Natprosečno inteligentni ljudi imaju ove 4 karakteristike - da li se prepoznajete?

 

 

Inteligencija ili koeficijent inteligencije zapravo označava tempo kojim neka osoba usvaja nove informacije. Naučne studije su pokazale da se IQ formira u ranoj dobi, tako da, - zaglavili ste s onim što ste savladali u ranom detinjstvu, piše "Business Insider".

 

IZVOR: BLIC SUBOTA, 26.03.2022. | 16:02 -> 17:35 Foto: Profimedia

 

Iako su mnoga istraživanja pokazala da IQ nije jedino merilo uspeha u životu (naprotiv, kako se kaže u narodu fakultet i posao ne završava pametna glava, već zadnjica koja sedi radi ili uči), visok IQ je i dalje nešto čime bi svako voleo da se pohvali.

 

Istraživanja su pokazala da ipak postoje neki znakovi i karakteristike koji bi mogle da ukažu da li je osoba natprosečno inteligentna. Ovo su neke od karakteristika:

 

Anksioznost

Psihijatar Džeremi Koplan proučavao je pacijente s anksioznim poremećajima i ustanovio da su oni s najtežim simptomima postizali više IQ bodova od onih s blažim simptomima. Druge studije otkrile su da anksiozni ljudi imaju bolje verbalne veštine i da im je um aktivniji. Takođe, eksperiment u izraelskom "Interdisciplinary Centeru Herzliya" pokazao je da su anksiozni ljudi uspešniji u rešavanju komplikovanih problema.

 

Levoruki ljudi

Istraživanja su pokazala da je levorukost povezana s divergentnim razmišljanjem (kreativan način rešavanja problema ili višestruko rešenje za jedan problem).

 

Muzikalnost

Brojna su istraživanja pokazala povezanost između muzikalnost i dobrih verbalnih veština, kao i izvršnih funkcija ključnih za fokusiranje i samokontrolu. U eksperimentu koji je sproveo Silvain Moreno učestvovalo je 48 dece uzrasta od četiri do šest godina. Polovina učenika završila je muzički program, a druga polovina program likovne kulture. Na kraju eksperimenta 90% dece koja su prošla muzički trening pokazalo je poboljšanje verbalnog IQ-a.

 

Humor

Istraživanja pokazuju snažnu vezu između smisla za humor i visokih verbalnih veština, kao i apstraktnog razmišljanja. Humor je uglavnom rezultat visoke inteligencije jer zahteva specifičnu vrstu razmišljanja i manervisanje rečima.

 

Ima nade

Ako nemate nijednu od navedenih karakteristika, naravno, to ne znači da nemate visok IQ, ali ako posedujete neku od osobina koje su srodne sa navedenim talentima ili problemima, to može da znači da imate viši IQ od proseka.

 

Više ovih karakteristike zajedno (ili sve) pokazuju da se uklapate u većinu onoga što su studije do sada otkrile o inteligenciji.

 

 

 

***

Komentar

***

 

 

 

U evoluciji vrsta kao zamenu za zakržljale instikte – dobili smo samosvijest, maštu i um – oni čine mrežu našeg „okvira orijentacije“=„karakter“.  Karakter određuje našu „sudbinu“ kao što je primetio tako davno Heraklit. U evoluciji smo znači dobili i predispoziciju da „zaključujemo“ tj. da možemo izvoditi deduktivne zaključke, dobili smo kao prvu stepenicu - zaključivanja - usađenu u nas - modus ponens (ako A, sledi B;....). Pomoću zaključivanja možemo dugoročno uticati na promene našeg karaktera i popraviti svoju poziciju kada je u pitanju preživljavanje. Ali u kom smeru će se razvijati naš sistem zaključivanja zavisi od društvenog karaktera sistema u kome odrastamo! Genije može postati takoreći bilo koje naše dete ako sa njim radite od rođenja."Polgarov test"! Polgarov moto - svako dete koje je rođeno zdravo je potencijalni genije ako se sa obukom počne pre 3 god a specilaizacija započne oko 6 god. Tri ćerke (Žuža, Judit, Sofija) obučava u "igri šaha" zato što će rezultati biti lako merljivi. Žuža Polgar (1969.) svetska prvakinja od 1996... Najbolji primer da smo biološki svi sa istim predispozicijama za "učenje", a da ono što ćemo možda stvoriti zavisi od kulturne matrice društva - je Crnac, izbeglica Ševalije de Sen-Žorža  (1745-1799); po majci (rob) iz Guadeloupe, sticajem okolnosti postaje građanin Pariza; mačevalačka i muzička zvezda; to je jedan od kompozitora od kojih je "kreativno prepisivao" glavom i bradom W. A. Mocart!

 

 

Zoran Stokić

26.03.2022.

 

„Tek će vaši unuci biti vaši pravi sinovi“ – Stojanović o „Oslobođenju Skoplja“

 

 

KULTURA Autor:N1 Beograd25. mar. 202217:43 Izvor: N1

 

 

Predstava „Oslobođenje Skoplja“, po tekstu Dušana Jovanovića, a u režiji Gorčina Stojanovića, ove nedelje premijerno je izvedena u Narodnom pozorištu Niš. O ovoj predstavi za N1 govorio je reditelj Gorčin Stojanović.

 

Ovo je druga po redu koprodukcija Narodnog pozorišta Niš i Narodnog pozorišta Leskovac u ovoj sezoni. Za kostim je zadužena Marina Vukasović Medenica, za scenografiju Gorčin Stojanović, dok je asistent kostimografa Кatarina Pavlović. Izbor muzike i dizajn zvuka potpisuju Gorčin Stojanović i Vladislav Đorđević, a video – radove Stefan Кrasić.

 

U predstavi igraju: Miloš Cvetković (Zoran), Mina Cocić (Lica), Aleksandar Marinković (Georgij), Evgenija Staković (Lenče), Vesna Josipović (Ana), Dragan Marjanović (Vavo), Miroljub Nedović (Tasin), Danilo Petrović (Кrste/Načelnik), Stefan Mladenović (Gospodinov/ Trajko), Marko Radojević k.g. (Riste/Stojčev), Marko Pavlovski (Bale/Oskar), Natalija Jović k.g. (Renata), Nađa Nedović Tekinder (Biba), Miroslav Jović (Doktor/Pop), Aleksandar Кrstić (Nemački oficir) i Uroš Milojević (Otac).

 

„Jesmo li mi zbilja deca svojih roditelja, ili svojih praroditelja? Da li je kod nas svako drugo pokolenje uvek na žrtvenom oltaru nastanka Novog? Je li Novo bolje od Starog? Je li Staro bolje od Novog? Ide li svet napred, nazad ili u svim pravcima istovremeno? Može li jedan ljudski život biti lišen iskustva rata? Кad bih imao bar jedan odgovor, ne bih radio ovu predstavu. Кad odgovore koje mislim da imam ne bi iznova pod sumnju stavilo neposredno, posredno, proživljeno ili sanjano iskustvo, ne bih se bavio teatrom“, rekao je reditelj Gorčin Stojanović o ponovo aktuelnom tekstu „Oslobođenje Skoplja“ .

 

 

 

***

Komentar

***

 

 

 

U evoluciji vrsta kao zamenu za zakržljale instikte – dobili smo samosvijest, mašta i um – oni čine mrežu našeg „okvira orijentacije“=„karakter“.  Karakter određuje našu „sudbinu“ kao što je primetio tako davno Heraklit. Ali smo u evoluciji dobili i predispoziciju da „zaključujemo“ tj. da možemo izvoditi deduktivne zaključke, dobili smo kao prvu stepenicu - zaključivanja - usađenu u nas - modus ponens (ako, sledi). Pomoću zaključivanja možemo dugoročno uticati na promene našeg karaktera. Mi smo 700 g živeli u despotskim sistemima (vizantijska, osmanska, komunistička faza) to je formiralo naš “podanički” karakter. Tito je umro 1980., mi smo straćili 42 godine a nismo uspeli da promenimo karakter, zašto? Pa zato što je Titov komunizam sa ljudskim likom uljuljkao našu komunističku elitu koja nije bila u stalju da za 42 godine ni da postavi - dijagnozu - naše sociološke pozicije. Oni su naš sociološki kancer– despotski sistem (i podanički karakter koji ga održava)  – lečili aspirinima i rakijom. Zato nam se i poslednjih 42 g neprestalno događaju metamorfoze despostskog sistema.

 

Zoran Stokić

25.03.2022.

 

Афера „Индекс” стигла до Апелационог суда

Politika, Среда, 23.03.2022. у 21:28 Мирослава Дерикоњић

После непуних 13 година од покретања поступка другостепено судско веће треба да се упозна за 5.000 страна предмета и одлучи да ли ће изречене казне потврдити, преиначити или укинути

Суђење професорима Правног факултета у Крагујевцу трајало је 11 година (Фото: Бета)

Жалбе на првостепену пресуду и судски списи из афере „Индекс”, најобимнијег предмета у српском правосуђу, где је већина окривљених имала звање универзитетских професора, који се терете за продају диплома и испита на крагујевачком Правном факултету, достављене су београдском Апелационом суду. Када прочитају записнике са главних претреса у првостепеном поступку и друге списе исписане на чак око 4.000 страница, пресуду на 548 страна и нешто мало мање страна жалби, чланови судског већа другостепеног суда ће заказати седницу, а потом одлучити да ли ће изречену пресуду потврдити, преиначити или је укинути и наложити ново суђење.

Предмет у којем је првостепеном одлуком 16 окривљених осуђено на укупно 61 годину затвора, а петоро ослобођено кривице, достављен је Апелационом суду у Београду две и по године од изрицања првостепене пресуде и непуних 13 година од покретања поступка.

Колико ће времена проћи до правноснажне одлуке за највећу корупционашку аферу у високообразовном систему Србије, нико не може ни да претпостави.

– Јавности је познато да је суђење трајало 11 година, да се на писмени отправак пресуде чекало 17 месеци. Жалбе на пресуду и списи предмета су тек недавно достављене Апелационом суду. Судском већу које буде одлучивало потребно је знатно време за упознавање са предметом с обзиром на његову обимност. Ако узмемо у обзир право другостепеног суда да, уколико утврди повреде поступка, укине пресуду и наложи ново суђење, процес неће бити окончан још извесно време. Свему наведеном треба додати и чињеницу да ће већина професора, којима је поред затворске казне изречена и мера забране бављења професорским послом, до правоснажности пресуде отићи у пензију – наводи „Политикин” саговорник.

На првој оптужници која је подигнута поводом афере „Индекс”, нашла су се имена 37 окривљених, да би у другој том броју било придодато још 49 особа. Због целисходности поступка, оптужнице су спојене, па су се на новој нашла имена 89 окривљених којима се на терет стављало извршење чак 122 кривична дела и 250 радњи.

Судски поступак почео је 2009. године, али је из процесних разлога три пута почињао из почетка. За готово половину оптужених који су се теретили за давање мита и злоупотребу службеног положаја процес је због застаре обустављен.

Оптужницом је прецизирано да су испити коштали од 500 до 1.000 евра, а дипломе од 12.000 до 16.000 евра.

Првооптужени, аутолимар Саша Јовановић из Доње Ливадице код Велике Плане, терети се за продужена дела примања мита помагањем. Он је, према наводима из оптужнице, и прикривеном иследнику, полицијском инспектору из Смедерева Томиславу Спасићу, понудио диплому, а да овај заузврат стопира истрагу о нелегалној трговини аутомобила у којој је учествовао.

Главна веза на факултету била му је „посестрима”, другооптужена Драгана Петровић, професорка кривичног права, која се сумњичи да је за лажне шестице захтевала и добила укупно 7.900 евра, аутомобил „бе-ем-ве” и златну наруквицу. Она је у оптужници означена као главна карика и посредник између осталих професора и студената. Трећеоптужена, професорка римског права Емилија Станковић, терети се да је од 2003. до 2006. године тражила и примила 7.300 евра и бројне вредне поклоне за прелазне оцене.

Сви оптужени негирали су кривицу, осим бивше надзорнице у пожаревачкој „Забели”, Радмиле Јовановић Цанић, која је признала да је купила шест испита за 5.000 евра.

Поступак су пратиле опструкције окривљених и њихових адвоката. Рекордер је био бивши декан Предраг Стојановић који је своју одбрану изнео скоро осам година након почетка суђења, правдајући одсуства лекарским уверењима чија су вештачења показала да је способан да прати суђење, па се у суду појавио тек након што му је одређен притвор који је замењен новчаним јемством које је гарантовало да ће се редовно одазивати на позиве за рочишта.

Један део оптужених професора је под претпоставком невиности током суђења напредовао у каријер и, никоме није изречена дисциплинска мера, нити је поништен неки од спорних испита и диплома.

 

 

***

Komentar

***

Afera je iz 2007. U tekstu ima materijalnih grešaka, na primer, "Суђење професорима Правног факултета у Крагујевцу" ali i sa Pravnog u Beogradu i Nišu...

 *

Pročitati tekst "Peščanik" Aleksandar Roknić  03/11/2016  "Ko se seća afere Indeks" (evo dole, dva pasusa iz tog teksta).

 

 *

Kada se vlast namerači da nekoga zaštiti, onda ne pomažu nikakvi dokazi, istrage, pravna država, procedure, logika, pa ni istina. To važi i za aferu Indeks započetu davnog februara 2007. godine. Ovaj slučaj je bio praćen akcijom kao iz američkih trilera; bilo je tu korumpiranih zvaničnika, tajnog snimanja i javnih hapšenja… Ali proces u kojem je uhapšeno 87 zaposlenih na pravnim fakultetima u Kragujevcu, Nišu i Beogradu, od kojih su 23 profesori, kao i studenata zbog primanja i davanja mita u zamenu za pozitivnu ocenu na ispitima (ispiti su, prema optužnici, koštali od 500 do 1.000 evra, a diploma 12.000 do 16.000 evra) – ni posle skoro 10 godina nije ušao u završnu fazu. Štaviše, on je januara 2015. vraćen na početak, pa se sada iznova izvode dokazi. Naime, počelo je pregledanje video snimaka koji se koriste kao dokazi i zbog toga je suđenje zatvoreno za javnost. Te snimke su mediji odavno objavili, ali sudije su vazda u strahu od vlasti kada imaju osetljive predmete, pa preventivno zatvaraju suđenja za javnost.

*

 

Jedini slučaj u ovoj aferi u kojem je tužilaštvo odustalo od krivičnog gonjenja, uprkos dokazima, jeste slučaj Olivera Antića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu, jednog od osnivača vladajućeg SNS-a, potom savetnika predsednika Srbije Tomislava Nikolića, a danas ambasadora Srbije u Portugaliji. On je bio osumnjičen da je primio mito od 500 evra da bi pustio studenta da položi ispit. Njegov vešti advokat je uspeo da iz predmeta izbaci smederevskog okružnog tužioca Zorana Antića. Prvo je to tužilaštvo dobilo poziv da učestvuje na Kopaoničkoj školi prava, tradicionalnom stručnom skupu pravnika, na kojem su kao predavači trebalo da se pojave optuženi profesor Antić i Emilija Stanković, pomoćnica ministra prosvete i profesorka Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Tužilaštvo je taj poziv ocenilo neprimerenim, ali i kao “vid specifičnog pritiska jer su sudije i tužioci pozvani da slušaju predavanja profesora koje su optužili za krivična dela sa koruptivnim elementima”. Antićev branilac je odmah podneo zahtev za izuzeće tužioca, jer je posumnjao u njegovu nepristrasnost, jer je narušio pretpostavku nevinosti njegovog klijenta. Onda na scenu stupa tadašnji republički javni tužilac Slobodan Radovanović, koji je usvojio taj zahtev, pa je Antićev predmet prebačen u Beograd, gde je beogradski okružni tužilac ubrzo odustao od krivičnog gonjenja Antića. Interesantno je da je isti zahtev republičkom tužiocu podnela i optužena Emilija Stanković, ali je njen prigovor odbačen.

 

 

 

 

Zoran Stokić

 

24.03.2022.

 

Obeležavanje Dana sećanja na stradale u NATO agresiji u Kraljevu (ČETVRTAK, 24.03.2022. )

*

Preminula Medlin Olbrajt (SREDA, 23.03.2022.)

 

 

 

*

 

 

Tabu glasi: - pre 1999. Srbija je bila majkaTereza i onda su se 1999 sručile NATO bombe(!) 

Besmisleno je navoditi činjeice koje to opovrgavaju (da je Sloba - slobizam – temeljno uništio društvo Srbije – da život u zemlji već 32 godine podseća kao da ŽIVITE U LUDNICI i ZATVORU, jer je Srbija pod OKUPACIJOM za mene "nepoznate" grupe ljudi koji vladaju Srbijom (najmanje od 1945, možda i ranije) to se može zaključiti po posledicama politike koja je vođena 1989-2022 mogu opravdano da pretpostavim da se radi o "beloj" i "crvenoj" Rusiji. Tim "vladarima" - narod Srbije ne predstavalja ništa - do "topovsko mesa - zarad geostrateških interesa Rusije"!

 

*

 

Pokušavao sam da sebi objasnim zašto nam se to sve dogodilo. Mislim da je to u vezi Titovog komunizma "sa ljudskim likom" koji je potpuno uljuljkao veći deo naše  komunističke elite (Tito je umro 1980.) – osim staljinista – koji su to iskoristili i smenili Ivana Stambolića i započeli svoju apsolutnu vladavinu - teorijama zevere - počev od S.M.

 

*

 

Zemlje bivšeg Varšavakog pakta (Bugarska, Rumunija, Mađarska i ostale) su imale rigidan komunizam pod čizmom SSSR, veoma loš život, to je njihove komunističke elite "uozbiljilo" pa su kada je u Berlinu 1989. pao zid to iskoristili da izvrše 

1) tranziciju iz komunizma u građansku demokratiju, 2) da se oslobode čizme SSSR (Rusije).

Mi smo u odnosu na njih svetlosnim godinama zaostali, niti smo:

 1) izvšili tranziciju iz komunizma u građansku demokratiju, 2) niti smo se oslobode čizme SSSR (Rusije); ta čizma nije pod Titom bila "vidljiva" ali je postojala.

 

Ps. U kakvoj LUDNICI živimo najbolje pokazuje afera "indeks" (pogledati post).

 

 

Zoran Stokić

24.03.2022.

           Istorija i oružje: Nuklearne greške koje su umalo                             izazvale Treći svetski rat

 

Od radoznalih životinja do neispravnog kompjuterskog čipa koji ne vredi ni dolar, uznemirujuće duga lista neizvesnih situacija pokazuje koliko lako i koliko često je greškom moglo doći do nuklearnog rata.

 

IZVOR: BBC UTORAK, 22.03.2022. | 15:29

 

Usred noći, 25. oktobra 1962. godine, kamion je jurio niz pistu u Viskonsinu. Vozač je imao jako malo vremena da zaustavi let. Samo nekoliko minuta ranije, čuvar u Dulut centru za protiv vazdušnu odbranu primetio je mračni obris kako pokušava da preskoči ogradu ustanove.

Zapucao je i objavio uzbunu, strahujući da je to deo mnogo većeg sovjetskog napada. Iste sekunde se aktivirao alarm u svakoj vazdušnoj vojnoj bazi u okolini. Situacija je eskalirala veoma brzo. U obližnjoj vazdušnoj bazi Volk Fild neko je stisnuo pogrešno dugme - umesto uobičajenog bezbednosnog upozorenja, piloti su čuli sirenu koja je bila signal za instant poletanje. Ubrzo je čitava baza bila na nogama, kako su piloti žurili da se što pre vinu u nebo, naoružani nuklearnim projektilima. To se odigralo na vrhuncu Kubanske raketne krize i svi su bili na ivici živaca.

Jedanaest dana ranije, špijunski avion je napravio fotografije tajnih lansirnih rampi, projektila i kamiona na Kubi, što je sugerisalo da se Sovjeti pripremaju da gađaju mete u Sjedinjenim Državama. Kao što je čitav svet već dobro znao, potreban je bio samo jedan napad bilo koje strane i došlo bi do sukoba nepredvidivih razmera. Ali u ovom slučaju se ispostavilo da nije bilo napadača, barem ne ljudskog. Figura koja se šunjala oko ograde zapravo je bio veliki mrki medved. Sve je bila greška.

Ali vojnici u bazi Volk Fild toga nisu bili svesni. Rečeno im je da neće biti probnih letova i drugih vežbi, i kada su se ukrcali u avione, pomislili su da je to tô - Treći svetski rat je počeo. Na kraju je komandant baze shvatio šta se dogodilo. Brzo je reagovao i kamionom preprečio put avionima na pisti.

Vratimo se u sadašnjost - strah od nuklearnog napada iz šezdesetih godina je pitanje prošlosti. Ljudi lako zaborave da u svetu postoji oko 14.000 nuklearnih projektila, koji zajedno imaju moć da unište oko tri milijarde ljudskih života - a mogu dovesti i do izumiranja kompletne vrste ukoliko se započne nuklearni sukob.

Znamo da su šanse da bilo koji svetski lider aktivira nuklearno oružje veoma male; na kraju krajeva, morao bi da bude lud da pokuša tako nešto. Ali često ne uzimamo u obzir da oružje može da greškom da se aktivira. Sve u svemu, otkako postoji nuklearno oružje, barem 22 puta je zamalo došlo do nuklearnog rata.

Do sada smo bili na ivici nuklearnog sukoba zbog incidenata koji uključuju jato labudova, Mesec, sitne kompjuterske kvarove i neobično vreme u svemiru. Jednom prilikom, 1958, avion je slučajno ispustio nuklearnu bombu u dvorište porodične kuće; nekim čudom niko nije stradao, mada su kokoške koja je porodica uzgajala isparile.

Do greške je došlo i 2010, kada vojno vazduhoplovstvo Sjedinjenih Država privremeno izgubilo mogućnost upravljanja nuklearnim raketama, što znači da nije bilo moguće primetiti, a ni stopirati, automatsko lansiranje za 50 raketa. Bez obzira na visoku cenu izrade i naprednu tehnologiju modernog nuklearnog naoružanja - procenjuje se da će Amerika potrošiti 497 milijardi dolara u ovoj oblasti u periodu od 2019. do 2028. godine - istorija nam pokazuje koliko lako ljudski, pa i životinjski, faktor može zbuniti sigurnosne sisteme koje smo postavili.

Pogledajte video o ruskim nuklearnim kapacitetim

Jeljcinov prvi put

Dvadesetpetog januara 1995. godine, tadašnji predsednik Rusije Boris Jeljcin postao je prvi svetski lider u istoriji koji je aktivirao "nuklearnu aktovku" - torbu koja sadrži instrukcije i tehnologiju za lansiranje nuklearnih projektila.

Jeljcinovi radarski operateri su primetili da je raketa lansirana sa Norveške obale i nelagodno su posmatrali kako se uzdiže u nebo.

Kuda se bila uputila - i da li je bila opasna?

Sa aktn-tašnom u rukama, Jeljcin se konsultovao sa najvišim savetnicima oko toga da li treba započeti kontra-napad. Imavši samo nekoliko minuta da donesu odluku, shvatili su da se raketa kreće ka otvorenom moru i da ne predstavlja pretnju.

Kasnije se saznalo da uopšte nije bio u pitanju nuklearni projektil, već naučno-istraživačka sonda, poslata da istražuje polarnu svetlost. Norvežani su bili u čudu što je njihova naučna misija izazvala takav metež, jer je lansiranje sonde bilo javno najavljeno barem mesec dana unapred.

Put bez povratka

Suštinski nije važno da li je nuklearni napad pokrenut zbog greške ili prave pretnje - jednom kada se projektil lansira, ne može da se zaustavi. "Ukoliko predsednik odreaguje na lažnu uzbunu, onda će slučajno izazvati nuklearni rat", kaže Vilijam Peri, koji je bio ministar odbrane tokom mandata Bila Klintona i zamenik ministra odbrane tokom Karterove administracije.

"Ne može ništa da uradi po tom pitanju. Projektili ne mogu da se vrate niti da se unište." Zbog čega je bilo toliko neizvesnih situacija? I šta možemo da uradimo kako bismo sprečili slične incidente u budućnosti?

U samom korenu potencijalne greške nalazi se stari sistem upozorenja uspostavljen tokom Hladnog rata. Umesto da čeka da nuklearni projektili pogode metu - što bi, normalno, bio konkretan dokaz napada - ovaj sistem uočava pretnju unapred, kako bi se započeo kontranapad pre nego što njihova sopstvena oružja budu uništena.

Da biste tako funkcionisali, potrebni su vam podaci. Ono što veliki broj Amerikanaca ne zna jeste da SAD trenutno ima čitav niz satelita koji sve vreme nadgledaju državu, uključujući i četiri pozicionirana na visini od 35.400 kilometara iznad Zemlje.

Oni se nalaze u geosinhronoj orbiti - pozicionirani na mestu na kom nikada ne menjaju položaj u odnosu na planetu oko koje kruže. Ovo znači da, manje više, nadgledaju isti prostor, tako da mogu da uoče lansiranje bilo kog potencijalnog nuklearnog projektila, sedam dana nedeljno, 24 časa dnevno.

Ono šta sateliti ne mogu da urade jeste da prate projektil koji se kreće. SAD za to koriste stotine radarskih stanica, koje mogu da utvrde poziciju i brzinu, kao i da izračunaju putanju projektila. Kada ima dovoljno dokaza da je napad u toku, obaveštava se predsednik. "Dakle, otprilike pet do 10 minuta nakon lansiranja projektila, predsednik će biti obavešten", kaže Peri.

Državnici imaju nezavidan zadatak da odluče da li da uzvrate napad. "U pitanju je veoma komplikovan sistem, ali funkcioniše skoro svaki put", kaže Peri. "Ali govorimo o događajima koji su malo verovatni, ali mogu da imaju velike posledice."

Dovoljno je da se dogodi samo jednom.

Nepredvidiva tehnologija

Postoje dve vrste greški koje mogu dovesti to lažne uzbune - tehnička i ljudska (ili, ako baš nemamo sreće, obe istovremeno).

Klasičan primer prvog tipa greške dogodio se tokom mandata američkog predsednika Džimija Kartera 1980. godine. "To je bio takav šok", kaže Peri.

Sve je počelo telefonskim pozivom u tri ujutru, kada ga je kontrolni toranj Vazduhoplovne komande obavestio da su kompjuteri za nadzor uočili 200 projektila koji su iz Sovjetskog saveza ispaljeni direktno ka Sjedinjenim Državama. Ali do tada su već shvatili da nije u pitanju pravi napad - kompjuteri su nekako napravili grešku.

"Zapravo su pozvali pozvali Belu kuću pre nego što su meni javili - zvali su predsednika. Poziv je zatim preusmeren na njegovog savetnika za nacionalnu bezbednost", kaže Peri. Srećom, nisu odmah probudio predsednika, a za to vreme su dobili informaciju da je u pitanju lažna uzbuna.

Ali da nisu čekali, da su odmah probudili Kartera, svet bi danas izgledao drugačije. "U slučaju da se predsednik odazvao, imao bi otprilike pet minuta da odluči da li da pokrene napad ili ne. Ovo se desilo usred noći, ne bi mogao da se posavetuje ni sa kim", kaže Peri. Od tog trenutka pa nadalje, lansiranje nuklearnih projektila usled greške Peri više nije posmatrao kao potencijalni problem - ovo je bio istinska i zabrinjavajuće realna mogućnost. "Rekao bih da je bilo jako blizu", kaže.

U ovom slučaju problem je bio neispravan čip u kompjuteru koji startuje sistem za upozorenje u slučaju opasnosti. Zamena čipa koštala je manje od jednog dolara. Godinu dana ranije, Peri je svedočio situaciji kada je tehničar nehotice ubacio snimak treninga i slučajno emitovao veoma realistično (ali potpuno fiktivno) lansiranje projektila u svim centrima za uzbunu.

Sve to nam ukazuje koliko je sporno to što su nesavršeni mozgovi dvonožnih majmuna uključeni u proces koji podrazumeva oružje koje ima snagu da sravna sa zemljom čitave gradove. Ako izuzmemo trapave tehničare, ljudi o kojima treba da brinemo su upravo oni koji imaju moć da odobre nuklearni napad - svetski lideri.

Reuters

"Predsednik SAD ima potpuno ovlašćenje da započne nuklearni napad i on je jedini koji to može da uradi - jedini autoritet", kaže Peri. Ovo je praksa još iz vremena Harija Trumana. Tokom Hladnog rata, odluka za nuklearni napad bila je u rukama vojnih komandanata. Ali Truman je verovao da je nuklearno oružje zapravo političko oruđe i da, shodno tome, treba da bude pod kontrolom političara.

Tako je i bivšeg predsednika Donalda Trampa svuda pratio pomoćnik sa nuklearnom fudbalskom loptom, koja sadrži kodove za lansiranje državnog nuklearnog arsenala. Bilo da je boravio na planini, leteo helikopterom ili plovio preko okeana, Tramp je imao mogućnost da započne nuklearni napad.

Sve što je trebalo da uradi jeste da izgovori reči i osigurano obostrano uništenje - mutually assured destruction (MAD), u kom su i napadač i onaj koji se brani potpuno uništeni - bi bilo postignuto u roku od nekoliko minuta. Kao što su brojne organizacije i stručnjaci istakli, davati ovoliko moći samo jednoj osobi predstavlja ogroman rizik.

Alkohol, droge i emocionalna nestabilnost

"Više puta se dogodilo da predsednik previše pije ili je pod uticajem lekova koje uzima. Takođe može da ima i psihičke probleme. Sve ovo se već dešavalo u prošlosti", kaže Peri. Što više razmišljate o tome, sve strašniji i strašniji scenariji se javljaju. Ukoliko se to dešava usred noći, da li će predsednik spavati?

Kada ima samo nekoliko minuta da donese odluku, jedva će imati vremena da se razbudi, kamoli da se osveži šoljicom kafe; mala je verovatnoća da će razmišljati trezveno. Avgusta 1974. godine, kada je američki predsednik Ričard Nikson bio upleten u aferu Votergejt i na ivici podnošenja ostavke, postao je klinički depresivan i emocionalno nestabilan.

Kružile su glasine da je iscrpljen, da neprestano ispija martinije i generalno se ponaša čudno - agent tajne službe ga je navodno jednom video kako jede keks za pse. Nikson je navodno uvek bio sklon izlivima besa, alkoholisanju i uzimanju jakih lekova, ali ovo je bilo mnogo ozbiljnije.

Ali i dalje je imao moć da lansira nuklearne projektile. Konzumiranje opijata je takođe problem među vojnim osobljem koje čuva državni nuklearni arsenal. Tokom 2016. godine, pojedini članovi vazduhoplovnih jedinica stacionirani u raketnoj bazi priznali su da su konzumirali droge, uključujući kokain i LSD, a četvorica su kasnije osuđeni.

Imajući sve ovo na umu, Peri je nedavno zajedno sa Tomom Kolinom, jednim od direktora dobrotvorne organizacije za neširenje nuklearnog oružja Plaušers Fand, napisao knjigu Dugme: Nova trka za nuklearno naoružanje i predsednička moć od Trumana do Trampa (The Button: The New Nuclear Arms Race and Presidential Power from Truman to Trump). U njoj, autori ističu nepouzdanost naših trenutnih nuklearnih mera zaštite i predlažu moguća rešenja.

Pre svega, voleli bi da autoritet nema samo jedna osoba - tako bi odluka o eventualnom aktiviranju oružja za masovno uništenje bila doneta demokratski, a uticaj bilo kakvog mentalnog rastrojstva na takvu odluku bi time bio umanjen. U Americi bi ovo značilo da treba da se održi glasanje u Kongresu.

"To bi usporilo odluku o lansiranju", kaže Peri. Često se pretpostavlja da nuklearni kontranapad mora da si odigra brzo, pre nego što se izgubi mogućnost za bilo kakav odgovor. Ali čak i u slučaju da su mnogi gradovi i lansirne baze na američkom kopnu uništeni u nuklearnom napadu, preostala vlada bi mogla da odobri napad iz podmornica.

"Jedina vrsta odmazde koja je opravdana je ona kada ste sigurni da ste napadnuti. Nikada ne bi trebalo da odgovorimo na uzbunu koja bi mogla da bude lažna", kaže Kolina. I jedini način da budete sigurni da je u pitanju prava pretnja jeste da čekate da projektil udari. Mirnije reagovanje bi omogućilo državama da zadrže odvraćajuću korist od osiguranog obostranog uništenja, ali uz značajno manju mogućnost srljanja u nuklearni sukob jer, recimo, možda medved pokušava da preskoči ogradu.

Nikada ne napadajte prvi

Drugo, Peri i Kolina se zalažu da se nuklearne sile obavežu da će koristiti nuklearno oružja samo u slučaju odbrane - da nikada ne napadaju prve. "Kina je zanimljiv primer, pošto već ima pravilo da ne napada prva", kaže Kolina. "Objavili su da u slučaju krize neće prvi koristiti nuklearno oružje, i postoji određeni kredibilitet u toj odluci jer Kina bojeve glave (koje sadrže nuklearni materijal) drži odvojeno od projektila."

To bi značilo da bi Kina trebalo da spoji ta dva pre nego što pokrene nuklearni napad, a sa toliko satelita za neprestani nadzor, neko bi na kraju primetio takve aktivnosti. Ali Amerika i Rusija nemaju to pravilo - oni imaju pravo da lansiranju nuklearne projektile čak i kao odgovor na konvencionalne metode ratovanja. Obamina administracija je razmatrala usvajanje "ne napadamo prvi" pravila, ali odluka nikada nije doneta.

Na kraju, Peri i Kolina tvrde da bi za države bilo korisno da u potpunosti povuku njihove interkontinentalne balističke projektile, jer bi mogle da budu uništene tokom nuklearnog napada. To je oružje koje bi najverovatnije bilo raspoređeno u žurbi ukoliko se na napad sumnja, ali nije potvrđen.

Otkazivanje napada

Još jedna opcija bi bila omogućavanje povlačenja nuklearnih projektila, u slučaju da se ispostavi da je u pitanju samo lažna uzbuna. "Zanimljivo je zato što, kada obavljamo testove, mogu to da urade", tvrdi Kolina. "Ukoliko skrenu sa kursa, rakete mogu da se samounište. Ali to ne radimo sa pravim projektilima, iz straha da bi se neprijatelji nekako dokopali kontrola i uspeli da ih onesposobe."

A postoje i drugi načini na koje tehnologija jedne države može da se iskoristi protiv nje. Kako se sve više oslanjamo na kompjutere, povećava se strah da bi hakeri, virusi ili botovi mogli da izazovu nuklearni rat. "Verujemo da se šansa za lažnim uzbunama povećala sa porastom broja sajber napada", smatra Kolina.

Na primer, možete prevariti kontrolni sistem da je projektil na putu, što bi moglo da navede predsednika da pokrene kontra-napad. Mnogo širi problem je što zemlje žele da njihovo nuklearno oružje bude spremno za reagovanje i lako za korišćenje - dostupno na pritisak tastera.

Ovo neizbežno otežava obuzdavanje njihovog korišćenja. Iako je Hladni rat odavno završen, Kolina ističe da smo spremni za neprovocirani napad "iz vedra neba" - dok u realnosti živimo u mnogo drugačijem svetu. Ironično, mnogi stručnjaci se slažu da glavna pretnja dolazi upravo od lansirnih sistema koji su osmišljeni kako bi nas štitili.

 

 

***

Komentar

***

 

“Znamo da su šanse da bilo koji svetski lider aktivira nuklearno oružje veoma male; na kraju krajeva, morao bi da bude lud da pokuša tako nešto.”

 

 *

 

Hipotetički - šta bi bilo sa planetom Zemljom - da je Hitler posedovao nuklearne rakete? Opet nenaučena, jedna od lekcija, drugog svetsko rata; O Hitlerovoj destruktivnosti. Objekti Hitlerove destruktivnosti bili su gradovi i ljudi. Veliki graditelj, oduševljeni planer novog Beča, Minhena i Berlina bio je isti čovjek koji je želeo razoriti Pariz, sravniti sa zemljom Lenjingrad i na kraju razrušiti celu Nemačku. Te su Hitlerove namere temeljno dokazane. Sper kaže da mu je, na vrhuncu uspeha, nakon posete tada okupiranom Parizu, Hitler rekao: „Zar Pariz nije lep?... U prošlosti sam često razmišljao da li ga treba srušiti. Ali kada završimo izgradnju Berlina, Pariz će biti samo senka. Pa zašto da ga porušimo?“. Ali pri kraju, naravno, Hitler je naredio da se Pariz sravni sa zemljom - naređenje koje nemački komandant Pariza nije izvršio. Najekstremniji izraz njegove manije za destrukcijom zgrada i gradova bio je njegov dekret - „Spaljena zemlja“ - za Nemačku, izdat u septembru 1944. godine, u kome je naredio da, pre nego što neprijatelj zauzme nemačke teritorije, sve, jednostavno sve bitno za održanje života bude razoreno: matične knjige venčanih i registri stanovnika, bankarski računi...  Zalihe hrane, farme spaljene i stoka poklana. Ne treba sačuvati čak ni umetnička djela koja su bombe poštedile. Hodro centrale, pruge, železnica....Spomenici, palate, dvorci i crkve, muzeji, škole, bolnice, pozorišta i operske kuće takođe moraju biti sravnjeni sa zemljom...

 

Zoran Stokić

22.03.2022.

 

Konzul: Marijupolj uništen kao Gernika, Alep ili Lenjingrad

SVET Autor:Beta20. mar. 202222:591 komentar Izvor: Azov regiment press service/via REUTERS

Generalni konzul Grčke u Marijupolju Manolis Androulakis, poslednji diplomata Evropske unije koji se evakuisao iz opkoljene ukrajinske luke, rekao je da se taj grad pridružuje mestima koja su u potpunosti srušena u ratovima.

Androulakis je pomogao desetinama grčkih državljana i etničkih Grka da se evakuišu. U utorak je napustio Marijupolj i posle četverodnevnog putovanja kroz Ukrajinu preko Moldavije prešao u Rumuniju, zajedno s još deset grčkih državljana, preneo je Radio Slobodna Evropa (RSE).

„Ono što sam video, nadam se da niko nikada neće videti“, rekao je Androulakis danas kad je stigao na međunarodni aerodrom u Atini.

„Mariupolj će postati deo liste gradova koji su potpuno uništeni ratom, ne moram ih imenovati – to su Gernika, Koventri, Alep, Grozni, Lenjingrad“, rekao je on.

grčki konzulIzvor : REUTERS/Louiza Vradi

Prema grčkom ministarstvu spoljnih poslova, Androulakis je poslednji diplomata EU koji je napustio Marijupolj, gde su mnogi stanovnici zarobljeni i pod teškim bombardovanjem više od dve sedmice dok ruske snage nastoje da preuzmu kontrolu.

Najmanje deset etničkih Grka je ubijeno, a nekoliko je povređeno otkako je Rusija počela napade na Marijupolj. Više od 150 grčkih državljana i etničkih Grka evakuisano je iz regiona, saopštilo je grčko ministarstvo.

 

***

Komentar

***

 

Kod naših rusofila postoji potpuno nerazumevanje pojma „civilizacija“. Mi živimo u vremenima Zapadne civilizacije. Ne postoje druge! Strukturno složene ljudske zajednice (u odnosu na predistorijske - koriste „pismo, „podelu poslova“, „birokratiju“ i tsl), nazivamo civilizacijama, one predstavljaju ukupnost svih znanja, veština, običaja, misaonih i duhovnih spoznaja. Postojale su, na primer, civilizacije: Egipćana, Kineza, Indijaca, Asiraca, Vavilonaca, Jevreja, Persijanaca, Inka, Maja i Asteka. Antička Grčka je kolevka današnje Zapadne civilizacije. Zapadna civilizacija - je skup nasleđe društvenih normi, etičkih vrednosti, tradicionalnih običaja, sistema verovanja, političkih sistema, artefakata, nauke i tehnologije – gde dominira kulturni mentalitet koji je u stanju da se oslobodi autoritarnih vladara (autoriratne moći). Sve ranije civilizacije nisu bile u stanju da nađu način da se prevaziđu apsolutnu moć. Bilo koja civilizacija (pa i ova Zapadna) se - širi - kolonizacijom, invazijom, verskim konverzijama, proširenjem birokratske kontrole i trgovine, ona se širi tehničkom, materijalnom i društvenom dominacijom koju stvara. Mogle bi, na primer, Rusija i Kina, da napuste Zapadnu civilizaciju i da pokušaju da stvore neku novu „civilizaciju“ (i bez ovakvog anticivilizaciskog upada) da li bi u tome uspele? Pokazalo bi vreme.

Zoran Stokić

21.03.2022.

 

Stojković: Vratiti struku u obrazovanje

 

PREDSEDNIČKI IZBORI Autor:FoNet20. mar. 202213:08 Izvor: N1

Kandidatkinja za predsednicu Srbije ispred zeleno-leve koalicije Moramo Biljana Stojković izjavila je da će ta koalicija posle pobede na izborima vratiti struku u obrazovanje, a izbaciti politiku, saopštila je ta koalicija.

„Obrazovanje mora da se decentralizuje i zato da bi moglo da se adaptira u odnosu na lokalne sredine, kako bi škole postala mesta za celodnevno učenje, vannastavne i sportske aktivnosti kakve naša deca i zaslužuju, u kojima rade zadovoljni nastavnici, i iz kojih izlaze budući zadovoljni ljudi“, rekla je Stojković.

Prema njenim rečima, neophodno je naučiti decu kako da misle i kako da upotrebljavaju ono što im nastavnici u školi prezentuju, a da su preduslov za to učitelji, nastavnici i profesori koji su motivisani za takav pristup radu, uvođenje novina i promena i za stručno usavršavanje.

„Motivaciju im donosi uvaženost u društvu, poštovanje profesije i kompenzacija, koja omogućuje dostojanstven život, tek tada će obrazovni sistem moći da se promeni“, ocenila je Biljana Stojković i ukazala da je set zakona 2017. eliminisao struku iz obrazovanja.

"Obrazovna politika stavljena je u ruke ministra i Ministarstva, čime je izgubljena autonomija nastavnika. Nastavniku je onemogućeno da se bavi sopstvenom profesijom sa aspekta znanja, autoriteta i iskustva. Centralizacija obrazovne politike stavila je obrazovanje u ruke ministra i vlasti", ocenila je Biljana Stojković.

Sve o izbornoj kampanji i aktivnostima kandidata, stranaka i koalicija čitajte na našoj stranici Izbori 2022.

 

***

Komentar

***

 

Nema izmene društvene realnosti ako se ne stane na put dogmatskoj svesti. Da bi se održavale rusofilske ratničke teoreije zavere u nas su vrhunski naučnici, samo zato što su  iz SAD, apsolutno nepoznati  - Harlow Shapley, Norman Borlaug, Herbert Aleksander Simon Milwaukee, Aron Temkin Bek i &; premda Zemlja živi i od njihovih ideja (i zato SAD imaju BND 24% a Rusija 2%) . Harlow Shapley (1885 –1972) je uradio slično za Sunce - kao što je to učinio Kopernik za Zemlju, 1919. je razbio iluziju da je Sunce u centru našeg Zvezdanog sistema ("Sunce ne zauzima centralni položaj u Galaksiji" - nalazi se u galaktičkoj ravni na oko 10 kiloparseka od njenog cent). Norman Borlaug (1914. – 2009.) čiji su visoki prinosi pšenice, kukuruza i pirinča – prema podnevljima - "nahranio svet" i koji su čuvari ekositema. Aron Temkin Bek (1921 — 2021) spada u „pet najuticajnijih psihoterapeuta svih vremena“. Smatra se ocem kognitivne terapije i kognitivne bihejvioralne terapije (CBT). Njegove pionirske metode se široko koriste u lečenju kliničke depresije i različitih anksioznih poremećaja. Objavio je više od 600 radova, autor 25 knjiga. Herbert A. S. Milwaukee (1916— 2001) primarno se bavio političkim naukama uz korišćenje kognitivne psihologije, računarstva, ekonomije, filozofiju nauke i sociologije, sa oko 1000 radova jednim od najutjecajnijih naučnika 20. veka; dobitnik je Nobelove nagrade za ekonomiju 1978. Kognitivna psihologija bavi se psihičkim procesima - naročito onih koji se u osnovi učenja i ponašanja - istražujući pitanja o delovanju pamćenja, percepcije, predstavljanju znanja, mišljenja, kreativnosti i rešavanju problema.Ukratko bavi se konstrukcijom mentalnih modela i pristupa obrade informacija (na tragu Pijažea), posmatra ljudski um kao analogan sofisticiranom računarskom sistemu. Bez elemenata kognitivne psihologije nije bila moguća izgradnja savremenog umreženog virtuelnog sveta. 

Zoran Stokić

20.03.2022.