Ikonoklastija na srpski način, ili: o izbegavanju lustracije
Ponavljanje istih grešaka

Nedostatak budućnosti povratno deluje na moral pojedinca u svakom narodu oduzimajući mu polet, zanos za rad i strogu etiku.
ORTEGA I GASET

Stabilnost neke kulture nalazi se u "gramatici ponašanja" gde centralno mesto, pored pogleda na svet, zauzima i sistem vrednosti. Poremećaj u pogledu na svet i sistemu vrednosti nužno lančano vodi ka poremećaju i u celokupnom društvu. To je zato što te dve komponente, s jedne strane, opremaju članove te zajednice misaonim alatom, a s druge strane im obezbeđuju smisao njihovog delovanja i življenja. "Gramatika" kulture je, znači, ono što ljudima otvara puteve kojima oni svojom voljom mogu da krenu ka proklamovanim normama i vrednostima. Primetimo, dalje, da su vrednosti u gramatici kulture jedne države pospešivane, na primer, idejom uzora, sistemom nagrade i kazne i sl. Da bi mogao delovati i živeti, čovek se (premda nema direktno svest o tome) u svakodnevnom životu neprestano oslanja na pogled na svet i na vrednosti svoje kulture. One su neka vrsta nevidljivih staza kojima se krećemo i bez kojih nije moguće zamisliti postojanje nijedne duštvene zajednice. Karakteristika zapadnih građanskih društava u sferi pogleda na svet jeste pristupanje stvarnosti na empirijski, naučni način: problemima i pojavama prilazi se sa sumnjom, vrši se objektivna analiza pojava, u praksi se testiraju sve iznesene pretpostavke itd. U despotskim sistemima, pak, stvarnosti se pristupa na religijski način - preko autoriteta se prihvataju načela i istine i po njima se dalje upravlja. I nikakva praksa ne može opovrgnuti one istine koje su proklamovali autoriteti.

Iako smo vekovima živeli u despotskim sistemima, od vremena Miloša Obrenovića i u Srbiji je započeo proces promene "gramatike kulture" iz despotske u građansku. Nažalost, od kraja 1944. godine, dekretom komunističke "despotske mašine", građanska kultura zapadnog tipa - čija je esencija bila slobodno, kritičko mišljenje svakog pojedinca, sposobno da neprestano uočava i popravlja greške koje su načinjene bilo gde - naglavačke je bila izbačena iz svih državnih i duštvenih institucija. Umesto vertikalne i horizontalne prohodnosti u društvu, koja bi omogućavala slobodno nadmetanje građana u znanju i vrlinama, ustoličen je komunistički (tj. despotski) sistem vrednosti, po kojem je prohodnost u društvu određena isključivo podobnošću u odnosu na despotsku mašinu.

Bez fokusiranja na taj konkretan događaj nije moguće razumeti ni aktuelno stanje u Srbiji. Komunistički totalitarizam doprineo je da se mnogi naši intelektualci u jednom momentu zatvore za sve nove činjenice, usled čega oni ni do dana današnjeg nisu u stanju da na njih reaguju novim pojmovima, nego zauvek ostaju zatočeni na orbiti starih dijalektičkih koncepata Hegela i Marksa (te i dalje istorijsko proricanje smatraju naučnim metodom koji može da reši naše društvene probleme).

To se najbolje vidi u spoljnoj (i unutrašnjoj) politici koja je vođena od pada Berlinskog zida 1989. do danas. Tu se iz godine u godinu, od rata do rata, sistematski ponavljaju iste greške! Naša politička i kulturna elita, poput svojih učitelja, Hegela i marksističkih dijalektičara, smatra da greške i protivurečnosti ne treba otklanjati. Politika naše zemlje vodi se tako što se uočene greške ne popravljaju, već se ostavljaju da u budućnosti sa svojom suprotnošću same od sebe dovedu do sinteze, tj. rešenja problema!? Za dijalektičare, protivurečnosti i greške su plodonosne. Znači, potpuno suprotno od onoga što važi u empirijskoj nauci i zapadnoj građanskoj kulturi, koja imperativno traži da se greške stalno otkrivaju i otklanjaju i koja se kloni svake protivurečnosti.

I na ovoj meta-ravni (tj. na ravni na kojoj se formira način mišljenja i zaključivanja) ponovo se pokazuje da bez lustracije nije moguće otvoriti Srbiji put ka civilizovanoj budućnosti, da se bez nje ne možemo ratosiljati neproduktivnog dijalektičkog metoda mišljenja. Od kraja spomenute 1944. bilo je zabranjeno bavljenje svim idejama, pojmovima, načinima zaključivanja koji nisu u duhu marksističke dijalektike - ne samo u domenu politike, nego i u nauci, umetnosti i uopšte u svim sferama društva. Nije lustracija samo "namirivanje pravde", ona je mnogo više od toga: ona je neophodan uslov za stvaranje pretpostavki za budućnost. Nažalost, svedoci smo da naši mediji i dalje održavaju u životu despotsku autoritarnu kulturu, i dalje sprečavaju da se i u nas razvije kritički misaoni alat zapadne građanske kulture. Oni i dalje potpiruju odbojnost prema kompletnom intelektualnom životu, na isti način na koji se to u despotijama oduvek radilo.U Vizantiji, na primer, to je naročito došlo do izražaja u godinama ikonoklastije (koja je značila prekid sa grčko-rimskom tradicijom), kada se pod parolom "nacionalnog pregnuća" zapravo dogodila "ruralizacija carstva", koja je Vizantince odvela na put bez povratka! Analogija sa "miloševićevskom ikonoklastijom" - koja vlada i danas - sama od sebe se nameće!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 28. jun 2007.)

Kad se prespava humanizam

Bez kulture i kulturnih uzora čovek bi bio poput deteta ometenog u razvoju, nesposoban da preživi! To je zato što je čovekov unutrašnji model – genetski kod – veoma uopšten u odnosu na životinje, pa je čoveku za opstanak neophodan i spoljni model – tj. kulturno nasleđe. U pokušaju da zadrže politički status quo, naši vlastodršci već 20 god sistematski podstiču razaranje i ono malo elemenata zapadne građanske kulture koje smo počeli da razvijamo od doba kneza Mihajla. Čak se ide dotle da se poriče i bilo kakva vrednost zapadne građanske kulture: "ako se Evropa hvali kulturom, ona se hvali ničim", kaže naš vladika Velimirović i traži da se ugledamo na indijsku i kinesku kultura, budući da su one i starije i bolje. Tako ispada da u XXI veku Srbija treba da bude izvan EU ne samo u političkom, već i u kulturnom smislu. Da li je despotski kulturni model tih starijih civilizacija (u kojima najteže poslove obavljaju robovi, žene su samo mašine za rađanje itsl.) bolji za Srbe od zapadne građanske liberalne kulture? Kako se moglo dogoditi to da se ovakvo pitanje postavlja u XXI veku?

Odgovor se pre svega nalazi u činjenici da kod velike većine naših – javnih ličnosti – odmah pada u oči odsustvo svakog humanističkog obarazovanja (kao posledica naše 700-godišnje despotske tradicije), a to znači da se one "odlikuju" izraženom autoritarnom svešću, identitetom ega, nesposobnošću da vode argumenovane rasprave, kao i nesposobnošću za sapatnju. Nužna posledica odsustva humanističkog obrazovanja je i njihovo anahrono promišljanje o kulturi i politici. Sve to zajedno može da objasni zašto smo danas toliko duhovno i fizički odvojeni od Evrope!

Autoritarna svest svodi se na spremnost da se bespogovorno povinuje svim naređenjima autoriteta. Nastajanje i opstanak takve nekritičke svesti despotsko društvo je postizalo konstantnim svođenjem čoveka na stvar, a stvari nemaju identitet. Nasuprot autoritarnoj svesti i pasivnom bivstvovanju čoveka u despotiji, zapadni humanizam je stvorio gradskog čoveka sa dinamičkim identitetom ličnosti i svesti uopšte. Humanistička svest – kao opozicija, dakle, autoritarnoj – jeste spremnost da se sluša glas sopstvenog razuma i savesti i nezavisna je od naređenja, ma od koga ona dolazila! Humanistički čovek je bio ličnost u onoj meri u kojoj je živeo, interesovao se i stupao u odnose sa drugima, u kojoj je bio aktivan! Shvatajući praktičan značaj teorijskog mišljenja i obrazovanja, humanista je kulturi prišao kao komunikaciji, kao konstruktivnom ljudskom razgovoru, a način života zapadnih gradova je – za razliku od despotskih – stavljao težište na poštovanje i uvažavanje drugog čoveka! Humanizam i renesansa nikako nisu predstavljali povratak antičkoj klasici: naprotiv, oni su bili njeno prevazilaženje! Točak tumačenja stvari i ideja oni su okrenuli za 180 stepeni.

Da je humanizovano znanje na zapadu od srednjeg veka postalo "instrument života" – najjasnije se može videti već i iz ovih nekoliko nasumice odabranih činjenica iz tamošnje društvene istorije. Naravno da treba stalno da se prisećamo zadužbina iz kuće Nemanjića, ali pri tome ne smemo da prećutimo da nisu napravili ni jedan fakultet, naravno da je za divljenje i pohvalu što su pre 800.god. sagradili našu prvu bolnicu ali se pri tome uvek moramo setiti i znati, da je Tuluz, na primer, 1262. god. imao 7 bolnica za gubavce i 13 opštih bolnica, da je Vroclav imao 15 bolnica, a Firenca tada sa 90.000 stanovnika čak 30 bolnica sa više od 1000 kreveta; zatim, da se službeni gradski lekar u zapadnim gradovima pojavio u XIV veku; da je 1236. odobrena upotreba olovnih cevi za dovod vode u Londonu, a da su u Vroclavu pumpe terale vodu iz reke u drvene cevi, koje su premrežavale čitav grad; da je u Londonu posle požara iz 1189. god. grad davao posebne povlastice onima koji su gradili od kamena i crepa; da je u Libeku 1276. doneta naredba o obaveznoj upotrebi nezapaljivih materijala za krov; da je već 1388. engleski parlament doneo zakon kojim se zabranjuje bacanje smeća i otpadaka u reke i jaruge, itd. itsl. Hoću da kažem da je evropska kultura bila ta koja je pomogla da se taj kontinent poslednjih 1000 godina kontinuirano premrežava – putevima, bolnicama, fakultetima, ustanovama i standardima koji su potencijalno dostupni svim građanima. A sve to ne bi bilo stvoreno da nije bilo i ideje humanizma koji je značio, kako je to rekao Garen, "oslobađanje onog što je ljudsko, veličanje slobode, poštovanje prema svakom verovanju, slobodnu kritiku i toleranciju".

dr Zoran Stokić
("Danas" februar, 2008.)

Humanističko i despotsko nasleđe
Kako su Česi i Srbi dočekali pad Berlinskog zida

Naše akcije i dela pokazuju jasno ko smo mi, da li smo zrele ličnosti ili ne. Duhovne i političke akcije u Srbiji pokazuju da naša elita još nije prošla razvojnu fazu puberteta, da još nije u stanju da stvarima i idejama pristupa na empirijski i racionalan način, nego to još čini uz suvišno oslanjanje na emocije. Da bismo nekoga – bio on hirurg, poslanik ili sportski novinar, na primer – smatrali ličnošću ili stručnjakom, ta osoba mora biti u stanju da u donošenju sudova i zaključaka postupa na neemotivan način. Zašto je to važno? Zato što u slučaju sukobljavanja različitih interesa postoje dva načina da se to prevaziđe: ili da se protivnik uništi (emocionalni pristup), ili da se nađe razuman kompromis (racionalni pristup). Kompromis je rezultat argumentacije putem arbitraže. Međutim, despotske tradicije razvile su odbojnost prema argumentovanim raspravama (mogu da ugroze apsolutu moć!), šta više, razvile su takve psihološke instrumente, da delovanje pojedinaca usmeravaju ka netoleranciji i nasilju; tako mržnja guši svaku raspravu, a do proklamovanih ciljeva se dolazi silom; svi fenomeni u društvu se objašnjavaju teorijom zavere i glavni zadatak države je traženje neprijatelja.

Tradicija argumetovane rasprave, koja je bila stvorena u antičkim gradovima i koju su vekovi verske netolerancije zbrisali s lica zemlje, počela se ponovo ovde-onde stidljivo pojavljivati od karolinške renesanse. Od tog vremena pa do 12. veka građena je ideja da je novo građansko obrazovanje – sa svojim težištem na kritičkim raspravama – imperativ uspešnih vladara i država. Građansko obrazovanje i nova nauka su prvi put pokazali svoju nadmoć u poduhvatima gradnje gotskih crkava. Progresivnost kritičkih rasprava leži u tome što učesnicima u raspravi omogućava da bace novo svetlo na stvari i događaje, što dalje vodi ka novim posmatranjima i novim činjenicama i znanjima. Naoružani, počev od 12. veka, novim metodama za sticanje znanja, evropski gradovi (među njima i Prag, ali ne i Beograd!) ubrzano se razvijaju i iz čisto vojnih, administrativnih i vladarskih centara, prerastaju u složenu društvenu strukturu. Korporacije zanatlija, trgovaca, gradskih profesora i studenata – vesnici su tog novog grada. A razvojem gradske humanističke kulture afirmiše se ideja slobode, shvaćena kao oblik života, kao ideja koja život čini boljim i vrednijim.

Nezrelost naše elite naročito dolazi do izražaja u izbegavanju poređenja sa drugima u onome što je važno za društvo i državu (izuzev u efemernim stvarima poput sporta). A baš to poređenje može da nam pomogne da sazrimo i postanemo odgovorne ličnosti, koje će biti u stanju da uče na greškama svojih predaka!

Kako tradicije mogu bitno da utiču na buduće događaje pogledajmo na samo jednom primeru, na tome kako su Česi i Srbi 1989. god. dočekali pad Berlinskog zida. Budućnost je u tom trenutku bila sasvim otvorena. Vekovi humanističke tradicije učinili su da Čehe predvodi politička elita, na čelu sa Havelom, koja je imala svest o teretu odgovornosti koji se našao u njihovim rukama, a vekovi despotske tradicije nama su za vođu doneli Miloševića. "Despotska mašina" je na tradicionalan način ubeđivala narod da vođa ima "harizmu" (božiji dar!) pomoću koje je u stanju da "anticipira budućnost" i da je to dovoljno u takvim sudbonosnim trenucima! Humanistička tradicija verovanja u procedure i saradnju, vera u ljude, pomogla je Česima da traže savez sa EU, dok je naša despotska tradicija verovanja u društvo kao "teoriju zavere", tradicija mržnje prema drugima, gonila Miloševića ne da traži prijatelje koji bi mu pomogli, već neprijatelje koje bi u seriji ratova likvidirao i tako nas "spasao". Oko pitanja kako partijsku državu prevesti u demokratsku Havel se, recimo, konsultovao sa Karlom Poperom i drugim svetskim sociološkim prvacima, a Milošević je bio ubeđen ta će taj problem rešiti pesnicama, pa se, valjda zato, sastajao sa Kozacima. Da bi krenuli u tranziciju, tj. da bi stvorili slobodno tržište, Česi su sebi kao prvi zadatak postavili izgradnju okvira za pravnu državu; umesto komunističkih zakona i sudija uvedeni su kodeksi građanskog prava i slobodne sudije, a sve to je bilo garancija za nepristrasnost pri suđenju. Despotska tradicija i nedostatak znanja učinili su da naša elita, evo, već 20 godina neuspešno pokušava da stvori slobodno tržište. Jer bez stvarnog pravnog sistema (nezavisnog od izvršne i zakonodavne vlasti!) tranzicija uvek nalikuje haosu. Ekonomska tranzicija nije moguća bez pravne, koja joj prethodi, a kapitalistički ekonomski sistem se ne može uvoditi s vrha, jer svaki oblik poslovanja mora sam sebe da uspostavi na tržištu; da bi to bilo moguće, moraju da postoje fer sudovi, na kojima će se praviti jasna razlika između kupovine i prodaje – i pljačke.

Dr Zoran Stokić, Beograd, ("Danas"septembar, 2008.)

Senka trećeg Rima
Povodom susreta Putina i Koštunice u Sočiju

Ono što nisu bili u stanju da formulišu naši političari i pravnici iskazala je naša premudra Isidora Sekulić u svom eseju "Elizabeta I i Eseks" sada već daleke 1929. Htela je ona da nas pouči, da u trošnu srpsku državu i kulturu udahne malo engleskog političkog instrumentalizma, koji kaže da je prvi aksiom politike uspešnih i stabilnih država da ako se "u unutrašnjoj politici i može grešiti, u spoljnoj ne!" Na našu nesreću, pokazalo se da smo mi, do dana današnjeg, bili loši đaci naše dobre učiteljice.

Zašto sa zebnjom reagujem na vest o susretu Putin - Koštunica? Zato što smatram da put u Evropu vodi preko Brisela i Vašingtona a ne preko Moskve! Zato što se g. Koštunica nije nikada ogradio od Miloševićeve spoljne politike; a taj koncept, slikovito rečeno, glasio je: Moskva će postati treći Rim, a naša je sveta dužnost da budemo istureni bedem pred NATO - aždajom koja to sprečava. Dok su narodi i države Varšavskog pakta, kao i svi narodi i republike u bivšoj Jugoslaviji, naročito posle pada berlinskog zida 1989. godine, videli svoju budućnost u evro-atlantskim integracijama (savezima), jedino se Milošević (predstavljajući se kao neko ko zastupa srpske nacionalne interese) namerno kretao u suprotnom smeru. Dogurao je do saveza sa Rusijom i Belorusijom, a nad Srbima su zazviždale NATO-ove bombe! Njegov slučaj je samo još jedan, sada već istorijski, primer o tome kako prolaze narodi i države koji ne umeju da uče na greškama i koji ne umeju da u odlučujućem trenutku odaberu pravu stranu.

Ako istoriju smatramo učiteljicom života, nije nekorisno da se zapitamo: a zašto su zemlje bivšeg Varšavskog pakta jedva čekale da taj savez napuste? Zato što, od samog početka svog postojanja, taj savez nije bio istorijska struktura plebiscitarnog karaktera i zato što mu je nedostajala samo jedna stvar, koja je već na prvi pogled suštinska. Zajednička budućnost. Rusija nije umela da sačini jedan program zajedničke budućnosti koji ne bi privukao ni biološki srodne narode, akamoli one druge. Savezi su projekti za budućnost, oni ili pridobijaju države ili ih gube, shodno tome da li datog trenutka zastupaju neki živi poduhvat, koji učesnicima donosi bolju budućnost, ili ne.

Kako sada stvari stoje, Titovo-Miloševićeva-Koštuničina "despotska mašina" koja još uvek čvrsto vlada Srbijom, jeste najveća prepreka za njenu evropeizaciju, evropeizaciju koju podržava 85-odsto građana Srbije. I to će biti tako sve dok "despotska mašina" bude sprečavala da se stvari nazivaju njihovim pravim imenima. Ko je bio veleizdajnik ("strani plaćenik") g. Milošević ili g. Đinđić? Milošević, koji nas je uveo u savez sa Rusijom i Belorusijom i rat sa zapadnim zemljama, i čija se supruga, sin i brat sada nalaze u Rusiji ili g. Đinđić, koji nam je odškrinuo vrata ka Evropi (i koji je to platio najvećom mogućom cenom - svojim životom) a čija porodica, koliko vidim nije pobegla u Nemačku, nego je u našoj zemlji i izložena je svakojakoj torturi?

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 16. jun 2004.)

Srbija neće "NATO-državu", ali hoće sa Rusijom i Belorusijom
Šta se vidi iz bunkera

Nagomilani problemi naše spoljne politike ne mogu biti rešeni dokle god se naši političari budu rukovodili neempirijskim pojmovima. Jezik emocija, kojim se oni, na primer, koriste od Gazimestana 1987. do danas, doveo nas je dotle da se Srbija 2007. godine nalazi, takoreći, u poziciji u kojoj se nalazila Albanija u doba Envera Hodže - sa svojim idejama, sa svojom ekonomijom, sa svojih milion vojnih bunkera, samoizolovana od Evrope, ali zato u savezu prvo sa Rusijom, a onda Kinom!

Ovih dana aktuelne su, na primer, sintagme "demokratski svet" i "NATO-država". Sintagma "demokratski svet" je metafizička kategorija i nema nikakvo empirijsko značenje u domenu spoljne politike! Demokratija može da postoji samo unutar jedne države i ona, naprosto, znači smenljivost vlasti nenasilnim putem (pri tom, da bi ta smena bila moguća, zakonodavna, sudska i izvršna vlast moraju biti odvojene); taj termin gubi svoje značenje izvan granica te određene države. Spoljna politika neke države vođena je uvek određenim unutrašnjim interesima te države. Brojni istorijski primeri nam pokazuju da spoljna politika koju jedna zemlja vodi ne zavisi direktno od toga da li je ona demokratska ili ne. Nije li još atinska demokratija, između ostalog, bez direktne provokacije uništila Delos (svi muškarci na ostrvu bili su pobijeni, a žene i deca prodati u ropstvo), učinivši tako zločin protiv čovečnosti? Taj je zločin bio sasvim u duhu onih koje su - u spoljnoj politici - činili despotska Persija ili Egipat, na primer. Nije li istorijska činjenica da se demokratija i proširenje vojne obaveze na sve pripadnike države rađaju skupa?

Emfatičnu frazu "NATO-država" sklepali su oni koji ne mogu da zamisle Srbiju kao članicu NATO-a, ali mogu da je zamisle kao članicu saveza sa Rusijom i Belorusijom. Dalje, oduvek su smatrali da je pravno i pravedno da, posle raspada Varšavskog pakta, ista sudbina treba da snađe i NATO. Ali, kako u međunarodnim odnosima nema ni pravde ni pravičnosti, šta ćemo sada?! Da li je srpski nacionalni interes isti kao i nacionalni interes Rusije? Ni slučajno! Da bi Srbija preživela, nama je potreban izuzetno stabilan Balkan i Evropa, i to po bilo koju cenu (pogotovu danas, kada smo u sociološkom smislu "klinički mrtva zemlja", te su nam za preživljavanje neophodna i evropska veštačka "pluća", i "srce", i svi ostali vitalni organi). A Rusiji, naprotiv, treba što više kriznih tačaka u Evropi i svetu! Kosovo kao krizna tačka predstavlja pun pogodak za ruske geostrateške interese. Zašto? Zato što na taj način pokušava da ubaci "jabuku razdora" između SAD i EU. Na tu je "jabuku razdora" Rusija igrala i u Rambujeu 1999, pa nam se debelo obilo o glavu! Ako garnitura na vlasti nije u stanju da uči na Miloševićevim greškama, mora znati da Srbiju nastavlja da vodi putem bez povratka.

Pošto je stvar isuviše ozbiljna da bi bila prepuštena samo političarima, svaki stanovnik Srbije treba da se zapita: zašto oni koji vode našu zemlju od pada Berlinskog zida 1989, protivno interesima naše države i naroda, ne dozvoljavaju da budemo članica EU i NATO? Kome nije odgovaralo da Srbija, tj. Jugoslavija 90-ih, uđe u EU i NATO i reši sve svoje najkrupnije strateške i unutrašnje probleme? Kome je smetalo da Srbija danas na Balkanu bude ono što je Nemačka u EU? Meni se čini, na osnovu Aristotelovog jednostavnog logičkog principa isključenja trećeg, da je tu reč ili o osobama koje nisu dorasle istorijskom trenutku u kome se sada nalazimo, ili pak o onima kojima je ruski geostrateški interes važniji od Srbije. Ono što je deprimirajuće za nas obične smrtnike u Srbiji jeste činjenica da ove druge niko ne naziva jedinim mogućim terminom - veleizdajnici!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 7. septembar 2007.)

Kako do kraja unistiti kriticko misljenje u Srbiji
"Nacionalni vracevi" raskomadane stvarnosti

Empirijske cinjenice pokazuju da je unistavanje univerzitetskog kadra - mozdanih celija Srbije - koje je tako uspesno zapoceo Milosevic nastavljeno. Evo samo nekih cinjenica koje receno ilustruju.

Materijalni polozaj doktora nauka pod DOS-ovom vlascu jos se niukoliko nije promenio - sa "platama" doktora nauka nastavljen je trend koji traje vec vise od deset godina: one su priblizno jednake platama nekvalifikovanih radnika. Da ne bi bilo zabune, recimo to vec na pocetku, ne apelujem ovde na humana osecanja clanova "nove" vlade, jer to nije stvar humanizma vec je stvar OBAVEZE koju namece zivot savremenih drzava. Univerzitet i naucni instituti nisu nikakav trosak, luksuz, ukras za pokazivanje i tsl. vec su najbolja moguca INVESTICIJA koja moze postojati u jednoj zemlji. Bez RAZVIJENOG KRITICKOG MISLJENJA koje stvaraju profesori univerziteta i bez POLITICKIH SLOBODA koje ce dopustati vodjenje javnih argumentovanih kritickih rasprava o svim problemima drustva danas vise nije moguce govoriti o CIVILIZOVANOSTI, pa ni o ODRZANJU bilo koje zemlje.

Uticaj kritickog misljenja - a to je glavni "proizvod" univerzitetskih doktora nauka i baza na kojoj pocivaju uspesna zapadna demokratska drustva - kod nas je i dalje na najnizem mogucem nivou, ako uopste postoji.

Zbog nepostojanja "kriticne mase" kada je u pitanju gradjanska svest, prosecni pojedinac ove zemlje nema ni ideju o znacaju postojanja i delovanja univerziteta. Doktori nauka, shodno tome, nemaju nikakav drustveni ugled niti znacaj. Svaka kafanska pevacica, prorocica, sportista, politicar... imaju stoga veoma veliki drustveni rejting, ne samo materijalni, jer oni zajedno sa novinarima neprestano, iz dana u dan, na svim medijima, FORMIRAJU JAVNO MNJENJE ove zemlje.

Zbog praznoverja ili neznanja, institucije kao sto su Srpska crkva (u zemlji i inostranstvu), Akademija nauka, ili srpska dijaspora, na primer, nisu pomagale instituciju univerzitetskih doktora nauka, a to ce reci - globalno - nisu pomagale razvoj kritickog misljenja u Srbiji. Ideoloski su razlozi - marksisticki, teoloski, "lazno nacionalni" - uvek bili vazniji od bioloskog opstanka srpske nacije, koji se, upozoravam, ne moze zamisliti bez razvijenog kritickog misljenja. Narodi brojno slicni nasem - kao sto su Holandjani, Svedjani, Svajcarci, Cesi, Grci... - kriticki misleci i uceci se na sopstvenim greskama, kao sto to pokazuje njihova istorija i tekuca praksa, nisu ni dolazili u opasnost bioloskog istrebljenja. Nasa raskomadana stvarnost najbolje svedoci o nasem bezanju od kritickog misljenja i metode ucenja na greskama. Mi smo, kao narod, u ovako tragicnom polozaju pre svega zato sto smo intelektualno i duhovno porazeni od drugih naroda, zato sto smo se sveli iskljucivo na nivo emocija, zato sto je nase iracionalno potpuno progutalo nase racionalno. Kako protumaciti ove cinjenice? Ako je na budzetu Srbije oko pola miliona ljudi (policija, vojska, zdravstvo, cinovnici, prosveta...), kako je onda moguce da nije izvrsena TRENUTNA PRERASPODELA budzeta tako da drzava URGENTNO ZASTITI normalan zivot i rad svojih doktora nauka? Ako zastoj dotoka krvi u mozak traje duze od jednog do dva minuta, izumiru mozdane celije, a to znaci SMRT CELOG ORGANIZMA. Upravo u takvom stanju nalaze se Univerzitet u Srbiji i Srbija cela. Nasa zemlja je na raskrsnici (ili je mozda vec zapala u corsokak!): ili ce se nauciti da stvori uslove za normalan rad profesora univerziteta - tj. nauciti se da se koristi kritickim misljenjem svojih doktora nauka - ili je, naprosto, nece biti! I za ovo pitanje je, naravno, najpre potreban POLITICKI KONSENZUS, a on, ocigledno, ne da ne postoji, nego o njemu niko i ne razmislja.

Zbog vaznosti problema, zapitajmo se zato ponovo: kako je moguce da u nasoj zemlji ni Vlada, ni partijski funkcioneri, ni novinari, ni nevladin sektor, ni crkva NEMAJU SVEST O TOME DA TREBA DA STITE I CUVAJU SVOJE MOZDANE CELIJE?

Odgovor je veoma jednostavan: mi jos uvek zivimo u drustvenom sistemu koji se zove DESPOTIJA tj. u drustvu u kome o postojanju kriticne mase gradjanske svesti nema jos ni govora. Razlika izmedju evropskih naroda i nas je pre svega u tome sto tamo UNIVERZITETI, a sa njima i GRADSKA NEDESPOTSKA KULTURA, postoje OSAM STOTINA GODINA a kod nas univerzitet postoji oko STO GODINA, a gradska nedespotska kultura TESKO DA JE IKADA POSTOJALA. I dok njihovi univerziteti dozivljavaju neprestani razvoj i rast, mi nas svesno ili nesvesno rastacemo, unizavamo i gasimo. Sudbina nasih univerziteta je jedan od najboljih primera ponavljanja sudbine koju je prozivela Vizantija.

Ministrima nove vlade, "nacionalnim vracevima", koji su vaspitavani uglavnom na tradiciji Hegelove ili Marksove ideologije, javno kriticko misljenje koje stvaraju doktori nauka ocigledno ne da nije potrebno, nego, izgleda, moze biti i licna smetnja.

Srpskoj crkvi, koja je naslednica vizantijske, ideoloski su razlozi do dan-danas vazniji od nalazenja novih nacina opstanka. MRZNJA PREMA SVEMU STO JE ZAPADNO prirodno je zaslepljuje, te ona - sasvim pogresno - smatra da sto je slabiji univerzitet to ce manji i bezopasniji biti i uticaj zapadne nauke i kritickog duha u Srbiji. Sasvim pogresno smatra ona da ce na taj nacin ocuvati Srbiju i srpsku tradiciju. Protestantska i katolicka crkva vec vekovima neprestano potpomazu razvoj hiljada i hiljada najuglednijih doktora najrazlicitijih nauka. Koje je to doktore prirodnih nauka ili matematike, na primer, finansirala i pomagala nasa Srpska crkva?

Kao sto lopov bezi od policajca, kao djavo od krsta, da ga ovaj ne bi ometao u njegovim zlim namerama, tako i nasi "nacionalni vracevi" koji su i dalje na politickoj sceni Srbije grcevito pokusavaju da se RATOSILJAJU SVAKOG KRITICKOG MISLJENJA U SRBIJI, te u tom cilju KAO DA ZELE DA DOKRAJCE I SVE NASE DOKTORE NAUKA. Jednu trecinu raseliti (odlazak doktora nauka se uglavnom prikazuje kao nesto afirmativno), jednu trecinu ne leciti (pogledati statisticke podatke o smrtnosti na univerzitetu), a jednu trecinu korumpirati - kao da misle oni, pa ce onda Srbiji svanuti, tj. onda ce od Srbije i konacno moci da cine sta im se prohte; moci ce, na primer, da nastave sa veleizdajnickom Milosevicevom politikom da se Srbija, pretvorena u "PRAVOSLAVNU DZAMAHIRIJU", postavi kao STIT ISPRED RUSIJE, da je cuva od novog svetskog poretka i NATO. Po koju cenu bi se sve to postizalo? Pa, kao i dosad pod Milosevicem, po cenu razgradnje i potpunog nestanka Srbije!

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 24. februar 2003.)

Povodom teksta "Najviši stepen znanja" Veselina Markovića
Traganje za greškama

Način na koji g. Veselin Marković shvata odnos između nauke i religije ne odudara od mog shvatanja. Zato sam se, u njegovoj polemici sa gđom Stojanović, začudio kada sam pročitao da je "opšta teorija relativnosti dokazana". Dokazana? Purizam je opasna stvar. A ovaj primer dobro pokazuje kako ne treba ni u čemu preterivati, čak ni u zahtevu za jasnoćom.Započnimo Poperovim zapažanjem da je ljudima vrlo teško "da prihvate da su teorije, logički posmatrano, isto što i hipoteze. Preovlađujuće stanovište je da su hipoteze još nedokazane teorije, a da su teorije dokazane..." Nova nauka koja je započela sa Njutnovim "Principima" oslobodila se epistemološkog, ontološkog pritiska magova i sveštenika po kojima je i ona trebalo da bude nepogrešivo znanje, znanje iznad svake sumnje. Naprotiv, ona više nije bila stvarana po modelu religijskih istina, koje su smatrane večnim, nečim što nije od ovog sveta, nečim što ne podleže raspravi - nečim što se ne može ničim opovrgnuti. Nove empirijske teorije su naši hipotetički izumi, pomoću kojih mi stvaramo svet - ne stvarni svet, već "mreže" u koje pokušavamo da "ulovimo" stvarni svet.

Ono zbog čega je empirijsko naučno znanje danas najpoštovanija vrsta znanja proizlazi iz njegovih pouzdanih predviđanja budućih događaja. Magija, astrologija, religije, marksizam... pokazali su se potpuno nepouzdani u predviđanju budućih događaja - i tu je kraj priče. Nauka je tu pouzdanost postigla zahvaljujući svom nedogmatskom metodu - kritičkom metodu: metodu traganja za greškama i eliminacije grešaka u službi traganja za istinom. Neopovrgljivost nije vrlina naučnih teorija, kako to, izgleda, misli g. Marković, već mana. Lako je obezbediti verifikaciju za svaku teoriju (naučnu ili nenaučnu) - teško je rešavati naše brojne probleme i davati pouzdana predviđanja.

Za razliku od nenaučnih teorija, empirijske se testiraju u svetlu našeg objektivnog saznanja i naše pameti. Sve dok empirijska teorija izdržava najstrože provere koje možemo konstruisati, ona je prihvaćena, a kada to više nije u stanju, zamenjuje se novim, boljim teorijama. Međutim, bez obzira na to koliko je uspešna, ona nikada nije dokazana u bilo kom smislu iz empirijskih svedočanstava. Ne postoji ni logička ni psihološka indukcija. Iz empirijskih svedočanstava se može izvesti samo neistinitost neke teorije. Metod pokušaja i pogreške, koji pri tome koristimo, metod eliminacije neuspešnih naučnih teorija pomoću opservacionih stavova, temelji se na čisto logičkoj relaciji dedukcije, koja nam dopušta da tvrdimo lažnost univerzalnih stavova, ako prihvatimo istinitost singularnih stavova.

Dr Zoran Stokić, Beograd ("Danas", 13 decembar 2004.)