"DOLAZI PANDEMIJA GORA OD KORONE" Bafet o novim rizicima:

"Ono što sledi još nismo videli"

 

BLIC/ BIZNIS/ STRATEGIJA  Nikola Vojnović 09.07.2021. 10:47

 

Voren Bafet, američki milijarder i investicioni guru, objavio je u nedavnom intervjuu za CNBC da dolazi još jedna pandemija, koja bi mogla biti gora od pandemije covida-19.

Uveren je da uprkos tome što je pandemija savladana, svet nije spreman da se nosi sa vanrednim stanjem. Još ga više brinu ekonomske posledice kovid-19, koja je najviše pogodila male privrednike, piše Seebiz.eu.

- Milioni malih privrednika su užasno pogođeni - rekao je on.

Sa druge strane, velike kompanije posluju prilično dobro, što znači da je ekonomski uticaj vrlo neujednačen, dodaje Bafet.

U martu prošle godine pandemija je zavroila mnoga vrata u ekonomiji. Hiljade malih preduzeća prisiljeno je zatvoreno. U međuvremenu su trgovci i velike internet prodavnice preuzele kupce. Prošla godina je donela najveći pad američkog BDP-a od 1946. godine.

- Još nije gotovo - rekao je Bafet.

Uglavnom ga brine nepredvidivost, ali iako je situacija, posebno na početku pandemije, bila vrlo neizvesna, za većinu ljudi i kompanija je ispalo bolje nego što se očekivalo.

Dobar primer je automobilska industrija koja ima rekordne profite. Čarli Manger, potpredsednik Berkšajr Hetaveja, i dugogodišnji Bafetov partner, rekao je da je automobilski sektor stvorio uspeh koji ne bi imao bez pandemije. Zbog zatvaranja fabrika i posledičnog globalnog nedostatka poluprovodnika, proizvođači automobila i trgovci su ostvarili rekordne profite prilikom ponovnog otvaranja, jer su prodavali automobile i pre nego što su stigli do trgovina.

Slavni milijarder priznao je u intervjuu da je i sam proživljavao trenutke finansijske neizvesnosti jer nije znao što će se dogoditi s avio kompanijama u vlasništvu BNSF Rejlveja i NetDžeta.

- Svi znamo da postoji nuklearna, hemijska, biološka i sajber pretnja i da društvo još nije spremno da se nosi s njom, rekao je Bafet. Sledi pandemija kakvu još nismo videli, zaključuje.

Pročitajte i koji su to najveći hakerski napadi u svetu bili ove godine.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Život nije ništa drugo nego prilagođavanje slučajnim događajima "koji menjaju sve". Nažalost u našoj tradiciji i kulturi nije savladan pojam "slučajnosti"; kod nas vlada homocentrizam, apsolut. Trgovina/biznis je oduvek bio skopčana sa rizicima, slučajnostima, bez “dobrog računa” nema uspešnog poslovanja. Fibonači je 1202. napisao računicu za trgovce “Liber abcci”; odatle se Zapad "razgoropadio" bio je sposoban da se, za razliku od starih civilizacija (koje su nestale jer nisu uspele da se prilagode pojavama retkih slučajnih događaja), nosi sa slučanostima - prebrodili su seriju malih ledenih doba 1230-1850 i epidemije kuge (kuga je nastala u Kini pre 4000. slučajno; nisu je stvorili nikakvi biznismeni iz sebičnih namera, da bi na tome zaradili).  Od naših sposobnosti i znanja zavili naša budućnost, ona nigde nije zapisana. Homo sapijens je u Kosmosu usamljeno biće; igrom slučajnosti nastao je kao rezultat "partije karata" u kojoj je njegova karta odigrana jedan jedini put i nikad više. Međutim, i kada mi nestanemo, gravitacija će, budući da je izvor "negativne entropije" formirati - nove - zvezde i galaksije – pa će ponovo postojati uslovi za pojavu nekog novog "života" jer organizmi se hrane tom "negativnom entropijom".

 

 

Zoran Stokić

9.07.2021.

 

Intelektualci iz fotelje

 

Ivan Vučković , "Danas" 8.07.2021. 15:33

 

Čitajući mišljenja naših intelektualaca u okviru različitih medija, dolazi se do zaključka da se naš intelektualizam sveo na žutu štampu i tumačenje svakodnevnih tričarija u okviru izjava Aleksandra Vučića, Aleksandra Vulina ili bilo koga drugog iz našeg državnog vrha.

 

Tako recimo u Peščaniku su se na primer pojavili tekstovi o Darku Šariću, zarđalim kašikama ili o Vučićevoj izjavi da je fotografija njegovog brata u „Danasu“ fašistička propaganda gde autor teksta objašnjava da to nije slučaj i da AV ne zna ni šta je fašizam niti šta je propaganda. Tekst je dobar (tekstovi su dobri) i to nije sporno.

 

Sporno je to što su svakodnevne izjave različitih državnih funkcionera gotovo uvek bez težine. I ne treba se baviti njima jer i samo njihovo tumačenje ne može biti znatno kvalitetnije niti nas negde konkretno može odvesti (jer kako, recimo, napisati ozbiljno tumačenje neke nove besmislene pesme ili nekog praznog filma). Intelektualci rade svoj posao i ja to razumem, ali gomilom tumačenja svakodnevnih trica i kučina i sami se još više srozavamo i tonemo a ono što znamo i možemo gubi na težini te „od drveća ne vidimo šumu“.

 

Ono što je važno jeste da smo ostali bez institucija, te da ničija reč više nema istinski odjek „u narodu“. Gomila kritičkih tekstova očigledno prija vlasti jer, bez obzira na kvalitet ljudi koji ih pišu, rečeno jezikom Domanovića – „nigde vetrića“.

 

Zapravo se, dakle, ništa ne dešava – institucije poput škola, sudova i univerziteta postoje na papiru i, ukoliko se to nekome ne sviđa, može samo da piše dok, istovremeno, tonemo sve dublje. Intelektualci poput Martina Lutera Kinga ili Ernesta Gevare više, po svemu sudeći, ne postoje.

 

Čini se da je dovoljno samo pisati…

 

„Die Philosophen haben die Welt nur verschieden interpretiert, es kommt aber darauf an, sie zu verdndern.“ (filozofi su samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on promeni) – Karl Marks. „Ako vam je dobro, onda ništa“ – lajtmotiv Peščanika, verujem, ukazuje pre svega na delanje, praksu. Međutim, te prakse nema.

 

Delanje nam manjka a tumačenja na svakom ćošku i to sve češće i od strane onih kojima društvo i društveni problemi nisu struka te im i esencija razumevanja problema u velikoj meri fali i izmiče (istovremeno, svakim danom, i nas je sve manje i manje). Nije, dakle, dovoljno samo pisati. Bez povratka Odiseja i akcije, krezubi će se prosjaci i dalje udvarati Penelopi. Treba spremiti mreže za propast…

 

 

***

Komentar

////Možda ovaj  "komentar" - nekim "slučajnim" putem - dođe do filozofa Ivana Vućkovića. Kada u Danas ukucam komentar, dobijem obaveštenje "da suviše često pišem komentare" (pa on odlazi u korpu za đubre; to samo po sebi je dobra slika o medijima u Srbiji. Vlast je uspela da "izgrize" i Danas i Peščanik////

***

 

Jedan stari tekst iz 2012.

 

Povodom teksta „Nagomilavanje besmisla“ (18. oktobar 2012)

Pogrešne dijagnoze drugova intelektualaca

 

"Danas" 22/10/2012 19:06 AUTOR: PROF. DR ZORAN STOKIĆ

Vaš novinar koji je izveštavao sa tribine FPN „Ko su (i ko nisu) javni intelektualci u Srbiji?“ naveo je da su na skupu učestvovali Slobodan Antonić, Miroslav Ružica, Ognjen Pribićević, Vladimir Vuletić, Zoran Avramović, Branko Pavlović, Čedomir Antić, Marinko Vučinić, Milan Milošević, Duško Radosavljević, Slobodan Reljić, Dejan Vuk Stanković, Predrag Šarčević, Neven Cvetićanin, Đorđe Vukadinović i Goran Nikolić, Borka Pavićević, Vesna Pešić, Zoran Stoiljković, Srećko Mihajlović, Slaviša Orlović...

 

Oglasite se na www.danas.rs

 

Šta je tolerancija? Zapitao se nekada Volter i rekao: „Tolerancija je nužna posledica saznanja da smo pogrešivi. Grešiti je ljudski. Mora nam biti jasno da su nam drugi potrebni radi otkrivanja i ispravljanja grešaka.“ Šta je ko kod nas rekao svih ovih godina, može se lako proveriti (jedino ako ne počnu kao u Orvelovoj „1984.“ da menjaju sadržaje starih tekstova, novina i knjiga!)

Na tribini su bili intelektualci koji su u medijima sve ove godine pravili „privid“ kritičkog mišljenja, međusobno raspravljajući na „dozvoljene teme“. Naša stvarnost nikada nije mogla da se „ukalupi“ u te „dozvoljene teme“. Kad bi neko od nas sa „strane“ uspeo da nešto prozbori, „oni“ bi to ignorisali. Znači nije bilo ni „T“ od tolerancije i drugačijeg mišljenja! Mnoge od njih sam godinama javno prozivao da mi kažu u kom to društvenom sistemu mi živimo.

I kako je moguće da u Srbiji postavljaju dijagnoze u politici, sociologiji, kulturi, a da ne uzimaju u obzir činjenicu da smo kao narod oko 700 godina živeli u despotskim sistemima (vizantijska, osmanska, komunistička faza)? Šta je sa inercijom despotske matrice mišljenja i delanja? Odgovora nije bilo!

Za sadašnju „pat“ poziciju u kojoj se nalazi narod u Srbiji nije kriva samo autokratska vlast, nego i ti „drugovi“, koji su kada su u pitanju „bazne“ stvari (države i društva) postavljali pogrešne dijagnoze, oni su hteli „sociološki kancer zvani despotsko društvo“ da leče aspirinima. Umesto da poput Voltera (koji je, na primer, pomogao da se Rusove ideje publikuju iako se sa tim idejama nije slagao) i oni ulože svu svoju moć da se i u javnosti Srbije pojave i one ideje koje su njima strane i tuđe, oni su se ponašali na autokratski način.

Znači, ponašali su se na isti način na koji se ponaša vlast (i njeni analitičari). E, sada bi „oni“ sebe da amnestiraju (kao što to radi i vlast) od svake odgovornosti. Ne, odgovornost je na nama, na politici koju smo vodili, kao i na analizama te politike koje smo davali.

 

 

*

 

Kroz istoriju vidimo da je svako društvo imalo svoje kanone pravde i morala, koje sprovodi preko institucija. Na pr, na Baliju (slično u Indiji), članovi društvene zajednice su smatrali  opravdanim (normalnim) da ako najniža duštvena klasa „šudra“ uvredi braman (najviša klasa)  treba da bude osuđen na smrt; obrnuto ako bi braman uvredio šudru, kazna je bila da mu plati malu globu. Ako bi osoba niže kaste telesno povredila osobu više kaste, presuda je glasila da bude osakaćen (odecanjem šake ili stopala). Slično je bilo u Vizantiji, Osmanskom cerstvu. Bezileusi (sultani) su iznad zakona. Pravo na Zapadu je promovisalo  u teoriji i praksi „jednakost“ članova zajednice, za sve važe isti aršini. "Institucije" formiraju mišljenje, način zaključivanja članovima zajednice. Kad neko, kao mi, vekovima živi u "institucijama" vizantiskog  tipa, onda im zapadno građansko društvo izgleda strano i nepravdno.

 

 

Zoran Stokić

8.07.2021.

  

Friederike Sophie Wilhelmine von Preußen

bzw. Wilhelmine von (Brandenburg-)Bayreuth

(* 3. Juli 1709 in Berlin; † 14. Oktober 1758 in Bayreuth)

 

 

Kao što je to čest slučaj sa ženama kompozitorima kroz istoriju, dela Vilhelmine nisu sakupljena i notirana.  Veći deo njenih opera i drugih kompozicija (kantate, koncerti, sonate) je izgubljen; vrlo malo je toga sačuvano.

 

Izgubljene opere:

 

•             Gioia Universa (Die allgemeine Freude) 1738.

•             Athalie, 1750.

•             Deucalion et Pyrrha, 1751/52.

•             Semiramide 1750–1753.

•             L’Huomo, Festa teatrale, 1754.

•             Amaltea, Dramma per musica, 1756.

 

Sačuvana je samo jedna opera: 

 

•             L’Argenore, Tragedia, 1740.

 

 

Argenore: Arie des Leonidas "Ah per pietad' alemeno" (Adagio)

https://www.youtube.com/watch?v=pYd_g6O5-oc&list=PL1LZtH2xCKyybyuq0uuvJJc0_VXRDJ9V-&index=14

 

Argenore: Arie der Martesia "Un certo freddo orrore

https://www.youtube.com/watch?v=QSeqpgjCc6E&list=PL1LZtH2xCKyybyuq0uuvJJc0_VXRDJ9V-&index=16

 

Argenore: Arie des Argenore "Voglio plasarmi"

https://www.youtube.com/watch?v=Z27Rjg_LWJI&list=PL1LZtH2xCKyybyuq0uuvJJc0_VXRDJ9V-&index=21

 

 

Konzert für Cembalo und Streicher in G Minor: I. Allegro

 

https://www.youtube.com/watch?v=6EuLLGe0ufE&list=PL1LZtH2xCKyybyuq0uuvJJc0_VXRDJ9V-&index=8

 

Konzert für Cembalo und Streicher

 

https://www.youtube.com/watch?v=SzXKjGLM07k&list=PL1LZtH2xCKyybyuq0uuvJJc0_VXRDJ9V-&index=1

 

 

*

 

Friederike Sophie Vilhelmine iz Pruske ili Vilhelmine iz (Brandenburg-) Baireutha (* 3. jula 1709 u Berlinu; † 14. oktobra 1758 u Baireuthu) bila je najstarija ćerka desetoro preživele dece „kralja vojnika“ Friedricha Vilhelma I i njegove supruge Sofi Doroteja iz Hanovera. Odgajana je kao buduća engleska kraljica, ali je udajom za Friedricha von Brandenburg-Baireutha postala Markgrovinom od Brandenburg-Baireutha. Postigla je, između ostalog, književni i istorijski značaj naročito preko prepiske sa omiljenim bratom Fridrihom Velikim; objavljivanjem njenih memoara saznajemo iz "prve ruke" o kulturnim obrascima života na pruskom dvoru. Kao pokrovitelj umetnosti, kompozitor i operski direktor, oblikovala je kulturni život grada Bajrojta u značajnoj meri do danas. Markgrofovska opera u Bayreuthu, koju je ona sagradila, UNESCO je 2012. godine proglasio svetskom baštinom.  Markgrofovska opera u Bayreuthu, Bavarska, je jedini primer potpuno sačuvanog tipa barokne operske kuće u kojoj je oko 500 posetioca  moglo uživati u baroknoj dvorskoj operskoj  kulturi i akustici. Ovo remek-delo barokne pozorišne arhitekture, sagrađeno između 1745. i 1750. godine u svom auditoriju još uvek poseduje izvorne ukrase i materijale, odnosno drvo i platno, te izvorni, 25 metara dugi, drveni krov.

 

 

*

 

 

Vilhelmina je rođena 3. jula 1709. godine kao ćerka prestolonaslednika Fridriha Vilhelma (od 1713. kralj u Pruskoj, kasnije nazvan „vojnički kralj“) i njegove supruge Sofi Doroteje, ćerke izbornika Džordža iz Hanovera (engleski kralj Džordž I 1714. godine). Vilhelminin brat Fridrih, koji je kasnije postao Fridrih Veliki, rođen je 21. januara 1712. Vilhelmina se smatra Fridrihovom omiljenom sestrom. Godine 1717. Maturin Veissiere de la Croze (1661-1739) postao je učitelj Vilhelmine. Njena majka Sofi Doroteja započela je rad na ambicioznom projektu dvostrukog braka između Pruske-Engleske i Hanovera sredinom dvadesetih. Vilhelmina je trebala da se uda za Fridriha Ludviga iz Hanovera i prestolonaslednika Fridriha od Pruske princezom Amalijom od Hanovera. Vilhelmina se ozbiljno razboli u oktobru. U maju 1731. pruski kralj predstavio je svojoj ćerki Vilhelmin ultimatum da se uda ili za naslednog princa Fridriha fon Bajrojta ili za vojvodu Johana Adolfa II Saksonija - Vajsenfelsa, koji je bio stariji od nje 24 godine, ili za markgrofa Fridriha Vilhelma fon Šveda. Ako je ne posluša, otac joj preti zatvorom u Spandauu. Vilhelmina je verena za naslednog princa Fridriha fon Bajrojta 3. juna. Vjenčanje će se održati u Berlinu 20. novembra. Početkom 1732. mladenci su se preselili u Bajrojt. Vilhemina je zaljubljena u svog muža. Kćerka Friederika Sophia (1732-1780), jedino dete Vilhelmine, rođena je u avgustu. 1733. godine brat Vilhelmine, prestolonaslednik Friedrich, oženio se pod prinudom oca Elisabeth Christine von Braunschveig-Volfenbuttel. 1734. godine Vilhelmina uči i komponovanje kod Johanna Pfeiffera (1697-1761). Prva zvanična poseta brata Friedricha svojoj sestri u Bajrojtu odvija se u oktobru. Markgrof Georg Friedrich Karl umire 7. maja 1735. Njegov sin, Vilhelminin suprug Friedrich, postaje markgrof iz Baireutha. Vilhelmine prima Hermitage na poklon za svoj rođendan. Margravina je 1737. godine preuzela upravljanje dvorskom operom i obezbedila bogat muzički život u rezidenciji. 1738. godine Daniel von Superville (1696-1773), posredstvom prestolonaslednika Friedricha, bio je lični lekar na dvoru Baireutha. Narednih nekoliko godina bio je uticajni savetnik margravine. U maju 1740. godine za markgrofov rođendan izvodi se opera "Argenore", koju je komponovala Vilhelmina. Njen otac Friedrich Vilhelm I umire krajem maja, a brat Friedrich postaje kralj u Pruskoj. U septembru 1743. godine posećuje Baireuth sa Volterom, Vilhelmine i Voltaire igraju zajedno u Racine-ovoj predstavi "Bajazet". Vilhelmin je pisala svoje memoare od 1744. do 1747. godine. 1748. godine završena je gradnja opere u Baireuthu pod carskim arhitektom Giuseppe Galli Bibienom i njegovim sinom Carlom. U jesen 1750. godine Vilhelmine je boravila na dvoru svog brata u Potsdamu i Berlinu. Tamo upoznaje Algarottija, Maupertuisa, La Mettriea, ponovo se druži i sa Voletom. Tri godine kasnije poslednji put je boravila na berlinskom dvoru. U proleće 1755. godine Vilhelmina je otputovala u Italiju, gde se, između ostalih, družila sa markizom de Sadeom. U Baireuth se vraća tek na jesen. Tamo ona diktira „Suveniri iz Rima“ svom kamerlanu Carlu Heinrichu von Gleichenu. 1757. godine, sa odobrenjem svog brata Friedrichs; Vilhelmine je poslalao Mirabeau u diplomatsku misiju u Pariz da istraži planove Francuza. Pokušaji Vilhelmine da spreči rat sa Francuskom nisu uspešni. Majka Vilhelmine, Sophie Dorothea von Prussia, umire u Berlinu u junu. 1758. Fridrih Veliki je. 14. oktobra 1758. pretrpeo težak poraz u bici kod Hochkirch-a; na taj dan umire i  Vilhelmina u Baireuthu.

 

Zoran Stokić

5.07.2021.

 

Elina Garanča

Глас који воли велике просторе

 

Елина Гаранча, летонски мецосопран, гостује први пут у Београду, на стадиону Ташмајдан, у концертној верзији Кармен, у оквиру Белефа

 "Politika", "Kultura" недеља, 04.07.2021. у 18:00 Биљана Лијескић

Верујем да Кармен има бројне нијансе у карактеру и зато сви мисле да знају како би требало да се пева. Осећам да се превише иде на ту женску карту, обавезно се истичу попрсје и немирни бокови. Ипак, наслућујем да је Кармен много више од тога, да има пуно духа, сачињена је од крајности и много је префињенија него што је обично представљају, каже у једном од бројних интервјуа мецосопран Елина Гаранча, која први пут гостује код нас вечерас од 21 час, на стадиону Ташмајдан у Београду, у оквиру Белефа. Слушаћемо је у концертној верзији опере „Кармен”, композитора Жоржа Бизеа, а уз њу ће наступити и Марија Јелић, сопран, у улози Микаеле, као и тенор Џонатан Тетелман и бас Костас Сморигинас. Оркестром Српског народног позоришта дириговаће Карел Марк Чишон, уметнички и животни партнер Елине Гаранче.

 

– Мислим да мој глас воли велике просторе, јер се у њима најбоље распростире.Треба ми широк хоризонт – наводи славна летонска певачица, која је у овим временима у својој 45. години на врхунцу каријере, а београдски концертни простор понудиће нешто попут тога.

 

– Класична музика је увек била део мог живота, откад сам била у мамином стомаку. Мој отац је био хорски диригент, а мама певачица. Клавир сам почела да свирам од пете године. Иако сам се пријавила у школу глуме, мој избор је на крају ипак било певање ‒ каже Гаранча, која је студије соло певања започела на летонској Музичкој академији, а потом се усавршавала у Аустрији и САД. Од дебија 2003. године одиграла је 140 представа и 18 улога, на најзначајнијим светским сценама, од којих се издваја успешно тумачење Кармен у Краљевској опери „Ковент гарден” у Лондону и Метрополитен опери у Њујорку. У Бечкој опери је у априлу ове године са великим успехом отпевала улогу Кундри, у Вагнеровој опери „Парсифал”. Као ексклузивац „Дојче грамофона” снимила је запажена дискографска издања, а добитница је многих светских награда.

 

Гаранча истиче да је у годинама уметничког сазревања савет њеног оца гласио: ‒ Технички савршен певач је досадан после десет минута. Пронађи своје „ја”!

 

Концертну турнеју кроз Европу у овим временима веома духовито описује:

 

– Путовање и наступи званично су постали један од адреналинских спортова (смех). Будите у току са најновијим ограничењима путовања, попуните ПЦР тестове, сертификате и апликације који вам омогућавају да путујете... понекад се осећам као да идем у експедицију. У сваком случају захвална сам на сваком наступу, на сваком успеху, на сваком интересовању за мене као певача. Срећна сам што сам на сцени око две деценије и што интересовање за мене није попуштало. Напротив: имам среће што се мој глас развија и што могу да смислим нови репертоар.

 

Позната оперска уметница је у време пандемије често истицала да је одрасла у Летонији и да је затвореност њене земље тада била нормална ствар.

 

– На почетку каријере у мојој држави одлазак било где у иностранство био је проблем. Било је потребно имати гомилу папира, чекања и одбијања, тако да могу само да замислим шок који су могли да осете људи који никада нису имали такво искуство – наглашава она и додаје да је време ковида донело паузу коју је прихватила и да је то чак била нека врста олакшања многим уметницима који, као она, непрестано путују.

 

– Напокон сам могла да се посветим породици, да размислим шта сам постигла и која је сврха мојих следећих корака. Имам две кћерке и њихово школовање у кући је био прави изазов, али ми је све то помогло да скренем мисли због немогућности концерата. У годинама сам када ово није ни почетак, ни крај моје каријере. Слободњак сам по статусу, па морам да се придржавам правила која су дата. Толико околности утиче на мој посао. Нисам композитор који може седети и писати у соби, нити поп звезда која може само снимати нове песме и слати их широм света. Певач сам, изводим већ написану музику за људе који би дошли и слушали је. Сада све зависи од околности, у сваком случају спремна сам. Волела бих да ме публика памти као уметницу која је стварала добре улоге на сцени, дала све од себе и била упамћена као нормална особа.

 

 

 

***

Komentar

***

 

"Politika" ("Kultura")  na ovaj tekst propusti komentar  (anonimne osobe)"...A da nije bilo tog omraženog SSSRa ne bi u selendri Letoniji bilo prvoklasnog muzičkog obrazovanja koje se u SSSR gajilo svuda na istom visokom nivou. Gospodja ne bi imala vrhunsko obrazovanje da uopšte bilo gde peva. Dajmo malo istine."

 

*

 

Poslao više puta komentar  da demantujem ovo rusofilsko "laganje" (nisu objavili); znači "sama redakcija "Poltitike" se bavi propagadnim ratom protiv kulture u Letoniji".

 

*

 

 

Riga "Pariz istoka" je Eline Garanča rodni grad(!) Riga je stara 800 g; 1282. postaje član hanzeatske lige. Hanza se razvila iz udruženja trgovaca u trgovinsko-političku uniju gradova Severne Nemačke i Baltika. Riga ima društvo slično gradovima Nemačke, Švedske i tsl. a tu spada i muzika kroz vekove. Elina Garanča je pevanje studirala u Beču i SAD.

 

 

 

Zoran Stokić

5.07.2021.

 

Slobodan Milošević, rat u Jugoslaviji i Hag:

 

Sve što je obeležilo `najvažnije suđenje posle Nirnberga`

Dvadeset godina je prošlo od prvog pojavljivanja bivšeg jugoslovenskog i srpskog predsednika pred Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.....

 

IZVOR: BBC SUBOTA, 3.07.2021. | 10:43

***

Komentar

***

Vladavina S.M. mora biti posmatrana u istoriskom kontekstu. Iz Osmanskog carstva smo krenuli od NULE. Za 200 g nove državnosti mi nismo od ratova stigli da izgradimo "društvo", Srbija je državni skelet sa "društvom koje je, figurativno rečeno, na nivou deteta od 3 godine" – nesposobno da preživi samostalno, nije u stanju da puni budzet države, da rešava životne probleme. Takvo "društvo u nastajanju" naše su elite terale iz jednog u drugi rat; ne bilo kakve ratove nego uvek sa silama neuporedivo većim nego što smo mi. Umesto da prvo izgrade kritičnu masu društva naše su elite "radile" na tome da dođe do I sverskog rata (početak demografske katasrofe), ali im to nije bilo dosta nego su odmah posle rata primili carsku vojsku sa generalom Vrangelom u svoju državu tj. umešali se u rat crvene i bele Rusije; zemrili se crvenima u SSSR i izložili nas "udaru" (proglas Kominterne, Drezden 1929.) "treba srušiti hegemoniju srba u YU". Pa II sv rat protiv tadašnje super sile Hitlerove Nemačke... i sa takvom prošlošću ti 1989. ne priznaješ da je pao zid u Berlinu i nasilnim putem rušiš  YU, šta je to ako ne samoubilačka politika? Uvodiš "šaku jada" u rat sa NATO(!)

 

 *

Hteo je nasilnim putem da menja ustav YU iz 1974 (YU je bila ugledna zemlja u UN i svetu, svi su je priznavali), hteo je da bude "novi Tito", da YU ostane komunistička država, nije priznao da je pao zid u Berlinu 1989. Nije hteo parlamentarnu demokratiju, iako bi srbi imali najviše glasova (jer su najbrojniji), hteo je da zadrži "štazi" način vladanja. Od 8 državnih jedinica u YU 7 je htelo parlamentarnu demokratiju samo je staljinista Sloba i & bio protiv, prigrabio je vojsku YU i "srušio YU". Ne samo što je srušio YU, nego je destabilizovao Balkan i Evropu (usporio napredak drugih) nego je načisto unazadio Srbiju; nama je trebao "mir po bilo koju cenu" da bi izvršili tranziciju neuspešne komandne komunističke privrede, tranziciju "načina mišljenja" od "podanika" ka "građaninu" (kao subjektu politike).

*

Srbija je 1989., 1990., propustila poslednji voz u normalnost, da se oslobodi Proklete avlije, da pomoću Slovenije, Hrvatske stvori građansko društvo, podanika zameni građaninom, da izvrši tranziciju komunističke privrede, da se oslobodi "jednoumlja" kroz parlamentarnu demokratiju...u 20 milionskoj YU zapravo bi vremenom Srbija bila ono što je Nemačka u Evropi. Ovako je Srbija u 21 veku u Evropi ono što je posle drugog svetskog rata bila Albanija u doba Enver Hodze (u savezu sa SSSR, Kinom, ograđena od Evrope sa hiljade i hiljade bunkera).

 

 

Zoran Stokić

4.07.2021.

 

Hitler i Rembrant

 

Kao što je često slučaj s narcisoidnim i autoritativnim karakterima, na primer, Hitler (i &) osjećao se neugodno s ljudima sebi ravnima — ili sebi superiornima — u bilo kom pogledu; morao je biti u položaju gdje je mogao igrati ulogu „nepogrešivoga“, „nepogrešiv poput Boga“; razgovor sa „ravnima“ i „superiornijima“  ugrozili  bi celu zgradu njegovog „naduvenog znanja“. Poluobrazovani Hitler se mogao doobrazovati, imao je mogućnosti, da pozove bilo kog nemačkog naučnika, filozofa,..., mogao je lako popraviti svoje „rupe“ u znjanju, ali on to nije nikada uradio. Izuzetak je jedino njegov odnos sa arhitektom profesorom P. L. Troostu

(Troost je postao najistaknutiji Hitlerov arhitekta čiji je neoklasični stil jedno vreme postao zvanična arhitektura Trećeg rajha. Njegov rad ispunio je Hitlera entuzijazmom i planirao je i izgradio državna i opštinska zdanja širom Nemačke. U jesen 1933., dobio je nalog za obnovu Hitlerovih stanova u Reich-ovoj kancelariji u Berlinu. Zajedno sa ostalim arhitektama poput Ludviga Ruffa, Troost je planirao i izgradio državna i opštinska zdanja širom zemlje, uključujući nove administrativne urede, socijalne zgrade za radnike i mostove preko glavnih autoputeva. Jedna od mnogih građevina koje je planirao pre svoje smrti bio je Haus der Deutschen Kunst („Kuća nemačke umetnosti“) u Minhenu, po uzoru na Schinkelov muzej Altes u Berlinu. Muzej je građen od 1933. do 1937. prema Troostovim planovima i bio je prva monumentalna građevina nacističke arhitekture. Hitler je nameravao da to bude veliki hram za „istinsku, večnu umetnost nemačkog naroda“. Bio je to dobar primer imitacije klasičnih oblika u monumentalnim javnim zgradama tokom Trećeg rajha, mada se kasnije Hitler udaljio od uzdržanijeg stila Troosta, vraćajući se složenijoj carskoj veličini kojoj se divio u Bečkom prstenu iz 19. veka Put (Ringstraße) bulevar njegove mladosti. Troost je takođe redizajnirao Konigsplatz u Minhenu tako da uključuje nove zgrade nacističke stranke i „Hram časti“.)

Prema Albertu Špeeru, koji je kasnije postao omiljeni Hitlerov arhitekta, firer bi nestrpljivo pozdravio Troosta rečima: "Jedva čekam, her profesore. Da li postoji nešto novo? Da vidimo!" Troost bi tada izložio svoje najnovije planove i skice. Hitler je često izjavio, prema Speeru, da je „prvo saznao šta je arhitektura od Troosta“. Troost nije bio servilan prema Hitleru; na primjer, kada je Hitler dolazio u Troostov stan, on mu nikada nije izišao u susret, da ga dočeka na stepenicama, niti je ikada Hitlera ispraćivao do prizemlja kada je odlazio. Uprkos tome, Hitlerovo divljenje Troostu bilo je neublaženo. Prema njemu nikada nije bio arogantan ni svadljiv, već se ponašao kao student.  Na fotografijama može se prepoznati Hitlerovo gotovo sramežljivo držanje prema profesoru. Hitler se tako ponašao prema Troostu zbog svog zanimanja za arhitekturu. Hitlerov ukus u muzici i slikarstvu, kao u istoriji i filozofiji, bio je gotovo isključivo određen njegovim strastima. Svake večeri, nakon večere, u Obersalzbergu je gledao dva filma; njegovi omiljeni filmovi bili su operete i muzički filmovi; Fredericus Rex

(Fredericus Rex je nemački nemi istorijski film iz 1922. u režiji Arzena von Cserepija, a u glavnim ulogama su Otto Gebuhr, Albert Steinruck i Gertrud de Lalski. Prikazuje život monarha osamnaestog veka Fridriha Velikog. Izuzetno popularan, pratili su ga tri nastavka i pokrenuo je pruski film kao glavni nemački žanr tokom veimarske ere. Scenografije filma dizajnirali su umetnički direktori Hans Dreier i Erno Metzner. Film je snimljen u studiju Johannisthal u Berlinu. Snimanje lokacije odvijalo se u palati Charlottenburg i drugim mestima oko istorijskog Brandenburga)

ga je oduševljavao. U muzici su ga zanimale isključivo „emocije“ operete i vagnerijanska muzika; Hanfstaengl je često za njega svirao nekoliko minuta Wagnera, naročito kada se Hitler osjećao slabo ili deprimirano. Nema dokaza da se „veliki slikar“ ikada ozbiljno zanimao za slikarstvo. Više je volio razgledati eksterijer muzeja, njegovu arhitekturu, a slike su ga slabo zanimale. Jedan član Partije opisao je Hitlerovu posetu muzeju Kaiser Fridrih u Berlinu. Prva slika pred kojom se Hitler zaustavio bila je Rembrantov “Čovek za zlatnim šlemom” (Na slici je stariji muškarac ispred tamne pozadine sa upečatljivom sjajno zlatnom kacigom na glavi. Kaciga dominira slikom kroz boju i svetlost i impozantnu aplikaciju, a poluosvetljeno lice i tamna podloga gube na značaju.)

 “Zar nije jedinstvena?”, rekao je sinu jednog člana Partije koga je poveo sa sobom u taj obilazak. “Njegov herojski vojnički izraz. Borac skroz-naskroz. Ovde se može videti, nakon svega, da je Rembrant bio Arijevac i Nemac, pa makar je povremeno za svoje modele uzimao ljude iz jevrejske četvrti Amsterdama.

Ironija je u tome što mi danas znamo da to nije Rembrantova slika; već je slika iz njegovog ateljea. Berlinski istoričar umetnosti Verner Busch pokazao je da je prema statutima iz 17. veka „majstor ima pravo da prodaje sve što je proizvedeno u njegovom ateljeu pod njegovim imenom“. Postoje dela sa Rembrantovim potpisom da on praktično nikada ništa nije uradio: „Postoje Rembrandtove slike koje su više Rembrandtove nego sam Rembrandt - poput čoveka sa zlatnom kacigom u Berlinu. Njegov gusti impasto, koji proizvodi pojačani sjaj, pokreće Rembrandtov princip izvan sebe. Upravo zbog toga slika je mogla postati toliko poznata, jedno vreme je bila oličenje Rembranta, a da nije bila Rembrantova “. Ne čudi da Hitler nije bio u stanju da prepozna da to nije Rembrantova slika, on je bio "slikar" koji je uglavnom kopirao razglednice i stare gravure; to su najčešće bile fasade zgrada, ali i pejzaži i portreti, te ilustracije za zabavu. Princip koji ga je vodio bio je isključivo princip lake zarade i on bi, kao što smo vidjeli, ponavljao neke crteže i akvarele dokle god bi ih mogao prodavali. Način na koji je radio svoje crteže i slike manifestuje osobine tog čoveka-slikara. Ugodne su ali bez ličnog izraza, mehaničke.

 

Zoran Stokić

3.07.2021.

 

Одлазак Светозара Синђелића

(5. мај 1946 ‒ 20. март 2021)

 

 

проф. др Биљана Радовановић

"Politika" четвртак, 01.07.2021. у 13:41

 

Филозоф Светозар Синђелић рођен је у Сокобањи. Основну школу, гимназију и студије филозофије завршио је у Београду. Рано занимање за проблеме науке и језика из угла аналитичке филозофије (дипломски рад: Конвенционализам и језички релативизам) трајно је обележило његово стваралаштво. На Филозофском факултету у Београду магистрирао је 1979. године тезом ,,Круцијални експеримент у савременој филозофији науке”, а докторску дисертацију „Кумулативност и револуција у науци” одбранио је 1996. У периоду од 1972. до 1998. запослен је на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду, повремено учествујући и у настави на Одељењу за филозофију, а 1998. је изабран у звање доцента на предмету Филозофија науке. На Филозофском факултету у Приштини предавао је Основе логике и Логику са теоријом сазнања, а на Филозофском факултету у Нишу Логику и Филозофију науке. Такође је предавао Филозофију науке и Филозофију математике на Математичком факултету у Београду, а на Мултидисциплинарним академским докторским студијама Универзитета у Београду у периоду од 2008. до 2011. држао је предавања из Филозофије природних наука. Током 1980. био је на студијском боравку у Великој Британији, док је школске 1981/1982. био на специјализацији у САД. Објавио је књиге: Кумулативност и револуција у науци (1997) и „Релативност научне рационалности” (2005) као и низ чланака и студија у часописима („Дело”, „Theoria”, „Филозофска истраживања”, „Филозофске студије”, „Социолошки преглед”, „Филозофски годишњак”, „Философија”) и зборницима „Рационалност и савремени свет (1988), „Contemporary Yugoslav Philosophy: The Analytic Approach” (1988) и „Прилози историји и епистемологији науке” (2010). Превео је са енглеског књиге „Језик, мисао стварност” (1979) Бенџамина Ли Ворфа и „Филозофија и њена историја: спорна питања у филозофској историографији” (2002) Х. Е. Хорхеа Грасије. Преводио је стручне прилоге за часописе „Гледишта” и „Theoria”. Био је члан редакције часописа „Theoria” и у уређивачком одбору „Филозофског годишњака”, а 1988. и 1989. био је главни уредник „Филозофских студија”. Био је веома упућен у савремене токове филозофије науке и студенти су имали привилегију да чују његову меродавну реч у овој дисциплини. Његова предавања и текстови били су на завидном теоријском нивоу, али не науштрб јасности и разумљивости. Били су му блиски ставови антиреалиста и релативиста, које је први и свеобухватно презентовао у нашој средини, али без приближавања праксистичко-марксистичким или постмодернистичким радикалним оспоравањима науке у целини. То што је био разборит теоријски релативист не значи да је релативизовао практичка начела академског и уопште друштвеног делања. Увек добронамеран, благе нарави и господског држања, изазивао је истинско поштовање код студената и сарадника. Пленио је ведрином, добротом и јасним осећајем за правду. Филозофско држање, изражено у аргументованом заступању ставова, било је видљиво у достојанственом сведочењу својих уверења.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Kada jedan filozof umre, nažalost nestaje njegov unikatni nepokolebljivi duh i njegov lični "umetnički svet" stvaranja; Sinđelićev neizbrisiv trag nastaviće da živi kroz njegove đake i kolege. U skladu sa svojim uverenjima, za razliku od mnogih, nije postao poslušnik vlasti i njezin apologet pa je platio visoku cenu. Njegov intelektualni i životni put možemo zamisliti kao putovanje prema homerskoj Itaki koje predstavlja humanističko uređeno društvo. Pre nas uplovio je u Itaku.

 

 

Zoran Stokić

1.07.2021.