Izbori u Srbiji 2022: Zašto je neobično da vlast i opozicija razgovaraju

 

BBC News na srpskom danas 14:55

 

Dragan Đilas je prethodni put pred zgradom Predsedništva Srbije bio u martu 2019. godine, na protestu protiv vlasti Aleksandra Vučića

Predsednik Srbije i jedan od lidera opozicije u Srbiji već godinama nisu bili za istim stolom, ali je došlo vreme da se te stvari promene.

Predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić uputio je poziv Draganu Đilasu, lideru najveće opozicione Stranke slobode i pravde, koji je prethodno izrazio želju za razgovorom o složenoj političkoj situaciji posle izbora u Beogradu.

Sastanak, kome se protive neki opozicioni političari, biće održan u Predsedništvu Srbije i tema će biti „rešavanju političke krize u Beogradu“.

„U demokratskom društvu, to nije neobično.

„U Srbiji, gde znamo da smo uveliko otišli od demokratije i ušli u kompetitivni autoritarizam, neobično jeste da opozicija pokazuje neku vrstu saradnje sa onima protiv kojih su makar deklarativno, i tokom kampanje, poslednjih nekoliko godina govorili“, kaže Jelena Lončar, docentkinja Fakulteta političkih nauka (FPN) za BBC na srpskom.

Ona smatra da, „ako ste zaista protiv korupcije, potpune kontrole medija, preuzimanja institucija“, teško je doći do dogovora „koji bi ovo društvo vodio ka nečemu boljem“ sa strankom koja „na taj način vlada“.

Izbori u Beogradu: Odbijeni prigovori opozicije, ponavljanje na četiri mesta, sastanak Vučić – Đilas

Mandat manje za SPS – RIK, Vučić protiv prevremenih izbora na jesen

Šta su promenili izbori u Srbiji

Aleksandar Vučić je u intervjuu za RTS rekao da se sa Draganom Đilasom nije čuo godinama i dodao da „moramo da razgovaramo i svi sebe moramo da menjamo i pokazujemo veće poštovanje jedni prema drugima“.

Vučić je Đilasa pomenuo i u izbornoj noći, kada je konstatovao da su treće političke stranke imale korist na izborima od njihovog sukoba.

Pošto je najavio sastanak sa Vučićem, Đilas je najavio da predstavnici njegove grupacije u Gradskoj izbornoj komisiji (GIK) „nastavljaju borbu za ponavljanje izbora na određenom broju izbornih mesta“.

„Ali treba biti svestan da i u slučaju da do toga dođe, s obzirom na stav pojedinih opozicionih stranaka da neće da sarađuju sa nama, neće biti moguće formirati vlast u Beogradu u skladu sa voljom koju su Beograđani pokazali na izborima.

„Zato je jedino rešenje održavanje novih izbora koji bi morali da proteknu u drugačijoj atmosferi i bez nepravilnosti, koje su i ovoga puta zabeležene u velikom broju“, izjavio je Dragan Đilas koga su od svih lidera opozicije predstavnici vlasti najviše napadali prethodnih godina.

Dodao je i da „misli da u normalnoj zemlji vlast i opozicija razgovaraju, a do tog razgovora nije došlo ne zbog opozicije, nego zbog vlasti“.

Preliminarni rezultati izbora u Beogradu pokazuju da je SNS dobila najviše glasova, ali je i dalje nejasno da li je to dovoljno za formiranje gradske vlasti sa tradicionalnim partnerima – Socijalističkom partijom Srbije.

Ni u redovima opozicionih stranaka ne postoji saglasnost oko eventualnog formiranja gradske vlasti koja bi ostavila SNS u opoziciji.

Zašto je ovaj susret vest u Srbiji?

Sastanak dvojice političkih lidera postala je glavna vest od trenutka kada je obznanjeno da će se susret desiti.

Uprkos kritikama većeg dela opozicije, pa i njegovih koalicionih partnera, za Đilasa je tako nešto „lekovito“.

„Ako možemo na ovaj način da rešimo ovu situaciju, da smanjimo tenzije bar u Beogradu, nadam se i u društvu, ako to vlast hoće, ja mislim da je to lekovito u Srbiji – da više nikada ne bude čudno da lider najveće opozicione stranke razgovara sa predsednikom države o nečemu što je realno problem“, rekao je Đilas u emisiji N1.

Medijski konsultant Igor Avžner nema utisak da će se posle ovog sastanka „poboljšati slika u javnosti niti jednog, niti drugog“ političkog lidera, kao ni da je ovakav potez „marketinški dobar“ za obojicu.

On, takođe, smatra da je za birače i jedne i druge opcije ovo „prilično začuđujuće“.

„U ovoj državi je dijalog vlasti i opozicije u proteklih deset godina nestao, pa se samo postavlja pitanje zašto u ovom trenutku, zašto ova dva čoveka i u kom svojstvu“, govori Avžner za BBC na srpskom.

Politikološkinja Jelena Lončar smatra da atmosfera koja prati susret govori o „strahu građana da nemaju alternativu i pitanja da li postoje razlike između vlasti i opozicije“.

„Kada vidite spremnost na neke vrste dogovora sa vladajućim strankama, građani su razočarani jer im se čini da ne postoji razlika, da je tu samo pitanje smene stranke na vlasti ili dogovora među elitama koje već godinama vladaju, dok suštinski nema promene“, ističe docentkinja FPN-a.

Dodaje da takvi postupci dodatno jačaju nepoverenje ljudi prema političkim strankama, ustrojenim na „hijerahijski način, bez unutarstranačke demokratije, gde je partijska disciplina vrlo stroga, a lider donosi sve odluke.“

Dogovor o sastanku dvojice lidera usledio je posle više godina političke tenzije i odsustva dijaloga.

„Već godinama u javnosti postoji narativ – mi i oni, pa kada je tako polarizovano društvo ne možemo ni da očekujemo redovne sastanke“, smatra Lončar.

Dodaje i da ovakvi politički sastanci opozicije i vlasti „zavise od njihove procene kada im koristi i kada je potrebno“.

„U nekom trenutku liderima opozicije svakako nije odgovaralo da se sastaju sa onim protiv koga pokušavaju da se bore.

„A ni vlasti to ne odgovara, jer vladajuće stranke sve vreme zadržavaju ili delimično zadržavaju moć na narativu o korumpiranim neprijateljima i pokvarenoj eliti koja je protiv naroda i Srbije“, navodi politikološkinja.

Zbog toga, ona ne misli da će „sastanak, čak i dogovor“ Aleksandra Vučića i Dragana Đilasa „bilo šta promeniti u društvu“.

„Način kojim se ovde vlada neće se promeniti sastankom Đilasa i Vučića, tako da ne vidim da on može bilo šta dobro da donese običnom građaninu“, ističe Lončar.

Igor Avžner se pak nada da će javnost „pravovremeno i istinito biti obaveštena kako je prošao sastanak, koja je bila tema i šta su zaključci“.

Sociolog Srećko Mihailović izjavio je za današnji list Nova da „ne zna da li ćemo ikad politiku shvatiti kao stvar razgovora, dogovora i kompromisa“, jer se „ovde politika shvata kao rat, pa ‘kom opanci kom obojci'“.

„Samo podanički narod može da mitologizuje kosovski boj, pa tako i danas mnogi politiku shvataju kao dvoboj između ‘carstva nebeskog’ i ‘carstva zemaljskog'“.

„Ipak je politika mnogo komplikovanija od ovakvih vulgarnih redukcija“, naveo je Mihailović, prenela je agencija Beta.

Sastanak u izbornom štabu koalicije Ujedinjeni za pobedu Srbije

BBC

Sastanak u izbornom štabu koalicije Ujedinjeni za pobedu Srbije u izbornoj noći

Ne(slaganja)

Reakcije političara na sastanak mahom dolaze iz opozicionog tabora i to – negativne.

Zdravko Ponoš, zajednički predsednički kandidat dela opozicije, među kojima i Đilasove stranke, rekao je da se „sa Vučićem ne pregopvara, već se Vučićeva vlast ruši“.

Dodao je i da „nema stomak za takvu kombinatoriku koja bi možda bila u interesu određenih partija, ali ne i Srbije“.

Vuk Jeremić, predsednik Narodne stranke, koja je sa Đilasovom Strankom slobode i pravde bila u koaliciji na izborima 3. aprila, takođe je kritikovao koalicionog partnera.

„Odlazak kod Vučića je izuzetno štetan korak, sa nesagledivim posledicama za budućnost. Iskreno apelujem da se od toga odustane“, napisao je Jeremić na Tviter nalogu u nedelju, 10. aprila.

I ostale stranke, učesnice izbora koje su ušle u gradsku skupštinu, kritikovale su nameru Đilasa da razgovara sa Vučićem.

Srpska stranka Zavetnici je saopštila da Dragan Đilas nema mandat, niti bilo kakva druga ovlašćenja da u ime cele opozicije pregovara sa Vučićem u vezi sa beogradskim izborima.

Boško Obradović, predsednik Srpskog pokreta Dveri i nekadašnji Đilasov i Jeremićev partner iz političke koalicije Saveza za Srbiju, izjavio je da „patriotske stranke neće dozvoliti da Vučić i Đilas više monopolišu srpsku političku scenu“.

„Za nas su apsolutno neprihvatljivi ovi tajni pregovori između Vučića i Đilasa o nekakvom ponavljaju izbora u Beogradu, o ponavljanju izbora u Srbiji“, istakao je Obradović.

Isti stav imaju i u Koaliciji Moramo.

Prethodno su lideri te koalicije organizovali protest u Beogradu, dan posle izbora, tražeći da glasovi budu prebrojavani javno na Radio-televiziji Srbije.

Na kritike, Đilas je odgovorio da mu je jedini motiv odbrana izborne volje građana Beograda i da su ga proglasili za izdajnika i pre nego što se video sa Vučićem.

„U Srbiji koja se davi u mržnji i podelama bez šanse za napredak, kao predsednik Stranke slobode i pravde idem da razgovaram sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem da odbranim volju Beograđana koji su glasali za promene.

„Oni koji imaju sumnju šta ću da kažem, nisu izgleda nikad ni bili dostojni podrške koju sam im dao da budu naši kandidati i kad drugi nisu verovali u njih“, rekao je Đilas za portal Nova.rs.

Miloš Jovanović, predsednik Demokratske stranke Srbije i lider koalicije NADA, rekao je za Danas da SNS ima tesnu većinu u Beogradu.

„Ono što je najvažnije, to što je neko očekivao bolji rezultat kao što je vlast, to se mene ne tiče. Isto tako me se ne tiče to što je deo građanske opozicije očekivao, takođe, bolji rezultat, ne tiče me se.

„Činjenica je da ni jedni ni drugi nisu dobili ono što su hteli. Vlast ima tesnu većinu“, rekao je Jovanović.

Dodao je da je i pre izbora rekao da je koalicija NADA spremna na savez sa drugim opiozicionim blokovima.

„Činjenica je da opozicija matematički ne može da napravi većinu. Da se ne lažemo. To zna i Dragan Đilas“, kaže on.

Retki su oni koji su se iz SNS-a oglasili ovim povodom, a jedan od njih je poslanik vladajuće stranke iz prethodnog skupštinskog saziva Vladimir Đukanović.

„Od sastanka očekujem da druga strana najpre shvati kakvi su izborni rezultati, da prihvati realnost i da konačno krenemo da razgovaramo i da imamo istinske debate.

„Za početak dovoljno“, objavio je Đukanović na njegovom Tviter nalogu.

Izbori u Srbiji 2022: Gde se sve glasa u Beogradu – od kineskog tržnog centra do privatne kuće

The British Broadcasting Corporation

Pratite nas na Fejsbuku,Tviteru i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.uk

 

***

 

Komentar (tekstovi koji NESTANU sa BBC na srpskom)

 

(Ovaj tekst je stavljen samo kao kuriozitet BBC na srpskom – već više puta mi se desilo da BBC objavi komentar koji sam poslao /što se inače događa veoma, veoma, retko, da objave bilo šta što sam napisao/ ali  gle  sad "sličajnosti" – /veoma brzo/ nestane ceo tekst. Ovo je baš domišljato)

 

***

 

 

A šta je tu čudno? Svako društvo - primitivno,..., moderno, je zatvoren samodovoljan sistem (primarnih elemenata kulture – koji imaju funkciju socijalizacije naroda), čiji svi delovi skladno funkcionišu, kako bi održali sistem u životu. Naš problem je što smo mi društvo sa  - surogatom „primarnih elemenata kulture“. 200 godina naše nove državnosti se temelje na elementima kulture (vizantisko/osmanske, seoske/varoške, komunističko/fašističke, gađanske)  koji su međusobno u suprotnosti - naši nefunkcionalni primarni elemeni kulture - nisu u stanju - da nas socijalizuju.  Umesto funkcionalnog društva mi smo amorfna masa. To je vidljivo svuda, naročito u saobraćaju! Ortega-Gaset pokretač brojnih političkih ideja (ušle u ustav Španije; anticipirao  EU) je početkom 20 veka pokazao da za Španiju nije dovoljna  ekonomska jednakost sa Evropom da bi preživela. Španija  se vekovima udaljila od Evrope (odrekla se moderne nauke koja je započela sa Galilejem, Dekartom i Njutnom) - a bez te  naučno/građanske kulturne marice -  nema ni ekonomskog napretka Španije. Blagovremene dijagnoze Ortege preporodile su Španiju. Jer kako mislimo, šta možemo razumeti, kako tumačimo stvarnost, kako postupamo da bismo preživeli, kako, na primer, živimo, vodimo poslove, vozimo kola i tsl  – sve to potpuno zavisi od opštih “primarnih”  kulturnih pretpostavki ugrađenih u temelje našeg vaspitanja.

 

Zoran Stokić

11.04.2022.

 

 

Begović: Indicije okretanja Vučića Zapadu znak da se neke ruke politički zavrću

 

VESTI Autor:FoNet10. apr. 202214:1115 komentara Boris BegovićIzvor: FoNet/Milica Vučković

 

Izjavu Aleksandra Vučića da je Srbija vojno neutralna, ali ne i politički, već da je na evropskom putu, vidim kao indiciju opredeljivanja srpske političke elite više prema Zapadu nego do sada, što pokazuje da Srbiji iz Evropske unije dolaze određeni pritisci, izjavio je profesor Pravnog fakulteta u penziji Boris Begović.

Srpskoj političkoj eliti, koja se svodi na jednog čoveka, šalje se poruka da Srbija spoljnu politiku mora da uskladi sa politikom EU, u ovom trenutku izrazito nenaklonjenoj Rusiji, objasnio je Begović

Posle ruske invazije na Ukrajinu, on misli da je u toku postrojavanje EU i zemalja kandidata za članstvo i da je u toj „vojnoj formaciji“ koja se postrojava i pravi naređenjem predviđeno mesto i za Srbiju.

Kao još jednu indiciju okretanja prema Zapadu, Begović je pomenuo i nedavnu vest da Srbija kupuje francuske borbene avione Rafal, čime se šalje poruka da je srpska vlast spremna da u igru uključi Zapad kao snabdevača oružjem, umesto Rusije.

Nagoveštaje zaokreta on vidi kao znak da se neke ruke politički zavrću i da se Srbiji šalju poruke u stilu „ako hoćete s nama, morate da iskažete da pripadate, da ste u našem taboru, da niste u onom drugom taboru“.

Begović napominje da ključne zemlje EU imaju mehanizme kojima mogu da pritiskaju ili „podstiču“ srpsku političku elitu da se više okreće Uniji i objašnjava da su to, pre svega, ekonomski mehanizmi, naročito oni koji su vezani za strane direktne investicije.

Najveći deo tih stranih direktnih investicija dolazi iz zemalja EU, podsetio je on i predočio da „par finih reči političke elite Nemačke, na primer, nemačkim kompanijama, može da prekine dotok tih investicija u Srbiju, uz povlačenje nekih investicija koje su već došle“.

„To bi imalo veoma nepovoljne ekonomske posledice po Srbiju, mislim i političke“, upozorio je Begović, koji smatra da u Vučićevoj okolini „postoje ljudi koji to mogu da mu objasne, čak i oni sa lažnim doktoratima, koji se u ove stvari razumeju“.

Prema njegovom tumačenju, EU je u vreme izborne kampanje u Srbiji bila veoma mirna, ali će sada, posle neupitne Vučićeve pobede, skinuti plišane rukavice i spustiti ručnu kočnicu.

Begović ne zna da li će se Srbija pridružiti sankcijama Rusiji, ali konstatuje da će, ukoliko takva odluka izostane, bez dileme biti pokrenuti fini mehanizmi sveobuhvatnog hladjenja odnosa, pošto ovde neće biti sankcija poput onih iz 1992. godine.

Ovo je vreme za određene strateške političke odluke koje treba da donese pre svega Vučić, naglasio je Begović, ali je istovremeno uočio da su sankcije koje su zemlje EU uvele Rusiji vrlo specifične, pa i nejasne, i ne mogu se porediti sa onim koje su bile uvedene SR Jugoslaviji.

Budući da je medju sankcijama Rusiji vrlo malo onih koje su nedvosmislene, pri čemu se situacija na tom planu menja iz dana u dan, on smatra da je pitanje kojim bi sankcijama Srbija uopšte mogla da se pridruži.

Begovićev je utisak da bi za EU bilo značajno da se Srbija pridruži onim sankcijama koje su vrlo vidljive i koje imaju veliku političku simboliku, „poput, na primer, zatvaranja srpskog vazdušnog prostora za ruske avione, odnosno prekida letova Er Srbije za Moskvu“.

„Ovo je moja spekulacija, znači nemam nikakvu internu informaciju ni od koga, ali bi to bila mera koja bi bila pozdravljena u Evropi zbog toga što je vrlo vidljiva“, precizirao je Begović.

Kako je rekao, i oni koji donose odluke u EU traže neku vrstu kompromisa koji bi se sastojao u tome da Srbija uvede određene sankcije Rusiji, „tako da na kraju svi mogu da proglase pobedu, osim Rusa“.

S druge strane, Begović napominje da greši svako onaj ko na Zapadu misli da će sankcije, kao suštinski odgovor na rusku invaziju Ukrajine, promeniti način donošenja odluka u Moskvi o tom ratu.

„Mislim da je vrlo mala verovatnoća da će sankcije uticati na predsednika Putina da ublaži stav u pogledu rata u Ukrajini, da povuče trupe i prekine neprijateljstvo“, procenio je on, ali je skrenuo pažnju i na stratešku odluku Zapada da izoluje Rusiju.

Tu sad dolazimo do pitanja da li su ovo antiruske ili antiputinovske sankcije, ukazao je Begović, uveren da sankcije Rusiji ne bi bile ukinute sve i da se rat u Ukrajini završi sutra ili da Putin više ne bude na vlasti.

Kako je obrazložio, postoji strateški interes da se umanji ili eliminiše zavisnost Zapada od uvoza fosilnih goriva iz Rusije, što su dugoročne odluke koje jednostavno ne zavise od toga ko je na čelu ruske države, niti od toga da li će se jednog dana reformisati ruski politički sistem.

Kao još jednu katakteristiku sankcija, Begović je označio činjenicu da se sada prvi put pojavljuju i „dobrovoljne sankcije“, jer mnoge zapadne korporacije prekidaju ugovore i povlače se iz investicionih poslova u Rusiji.

„Na Zapadu postoji antiruska histerija“, ocenio je on i naglasio da je „protiv svake histerije, protiv antiruske histerije i protiv proruske histerije kakva postoji, recimo, u nekim domaćim medijima“.

„Ali, budući da postoji antiruska histerija na Zapadu, reputacioni rizik kompanija koje sarađuju sa Rusijom je da će zbog toga izgubiti na drugim tržištima", objasnio je Begović, koji ne deli mišljenja da će Kina biti supstitut Rusiji za prekid odnosa sa Zapadom.

Na dugi rok posmatrano, Kina nije onaj partner kakav je, ekonomski gledano, za Rusiju bio Zapad, ocenio je on i ilustrovao da isporuke gasa Kini ne mogu da kompenzuju isporuke gasa EU, kada budu prestale 2027. godine.

Osim toga, istorija odnosa Kine i Rusije je dugačka i teška. To što sada imaju SAD kao zajedničkog protivnika, ne znači mnogo. Mislim da u veliko prijateljstvo Rusije i Kine ne veruju ni Rusi, ni Kinezi, zaključio je Begović.

 

***

Komentar

***

 

Antropolozi su nam pomogli da bolje razumemo šta je to društvo. Svako društvo - primitivno,..., moderno, je zapravo - zatvoren samodovoljan sistem (primarnih elemenata kulture), čiji svi delovi skladno funkcionišu, kako bi održali sistem u životu. Naš problem je što smo mi društvo sa  - surogatom „primarnih elemenata kulture“. 200 godina naše nove državnosti se temelje na elementima kulture (vizantisko/osmanske, seoske/varoške, komunističko/fašističke, evropske gađanske)  koji su međusobno u suprotnosti - naši nefunkcionalni primarni elemeni kulture - nisu u stanju - da nas socijalizuju.  Umesto funkcionalnog društva mi smo amorfna masa. To je vidljivo svuda, naročito u saobraćaju! Veliki kapetan - španske kulture - Ortega-Gaset pokretač brojnih političkih ideja (ušle u ustav Španije; anticipirao  EU) je početkom 20 veka pokazao da za Španiju nije dovoljna  ekonomska jednakost sa Evropom da bi preživela. Španija  se vekovima udaljila od Evrope (odrekla se moderne nauke koja je započela sa Galilejem, Dekartom i Njutnom) - a bez te  naučno/građanske kulture -  nema ni ekonomskog napretka Španije. Blagovremene dijagnoze Ortege preporodile su Španiju. Jer kako mislimo, šta možemo razumeti, kako tumačimo stvarnost, kako postupamo da bismo preživeli, kako, na pr, radimo, vozimo kola i tsl  – sve to potpuno zavisi od opštih “primarnih”  kulturnih pretpostavki ugrađenih u temelje našeg vaspitanja.

Ps. To navodno "okretanje" ka Zapadu nije u funkciji naše socijalizacije (i primarnih elemenata kulture) nego je jedino u funkciji održanja vlasti - Srbija nikada u svojoj istoriji nije bila sposobna da napuni godišnji budzet - potreban je svake godine novac sa Zapada (po raznim osnovama) i za ovaj skroman život koji živimo (to je prilično velika suma novca svake godine, blizu pola budzeta)!

 

Zoran Stokić

10.04.2022.

 

/Santiago Ramón y Cajal/

Kako je naučnik-umetnik promenio naš pogled na mozak

 

Španski patolog, histolog i neurolog Santijago Ramon i Kahal poznat je kao otac moderne neuronauke. Kahal je prvi video da je mozak izgrađen od pojedinačnih ćelija, "leptirića duše", kako je rekao, koji čuvaju naša sećanja, misli i emocije.

 

IZVOR: RTS ČETVRTAK, 7.04.2022. | 17:52 -> 18:02 Foto: Profimedia

 

Santijago Ramon i Kahal rođen je 1852. godine u Navari. Za prva mikroskopska istraživanja strukture mozga dobio je Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu, 1906. godine. Njegove ilustracije moždanih ćelija i danas se koriste u nastavi.

 

U knjizi "Mozak u potrazi za samim sobom" Bendžamina Erlika navodi se da je Ramon i Kahal rođen u planinama Španije, i da je kao dete, žudeo da bude umetnik uprkos neodobravanju dominantnog oca. Razni portreti prikazuju ga kao šegrta berbera-hirurga, duboko nesigurnog bodi-bildera, pisca ljubavnih priča, fotografa i vojnog lekara koji boluje od malarije na Kubi.

 

Knjiga je sveobuhvatna – prikazuje vreme pre naučnikovog rođenja, ali i period posle njegove smrti, 1934. godine. Autor B. Erlik je istakao ključne trenutke potkrepivši ih zapisima koje je Santijago Ramon i Kahal ostavio u časopisima i knjigama. Ti uvidi omogućavaju čitaocima da "zavire" u naučnikov um i pomažu da se njegova naučna otkrića pozicioniraju u širi kontekst njegovog života.

 

Santijago je tokom odrastanja često morao da se seli, pa se u biografiji opisuje kako je, stigavši u novi grad, nosio neodgovarajuću odeću i govorio drugačijim dijalektom. Osramoćen i osetljiv, počeo je da pravi izgrede, da se tuče i beži sa časova. Otprilike u to vreme razvila se njegova nezasita potreba za crtanjem. "Neprestano bi škrabao po svakoj površini koju je mogao da nađe – po komadićima papira i školskim udžbenicima, kapijama, zidovima i vratima; novac koji bi sakupio trošio bi na papir i nove olovke; šetajući kroz selo, redovno je zastajao – seo bi na padinu i skicirao pejzaž", piše Erlik.

 

Ramon i Kahal je bio pažljiv posmatrač – bilo da je predmet njegove pažnje bio kameni zid ispred crkve ili komplikovano moždano tkivo. Uočavao je detalje koje su drugi ljudi propuštali. Upravo taj talenat ga je krajem 1880. doveo do velikog otkrića.

 

U to vreme preovlađivala je tzv. retikularna teorija, prema kojoj se smatralo da je splet moždanih vlakana jedinstveni i nedeljivi organ. Gledajući pod mikroskopom vrste nervnih ćelija najrazličitijih stvorenja, Ramon i Kahal je iznova i iznova uviđao da te ćelije u stvari imaju prostor između sebe, "slobodne završetke", kako je rekao. Prema Erliku, Ramon i Kahal je uvideo da je mozak sačinjen od mnogih nezavisnih ćelija, različitih oblika i funkcija.

 

"On nije kopirao slike – on ih je stvarao"

Njegova zapažanja bila su na kraju prepoznata među drugim naučnicima i donela su mu Nobelovu nagradu za fiziologiju ili medicinu 1906. godine. Ramon i Kahal je podelio nagradu sa Kamilom Golđijem, italijanskim lekarom koji je pronašao metodu bojenja nervnih ćelija solima srebra, po njemu nazvanu Golđijevom metodom, i tako omogućio da se te ćelije prvi put sagledaju u celini. Koristeći svoju tehniku bojenja 1898. godine, otkrio je ćelijsku organelu (takođe nazvanu po njemu). Golđi je bio uporni zagovornik retikularne teorije, što ga je dovelo u sukob sa Ramon i Kahalom, koji je koristio ovu metodu da pokaže završetke pojedinačnih ćelija. Njih dvojica se nisu sreli pre puta u Stokholm, gde je trebalo da prisustvuju ceremoniji dodele nagrada.

 

Neprijateljstvo Ramon i Kahala i Golđija i nepomirljivost njihovih ideja mogli su se primetiti i u njihovim govorima na dodeli Nobelove nagrade. "Ko god je verovao u takozvanu nezavisnost nervnih ćelija", podsmevao se Golđi, "nije dovoljno pažljivo posmatrao dokaze", piše Erlik. Sledećeg dana, Santijago Ramon i Kahal je uzvratio preciznim, snažnim argumentima, detaljno izlažući svoj rad "na primerima gotovo svih organa nervnog sistema i na velikom broju zooloških vrsta".

 

Stavovi Ramon i Kahala proizašli su iz pažljivih, detaljnih zapažanja, a njegovi intuitivni i sugestivni crteži nervnih ćelija ponajviše su uverili druge da je u pravu. U knjizi se jasno navodi da Santijago nije samo kopirao objekat ispred sebe. Kao i svaki umetnik, on je umeo da zapazi najsuptilnije detalje i uhvati njihovu suštinu. "On nije kopirao slike – on ih je stvarao", ističe Erlik.

 

 

 

***

Komentar

***

 Santiago Ramón y Cajal 

(Petilla de Aragón, Navarra; 1 de mayo de 1852 - Madrid, 17 de octubre de 1934)

 

O tome šta je značila ta prva španska Nobelova nagrada za nauku, mogu se uporediti dva mišljenja, ono Ortege i Gaseta koji je smatrao da je slučaj Ramona i Kajala “sramota” za Španiju, umesto ponosa, jer je predstavljao izuzetak. Godinama kasnije, Severo Očoa, još jedan nobelovac, zaključio je da su istraživanja u biologiji i medicini u Španiji bila loša, ali bez Kajala ne bi bila ništa. Vođen time i nekim ranijim idejama Ortega je pokrenuo i uređivao „Biblioteku ideja 20.“ (najprestižnijih španskih naučnika, umetnika, filozofima: Santiago Ramon i Cajal, Marcelino Menendez Pelaio, Benito Perez Galdos, Francisco Giner de los Rios, Gumersindo de Azcarate, Miguel de Unamuno, Eduardo de Hinojosa i Ramon Menendez Pidal) i časopis “Revista de Occidente” koji su trebali da pomognu Španiji da se idejno “vrati” u Evropu. Za Ortegu je Evropa bila Sokrat, to jest naučni metod za postizanje koncepata, definicije stvari. Zbog toga je 1910. rekao da je „Evropa = nauka“; opovrgavao je ideje - da je za Španiju dovoljna - ekonomska, materijalna jednakost sa Evropom. Pokazao je da se Španija udaljila od Evrope jer se odrekla moderne nauke koja je započela sa Galilejem, Dekartom i Njutnom, te da bez kulture i nauke nema ni ekonomskog napretka Španije. Ortega je imao veliku veru u Španiju i smatrao je da je to „duhovni vrt Evrope“ i „noga kontinentalne duše“ bio je ubeđen da je u stanju da “savlada” naučni metod kao paradigmu građanske kulture Evrope.

 *

Samo da dodam, šta je patriotizam po Ramon i Kahalu (neće se svideti našim malograđanima).  Kada je Ramon i Kahal postavljenom za direktora Laboratorije za biološka istraživanja, vlada mu je dodelila platu od 10 000 pezeta godišnje -  Ramon i Kahal  je tražio da se smanji na 6000 (jer Španija je siromašna država). Takođe kada mu je ponuđeno da bude ministar zdravlja odbio je. Prihvatio je jedino da bude imenovan za senatora – i to samo zato što je to bila “besplatna” titula (nije imala nikakvu apanažu). Kada je bio u komisiji za dodelu stipendija studentima medicine, njegovom sinu koji je imao najbolji prosek, stipendija nije dodeljena. Kada su ga pitali zašto tom studentu (sa najboljim prosekom) nije dodeljena stipendija, odgovorio je “Baš zato što je on moj sin”. Sinovljevo studiranje je platio iz svog “dzepa”. Sa suprugom je osnovao - 4 legata - koji između ostalog dodeljuju i 4 stipendije godišnje - najbolji studentima medicine.

Zoran Stokić

8.04.2022.

 

Profesor Tomić: Svest i zrelost naroda nisu ni blizu tačke za društveni zaokret

 

IZBORI 2022 Autor:Beta06. apr. 202211:526 komentara Izvor: Tanjug/Nenad Mihajlović

 

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu Zoran R. Tomić ocenio je da svest i zrelost naroda još nisu ni blizu kritične tačke za ozbiljan društveni zaokret. Tomić je u izjavi agenciji Beta naveo šest faktora koji su uticali na postignuti „bilans“ proteklih izbora.

„Na izbore su uticali nedemokratski i delom kriminalni uzroci, kao što su kasno i apsolutno nedovoljno izmenjeni izborni uslovi, nepotpuna medijska otvorenost, ogromne izborne nepravilnosti, uglavnom bez kontrole glasanja van urbanih sredina, tzv. uvezeni birači, pretnje, ucene i široko rasprostranjeno podmićivanje“, naveo je Tomić.

Naglasio je da znatan broj gradjana nije bio u stanju da prepozna i razlikuje "prave" opozicione partije od onih "paraopozicionih i lažnoopozicionih", niti da uoči tačan profil i usmerenje pojedinih od njih. "Opozicija je bila razudjena ili su bile formirane 'nategnute' koalicije političkih partija čiji su 'zajednički' programi nejasni. Nisu imali atraktivne ideje za budućnost, izbegavali su izričite odgovore na pojedina ključna državna i nacionalna pitanja kao što su Kosovo i Metohija i tempo pristupanja Evropskoj uniji", ocenio je Tomić.

Istakao je da je sukob u Ukrajini izazvao strah kod brojnih gradjana da bi značajnije političke promene u Srbiji dovele do daljeg pogoršanja života i nemira. "Jako rusofilstvo i strah od pristupanja Evropskoj uniji i prihvatanja njenih standarda utiče na svest birača o konzerviranju postojećeg političkog stanja kao nužnog zla", naveo je profesor. Po njegovim rečima, na ishod izbora je uticao i realni "kvalitativni i kvantitativni deficit ortodoksnih opozicionih snaga".

"Kod najvećeg broja opozicionih prvaka bio je primetan nedovoljan kapacitet i homogenost, kao i neubedljivost lika, reči i misije. Većinski slćdeći svog arhiglavara, Srbija je u mraku i istorije i sadašnjosti - nasilja, politikanstva, neprava, dezinstitucionalizacije, diskriminacije, tobožnjeg patriotizma i nemorala", naglasio je Tomić. On je naveo tri "kumulativna metoda" za mogućnost pomaljanja nešto svetlije sutrašnjice, ocenivši da je presudno raskrinkavanje preovladjujućeg pogrešnog narodnog uverenja da je ovo što nam se dešava više godina unazad "normalno", "jedino realno" i "najbolje moguće".

"Neophodno je jačanje i širenje kontinuirane opozicione kampanje uz neprestanu borbu za vladavinu prava, za medijske slobode osobito, za istinu, naročito u seoskim sredinama, u manjim naseljima. Takodje, organizovati masovne i višednevne ulične proteste i blokade protiv nepravdi svih vrsta, a ako bude neophodno - u prvom redu protiv otimanja osvojenih autentično opozicionih izbornih poena u Beogradu", naveo je profesor Tomić. Dodao je da bi Srbija trebalo da dosledno ostane na odabranom evropskom putu, uz raskid s agresivnim nacionalizmom, šovinizmom i primitivizmom, za snažan ekonomski oporavak.

 

***

Komentar

***

 

Kant je jednom prilikom kazao "od neprijatelja se čuvam sam neka me Bog sačuva od prijatelja"! "Svest i zrelost naroda nisu ni blizu tačke za društveni zaokret"  - da nisu, ali zašto?

Naša elita od kako je umro Tito 1980. pa sve do danas 6.04.2022 još nije uspela da narodu kaže kako se iz "zatvorenog društva" prelazi u "otvoreno društvo". Koji su to "koraci"? Mislim da oni o tome slabi šta znaju, valjda bi nam dosada kazali šta korisno! U otvorenim liberalnim društvima kroz kritiku, priznavanje i učenja na grešaka, stvaraju se nova rešenja, rešavaju se problemi. Bazni problem zatvorenih društava - kolektivističkih društava gde vladaju "ličnosti" – je sprečavanje „kritike“. Odsustvo kritike vodi - suženju perspektive - iluzijama i samoobanama; problemi se ne rešavaju (uspešno) nego se guraju pod “tepih” (na primer: u Beogradu je 1974. napravljena divlja državna deponija u Vinči – evo je i 2022., sada je narasla u pravo brdo, koje nas guši. I sve drugo kod nas je ovako kao sa ovom deponijom). Kako se sprečava kritika? Najlakši način je “vanredno stanje” - u doba rata. Od despotskog - Sumera do Putinove Rusije – mehanizam eliminacije (sprečavanja kritike) je isti, dok se vodi neki “rat” centralna vlast - “uklanja” ličnosti - za koje “smatraju” da ih svojom kritikom mogu ugroziti. Time se poslužio i Sloba 1990. svrha 4 rata koja je vodio su bili - samo to da “eliminiše” - sve kritičare. A bez kritičara Srbija je završila na deponiji i đubrištu istorije. Slično sada sprovodi Putin u Rusiji, rat u Ukrajini mu služi za eliminaciju budućih kritičara Kremlja. Vlast očuvana a društvo spljošteno u anomiji.

Zoran Stokić

7.04.2022.

 

Zašto smo 32 godine OTPADNIČKA DRŽAVA?

 

U Prokuplju kamion usmrtio čoveka na pešačkom prelazu.... to će još malo postati ne nedeljna nego svakodnevna vest. Stradao čovek na trotoaru.... Upucana žena u glavu na šetalištu na Novom Beogradu iz vazdušne puške....upucana učenica (16g) ispred škole u Novom Sadu iz vazdušne puške.... Dok ovo kucam čujem zvuk sirene i "udarac" - sudarila su se vozila na raskrsnici (jer vozači nisu u stanju da procene rastojanja, jer su bahati, nevaspitani i tsl. Stiže hitna pomoć i policija). Svaki dan iz "crne hronike" decenijama čitamo da saobraćaj u Srbiji liči na "ruski rulet" i nikom ništa. Poltička elita se pravi da se to ne događa. Oni žive u svom paralelnom univerzumu geostrateških ratova (gde je Rusija gde je NATO).

Saobraćaj je najbolja (samo-očigledna) slika društva i države - kao snimak skenerom. 32 godine  gaze ljude na pešačkom prelazu, trotoaru,..., to pokazuje destrukciju svih socioloških lanaca društva: od morala, sistema vrednosti, normi, empatije....pa do rada sudstva, policije, parlamenta, vlade, medija. 32 g političari (nedodirljivi) iz nekog misterioznog razloga su nas  "izveli iz civilizacije" mi smo 32 g "otpadnička država". Zašto?

 

*

 

U otvorenim liberalnim društvima kroz kritiku, priznavanje i učenja na grešaka, stvaraju se nova rešenja, rešavaju se problemi. Bazni problem zatvorenih društava - kolektivističkih društava gde vladaju "ličnosti" – je sprečavanje  „kritike“. Odsustvo kritike vodi - suženju perspektive - iluzijama i samoobanama; problemi se ne rešavaju (uspešno) nego se guraju pod “tepih” (na primer: u Beogradu je 1974. napravljena divlja državna deponija u Vinči – evo je i 2022., sada je narasla u pravo brdo, koje nas guši. Slično - problem železničkog čvora tzv. Prokop; nesposobnost vozača da voze po saobraćanim propisima, afera indeks je ušla u 16 godinu, stvar je „pometena ispod tepiha“...pa je sada kao „brdo“ pravnici sa kupljenim i lažnim diplomama); brojni nerešeni problemi u budućnosti se “sabiraju” pa rapidno smanjuju kvalitet života građanima (Beograd još uvek ni 2022. nema rešen problem deponija, kanalizacije, saobraćaja,....)!

Kako se sprečava kritika? Najlakši način je “vanredno stanje” - u doba rata. Od despotskog - Sumera do Putinove Rusije – mehanizam eliminacije (sprečavanja kritike) je isti, dok se vodi neki “rat” centralna vlast - “uklanja” ličnosti - za koje “smatraju” da ih svojom kritikom mogu ugroziti. Time se poslužio i Sloba 1990. svrha 4 rata koja je vodio su bili - samo to da “eliminiše” - sve kritičare. A bez kritičara Srbija je završila na deponiji i đubrištu istorije. Beograd je favela. Slično sada sprovodi Putin u Rusiji, rat u Ukrajini mu služi za eliminaciju budućih kritičara Kremlja. Vlast očuvana a društvo spljošteno u anomiji. 

*

Prilog:

(tekst iz dnevnog lista Danas iz 2005.)

Nasilnici za volanom

 

Beograđanin Dejan Jovanović (37) teško je ranjen u subotu oko 12 časova u ulici Mihajla Gavrilovića broj 17. Na njega je, prema novinskim vestima, iz automobila marke BMW (BG 310 -750) pucala za sada nepoznata osoba. Prema rečima očevidaca, Jovanovića je, dok je prelazio ulicu, gotovo zgazio pomenuti automobil. Usledila je rasprava, nakon koje je revolveraš za volanom automobila sa zatamnjenim staklima, istetoviran, u bermudama i kratko (čitaj: opasno) ošišane kose pucao u noge nesrećnom Jovanoviću, dao gas i nestao.

Bahatost, bezobzirnost i primitivizam za volanom postali su naša svakodnevica. Siledžije uporno dokazuju kako gradski drumovi postoje samo radi njih. Prelazak ulice na obeleženom pešačkom prelazu, ali bez semafora, postao je opasna pešačka avantura. Kada vam se velikom brzinom približava gizdavo luksuzni automobil bežite koliko vas noge nose. I ne okrećite se.

Novokomponovane sliedžije za volanom iznedrila je nekultura kao kultura iz vremena Miloševićevog režima, ali i tranzicija. To je ona armija nazovi biznismena čiji su zaštitni znak skupocena odela, zlatni lanci, crne naočari, mobilni telefon poslednje generacije i svežanj ključeva za džip, "mercedes" ili "audi". Tu spadaju i dokona deca bogatih roditelja, kojima je večernji izlazak propao ako svoj automobil ne uteraju u neki od kafića u ulici Strahinjića Bana. Baš kao što su njihovi preci vezivali konje pred mehanom. To su oni bahati primitivci koji su već uništili lepe, popločane trotoare u Njegoševoj ulici, koji parkiraju svoje "hamere" i "lend kruzere" gde im se ćefne ispred kafića u blizini Cvetnog trga, ili onih zvučnih imena kao što su "Moda", ili "Prive".

Vide to i policajci, ali okreću glavu. Pauci odnose samo prastare "stojadine", "jugiće" i slične automobile, to jest samo kada je saobraćajni policajac siguran da nekakva istetovirana kreatura neće na njega nasrniti pajserom ili potegnuti "hekler". Iskreno rečeno, zašto bi dovodili sebe u opasnost za mizernu platu?

Da li je došlo vreme da gradske vlasti Beograda i policijski vrh smognu snage, volje i znanja da se uhvate ukoštac s nasilnicima za volanom? U suprotnom, put u Evropu i Beograd kao prestonica budućnosti Jugoistočne Evrope svešće se samo na puku farsu, ili lošu karikaturu.

Zoran Stokić

6.04.2022.

 

Dejan Mijač

(1934-2022)

 

"Samo je jedno zlo neizlečivo - ako narod digne ruke od sebe." Gete

 

Kulturno umetnička istinksa elita i našeg društva, nalazila se poput Dejana Mijača - u službi duha – poput one elite, na primer, u Nemačkoj od Getea do Hesea, koja je htela da osujeti Bizmarkovsko/Hegelovski "trijumf dinamita i mašina nad ljudskim životima i ljudskim duhom“ - elita se pitala -  „šta da ucinimo?" I odgovorila: mi moramo pobediti sopstvenu "lenjost i kukavičluk", nijedan "dobronamerni čovek na Zemlji", ne sme da se naoruža "ravnodušnošcu i da pušta da stvari teku kako hoće sićušna gomila bolesnih fanatika i besavesnih zlikovaca". Kulturno umetničke ličnosti duhovne vođe nemačke - sasvim sa razlogom su se okrenule protiv varvarizma Pruske, Lesing je kazao „Pruska je najrobskija zemlja u Evropi“, Gete se nadao da će bolje vreme doći sa Napleonom, jer kako je kazao: "Samo je jedno zlo neizlečivo - ako narod digne ruke od sebe." Napoleon je bio despot..iako puno toga lošeg možemo reći o njemu, mora se priznati da je on, svojom pobedom kod Jene, „primorao Fridrihovu reakcionarnu državu na uvođenje nekoliko reformi koje su mnogo okasnile“! Mijač se sa drugim prvacima naših pozorišta borio da mi naše „dinamit vođe“ nateramo da uvedu „reforme koje vekovima kasne u Srbiji“! Hvala mu!

 

Zoran Stokić

5.04.2022.

*

Pozorište i kultura - dvadeset predstava po kojima ćemo pamtiti Dejana Mijača

 

Jedan od najznačajnijih pozorišnih reditelja u Srbiji preminuo je u 87. godini, a iza sebe je ostavio brojne kultne predstave.

 

IZVOR: BBC SREDA, 6.04.2022. | 19:25 Dejan Mijač/Fonet

 

Daskama koje život znače Dejan Mijač posvetio je upravo to - čitav život, postigavši u višedecenijskoj rediteljskoj karijeri gotovo sve što se može postići.

 

Kao profesor Fakulteta dramskih umetnosti iza sebe je ostavio generacije odškolovanih studenata, a kao reditelj bio je zaslužan za gotovo 180 predstava, među kojima je mnogo kultnih.

 

Pojedini komadi Dejana Mijača, koji je 5. aprila preminuo u 87. godini, toliko su veliki da su "potpuno promenile sliku srpskog teatra", ističe reditelj Gorčin Stojanović.

 

"Dve su najznačajnije - praizvedba Putujućeg pozorišta Šopalović u Jugoslovenskom dramskom i posle Rodoljupci iz 1986. godine", navodi Stojanović.

 

"To je prva verzija, dva puta je radio taj komad", dodaje.

 

Zašto je "Kosa“ mjuzikl u kojem svi pevaju, ali kroz suze

Branislav Nušić - šta bi satiričar danas pisao o Srbiji

Branka Katić za BBC: Kakvi smo ljudi ako nas tolika muka i nedaća ostavlja ravnodušnima

 

 

Petar Božović, velikan srpskog glumišta, više puta je igrao u Mijačevim predstavama.

 

On posebno ističe Mrešćenje šarana, po tekstu Aleksandra Popovića, kojom je otvoren Zvezdara teatar i, kako kaže, "uspostavljen Voja Brajović kao izvanredan glumac".

 

"Tu su i Rodoljupci, pa Čudo u Šarganu u Ateljeu 212, kao i Apis u Narodnom pozorištu, barem od predstava u kojima sam ja igrao", ističe.

 

Kako navodi, o radu i vrednosti Dejana Mijača tek će se u budućnosti pisati.

 

"Tada će biti moguće upoređivanje onog i sadašnjeg vremena, u kome će Mijač, njegov način rada i njegova pedagogija biti visoka lestvica", navodi Božović.

 

Biljana Srbljanović, dramaturškinja, smatra da je Mijač bio veliki i značajan zato što je "u svakom trenutku bio spreman da napravi nešto potpuno novo i savremeno".

 

"Znao je u čemu je dobar, ali je sebi uvek govorio 'čekaj, možda može i nekako drugačije' i onda bi tako uradio - nikada nije bio zatvoren ni za šta", navodi.

 

I ona ističe značaj Mrešćenja šarana, za koju kaže da je "najvažnija predstava u poslednjih 40 godina".

 

"Ne sećam se šta sam juče jela, a mogu da prepričam scene iz te predstave", kaže uz osmeh.

Pokondirena tikva

Fonet

Fonet

Bila jednom jedna gospa Fema, udovica sa velikim imetkom, koja je ludujući za noblesom nastojala da iz zanatlijskog sveta pobegne i više krugove.

 

Da bi to uradila, potpuno se promenila, čak je i naučila po koju francusku i nemačku reč, ali sve to nije bilo dovoljno.

 

Bila je prava - pokondirena tikva.

 

Gospa Fema nastala je iz pera Jovana Sterije Popovića, jednog od najznačajnijih srpskih komediografa, a prva predstava o njenom životu odigrana je 1. marta 1842. godine u Beogradu.

 

Gotovo 130 godina kasnije gospa Fema bila je jedna od prekretnica u karijeri Dejana Mijača.

 

Gorčin Stojanović navodi da je njegova verzija Pokondirene tikve iz 1973. godine "potpuno promenila način mišljenja o Steriji kao pozorišnom piscu".

 

"Istovremeno je promenila i način na koji se pristupa klasičnim komadima iz ključa vremena u kojem predstava nastaje, a ne kao muzejskim eksponatima", smatra.

 

Vilijem Šekspir, "čarobnjak u razumevanju ljudske duše" i pet vekova kasnije

Zašto je Čehov, posle Šekspira, najizvođeniji autor

Hrabra književnica koja je naljutila akademike - ko je bila Isidora Sekulić

 

 

Srbljanović dodaje da je taj komad bio "potpuni zaokret" u odnosu na dotadašnja tumačenja Sterijinog klasika.

 

"Fema je do tada uglavnom tretirana kao negativka, kaćiperka i snob, a u stvari je samo žena koja želi da izađe iz blata", smatra Srbljanović.

 

"I to je Mijač napravio - ona ne zna da čita knjige, već čita žurnale, dešava se samo zato što nema biblioteku", dodaje.

 

Tokom godina Mijač se često bavio Sterijinim delima, režiravši predstave po brojnim njegovim dramama:

 

Džandrljiv muž (SNP, 1962), Ženidba i udadba (Narodno pozorište Sombor, 1975), Kir Janja (Udruženje filmskih umetnika Srbije, 1978), Laža i paralaža (Knjaževsko-srpski teatar, 1980), Nahod Simeon (JDP, 1981), Rodoljupci (JDP, 1986. i 2003).

 

Dobitnik je osam Sterijinih nagrada, koje su među najuglednijim u svetu pozorišta.

 

"Mijač je uz Steriju i Nušića uveo moderni izraz koji nije bio napadan, već je čuvao tradiciju onog pozorišta koje ima neke obrise još od antike", smatra književnik Božo Koprivica.

Ko je Dejan Mijač

Mijač je rođen 1934. godine u Bijeljini, a gimnaziju je završio u Valjevu.

 

Prvo upisuje studije jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a potom i pozorišnu i radio režiju na Pozorišnoj akademiji.

 

Po završetku studija, prvi angažman dobio je 1957. u Narodnom pozorištu u Tuzli, odakle nekoliko godina kasnije prelazi u Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu.

 

Srpsko narodno pozorište - 160 godina od osnivanja najstarijeg profesionalnog teatra u Srbiji

 

 

Stojanović iz tog perioda ističe predstavu Laždi paždi.

 

"To je bio scenski prikaz poezije Jovana Jovanovića Zmaja, ali ne dečije i ta predstava bila je prva svejugoslovenska objava Dejana Mijača u teatru", navodi Stojanović.

 

Kada je stigao u Beograd, Mijač je radio u brojnim pozorištima - od Ateljea 212, preko Beogradskog dramskog, do Zvezdara teatra i Jugoslovenskog dramskog.

 

"Išao je stepenik po stepenik, ali ostala mu je uvek ta gorčina zato što ga na početku nisu u Beogradu prihvatili", kaže Koprivica.

 

"Ipak, mislim da je to bilo bezrazložno... Čoveku to treba, prvo igrate u manjem timu, pa izađete na veliku scenu, ništa to nije ni novo, ni neobično", dodaje.

 

Tokom karijere, Mijač je bio veoma veoma aktivan i u lokalnim teatrima u Zagrebu, Splitu, Sarajevu, Budvi, Nišu, kao i u Narodnom pozorištu u Somboru.

 

"U Sombru je, opet po Sterijinom delu, imao predstavu Ženidba i udadba, koja je u Jugoslaviji bila apsolutni pobednik", navodi Stojanović.

 

"I to je predstava koja je somborsku pozorišnu scenu lansirala u ondašnju jugoslovensku orbitu, iz koje ona više nije izašla", dodaje.

 

A tokom karijere bavio se i pedagoškim radom.

 

Predavao je prvo pri Dramskom studiju Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, a 1974. prelazi na Fakultet dramskih umetnosti u Beogradu.

 

Pozorišnu režiju je tamo predavao sve do penzije.

 

"Bio je toliko moderan, specijalan tip, drndoš, nadžak, znao je da te na probama ujede rečima i iseče na komade, a opet su svi trčali kod njega", kaže Srbljanović.

 

"Bio je i odličan glumac, sve predstave je radio tako što je glumio glumcima kako da glume - mi gledamo probe i mislimo se 'pa ovaj čovek može da igra sve'."

Miroslav Antić, maestro poezije boemske duše

Milan Vukos: "Najveće ime za srpsku kulturu u drugoj polovini 20. veka"

Jasminka Petrović za BBC: "Deca najviše vole da pričaju, samo ih treba slušati“

Pučina i Putujuće pozorište Šopalović

Književnik Božo Koprivica kaže da je "bio sklon" Dejanu Mijaču jer su bili prijatelji.

 

Opisuje ga i kao velikog poznavaoca sporta, kao i čestog gosta na utakmicama Partizana.

 

"I na fudbalskim i košarkaškim", kaže Koprivica, inače veliki navijač crno-belih.

 

"Ispunio je svoju sudbinu, što bi rekao Crnjanski, ali ljude treba pamtiti po onome što su ostavili iza sebe", dodaje.

 

Kako navodi, njemu je veoma draga predstava Putujuće pozorište Šopalović, po tekstu Ljubomira Simovića.

 

"Tu pamtim kako je odigrao Miša Janketić", navodi.

 

"Miša je do tada uglavnom igrao heroje, a ovde je izdržao ulogu pijanca - izvrsna predstava."

 

Koprivica ističe i da je Mijač bio poznat po tome da je "uspevao da uđe u ritam i intonaciju pisca, a da ostane u sopstvenom rukopisu".

 

"Taj spoj između klasičnog i modernog malo ko ima od reditelja", navodi.

 

Kao jedan od primera Takve predstave ističe Pučinu iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta, rađenu po tekstu Branislava Nušića.

 

Ta predstava je, poput Pokondirene tikve, bila dalji iskorak u savremenom tumačenju domaćih klasičnih dela.

 

"Od te pomalo zaboravljene i ne tako cenjene melodrame, napravio je urnebesnu tragikomediju i značajan žanrovski pomak od pisca koji se svuda igra", kaže Stojanović.

 

"To je jedna od klasičnih predstava srpskog teatra", ističe.

6.04.2022.

Z.S.

 

Književnost i Srbija: Isidora Sekulić - "ikona srpske književnosti”, žena koja je pisala muški

 

Život ove književnice obeležila su dva balkanska i svetska rata, u pola veka stvaranja ostavila je veliki broj proznih dela.

IZVOR: BBC UTORAK, 5.04.2022. | 11:00 Isidora Sekulić/Legat Isidore Sekulić u Beogradu

Gordog i prekog pogleda, mudra, stamena i hrabra, a zapravo osetljiva, krhka i nežna, tako bi se mogla opisati Isidora Sekulić, književnica, publicista, likovna kritičarka, esejista i prva članica Srpske akademije nauke i umetnosti.

"Izuzetna pojava na književnoj sceni u periodu kada se položaj žena u književnosti nije toliko uvažavao", kaže Predrag Petrović, profesor na katedri za srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.

Dodaje da je uspela "da istrpi sve napade i ostane verna sebi i pisanoj reči."

"Njeni prevodilački radovi i ta neverovatna privrženost književnosti je nešto što se zaista i u drugim razvijenijim kulturama retko nalazi", kaže profesor za BBC na srpskom.

Upravo sa njom se, kako kaže, postavljaju temelji pozicije književnice na srpskoj, javnoj, književnoj sceni.

"Književnost, ali i umetnost u celini posmatrala je kao vrhunsku mogućnost čoveka da prevaziđe sve društvene i istorijske ograničenosti koje im nameće društvo i tradicija", priča ovaj beogradski profesor. Umrla je pre tačno 64 godine u Beogradu, a u pola veka stvaranja ostavila je veliki broj dela, eseja, putopisa i likovnih kritika.

Ratni tragovi

Život ove književnice obeležila su dva balkanska i svetska rata, ali je "ona bila dovoljno mudra da se prilagodi tim okolnostima ratne scenografije u kojoj je provela najveći deo života", priča Laura Barna, književnica koja je godinama istraživala život Isidore Sekulić. Glad i siromaštvo nisu je zaobišli, pa se zimi smrzavala jer nije imala ogreva, tek bi pred noć zapalila po koju cepanicu koju je donosila iz šetnje po Topčideru, beogradskom naselju gde je živela. "Samo da ogrije prste kako bi mogla da piše ili da kuca na pisaćoj mašini", priča Barna za BBC na srpskom.

Ali su deca iz komšiluka kojoj je držala časove jezika odlazila na obližnju prugu i u džepovima kaputića sakupljala ugalj koji bi ispao iz pretovarenih nemačkih vagona vozova i ostavljali ga pred Isidorinu kapiju prepričava ova spisateljica. "Neretko su joj donosili u šerpicama i povrće iz bašte, jer je Isidora u ratno vreme odbijala da pretvori dvorište u povrtnjak."

Zbog siromaštva bila je prinuđena i da proda klavir, što joj je, kaže Barna, teško palo, jer joj je muzika mnogo značila. "Nije htela da zna u koju kuću odlazi, jer je znala da ga je kupio neki vlasnik obližnje vile. "Ostavila je partituru na dirkama i izašla u šetnju dok su ga iznosili iz kuće", dodaje Barna.

Iako nije bila direktno izložena borbama, ratna iskustva koja je osećala u svakodnevnom životu najbolje je opisala u zbirci pripovedaka Iz prošlosti koja je objavljena po završetku Prvog svetskog rata, zapisao je Dragan Babić, naučni istraživač. Ona, kako piše Babić, svedoči životu u porobljenoj domovini i svakodnevnom životu Srba u Vojvodini i Slavoniji pogođenih ratom.

 

Česti odlasci do pijace i čajanke u pet

Isidora Sekulić se nekoliko puta selila. Detinjstvo je provela u Rumi, Zemunu i Novom Sadu, gde je pohađala i Višu devojačku školu. "U školskoj torbici, dolazeći kući, nalazila sam poruke podsmeha, moje karikature, i sve se svodilo na to da zabijam nos u knjigu i da se pravim važna. "Ja nisam zabijala nos u knjigu, ali su mi oni oko mene pridavali važnost koju sama sebi nisam davala", opisala je Isidora detinjstvo.

Prateći put knjiga stiže do Berlina, gde je pre tačno jednog veka doktorirala. Međutim, rana smrt svih njenih članova porodice promeniće joj život. Zbog krhkog zdravlja još više će se osamiti. "Povučena sam i živim među knjigama", umela je da kaže. Udavala se jednom, u Norveškoj, ali joj je suprug ubrzo preminuo. Poslednja adresa na kojoj je boravila jeste prizemna kućica sa malom baštom, i "dvorišnim zvonom uvijenom u krpu" na Topčiderskom brdu u Beogradu,

"U njenoj kućici sve je bilo sređeno do perfekcije", kaže Laura Barna Dodaje da je Isidora često odlazila na pijacu, volela konje i uživala u čajevima. Nekoliko godina pre smrti, za prijatelje je organizovala stalne čajanke četvrtkom u 17 sati. "Njena kuća postajala je pravi epikurov vrt u kom se okupljala elita. "Nenametljivo bi zadavala teme za razgovor, a posle diskusije bi sedala za klavir i muzikom završavala čajanke", priča Barna. Profesor Popović smatra da je možda tim nedeljnim druženjima uspela da "prevaziđe usamljenost i izdvojenost koja ju je pratila tokom života".

Ko je Isidora Sekulić? Rođena je 16. februara 1877. u Mošorinu. Učiteljsku školu završila je u Somboru, Višu pedagošku u Pešti, a doktorirala je u Berlinu. Govorila je sedam jezika. Neka od njenih najznačajnijih dela su: Saputnici, Pisma iz Norveške, Iz prošlosti, Đakon Bogorodičine crkve, Kronika palanačkog groblja, Zapisi o mome narodu, Njegošu knjiga duboke odanosti.

Napisala je mnoge kritičke spise na polju muzike, pozorišta, arhitekture. Bila je članica brojnih ženskih organizacija, jedna je od osnivača Udruženja učitelja srednjih stručnih škola. Preminula je 5. aprila 1958. u Beogradu.

Saputnici na meti kritike

Delo kojim će Isidora Sekulić postati vidljivija na tadašnjoj književnoj sceni objavljeno je 1913. godine - Saputnici. Zbirku priča oštro će kritikovati Jovan Skerlić, jedan od najvažnijih književnih kritičara tog vremena u Srbiji. Skerlić je tačno uočio sve odlike stila ove književnice, ali ih je negativno vrednovao, objašnjava Predrag Popović. "Pripovedanje u prvom licu, što jeste glavna karakteristika ovog dela, bilo je novo za to vreme.

"Ona otkriva intimu, progovara otvoreno, a prisutni su i erotski momenti, doživljaji tela i sveta, to se njemu nije dopadalo", dodaje profesor. Skerlić je zamerao i što je sve napisano pod uticajem drugih knjiga i da nedostaje neposredni dodir sa životom, objašnjava Petrović. "Cveće izniklo iz mastionice - tako je veliki kritičar opisao ovo prozno delo." Dodaje da je kritičar, pak, primetio nešto što će biti odlika književnosti 20. veka - književnik čitajući druga dela piše vlastita ostvarenja.

Kritika se odrazila na Isidorino potonje pisanje, kaže ovaj beogradski profesor, i napominje da ona nikada više neće pisati na taj način - otvoreno i u prvom licu."Pitanje je kako bi se njena proza dalje odvijala da je ta kritika izostala." Iako je ova književnica odavala utisak čvrste i stamene žene, Petrović napominje da se iz njenih pisama i prepiski moglo zaključiti da su je "napadi sa javne književne scene jako pogađali."U jednom od poslednjih intervjua, ona će se osvrnuti na Skerlićevu kritiku, izjavivši da je bio prek i nagao čovek. "Nije razumeo da pravih nacionalizama nema bez internacionalizma, volim druge narode nacionalistički", glasio je njen odgovor tada.

Pisma iz Norveške

Da voli druge tradicije, kulture i nacije najbolje će oslikati u Pričama iz Norveške, knjizi koja izlazi posle Saputnika. U redovima koji nastaju iz njenih putovanja od Osla do Bergena, svet fjordova i netaknute prirode dočarava kroz prizmu drugih. "Uspela je da pronađe pravi pripovedački izraz, jer se okreće drugim ljudima, kulturama, tradiciji, napuštajući intimni krug", kaže Petrović.

Dodaje da je to njena najbolja prozna knjiga i "najbolji srpski putopis". Mnogo je putovala, ali ne kao turista već kao radoznali istraživač s namerom da kulturološke modele prenese u svoju zemlju, priča književnica Laura Barna. "S putovanja je donosila reprodukcije, uramljivala ih ili lepila na kartone i kačila po celoj kući da se podseti u kojim je sve mestima boravila", dodaje ova Beograđanka. Tu strast prenela je i na jugoslovenskog pisca Ivu Andriću, prema kome je, kaže Barna, gajila posebnu naklonost.

Deset odela i suknja

"Digla se kuka i motika", tako je Isidora Sekulić opisala ulazak u Srpsku akademiju nauke i umetnosti. Pre početka Drugog svetskog rata, u februaru 1939, ova književnica postala je prva žena akademik, na predlog Bogdana Popovića, književnog kritičara i esejsite. Njegovo mišljenje se nije dovodilo u pitanje, ali ostalim akademicima nije bilo po volji da se među njima nađe žena, navodi beogradski list Vreme.

Tesnom većinom, postala je dopisna članica, a deceniju kasnije i redovna. Tih dana često su joj upućivali komentar - "postali ste član Akademije pod komunistima", na šta je ona imala spreman odgovor. "Da samo znate koliko su tada uvaženi akademici ogorčeno udarali pesnicama o sto na sednici i vikali: Nećemo žene u Akademiji! "Ipak, ponosim se što sam prva žena u srpskoj Akademiji koja je tamo probila led." Bila je jedina žena među osnivačima srpskog PEN centra (Međunarodno udruženje pesnika, esejista i književnika), a bila je i na predsedničkoj poziciji te organizacije. Istu ulogu imala je i u Udruženju književnika Jugoslavije.

Na meti Milovana Đilasa

Paralelno sa ulaskom u SANU, 1950-ih godina objaviće delo Njegošu knjiga duboke odanosti koju će osuditi Milovan Đilas, u to vreme jedan od najviših rukovodilaca Komunističke partije Jugoslavije. Iako ju je Skerlićeva kritika pogodila i donekle uticala na njen dalji način pisanja, Đilasova osuda je bila znatno opasnija, ističe profesor sa beogradskog Filološkog fakulteta.

"Đilas je smatrao da je Isidorino prikazivanje Njegoša koje se vezuje za srpsku tradiciju i nacionalni identitet nije adekvatan način predstavljanja jedne ličnosti kao što je bio Njegoš", objašnjava profesor Petrović. Kako dodaje, tu dolazi do mimoilaženja među njima "jer je tada bila drugačija ideološka klima, godine kada se nije moglo javno govoriti i pisati."Što će i sama Isidora istaći u intervjuu godinu dana pre smrti. "Prepala sam se da me ne uhapse, ubeđena sam da je hteo da me hapsi. "To je bio direktan napad policije na mene, ispalo je da ne smem imati drukčije mišljenje", izjavila je Sekulić, koja je posle Đilasove kritike spalila drugi deo knjige posvećen piscu Gorskog vijenca.

Najpoznatija književnica koja se ne čita

Laura Barna i Predrag Popović smatraju da je ona književnica za koju su svi čuli, ali slabo čitali. Saputnici su delo "koje nije odjeknulo kod šire publike, te knjiga ostaje hladna i daleka." "Nisam siguran koliko je naša čitalačka publika spremna za ono što su neki opisivali kao ples reči", objašnjava Popović.

Hronika palanačkog groblja nastala iz njenih redovnih obilazaka zemunskog groblja gde joj je sahranjena porodica, jedino je delo ove književnice sa kojom se susreću srednjoškolci tokom četvorogodišnjeg školovanja."Nikada neće biti zaboravljena, ali u kojoj meri će se zaista čitati, pitanje je bez odgovora", smatra on.

Svesna dualizma Isidora je često za sebe govorila da se u njoj bore Isidora, Isa, Isika, Ajsedora, Dora, Ida, Idica, Crna Labudica, Pomahnitala Baba, kako su je sve zvali, priča Laura Barna. "Danas je ikona srpske književnosti. "Ona je pre svega bila hrabra žena", istićče Barna.

 

***

Komentar

***

Isidora Sekulić: "Kako smo primitivno i necelishodno ratoborni! Sad smo sa svojim rođenim životom u ratu." Ima i dalje - Prvi aksiom politike stabilnih država: "u  unutrašnjoj  politici  se  i  može  grešiti, u spoljnoj ne!" — kao što možemo naći kod naše mudre Isidore Sekulić, u njenom kapitalnom eseju "Elizabeta I i Eseks" iz 1929. god. Htela je ona da nas pouči, da u trošnu srpsku  državu udahne malo engleskog političkog  instrumentalizma, ali se, na našu nesreću, pokazalo da smo mi, do dana današnjeg, bili loši đaci. Od Miloša pokušavamo da preradimo vekove despotskog atavizma (vizantisko/osmanskog), da se vratimo u civilizaciju - nažalost ono što su stvorile generacije do M. Kašanina, I. Sekućić i drugih je dolaskom komunizma 1945., razgrađeno, ponovo smo vraćeni u despotski  anticivilizaciski  kolektivizam (sada komunistički). Zato ni u 21 veku nismo uspeli da iz kolektivističkog društva zakoračimo u individualno, da od malograđana postanemo građani. A biti građanin znači biti slobodan i odgovoran za svoje postupke. Za razliku od neodgovornog malograđanina, koji je uvek objekt politike zatvorenog društva, samo slobodni građanin može biti subjekt otvorenog društva.

 

Zoran Stokić

5.04.2022.