Prete nam nove bolesti i pandemije: Krčenje šuma je primarni pokretač

Naučnici upozoravaju da će isti faktori koji dovode do istrebljenja životinja, uništavanja njihovih prirodnih staništa i klimatskih promena takođe dovesti do budućih pandemija, a jedini način da se spreči pojava pandemija poput ove kojoj smo svedoci jeste usvajanje promena na institucionalnom nivou i izdavajanje značajnih sredstava radi zaštite životne sredine.

IZVOR: B92, TANJUG UTORAK, 2.02.2021. | 09:27

Očuvanje biodiverziteta može da sačuva živote ljudi, navodi se u novom izveštaju međunarodne grupe naučnika, u kojem je izvršen pregled rezultata najnovijih istraživanja o tome kako uništavanje prirodnih staništa životinja ljude izlaže novim bolestima, piše „Nacionalna geigrafija“.

"Naučnici se uopšte ne spore oko toga. Krčenje šuma je primarni pokretač pandemija", tvrdi Li Hana, klimatolog organizacije "Konvzervejšen internešenal" i specijalista za proučavanje efekata krčenja šuma. Hana je bio jedan od recenzenata izveštaja koji je sastavljen krajem jula na virtuelnoj radionici Međuvladine platforme za nauku i javne politike o biodiverzitetu i ekosistemskim servisima (IPBES), koja okuplja naučnike iz akademske zajednice, vlada i neprofitnih organizacija.

Bez preventivnih strategija, pandemije će se pojavljivati mnogo češće, širiće se brže i ubijaće mnogo veći broj ljudi, a uticaj na globalnu ekonomiju biće teži nego ikada ranije, navodi se u izveštaju. Te preventivne strategije treba da budu usmerene na sprečavanje širenja bolesti koje obično potiču od životinja, odnosno zoonoze, kako se navodi u izveštaju.

 

***

Komentar

***

 

Većina našeg razmišljanja je manifestacija našeg ego-uma - razmišljanja koje se prvenstveno bavi našim ličnim potrebama i željama. Zato većina nas na planeti nije svesna uticaja koje ubrzani rast znanja iz prirodnih i tehničkih nauka Homosapijensa ima na planetu Zemlju. Problem je u tome što naš - kulturni, socijalni i mentalni - razvoj još nije imao svog Kopernika, naša kultura i mentalitet su na nivou „Zemlja ravna ploča“. Zamislite 4,5 milijarde godina istorije naše planete kompresovane u samo godinu dana. Ćelije se pojavljuju u martu. Višećelijski život se razvija tek početkom septembra. Prvi sisari pojavljuju se 25 decembra. Ali ljudska bića stižu tek četvrt sata pre ponoći u novogodišnjoj noći. U poslednjih dvadeset sekundi, pojavljuju se prve civilizacije. Humanizam i renesansa, četiri sekunde od kraja. Internet, globalno zagrevanje - sve u poslednjoj četvrtini sekunde. Živeti i preživeti znači stalno donositi „prave“ odluke. Esenciju življenja vrste Homo sapiens je neprestano savladavanje slučajnih događaja "koji menjaju sve" (klimatske promene, epidemije, zemljotresi i &) , to naše večito krmarenje, donošenje ispravnih odluka u „realnom vremenu“ između biološke-Scile i kosmološke-Haribde slučajnih događaja! Ali kakve odluke mogu donositi ljudi na nivou „Zemlja ravna ploča“?

 

Zoran Stokić

2.02.2021.

 

Drugi svetski rat i Jevreji: Austrijanac ostavio

ogroman novac selu koje ga je spasilo od nacista

 

Erik Švam, koji je umro prošlog meseca u 90. godini, stigao je u Šambom sur Linjon porodicom 1943. godine.

 

IZVOR: BBC SUBOTA, 30.01.2021. | 12:00

 

Kao gest zahvalnosti što su stanovnici jednog francuskog gradića zaštili njega i porodicu od nacista tokom Drugog svetskog rata, Austrijanac je u testamentu ostavio pozamašnu svotu novca za to selo. Šambom sur Linjon, na jugoistoku Francuske, zaštitio je hiljade Jevreja od progona.

Erik Švam, koji je umro prošlog meseca u 90. godini, stigao je u to mesto sa porodicom 1943. godine. Prvi čovek francuskog gradića kaže da je Švam ostavio "veliku količinu" novca u testamentu, bez navođenja tačne sume. Ali je drugi čovek tog gradića, bivši gradonačelnik, rekao je lokalnim medijima da se Švam pre nekoliko godina sastao sa zvaničnicima i smatra se da je ukupan iznos koji je poklonio selu oko dva miliona evra.

Denise Valat, pomoćnica za kulturu i komunikacije u Šambon sur Linjon, rekla je da je grad pre oko tri nedelje kontaktirao notar kako bi razgovarali o poklonu. "Gospodin je bio je vrlo diskretan i nije želeo mnogo publiciteta u vezi sa svojim gestom", rekla je ona, preneo je kanal Frans 3. "O donatoru se malo zna, ali mi smo istražili." Prema tom istraživanju, porodica Švama je poreklom iz Beča, gde je njegov otac bio lekar.

U francuski gradić je stigao 1943. godine sa roditeljima i bakom. Nije poznato kako je izbeglička porodica tamo stigla, ali prethodno su bili zatvoreni u kampu Rivesalte, vojnom objektu na jugu Francuske, gde su zadržavani civili, pre njegovog zatvaranja 1942. godine.

Podaci sugerišu da su se roditelji Švama vratili u Austriju posle rata, ali se on 1950. preselio u Lion da studira farmaciju. Tamo se upoznao sa budućom suprugom. Prema lokalnim izveštajima, par nije imao dece. Njegova supruga je ranije preminula, a on je umro 25. decembra prošle godine. Gradonačelnik Žan-Mišel Iro rekao je za AFP da će novac koji je ostavio Švam biti iskorišćeno za finansiranje obrazovanja i omladinskih inicijativa.

U Šambon sur Linjon živi tek oko 2.500 ljudi, ali ima reputaciju utočišta još od francuskih protestantskih hugenota koji su izbegli verski progon tokom 17. veka. Tokom Drugog svetskog rata, lokalni pastor i njegova supruga vodili su kampanju da zaštite jevrejske izbeglice od nacističkih okupatora i njihovih francuskih kolaboracionista. Glas se proširio grupama za ljudska prava i selo je postalo središte pokreta otpora, a stanovnici su prihvatali i skrivali one koji su u njemu potražili utočište. Posle rata i Izrael je odao priznanje ovom francuskom gradiću na izvanrednim naporima da sačuva živote Jevreja.

 

 

***

 

Komentar

 

***

 

 

Nažalost malo je bilo takvih pozitivnih primera. Kad god u svetu arogantno “učeno neznanje” nastupa u ime - apsolutne istine - “lete glave”, tako je bilo i u Aušvicu - gde su "ljudi" bili "brojevi". Da će stvari po Jevreje krenuti loše videlo se prvi put jasno u tri rasprave Klinija (opat od 1122-1156, red koji je pokrenuo krstaške pohode) protiv jeretika: Petra iz Brisa (paroh u jednom selu u Alpima), Muhamedanaca, Jevreja. Na četvrtom luteranskom saboru 1215. hrišćanskim vladarima je naloženo da moraju Jevreje obeležavati komadom crvene okruglaste tkanine prišivene na odeću (preteča žute zvezde). Oduzeto im je pravo da poseduju zemlju, čak i da budu zemljoradnici, te da budu zanatlije većine zanata. Mogli su se baviti trgovinom, medicinm, bankarstvom. Inkvizicija, lomače, progoni, mržnja...korišćena je svaka prilika da se proglase krivim – krstaški pohodi, pojava kuge, pojava tri mala ledena doba,... Srednjovekovno hrišćansko društvo je, korak po korak, stvorilo - antijudeizam - u Evropi  koji je od Ernsta Haeckela, 1900.  prerastao u rasizam. Svaki pojedinac se rađa u jednoj kulturi verovanja, zaključivanja, oruđa, običaja i ustanova, koje postoje pre njega. U našim mozgovima se odvija sinteza kulturnih elemenata, tj. naš mozak je samo katalitički činilac u tekućem kulturnom procesu.

 

 

Zoran Stokić

30.01.2021.

 

Rusija i književnost: Kako nas Anton Pavlovič Čehov tera da se preispitujemo

 

Majstor kratke priče i jedan od najigranijih dramaturga na svetu Anton Pavlovič Čehov rođen je na današnji dan pre 161 godine.

 

IZVOR: BBC PETAK, 29.01.2021. | 12:20 -> 14:31

 

Anton Pavlovič Čehov je pisao drame i priče o običnim ljudima i njihovim običnim sudbinama na tako poseban način da se i danas čitaju u celom svetu. Njegovi komadi su često na pozorišnim repertoarima širom sveta, a Srbija u tome nije izuzetak.

"Jedan je od najigranijih i najekranizovanijih autora na svetu posle Šekspira", kaže za BBC Ana Jakovljević-Radunović, docentkinja na Katedri za slavistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Ulice u Novom Sadu, Kragujevcu, Smederevu i Kruševcu nose njegovo ime, a na internetu je jedan od najcitiranijih aforističara, mada mu se pojedini citati pogrešno pripisuju. U petak, 29. januara, navršava se 161 godina od rođenja ruskog dramaturga i pisca, uz čije ime često stoji epitet majstora kratke priče.

 

Crni, crni humor 

Čehov je poznat je po specifičnom, oporom smislu za humor. Jakovljević-Radunović objašnjava da je na takav stil uticalo što je pisao za novine. "Novine su zahtevale sažetost - minijature, skice, priče koje bi imale trenutan komični efekat", kaže. "Tako je Čehov u književnost ušao parodijama i šaljivim pričama - žanrovima koji su zabavni, ali ne obavezno i laki". Ona ističe da su Čehovljeve humoreske kao "skice iz života, snimane skrivenom kamerom".

"On opisuje svakodnevne stvari kojima inače ne pridajemo pažnju i izvrgava podsmehu određene ljudske osobine - ponekad do mere da kritika prerasta u gnev, do tačke da kod čitalaca izaziva gađenje". Time nas Čehov, ističe Jakovljević-Radunović, "tera da se preispitujemo". Ona podseća da je Čehov kasnije napisao i mnoge druge, "vrlo teške i nimalo smešne" pripovetke, kao što su Palata br. 6, Dama sa psetancetom i Crni monah. "Međutim, ono što je zajedničko za rano i zrelo stvaralaštvo je težnja ka sažetosti, ka nečemu što bismo savremenim jezikom mogli da nazovemo zipovanjem sadržaja".

 

Dečak koji je morao prerano da odraste 

Detinjstvo budućeg pisca nije bilo nimalo veselo. U pismima, dnevnicima i crticama koje je beležio kroz život, kod Čehova bi povremeno isplivao osećaj da je kao mali pretrpeo nepravdu. "U detinjstvu nisam imao detinjstvo", zapisao je Čehov, kako navodi autor jedne od brojnih piščevih biografija Georgi Petrovič Berdinkov. "A najgore je bilo to što uopšte nismo imali vremena da se igramo, šalimo, da budemo nestašni".

Rodio se u gradu Taganrog, na obali Azovskog mora, kao treće od šestoro dece. Roditelji, posebno otac - bili su strogi i religiozni. Ustajao je u pet da bi išao u školu, a popodne je sa braćom radio u očevoj prodavnici - tu su morali da pišu domaće zadatke, što je bilo, kako sam beleži, "veoma nezgodno". Na sve to je morao redovno da ide u crkvu i na probe crkvenog hora. Kada je budući pisac imao samo 16 godina, otac mu je upao u dugove i otišao u Moskvu, a srednjoškolac Čehov je ostao u Taganrogu da završava gimnaziju. "Ostao je sam da se bori sa očevim kreditima", ističe Jakovljević-Radunović. Izdržavao se držeći privatne časove iz raznih predmeta.

 

Čehov o sebi

"Napišite, molim vas, priču o tome kako jedan se mladić - sin seljaka, bivši bakalničar, član hora, gimnazijalac i student, koji je vaspitavan da poštuje ljude prema njihovom činu, da celiva popove u ruku i da se divi njihovim razmišljanjima, da bude zahvalan za svako parče hleba; kog su mnogo tukli i koji je često išao u školu bez čizama, koji je i sam stalno upadao u tuče, mučio životinje i voleo da ide na ručak kod bogatih rođaka; napišite priču o tome kako taj mladić kap po kap iz sebe cedi roba i kako se jednog dana budi sa osećajem da njegovim žilama ne teče ropska krv, nego prava ljudska". Iz pisma poznatom piscu i izdavaču Alekseju Suvorinu, 7. januar 1889. godine (redakcijski prevod) Možda se, baš iz osećaja pretrpljene nepravde, u zrelom dobu trudio da pomogne onima koji su se našli u nevolji, ali i da delima učini čitaoce osetljivijim na tuđu patnju.

Rešio je da postane lekar. Sa devetnaest je upisao medicinu u Moskvi i pridružio se porodici. Kada je počeo da radi, često je lečio besplatno. "Za celo leto imao sam nekoliko stotina pacijenata, a zaradio sam samo jednu rublju", vajka se Čehov u pismu još jednom poznatom ruskom piscu Nikolaju Lejkinu 14. septembra 1885. godine.

 

Šta me je privuklo Čehovu

Jovana Georgievski

Čehova sam otkrila u čitanci za osnovnu školu - čitali smo pripovetku Tuga, a sećam se da sam se suzdržavala da se ne rasplačem na času. Iako, verovatno, Čehov nije tužan koliko se ja lako rasplačem, mislim da tačno znam šta me je njemu tako jako privuklo. Dok još nisam umela da čitam, pokojna baka mi je čitala priče i govorila mi da zatvorim oči i zamišljam.

Baka je govorila: "Pusti sebi film dok ti čitam", ali ja sam tekst u glavi prebacivala u fotografije koje se nisu pomerale. Iako je to, pošto mi je baka često čitala, kod mene prešlo u neku vrstu automatizma, ne ume svaki tekst u mojoj glavi da probudi slike, a da se ja svesno ne potrudim. Onda mi je u srednjoj školi u ruke pala Čehovljeva pripovetka Spava mi se, koja je tako dobro napisana da slike u mojoj glavi ne samo da su se pojavile, nego su se i prvi put pokrenule. I konačno sam "pustila sebi film". Pošto su moji roditelji bili kategorički protiv studija ruskog jezika, čak su uspešno ubedili moju nastavnicu da me ne sprema za takmičenje. Zato sam rešila to uradim sama tako što ću da na ruskom napišem maturski rad o komadu Galeb.

Tako smo Čehov i ja ostali sami protiv svih - nije bilo lako, ali uspeli smo na kraju. Sećam se da mi je Čehov pružio i jedan od važnijih trenutaka zbližavanja sa mojim urednikom Filipom Švarmom iz nedeljnika Vreme. Švarm me je pitao ko mi je omiljeni ruski pisac, ja sam odgovorila - Čehov. Potom me je upitao da li zbog opisa događaja ili zbog filmskih kadrova, a ja sam rekla - zbog kadrova. I ja sam razumela da on razume, a on je shvatio da ja shvatam. Ostalo je još da naučim da pravim filmove.

 

Jedno pozorište i jedna glumica - dve priče o ljubavi

 

Većinu pozorišnih komada Čehov je napisao za tada tek osnovano pozorište Moskovski umetnički teatar, poznatiji pod skraćenicom MHAT. Glumci i reditelji ovog pozorišta poveli su krajem 19. veka pravu umetničku revoluciju. Rešili su odbace dramske obrasce koji su do tada važili i počnu da glume tako da pozorište što bliže odražava stvarni život. Baš u MHAT-u je čuveni glumac i dramski pedagog Konstantin Stanislavski postavio "Sistem" glume - opisan u istoimenoj knjizi koja se danas nalazi na spisku obavezne literature za prijemni ispit na mnogim dramskim akademijama širom sveta, među kojima i Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.

"Svetsku slavu Čehovu su donele drame Ujka Vanja, Galeb, Tri sestre i Višnjik", govori Jakovljević-Radunović. Galeb je decembra 1898. godine postao prvi Čehovljev komad koji je odigran u MHAT-u, posle jednog neuspešnog izvođenja u drugom pozorištu gde je izviždan. Ovaj put je predstava postigla toliki uspeh, da je galeb postao simbol MHAT-a i nalazio se na grbu pozorišta sve dok nije zatvoreno 1987. godine. U MHAT-u je Čehov 1901. upoznao glumicu Olgu Kniper, kojom se oženio.

 

Poslednji gutljaj šampanjca

Međutim, sreća nije dugo potrajala. Smrt ih je razdvojila tri godine kasnije, u leto 1904. godine. Čehov je imao 44 godine. Zbog tuberkoloze koja ga je mučila, pisac je sa ženom boravio na lečenju u nemačkoj banji Badenvejler. Kada mu se stanje pogoršalo 15. jula, zatražio je da mu pozovu lekara.

Među nemačkim lekarima krajem 19. i početkom 20. veka postojalo je nepisano pravilo - ako vam je kolega bolestan i vidite da nema spasa, dajte mu da popije malo šampanjca, objašnjava u knjizi o Čehovu britanski profesor književnosti Donald Rejfild. Čehov je nekoliko godina pred smrt čak napisao priču Šampanjac, gde se glavni lik zbog flaše pića našao u svetu "sa one strane". "Lekar je rekao da donesu šampanjac. Anton Pavlovič je seo... Onda je uzeo čašu, okrenuo se licem ka meni, divno mi se osmehnuo i rekao kako dugo nije pio šampanjac.

"Polako je iskapio čašu, tiho se okrenuo na levi bok i utihnuo zauvek", opisala je Olga Kniper-Čehova poslednje minute supruga, navodi Rejfild. Čehov je sahranjen na Novodevičjem groblju u Moskvi. "Bila sam ti danas na grobu", kaže njegova udovica u dnevničkom zapisu od 27. avgusta 1904. "Sumrak, oko sedam sati. Tiho je, lepo, čuju se samo ptice".

 

 

***

Komentar 

 

***

 

 

Kad je svaka dinamika društva štetna, opasna, za očuvanje despotskog autoriteta, narodu za preživljavanje ostaje samo “trpljivost”. Lekar Čehov je zapažanja o "trpljivosti" pretočio u književnost. Umesto građanske kulturne matrice koje su potsticale učenje, znanja, sposobnosti, talente, konkurenciju, iskustvo, socijalizaciju, međusobno poverenja između građana ( "izbor po srodnosti" – od umetnika, zanatlije....do ganstera!) oko budućih poslova, umesto zajedničkih poduhvata koji vode nekom zacrtanom cilju, umesto kreiranja svoje budućnosti, Čehov je u provincijama Rusije zatekao sve suprotno od rečenog, zatekao je negativnim emocijama "uspavanu" intelektualnu elitu, samoparališuću, gde niko nikome ništa nije verovao, gde su se sve akcije ljudi završavale mirovanjem. Monolozi njegovih junaka ("Tri sestre", "Višljik"...) otkrivaju nam saznanja tih ljudi o "nemogućnosti da se u budućnosti dogodi bilo šta dobro" tj. na "osuđenost na besmislen način života", kao i "nemogućnost da se bilo šta promeni". Njegov je “Paviljon br:6” podstakao Lenjina da “nešto preduzme” da proba da “nešto promeni na bolje”; učinak revolucije bio je samo još jedna metamorfoza despotije.

 

 

Zoran Stokić

29.01.2021.

 

Danas otvaranje spomenika na Savskom trgu: Visok 23 metra, težak 68 tona, a u unutrašnjosti - 

ISTORIJA DINASTIJE NEMANJIĆ

 *

Umesto kritičke duhovnosti gradskih škola i fakulteta u nastajanju, umesto duhovnoti Pjera Abelara (1079 - 1142), prvog modernog profesora, te – golijarda - siromašnih lutajućih studenta, ali prve prave urbane inteligencije -  koji su tada uspeli su da razviju nezapamćenu kritiku tadašnjeg društva i načina života, Nemanjići su izabrali manastirsku nekritičku duhovnost Vizantije. A to je takva "duhovnost" da ni u 21 veku ne sme da se kritikuje; naša je prošlost "osveštana" pretvorena je u mit u tabu! "Poricati grešku – dvostruka je greška", kao što je kazao Monteskije; a "ponavljanje te greške", evo i u 21 veku, treba smatrati "kugom razuma", kako je to nazvao Fransis Bekon.

*

Tradicije i jezički sistem - predstavljaju referentni okvir - čiji obrasci determinišu: percepciju, način mišljenja, pogled na svet, opštu formu ponašanja – naša asocijacije, osećanja, sećanja, našu orijentaciju u svetu – od nje zavisi naš opstanak! Ovi obrazci nisu sakrosanti, nešto vanvremeno, apsolutno, zauvek dato i oni neprestano prolaze kroz empirijske provere, ako postaju nedelotvorni u održavanju društva - stvaramo nove referetne okvire -  koji nas vode ka uspešnijoj organizaciji iskustva i novim znanjima. Nažalost u našem referentnom okviru još nije došlo do smene - mitske svesti - kritičkom. Kritičkog stava prema mitovima, religijskim istinama, stava da se o svemu može argumentovano raspravljati, tradicije stvorene u antičkim gradovima, evropski su gradovi preuzeli u 12 veku, sa Abelarom i golijardima, i ona tada počinje da silazi u svakodevni život, na ulice, među građane. Ako je Nemanjicima bilo teško da procene prednost koje za održanje društva vodi kritičke kulturne matrice zapadnih gradova iz 13 veka, pa su načinili grešku, nama ne sme biti. "Poricati grešku – dvostruka je greška", kao što je kazao Monteskije; a "ponavljanje te greške", evo i u 21 veku, treba smatrati "kugom razuma", kako je to nazvao Fransis Bekon. Nema boljitka bez - objektivnosti - a nje nema bez „nadmetanja“ konkurentskih ideja, bez kritičke tradicije, tolerancije, u društvenim ustanovama koje treba da obezbede slobodne rasprave.

Zoran Stokić

27.01.2021.

 

Veliko otkriće u Egiptu:

Nađen hram star 4.000 godina i "Knjiga mrtvih"

 

Bivši egipatski ministar za antikvitete i poznati lokalni arheolog Zahi Havas, otkrio je detalje o velikom otkriću - drevnom pogrebnom hramu u velikom nekropolisu južno od Kaira.

 

IZVOR: TANJUG ČETVRTAK, 21.01.2021. | 14:20 -> 10:10

 

Havas je rekao novinarima da je tim arheologa iskopao hram kraljice Neit, žene kralja Tetija, prvog kralja Šeste dinastije koja je vladala Egiptom od 2.323. godine pre nove ere do 2.150. godine p.n.e.

Arheolozi su pronašli i četiri metra dugačak papirus na kome su tekstovi iz Knjige mrtvih, koja je kolekcija "čini", sa ciljem da vode mrtve kroz podzemni svet drevnog Egipta, preneo je AP.

Havas je rekao da su pronađeni i grobni bunari, sarkofazi i mumije, koji datiraju iz Novog carstva, koje je bilo u Egiptu, veruje se, između 1570. godine pre nove ere i 1.069 p.n.e.

 

 

***

Komentar

***

 

Stari Egipat je - idealna laboratorija nauke - pošto je bio izolovan, odsečen  od svojih suseda, pustinajma, morima, planinama. Rajdn je otkrio papirus 1862. (dešifrovan 1875.) „naučnog“ sadržaja u kome kraljev pisar Ahmes 1750 p.n.e. koristi račun s razlomcima, geometrisku i aritmetičku progresiju, izračunava površine i zapremine figura, koristi se brojem „pi“=3.16, elementima trigonometrije; a ti su proračuni korišćeni pri gradnji piramida. Geometriska znanja su dalje pomogla egipćanima da posmatraju prividna kretanja Sunca i da stvore Astronomiju, pomoću koje su sastavljali kalendare života faraona (prvi 3315 p.n.e Menes) i kalendare poljoprivrednih radova. Iz tih i drugih papirusa otkrivamo da je u Egiptu započela specijalizacija (struke): Putari, pisari, glasnici, predvodnici, nadzornici, činovnici – jednom rečju "izumeli" su birokratiju – kao neophodnu kariku između faraona i radnika. Kičma carstva, bez koje u tim sušnim područjima nije bilo moguće preživeti bio je hidraulični sistem za navodnjavanje koji se protezao duž celog carstva i koji je „zahtevao“ centralističku vlast koja je kordinirala beskonačnim radovima. Iz tih „knjiga mrtvih“ ne izlaze zli duhovi, vradzbine, kletve, kako se neki naši sunarodnici plaše, već iz njih saznajemo način mišljenja, pogled na svet egipćana, uočavamo da su oni bili samo "kapi vode" u velikom "vodenom toku" sve do pojave prve "individue" Ehnatona.

 

Zoran Stokić

21.01.2021.

Astronomija i svemir: 

Najuzbudljiviji trenuci koji nas čekaju na nebu u 2021.

 

BBC News na srpskom19. januara 2021. 21.00

 

Nova godina, novi planovi za posmatrače zvezda!

 

Ukoliko ste strastveni ljubitelj noćnog neba i istraživanja svemira, počnite da planirate već sada, zato što će 2021. biti prepuna uzbudljivih i predivnih astronomskih događaja u kojima ćemo svi moći da uživamo. Možete da očekujete stidljive planete, susedne galaksije, potpuna pomračenja Meseca, vatrene prstenove, meteorske kiše, dve različite misije sletanja na Mars. Biće čak lansiran novi svemirski teleskop – što će nam omogućiti da vidimo univerzum kao nikada do sada. Od izuzetnih jednokratnih događaja do starih dobrih i omiljenih višegodišnjih pojava, evo šta možemo da očekujemo.

 

1. Upoznajte Merkur

 

Ako nikad niste videli Merkur – najmanju planetu u našem Sunčevom sistemu i najbližu Suncu – najviše šanse za to imaćete 24. januara. On će biti vidljiv na zapadnom horizontu za one sa dobrim vidom, ali dvogled bi mogao da vam bude ode velike pomoći. Merkuru je potrebno 88 dana da obiđe Sunce, a većinu tog vremena ne možemo da ga vidimo zato što je ili sakriven ili se nalazi pokriven najjačim sjajem naše zvezde. Ali krajem januara, planeta će biti u polu-fazi po imenu dihotomija i samo 50 odsto osvetljena Suncem. I to vam je zato najbolja šansa ove godine da ga vidite, i zato uživajte!

 

2. Objekti dalekog neba na Južnoj polulopti

 

Posmatranje zvezda južno od ekvatora cenjena je poslastica, i za amatere i za profesionalne astronome podjednako. Za početak, putanja Mlečnog puta toliko je jasna i jarka da je ponekad vidljiva kao zvezdana duga: jedinstveni neprekinuti luk raznobojnog svetla od horizonta do horizonta. „Južna polulopta sadrži sve najbolje stvari“, jednom je slavno izjavio Bart Bok, holandsko-američki astronom koji je zajedno sa suprugom astronomkinjom Prisilom Ferfild došao do značajnih otkrića o strukturi i evoluciji naše galaksije. Sa ove strane planete, svako može da vidi golim okom zbijena zvezdana jata (kružne hrpe zvezda koje na okupu drži gravitacija), druge galaksije sem naše, magline… Potražite Južni krst, koji je, iako najmanji od svih 88 sazvežđa, jedan od najprepoznatljivijih. Istočno od Južnog krsta možete da vidite i planetarnu maglinu Vreća uglja, u kojoj se sve vreme rađaju nove zvezde. A nedaleko od Vreće uglja je Kutija dragulja: jedinstveno jato od stotinak crvenih, plavih i belih zvezda koje lako mogu da se vide običnim dvogledom.

 

3. Daleko zimsko nebo na Severnoj polulopti

 

 

Plejade su poznate i kao „Sedam sestara“. Zima donosi najduže noći, koje za astronoma znače više vremena za uživanje u posmatranju zvezda, čak i ako je hladno. Izaberite neku mračnu noć, idealno 11. februar, kad je Novi mesec (ako Mesec nije vidljiv, njegovo svetlo vam neće omesti planove) i potrudite se da istrenirate oči da gledaju mimo očiglednog. Tako ćete možda uspeti da ugledate neke objekte na dalekom nebu kao što su Plejade. Poznato i kao „Sedam sestara“, ovo prelepe zvezdano jato toliko je jarko da možete da ga vidite čak i iz urbanih oblasti, pod uslovom da znate gde da ih tražite – i zato usmerite pogled ka Jugu neposredno posle zalaska sunca. Ako se osećate odvažno, možete da pokušate da pronađete i galaksiju Andromeda, najbližu veliku galaksiju našem Mlečnom putu, udaljenu svega 2,5 miliona svetlosnih godina. Kad posmatrate sa mesta bez svetlosno zagađenja, možete da vidite Andromedu golim okom, neposredno posle zalaska sunca, ka Zapadu, blizu istoimenog sazvežđa.

 

4. Orion

 

Ako ste tek počeli da upoznajete astronomiju ili želite da naučite da prepoznajete samo jedno sazvežđe, zašto se ne biste odlučili za nešto posebnije i vidljivo s obe polulopte? Orion je lako prepoznati i zimi – na jugozapadnom nebu ako ste na Severnoj polulopti, ili na severoistočnom nebu ako ste Južnoj polulopti (idealno između 85 stepeni i minus 75 stepeni geografske širine, da budemo precizni). Ovo prepoznatljivo sazvežđe, poznato i kao Lovac zbog njenog oblika peščanog sata, ima čak i pojas koji čine tri jarke zvezde i nešto bleđi mač. Pobliže posmatranje ovog bodeža otkriva da jedna od njegovih komponenti nije zvezda već maglina Orion, zvezdano porodilište u kom nastaju nove zvezde. Orionova ramena takođe nisu razočarenje, sastavljena od Betelgeza (crvene zvezde) i Belatriksa (plave zvezde); dok je jedno od stopala napravljeno od superdžinovske zvezde Rigel (plavo-bela). Ali imajte na umu da kad ga tražite na Južnoj polulopti, Lovac deluje naopačke, kao da pravi premet, umesto da juri plen.

 

5. Sletanja na Mars

 

Ove godine ćemo, uz malo sreće, videti ne jednu, već dve misije sletanja na Mars. Osamnaestog februara NASA planira da spusti svoj rover Persevirens – zajedno sa helikopterom Indženuiti – na Crvenu planetu. Mobilna naučna laboratorija opremljena je nizom kamera za snimanje delikatnog sletanja i sposobna je da prouči marsovsko tlo. Tražiće znake prošlih ili sadašnjih oblika života i isprobaće novu tehnologiju za buduće misije sa ljudskom posadom. A u aprilu će joj se pridružiti kineski Tjanven-1, sletač i rover – čija misija je da pronađe džepove vode ispod površine i postavi temelje za potencijalnu misiju slanja uzoraka nazad na Zemlju. Kineska nacionalna svemirska administracija tako će postati druga svemirska agencija posle NASA koja će spustiti funkcionalnu misiju na Mars.

 

6. Meteorske kiše

 

Sačuvajte najbolje za kraj … ili sačekajte do decembra da biste videli fantastične Geminide

Svake godine nebo nam nudi nekoliko meteorskih kiša koje su „prizor od kog istinski zastaje dah“, kaže astronom iz Kraljevske opservatorije Grinič Greg Braun. Dok se Zemlja kreće po svojoj orbitalnoj putanji, ona prolazi kroz oblake prašine zaostale od raznih kometa i asteroida u našem sunčevom sistemu. To su dobre vesti za sve nas, zato što kako se ovaj otpad obrušava u našu atmosferu, on proizvodi niz briljantnih svetlosnih pruga na noćnom nebu. Najbolji način da se uživa u prirodnom vatrometu jeste sačekati posle ponoći, u noći vrhunca, i uputiti se negde gde ima što manje svetlosnog zagađenja. Što više noćnog neba možete da vidite iz cuga, to bolje, tako da budite spremni da ležite na zemlji i čekate: „Ako budete imali dovoljno vremena i sreće, mogli biste da vidite i po meteor na svaki minut ili dva tokom najjačih kiša, a kao dodatni bonus, vaše oči naviknute na mrak imaće sjajan pogled na sezonske zvezde u pozadini“, kaže Braun. „Četvrtog maja, na vrhuncu će se naći kiša Eta akvaridi, što će biti posebno vidljivo jer je to jedna od dve kiše koju proizvodi slavna Halejeva kometa“, kaže Braun. Druga izuzetna meteorska kiša biće Perseidi (11. avgust), ali za najbolju meteorsku predstavu 2021. godine moraćemo da sačekamo sam kraj godine.

 

Geminide (13. decembar) „proizvodi otpad asteroida, a ne komete, zbog čega meteori često imaju jarke boje, dok razni elementi sagorevaju u atmosferi na sličan način kao i sadržaj običnog vatrometa“, kaže Braun. A ako želite da budete super pripremljeni za 2022. godinu, ubeležite u vaš dnevnik Kvadrantide, pošto će oni doživeti vrhunac prvih dana Nove godine.

 

7. Potpuno pomračenje Meseca

 

Dvadeset šestog maja, Mesec će zakloniti Zemljina tamna strana – drugim rečima, biće pokriven senkom naše planete. Oni koji posmatraju sa Pacifičkog obruča (geografska oblast oko Pacifičkog okeana) moći će da izvuku najviše iz ovog pomračenja Meseca. Najbolje mesto za posmatranje biće Havaji, budući da će se to desiti u vreme kad bi Mesec trebalo da je najviši na nebu usred noći – dok će regioni dalje na sever i jug moći da vide samo neke faze pre nego što Mesec nestane na horizontu.

 

8. Godišnje pomračenje Sunca

 

Desetog juna Mesec će baciti vlastitu senku na Sunce – ali ovo neće biti obično pomračenje. Ovom prilikom, Mesec će biti udaljen samo 404.300 kilometara od Zemlje, što znači da njegova senka neće biti dovoljno velika da potpuno zakloni Sunce. Umesto toga, kako Mesec bude prolazio ispred zvezde, ostaće vidljiv „vatreni prsten“. Ne zaboravite, ne smete da gledate direktno u Sunce, već radite to samo uz odgovarajuću zaštitu kao što su naočare za pomračenje. Ovaj neobičan fenomen moći ćete da vidite iz Kanade, severozapadnog Grenlanda, severoistočnog Sibira… i uz malo sreće, sa bilo kog mesta na svetu – preko Interneta.

 

9. Planetarne opozicije

 

Zamislite da sa svog balkona vidite Jupiter i Satur. Dok sve planete Sunčevog sistema kruže oko Sunca, dođe vreme kad se Zemlja nađe direktno između Sunca i druge planete: za to astronomi kažu biti „u opoziciji“. „Najbliže planete Zemlji vidljive su golim okom, ali ‘opozicije’ pružaju najbolju priliku da ih vidite“, kaže astronomkinja Dara Patel iz Kraljevske opservatorije Grinič. „Saturn i Jupiter će dostići opoziciju 2. i 20. avgusta“, kaže Patel, a takođe „oni će biti bliže nama nego u bilo kojoj drugoj tački tokom godine.“ Ako imate teleskop (vredi pokušati i sa dvogledom), ovo je vaša šansa da pogledate ka ekvatoru, oko jedan sat noću, „da biste videli oblake Jupitera i prstenove Saturna kad su najsjajniji“, kaže Patel.

 

10. Lansiranje Svemirskog teleskopa Džejms Veb (JVST)

 

Ako postoji neki događaj zbog kog astronomi sede kao na iglama – to je onda lansiranje Svemirskog teleskopa Džejms Veb, iliti skraćeno JVST, koje se očekuje 31. oktobra. Posle jednomesečnog putovanja da bi stigao u orbitu „i komplikovanog procesa rasklapanja, zato što je teleskop suviše velik da bi stao na raketu bez zgodnih origami smicalica, teleskop bi trebalo da označi početak nove ere infra-crvene astronomije“, kaže astronom Ed Blumer. To je veoma uzbudljivo, zato što će omogućiti naučnicima da „istraže veoma rane zvezde i galaksije, procese formiranja planeta, galaktičku evoluciju i mnogo toga još“, dodaje Blumer. Nije sasvim tačno doživljavati ga kao zamenu za decenijama stari Svemirski teleskop Habl, već pre kao „sledeću generaciju inženjerstva i on će poslužiti kao glavna alatka međunarodne astronomske zajednice u brojnim narednim godinama“, kaže Blumer. Uz malo sreće, JVST će pružiti novi niz dugo očekivanih slika koje „bi već otpočetka mogle da budu jednako dobre kao one najbolje koje smo dobijali preko dosadašnje infra-crvene astronomije, a od ovog trenutka nadalje postajaće samo sve bolje“, kaže ovaj astronom.

 

***

Komentar

***

 

Ako je u istoriji misli bilo suštinske inovacije, to je svakako bila ona Kopernikova (1543. „De revolucionibus...“) naglavačke je preokrenula tradicionalnu sliku  sveta i fizičke realnosti.  Boljeg primera od ovoga nema.  Ali kakve su bile njegove posledice? Da li je preobrazila shvatanje Univerzuma kod svojh savremenika? Nipošto. Ne može se reći da je Kopernikova knjiga prošla nezapaženo - svi evropski astronomi su  je koristili da bi poboljšali preciznost  svojih mernih  podataka. Međutim, samo je jedan od njih Retik, prihvatio Kopernikovo učenje, sledeći je bio Englez Tomas Digs i to tek 1576., pa 1577.  Nemac, Mestlin (Keplerov učitelj), pa 1585. obazrivi Benedeti.  Ali moralo se čekati sve do smelog i radikalnog  monarha Đordana Bruna i njevovog "La Cena de le ceneri" 1584. (štampane u Londonu)  da iz dogmatskog dremeža prodrma savremenike.  Njegove spise je do detalja upoznao Galilej, ali ga nigde u svojim knjigama ne spominje iz opreza prema inkviziciji.  Zbog ubrzanja svih društvenih procesa,  kada se govori o tim vremenima, previđa se činjenica da je nauka tada bila "duhovni napor drugoga reda". Nije bilo dovoljno da se nešto pokaže kao istinito u nekoj nauci, pa da to bezrezervno postane konačna opšta istina.  U ta vremena jedino  je teologija  (sa filozofijom - kao njenom sluškinjom)  smatrana  teorijom  koje pružaju neosporne istine. Da bi Kopernikovo učenje moglo da proizvede dubinske promene slike Univerzuma, najpre je bilo potrebno da ljudi prihvate da je, uopšteno govoreći - naučna istina - zapravo istina prvog reda, te da je, otuda, neosporna kao i teološka. Zato u Renesansi koja traje do 1600. niko ne spominje Kopernika.  Promena paradigme započela je tek sa Bekonom, Dekartom, Galilejem, Keplerom. Za samo 400 godina napravljen je dzinovski korak.

 

Zoran Stokić

19.01.2021.

 

Biserka Cvejić 

primadona koja je volela da je zovu profesorka

Povodom odlaska jednog od najvećih jugoslovenskih i srpskih mecosoprana Biserke Cvejić (1923-2021)

Prvog dana Božića 7. januara sa ovozemaljske scene povukla se jedna od najvećih jugoslovenskih i srpski operskih pevačica 20. veka, primadona i čuveni verdijanski mecosopran Biserka Cvejić.

 

"Danas" Piše: Jelena Tasić 09. januara 2021. 09.09 

 

Preminula u Beogradu u 97. godini i biće upamćena po tri decenija dugoj briljantnoj internacionalnoj pevačkoj karijeri i isto toliko godina plodnog vokalnog pedagoškog rada. Svojoj umetničkoj deci bila je neka vrsta drugog roditelja zbog čega je umesto operskih titula više volela da je svi, uključujući i novinare, zovu jednostavno profesorka.

– Draže mi je da čujem kada kažu da sam među retkima u našoj zemlji koja je pravila svetsku karijeru… Stidim se kad uz moje ime izgovaraju te titule. Više volim da me oslovljavaju sa ‘profesorka’. Neprijatno mi je, ma kakva primadona… Pre svega su to soprani. Marija Kalas je primadona. Ne može se tek tako olako davati ta titula. Jeste da sam imala divnu karijeru i ime, poštovana svugde i pune dvorane gdegod da pevam, ali ne volim da me oslovljavaju primadonom – govorila je profesorka Cvejić. Kad je 2014. dobila Nagradu „Dositej Obradović“ za životno delo, izjavila je da to „doživljava kao vredno priznanje svojoj tridesetogodišnjoj blistavoj pevačkoj karijeri i tridesetogodišnjoj posvećenosti odgovornom i teškom poslu vokalnog pedagoga, ali i mnogobrojnim uspesima koje su njeni studenti postigli nastupima na najvećim operskim scenama i koncertnim dvoranama kod nas i u svetu“.

Iz njene pevačke škole izašli su: jedan do vodećih svetskih baritona Željko Lučić, za čiji je glas profesorka Cvejić tvrdila da znala da „božji dar“ čim ga je prvi put čula 1991, tenor Nikola Kitanovski, mecosoprani Milena Kitić i Irena Zarić, sopran Snežana Stamenković…

– Neopisive su tuga i žal koje osećam zbog odlaska moje Profesorke, gospođe Biserke Cvejić. Ona nije bila samo moj profesor, već i osoba koja me je prihvatila kao rođeno dete, kojeg je gajila, vaspitavala i profesionalno osposobljavala tokom trideset i pet godina našeg poznanstva i komunikacije. Njen fizički nestanak jeste bolan i nedostajaće mi zauvek, ali znam da će njene reči, saveti, osmeh, glas i ljubav koju mi je neizmerno darovala, večno živeti u mom srcu i duši. Veliko HVALA mojoj profesorki Biserki Cvejić – kaže za Danas Nikola Kitanovski, redovni profesor i šef Katedre za solo pevanje Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu. Isti osećaj deli i Željko Lučić. On ističe da je odlaskom profesorke Cvejić „izgubio roditelja, drugu majku, koja se o njemu brinula kao o najrođenijem detetu“.

– Otišla je zauvek žena bez koje ni mene ovakvog, kakvog me napravi, ne bi bilo. Možda smo ovo i očekivali zbog njenih godina, ali nikada zbog njenog duha. Osećam se neutešno – rekao je Lučić za beogradske medije. Profesorka Cvejić 5. novembra proslavila je 97. rođendan. Rodom je bila iz srednje Dalmacije, iz porodice Katušića. Imala je dve godine kad se njena porodica preselila u Belgiju, gde je rano ostala bez oca koji stradao radeći u rudniku. Da bi se porodica prehranila ona je, poput čuvene francuske pevačice Edit Pjaf, pevala po ulicama sa lončetom u ruci, a odluku da se posveti pevanju donela je na nastupima u crkvi, gde su se savetovali da školuje glas. Za njen povratak u tadašnju SFR Jugoslaviju, i to kao „slepog putnika“, bilo je presudno gostovanje ansambla „Ivo Lola Ribar“ u Belgiji pre 75 godina.

Studije pevanja završila je u Beogradu u klasi čuvenog tenora i pedagoga Josipa Rijaveca, a za prvi nastup na sceni 1950. u Beogradskoj operi i danas tvrdi da je bio najuzbudljiviji događaj u njenoj karijeri tokom koje je otpevala 77 mecosopranskih uloga u gotovo 1.800 predstava na najprestižnijim scenama širom sveta i u bivšoj SFRJ. Operski kritičari hvalili su njen „pravi verdijanski mecosopran“, kao i „prefinjen osjećaj i savršen francuski jezik, kojima je izvanredno tumačila i operske likove francuskih kompozitora“. Gostovanje Beogradske opere u Beču 1961. donelo joj je višedecenijski angažman u Bečkoj državnoj operi zahvaljujući legendarnom dirigentu Herbertu fon Karajanu. U ovoj svetski prestižnoj operskoj kući do 1979. tumačila je 25 uloga u 370 nastupa. Svih tih godina pevala je i njujorškom Metropolitenu, milanskoj Skali, Veroni, Napulju, Londonu, Moskvi, Minhenu, Berlinu, Barseloni, Tokiju, Buenos Ajresu… Nastupala je sa operskim zvezdama formata Birgit Nilson, Renate Tebaldi, Franka Korelija, Nikolaja Gede, Plasida Dominga, Tita Gobija, Marija del Monaka…

– Na sceni sam igrala sve ono što nisam smela u privatnom životu. Kao siromašno dete smatrala sam da moja lepota nije ništa posebno, već kao svake druge devojke, pa sam se tim kompleksima svetila upravo na sceni. Kad sam bila Karmen, trudila sam se da sam Karmen, ali najviše su mi ležale Verdijeve uloge. Tu sam uživala, jer sam tada bila ono što sam želela, a znala da nikada biti neću. Te uloge su ispunile deo mog života i donele su sreću mojoj lepoj karijeri. Imala sam i srećnu, a ne samo lepu karijeru – govorila je profesorka Cvejić, koja je bila poznata i kao izvođač oratorijuma i solo-pesama. Iz svog svetskog glamura koji je upoznala, uvek je izdvajala poznanstvo sa princezom Grejs Keli i princom Renijeom od Monaka, sa kojima se srela posle svog koncerta u Monte Karlu, mada je istovremeno isticala da je „uvek više pamtila drage prijatelje koji nisu iz sveta slavnih“.mSa operske scene povukla se 1980, na vrhuncu slave, zbog ljubavi prema suprugu otorinolaringologu i prvom fonijatru u Srbiji Dušanu Cvejiću. Upoznala ga je još u klasi profesora Rijaveca i zajedno sa njim posvetila se vokalno-pedagoškom radu čiji je jedan do plodova i knjiga „Umetnost pevanja“.

Dve decenije predavala je solo pevanje na FMU, potom i na Umetničkoj akademiji u Novom Sadu, od osnivanja vodila je Operski studio u Madlenianumu. Bila je dobitnik je velikog broja priznanja, uključujući i francusku Legiju časti, a od 2011. nosila je zvanje profesora emeritusa Univerziteta umetnosti u Beogradu. Kad joj je u Muzeju pozorišne umetnosti povodom 95. rođendana  priređena izložba „Biserka Cvejić – od svetske dive do vrhunskog pedagoga“, kratko je objasnila u čemu je njena tajna: „Pozitivan sam čovek i uvek se prisećam onog najlepšeg što sam doživela u dugoj karijeri, dok se ostalo jednostavno zaboravi.“

Datum i mesto sahrane profesorke Biserke Cvejić biće naknadno objavljeni.

Do kraja je slavila život

– Teško je opisati prazninu koju profesorka Biserka Cvejić ostavlja za sobom. To je toliko veličanstvena pevačka karijera koja se može posmatrati i analizirati iz različitih aspekata. Tu je njen višedecenijski intenzivan pedagoški rad koji je iznedrio pevačke stubove naših operskih kuća u Beogradu i Novom Sadu, kao i izvan Srbije, poput Željka Lučića. Ali, najzanimljivije je to što sve u njenoj  životnoj i umetničkoj priči sve bilo krajnje neobično, a iako je dostigla umetničke vrhunce ostala je jednostavna, dobra i draga žena. Pamtićemo je kao osobu koja je do kraja slavila život – kaže za Danas Dragan Stevović, direktor Muzeja Narodnog pozorišta u Beogradu. On ističe da je iako nije pevač, uvek bio deo lične i pevačke porodice profesorke Cvejić za koju ga vezuje 35 godina prijateljstva i profesionalnih uspeha – prva izložbu koju je radio u Muzeju NP bila je povodom njenog 90. rođendana.

 

***

Komentar

***

 

Vest o smrti Biserke Cvejić kao i njena sahrana samo je ponovo pokazala da u Srbiji - oni koji se - u nas bave kulturom i naukom - za tzv (samo proklamovane) patriote su ljudi "drugog" reda. To se  zove "seći granu na kojoj sediš"- Zašto? Za lažne patriote biti vrhinski umetnik ili naučnik nije patriotizam, jel su umenost i nauka shvaćene kao "širenje zapadnog imperijalizma". "Nece biti nikakvo cudo", kaze vladika Nikolaj, "ako crkva propise molitvu protiv kulture kao zbira svih zala. Jer kad ima molitvu protiv gordosti i protiv mrznje i divljastva i bezbostva i krivoverstva i nasilja i grabezi i svakoga bogohulstva i svakoga necovestva, zasto ne bi imala molitvu protiv kulture kao zbira svih tih zala? Ne samo da bi takva molitva bila i opravdana i potrebna, nego mislimo da bi trebalo odrediti jedan drzavni molitveni dan u godini, kad ce se sav narod sa svojim staresinama moliti Bogu i Gospodu da ga spase od kulture. Evropa se hvali kulturom; Srbi nikad u istoriji svojoj nisu se hvalili kulturom", podseca nas vladika Nikolaj, jer "kultura je neznabostvo, novo idolopoklonstvo. Kad se zamadjijani od djavola narodi spasu od te najnovije idolatrije, onda ce tek poceti skruseno i uzdisajno moliti se jedinome zivome Bogu u Trojici, Ocu i Sinu i Svetome Duhu." I zato je za vladiku pitanje od zivotne vaznosti oduvek bilo: "hocemo li i dalje sa Vavilonom ili sa Hristom? Hocemo li sa kulturom ili sa Bogom i dusom?"

"Proleće naroda" u Evropi događalo se u 19. veku, u isto vreme kada su popustile i stege osmanskog carstva. Nacija kao ideologija novog zajedništva (pojava potpuno nepoznata u Antici i na Istoku) još nisu imale svoju istoriju. Romantičari, književnici, istoričari, lingvisti, slikari, kompozitori... dali su se na veliki posao kreiranja zajedniče prošlosti, kreiranja jezika, mitova, folklora. Zašto Srbija toliko kasni u organizaciji društva i države, i u kvalitetu života, kakvi postoje u jednoj Švedskoj, Danskoj, Švajcarskoj, Češkoj, na primer? Zato što pre stvaranja nacionalne države nije imala građansko društvo. Francuskom revolucijom građanstvo te zemlje je osvojilo javnu vlast u njoj i svoje vrline prenelo na nacionalnu državu, u despotskim kulturama straha od drugog i drugačijeg straha od novog to se nije dogodilo.

Nama su danas u Srbiji kultura i nauka potrebnija nego u zemljama Zapada, jer, pored svoje osnovne funkcije, oni imaju još jednu ulogu - pedagošku - i zapravo je ona, smatramo, za nas daleko najvažnija. Kultura i nauka mogu i treba da nam pomognu da izgradimo građansku moral. Već 30 godina stanje u našim školama, fakultetima, medijima, institucijama kulture, parlamentu i t. sl. progresivno se udaljava od temeljnih postavki te kulture i morala. Nivo znanja i metode zaključivanja svakim danom u Srbiji nezadrživo regrediraju. To se vidi na svakom koraku. Koliko još katastrofa treba da zadesi naše društvo da bi naši političari zaključili da se ni naša kuća ne može graditi bez temelja? Ti temelji u 21. veku ne mogu biti ništa drugo do proces - građanskog zaključivanja - koji je jednak načinu - naučnog zaključivanja. Građanska=Naučna metodologija za svakoga od nas mora postati "bukvar", koji smo usvojili ne da bismo bili naučnici nego da bismo civilizovano preživeli! Ko želi da donosi sudove mora najpre da prihvati empirijske uslove i pretpostavke procesa donošenja sudova.

***

 

Primer je to pravog patriotizma – iza kojeg ostaju trajna dela – a ne prazno “busanje u junačke grudi”, zvona i praporci. Bisa je sprovela u nas tradiciju Napuljske škole, iz 18 veka, na čelu sa Duranteom, A.Skarlatijem gde se učilo pevanje, violina, čembalo, kompozicija itd. a studenti su bili oni koji nisu mogli plaćati školarinu. Tako su stvoreni: Porpora, Vinči, Pergolesi, Jommelli, Traeta, Pičini, Paisjelo... Učeći direkno od muzičkih ikona đaci su ubrzano stekli majstorska umeća koja su dalje prenosila u svet.

 

***

 

Pevače pamtimo po njihovim plodovima - ulogama  - Bisa je bila veličanstvena: Amneris (Aida), Princess di Bouillon (Adriana Lecouvr), Karmen, Didona, Polina... ostvarila je svoje snove i ideale, uvećala svoj etos pomoću strpljivog i upornog rada, tolerancije, učeći od uspešnih, na primer od Brigit Nelson (na premjeri u Metropolitenu 1961.) "opera Aida će biti uspešna samo ako svi pevači i orkestar budu u harmoniji" samo ako ansabl bude "celina", "tim", "pojedinac nije opera"!

 

 

Zoran Stokić

15.01.2021.