота, 11. јануар 2020.

Van Dajk

u Staroj pinakoteci u Minhenu do 2. februara

Izložba najvećeg baroknog portretiste

Antonis van Dajk – u celokupnoj Evropi je proslavljan kao portretist kneževa, vojskovođa, umetnika i lepotica svoga vremena.

"Danas" Piše: Zoran Andrić11. januara 2020.

Oni su svi sa neuporedivom živošću i ujedno reprezentativnošću pretočeni u sliku.

Ali put do slave nije bio jednostavan – njegovi umetnički počeci su bili u znaku čuvenog Petera Paula Rubensa, koji je bio nadmoćni uzor.

Izvesni izvori svedoče o njihovom intenzivnom suprotstavljanju.

Tek je u Italiji, pod uticajem venecijanskog slikarstva Ticijana i Tintoreta, Van Dajk je pronašao svoj individualni stil.

Van Dajkove slike karakteriše istančano posmatranje ličnosti spojeno sa senzualno percipiranom materijalnošću i inscenacijom reprezentativnog dekora.

Ova izložba, otvorena u oktobru 2019. predstavlja rezultate višegodišnjeg istraživačkog projekta koji je, mimo pitanje nastanka slika, imao za cilj i ispitivanje prakse slikarskog ateljea.

Izložba je pod pokroviteljstvom predsednika Nemačke Fran-Valtera Štajnmajera i njegovog kraljevskog visočanstva, kralja Belgije.

Stara pinakoteka (Die Bayerischen Staatsgem ldesammlungen) poseduje 54 slike koje su nastale u ateljeu velikog flamanskog baroknog slikara Antonisa van Dajka (1599 – 1641).

Ova značajna zbirka je smeštena u Staroj pinakoteci i još trima galerijama.

Da bi najzad dobila reprezentativni pregled celokupne zbirke, ova institucija se odlučila da u okviru jednog istraživačkog projekta osvetli tehničko-restauratorsko stanje Van Dajkovih slika.

Rezultati tog studioznog istraživanja su sada u okviru ove izložbe, kao i u gotovo monumentalnom katalogu, predstavljeni javnosti.

Posetioci ove izložbe mogu na primerima prvorazrednih slika i grafika videti reakcije Van Dajka na velike uzore svoga vremena.

Ovde je moguće pratiti kako mladi umetnik u svom Antverpenu doživljava dramatične poteze Rubensa i tome se suprotstavlja, kako je docnije bio nadahnut u Italiji, posle produktivnog susreta sa slikama Ticijana, kako u formi kompozicije, tako i u težnji ka svetlijim bojama.

Van Dajk je najpoznatiji slikar portreta u baroku.

Fascinirajuća izložba dela ovog velikog flamanskog portretiste u Minhenu traje do 2. februara.

***

Komentar:

недеља, 5. јануар 2020.