Zakržljale "sociološke neuronske mreže"

Volter je prvi pokušao da pokaže kako je došlo do izvitoperenja značenja reči "despot". Rečju "despotes", kaže Volter, "Grci, a zatim Rimljani, označavali su oca porodice. Despotikus nikada nije postojao u latinskom jeziku. Početkom 15. veka Vizantincima je palo na pamet da rečju despot počnu da nazivaju veoma slabe vladare, koji su zavisili od turske vlasti, tj. srpske i vlaške vladare, na koje su gledali kao na kućne gospodare. Mi danas nazivamo despotom tuskog, kineskog cara, i za tu titulu vezujemo predstavu o nečem okrutnom... To je vladar koji vlada hirom, dvorjani pred njim padaju na kolena, a on, da bi se zabavio, naređuje svojoj telesnoj gardi da udave sve one koji su desno od njega, a nabije na kolac sve one koji su sa leve strane".

Šta je rezultat našeg vekovnog boravka u takvim despotskim društvima? To da, evo, ni u 21. veku još nismo u stanju da stvorimo savremeno društvo i državu. Naši društveni odnosi ostali su fosilizovani u fazi "porodičnih i klanovski veza", što je bio društveni model primeren plemenskim zajednicama! Mi smo i dalje bez individualnih inicijativa, bez spremnosti i sposobnosi za saradnju, bez slobodne volje, bez svoga "ja", otuđeni od svih onih "drugih" koji nisu naša porodica, bez tolerancije. Da bismo upoznali sebe, to kakvo nam je društvo i država, to kakve su nam želje i potrebe, misli i osećanja, moramo, kako kaže Konte, kao prvo, konačno "upoznati svoju istoriju"! Bilo koju društvenu strukturu možemo razumeti samo ako smo u stanju da shvatimo kako je ona nastala. Svrha naučnih objašnjenja (za razliku od guslarskih) jeste da pokažu zašto pojava nekih događaja nužno povlači pojavu drugih događaja, zašto se, ako je dato prvo, mora pojaviti i drugo. Validan deduktivni dokaz je takav da, ako su premise tačne, zaključak ne može biti pogrešan.

Specifično ljudski put, omogućen pojavom konceptualnog mišljenja i simboličkog jezika, jeste put kulturne evolucije. Kultura kao celina služi potrebama vrste. Ona može biti oskudna, prosta, visokorazvijena, ali je mora biti. Sva ljudska društva imaju tehnologiju (alate, mašine), društvene sisteme (ustanove, običaje), verovanja (mit, magiju, religiju, umenost, filozofiju, nauku tj. znanje). Kultura je sistem u kome uzajamno deluje sve na sve.

Pored biološke evolucije pojavila se vemenom i "sociološka evolucija". U toj evoluciji, da bi čovek preživeo unutar neke grupe (a ne kao pojedinac!) počeo se stvarati "socijalni mozak", tj. splet neuronskih mreža u našem mozgu, koji je bio zadužen za direktno orkestriranje naših činova i radnji u odnosima sa drugim ljudima u grupi, a danas u državi – počele su da se pletu "sociološke neuronske mreže". Socologija i epistemologija znanja mogu da nam pomognu da registrujemo koje sve ideje nismo razvili i nismo prenosili s generacije na generaciju kroz vekove, koje su to brojne "socološke neuronske mreže" koje nismo razvili, a čiji nedostatak upravo bitno usporava naše napore da se razvijamo.

Despotski sistem je u kvalitativnom smislu različit od robovlasničkog i feudalnog sistema. Birokratski despotski aparat je sprečio razvoj trgovačkog i industrijskog kapitala, a to je značilo i izostanak kapitalizma i moderne nauke. Komunizam, koji je bio forma despotskog sistema, pokušao je da "humanizuje birokratiju" i u tome nije uspeo. Verovati da je moguće humanizovati birokratiju isto je što i verovati da postoji perpetuum mobile.

Kao primer strukture (jedne od mnogih!) koja je prevela ljude iz plemenskog u savremeno društvo stoji i srednjovekovni "ceh", tvorevina zapadnih država. Ceh, gilda, tj. savez zanatlija, bio je forma udruživanja ljudi unutar koje im je prolazio čitav život – njihov i život njihove porodice. Cehovi su okupljali ljude povezane ne samo interesima proizvodnje i prodaje dobara i interesima socijalne borbe, nego i povezane staleškom pripadnošću, zatim radi pravne zaštite, organizacije slobodnog vremena, ali i radi svekolike uzajamne pomoći. Pripadnost cehu razvila je kod njegovih članova brojne "sociološke neuronske sklopove" i bila je skopčana sa kolektivnim osećanjima njihovih članova, koji su bili ponosni na svoje udruženje, revnosno su čuvali njegov ugled i autoritet, učestvovali na sastancima i donosili zajednička rešenja, branili vlastito dostojanstvo punopravnih birgera pred patricijem i plemstvom. Majstor ceha je u radu tražio i nalazio ne samo izvor materijalne blagodeti, nego ga je rad unutar takve strukture ispunjavao i zadovoljstvom. Zanat je bio majstorstvo, a ono pak umetnost, artizam. Srednjevekovni zanatlija je unutar ceha, za razliku od proletera novog vremena, u procesu rada izgrađivao svoju ličnost.

3. januara 2011.
Dr Zoran Stokić

Katarza i mediji

Posle ratnih i ličnih katastorfa koje smo preživeli ostao je razoreni moral, jer ratovi nisu ništa drugo do, kako kaže Jung, "psihiče epidemije". Budući da nismo proživeli katarzu (pročišćenje svojih duša), mnogi od nas nisu se oslobodili osećanja krivice, nelagodnosti, odbačnosti, ali ima i onih koji još nisu raskrstili sa iluzijama lažne nevinosti. Bilo kako mu drago, zbog naše kulturne i političke nezrelosti, zbog nesposbnosti da izvršimo lustraciju, mi još nismo objasnili sebi šta nam se to i zašto dogodilo, te koje smo sve greške počinili. A time gradimo idealnu klimu da te iste greške u budućnosti ponovimo. Sve u svemu, mi smo i dalje žrtva fiktivnih i netačnih predstava koje su o svetu stvorile određene političke snage – one koje su u orbitu izbacile Miloševića, one koje nisu bile u stanju da sagledaju objektivnu sliku političke stvarnosti u svetu, one koje su nas zbog te svoje nesposobnosti 1989. god. – umesto u EU i NATO – uvele u seriju ratova. Politički status quo u kome smo zarobljeni održava se na mitu da su ti ratovi iz 90-tih bili neminovnost i da nikakvo miroljubivo rešenje nije bilo moguće. – Ne samo da nisu bili neminovnost, nego je svima koji nisu bili zarobljenici teorija zavere odmah bilo jasno da će ti ratovi upravo najviše naštetiti našim nacionalnim i državnim interesima.

Sasvim je razumljivo da te političke snage, koje ni dan-danas nisu u stanju da reprodukuju objektivnu sliku sveta, ne mogu imati ni svest o tome kolika je cena koju plaćamo zbog izostanka katarze; a ona je nedopustivo visoka. Umesto izgradnje građanskog društva i morala događa se suprotan proces – atomizacija ljudi. Nepoverenje ljudi da postojeće institucije države i društva i način mišljenja koji u njima vlada mogu da im pomognu i reše njihove probleme primoralo ih je da se pojedinačno snalaze kako znaju i umeju kako bi izbegli realnu opasnost da se raspadnu kao ličnosti. Naši psihološki mehanizmi samoodržanja su proradili tako što smo se uputili raznim prečicama – okrenuli se idolima (majčici Rusiji, pravoslavlju), emigraciji, novcu, agresiji, sadizmu, mazohizmu... Znači, nesposobnost elite da se suoči sa "psihičkom epidemijom" ratne prošlosti, koja se prelila u sadašnjost, umesto ka katarzi odvodi nas na puteve daljeg bežanja u iracionalno, transcendentno, bežimo u zabavu i sport, igru, gatanje i vračanje, hrišćansku molitvu, budističku molitvu...

Ali i ti prihološki mehanizmi koje kao pojedinci upražnjavamo samo do izvesne mere mogu da održe naše mentalno zdravlje. Tenzije svakodnevice kod mnogih od nas ipak postaju jače od mehanizama kompenzacije i ti ljudi počinju da klize u psihoze, neuroze, ludilo. Možda je danas poslednji čas da se probudimo, odbacimo iluzije i laži, fikcije i sagledamo stvarnost onakvu kakva je ona zaista bila i kakva jeste. Jedna od poluga koja je u tome trebalo da nam pomogne jesu mediji. A među njima i tzv. nacionalni servis RTS. Umesto da nam pomaže, ta nas televizija i dalje indukuje "negativnom energijom" – dovoljno je pogledati njenu virtuelnu programsku šemu (po kojoj se sav program zapravo odvija u pauzama svakojakih i svakodnevnih sportskih događaja) i taj nakazni filmski program.

Da je u antičkom Rimu postojalo neko sredstvo moćno poput RTS-a, Rim bi nestao sa istorijske pozornice neuporedivo brže. Podsetimo se da je ta imperija u svojoj drugoj fazi, kada je celokupno stanovništvo grada Rima već uveliko vodilo isključivo parazitski život, grad Rim bio grad-medijska arena. Što je život u Rimu bio isprazniji, potreba za masovnim i krvavim zabavama postajala je sve veća. Sve neposredne manifestacije života su postale drugorazredne u odnosu na događaje u areni i cirkusu. Zato na kraju, dok su Vandali nezadrživo nadirali, urlici umirućih branilaca grada na zidinama mešali su se sa urlicima gledalaca iz arene, kojima je više stalo do njihove svakodenvne gladijatorske zabave nego do sopstvene sigurnosti. Ono što su u starom Rimu bili arena i cirkus – to je u Srbiji preko dvadeset godina RTS.

Slike RTS-a svedoče da je život u Srbiji odavno krenuo u pogrešnom pravcu. Čovekov psihički razvoj je višeslojni proces, kojim upravljaju kulturom strukturirani medijumi (jedan od njih trebalo bi da bude i RTS) u koje smo uronjeni. Umesto hijerarhije vrednosti koja bi doprinela našem duševnom i telesnom ozdravljenju, ovaj program nudi afektivnu, mističku i kolektivističku logiku, koja nije pod kontrolom intelektualne i empirijske logike. Ovakav kakav je, ovaj program neizbežno ometa našu decu u njihovom razvoju u humanistički vaspitane zrele ličnosti, doprinosi da oni – umesto u slobodne građane – izrastaju u huligane ili podanike.

Medijski rat koji patriJote i dalje vode protiv SAD može se pratiti u odabiru filmova i serija na tzv. "javnom servisu". Da bi se narodu podsvesno ogadile SAD, biraju se samo oni njihovi filmovi koji obiluju scenama nasilja i samo se oni "vrte" na RTS-u. To svakodnevno posmatranje nasilja stimuliše nasilničko ponašanje kod mladih. Masovna klanja, ubijanja, pljačkanja, drogiranja, scene patološke seksualnosti i silovanja, scene hipertrofiranog nasilja nose daleko veću opasnost nego što izgleda na prvi pogled, one izazivaju ne samo moralno gnušanje kod onih koji to gledaju, nego i nekontrolisani psihofiziološki šok. Činjenica da psihofiziološki šok doživljen u trenutku gledanja filma može izazvati ne samo neprijatnost, već i bol, mora biti uzeta u obzir kod onih koji kreiraju program RTS-a. Zašto taj štetočinski filmski program nije do sada bio javno žigosan od strane suda, strukovnih udruženja (lekara, prosvete, medija), nevladinih organizacija i svih onih ljudi dobre volje kojima je dosta "ratne psihičke epidemije"?

Beograd, 15. 08. 2010.
Dr Zoran Stokić

Uništen građanski moral

Inercija građanskog morala pomogla je Češkoj, Poljskoj i ostalim zemljama real-socijalizma da izvrše lustraciju ljudi i ideja. Kod nas te inercije nije bilo i zato i jesmo tu gde smo.

Moral je stariji od država. Moralne vrednosti i kulturna uverenja – bilo da ih tretiramo kao autonomne ili kao autoritarne kategorije – imaju svoju bazu u tradiciji javnog mnjenja. Danas je jasno da ne postoji moral po sebi, prirodni moral, a deskriptivna etika nas obaveštava o moralnim navikama naroda i društava kroz istoriju. Iz trenja usled različitih zahteva koje postavljamo jedni drugima, koje kao pojedinci postavljamo grupama, koje društvene organizacije postavljaju pojedincima – proizišle su različite etike. Od svih njih, građanski moral se pokazao kao najbolji temelj za izgradnju demokratske države koja će biti u stanju da svojim građanima obezbedi najhumaniju do sada poznatu egzistenciju na ovoj planeti.

Gde smo mi u svemu tome? – Svetlosnim godinama udaljeni od građanskog morala. Od kraja II svetskog rata do danas broj građana se kod nas sveo na nivo statističke greške. Da bismo odgovorili zašto nam se to dogodilo, pozabavimo se sa dva istorijska primera neempirijskih tvrđenja.

Ajnštajn je primetio da u Nemačkoj, osim delova crkve, niko nije pružao otpor dolasku fašista na vlast; nisu se opirali, znači, čak ni socijaldemokrate ni komunisti, zašto? Komunisti su bili opsednuti "proročanstvom" po kome revolucija proleterijata nužno mora doći; kako je ona uveliko kasnila, smatrali su da je fašizam samo katalitičko sredstvo za njeno ubrzavanje. Tako je fašizam, ni manje ni više, za komuniste bio nužan međukorak u istorijskom razvoju u pravcu socijalizma! Iako su ga mrzeli, za njih je fašizam u odnosu na demokratiju i građansko društvo bio "korak napred", koji ih vodi ka obećanom cilju. Drugi važan moment u ovoj priči jeste potpuno pogrešna prognoza komunista da fašistička vlast u Nemačkoj neće opstati duže od nekoliko meseci! Posle Titove smrti i naši su se levičari poslužili sličnim pogrešnim neempirijskim idejama. Udruženim političkim delovanjem naša "levica" i "desnica" potpuno su uništile srednju klasu u Srbiji, a građanska srednja klasa je politički i moralni imperativ i conditio sine qua non svake dobro uređene demokratske države!

Primer neempirijskog iskaza dao je i Dostojevski kada je napisao da "ako nema Boga sve je dozvoljeno". Mnogi i dan-danas istrajavaju i zaklinju se u istinitost te ideje. Da je Dostojevski u svom zaključivanju, međutim, poštovao empiriju, uvideo bi da društvena praksa u Švedskoj, Holandiji, Švajcarskoj, Danskoj i sličnim evropskim zemljama opovrgava njegovu metafizičku ideju. Stotinama godina u tim zapadnim zemljama prilagođavanje ciljeva jednog čoveka ciljevima drugih ljudi čini osnovu za izgradnju njihovog duštvenog vaspitanja. Građani su tu odavno shvatili da moralna pravila nisu apsolutne božije istine, nego da su voljne prirode, da su stvar konvencije. Ne u božijim, već u njihovim rukama bila je njihova sociološka evolucija. Etika odgovornosti, u kojoj se više nisu mešali vrednosni i saznajni sudovi, stvorila je građanske zakone utemeljene na empirijskim činjenicama života i zato su to danas zemlje u kojima je život najhumaniji. A najnehumaniji je tamo gde vlada "etika uverenja", gde ne postoji dikusija i gde se još uvek ne pravi razlika između vrednosti i saznanja. Komunisti i fašisti su došli na vlast tako što su prvo ukinuli onu proceduru dolaženja do istine koja je do njih važila u građanskim društvima; ništa nije bilo pogubnije nego razaranje baš te građanske tradicije. Oni su svoje mišljenje nametali silom, po principu "božije" ili "despotske istine". A kad ne postoji empirijski proces dolaženja do istine nego postoji samo autoritet, lako je pobiti svačije stavove; evo jednog takvog istorijskog primera, Kopernikovog, koga Luter pobija samo time što se poziva na Sveto pismo: "ova luda hoće da preokrene čitavu astronomiju, ali Sveto pismo kaže da je prorok Isaija molio Sunce da stane, a ne Zemlju"!

U takvim sistemima vlada jednakost: država = komunistička (ili fašistička) partija = njene vođe = zakon! Tu sudija tim zakonima ne može biti smrtan čovek i njegov građanski moral, to može biti isključivo istorija sveta। "Inteligencija" se deli na "poštenu" i "nepoštenu"। Javno mnjenje i etika strukovnih udruženja se ukidaju, jer predstavljaju uporište građanskog morala. Dobro vaspitanje, učtivost, građanske norme, građanski uzori, način ophođenja, tolerancija, pravda, razum, građanske inicijative, udruživanje – ukidaju se kao nešto dekadentno, anahrono, štetno za državu. Kod običnog, prosečnog čoveka razvija se iluzija da je postao gospodar svoje sudbine, dozvoljava mu se da ščepa šta može u prolazu, da se baškari i natura svoju volju i nekulturu lokalnoj okolini.

To brisanje građanske kulture i ujedačavanje svih nivoa tako da niko nigde ne bi štrčao danas pokazuje svoje pravo pogubno lice. Sadržaji građanske kulture su zamenjeni kolektivističkim ritualima sporta, parada, festivala, uranaka, "farmi". U propagandne svrhe, da bi se podigao rejting zemlje u očima Zapada, upriličuju se manifestacije kao što su "Bitef", "Fest" i tsl. Sve te šljokice i lažni sjaj ne mogu, ipak, da sakriju činjenicu da kulture nema tamo gde nema načela građanskog prava (u praksi!), da kulture nema tamo gde se učesnici razgovora ne drže osnovnih intelektualnih postavki na koje se mogu pozvati u raspravi. Nikakvi evropski zakoni i institucije ne mogu sami po sebi učiniti Srbiju civilizovanom zemljom. Jer, te zakone neko mora da tumači kroz institucije, a i u tim institucijama sedimo mi; ali koji mi – građani ili podanici? Jedni se suštinski razlikuju od drugih po nečem što je definisao još Aristotel: "Oni koji žive (živeli vekovima!) u despotiji nemaju vlastitu volju, pa samim tim ni vlastitu suštinu, u despotiji postoji samo volja gospodara koja čini jedini i celokupni sadržaj države."

29. 06. 2010. Beograd
Dr Zoran Stokić

nauka ili varvarstvo
(pedagoška uloga nauke)

"Ko ništa ne zna, ne voli ništa. Ko ne ume ništa, ne razume ništa. Ko ne razume ništa, bezvredan je" – pisao je Paracelzijus, dodajući da "onaj ko razume, taj i voli, zapaža, vidi." Mi bismo dodali i: taj i preživljava!

Znanje je ne samo mogući, nego i nužan proizvod prirodne selekcije i upravo zahvaljujući njemu mi kao vrsta još postojimo. Percepcija, memorija i ispravno zaključivanje omogućavaju kauzalne procese koji proizvode znanje. Bez razmišljanja i znanja ne možemo otkriti ni najobičnije činjenice, a kamoli stvoriti misaona oruđa neophodna za naš opstanak. Istorija nam govori da je do sada na hiljade naroda izumrlo. Zašto su izumrli? Pre svega zato što su unutar svojih kulturnih matrica imali problem sa ispravnim zaključivanjem. Svaki pojedinac se rađa u jednoj kulturi verovanja, zaključivanja, oruđa, običaja i ustanova, koje postoje pre njega. U našim mozgovima se odvija sinteza kulturnih elemenata, tj. naš mozak je samo katalitički činilac u tekućem kulturnom procesu. Zato je polje kulture toliko bitno. Da se Isak Njutn rodio u indijanskim plemenima, on danas svakako ne bi bio univerzalna ikona nauke.

Nekritički, pošto su svoja metafizička verovanja proglasili za znanje, ljudi su hiljadama godina verovali da planete guraju anđeli (tako što mašu svojim krilima!). Od Njutnovih vremena bliža nam je misao da planete kruže oko sunca zbog sile gravitacije. Zašto? Zato što za tu hipotezu (koja se može izraziti kvantitativno) postoji zadovoljavajuća evidencija. Teorija o anđelima nema nikavu evidencionu podršku, ona nije u stanju da daje pouzdana predviđanja položaja planeta.

Gledano globalno, nauka dva veka upravlja i u Srbiji našom državnom praksom – ne, međutim, i našom dušom! Naša duša je ostala zarobljana u mitu, religiji, astrologiji, vradžbini ona i dalje živi vođena sistemima zaključivanja i vrednosti koje je nauka odavno obesmislila. Ko kod nas određuje šta je dobro, a šta zlo? Šta je zločin? Određuju baš oni tradicionalni sistemi koji su moral uvek stavljali izvan čovekovog domašaja. Nama su vrednosti oduvek bivale nametane (vizantijska, osmanska, komunistička faza), mi nismo bili kreatori vrednosti. Nama je, zato, danas u Srbiji nauka potrebnija nego u zemljama Zapada, jer, pored svoje osnovne funkcije, ona ima i još jednu ulogu – pedagošku – i zapravo je ona, smatramo, za nas daleko najvažnija. Nauka može i treba da nam pomogne da izgradimo građansku kulturu i moral. Već 20 godina stanje u našim školama, fakultetima, medijima, institucijama kulture, parlamentu i tsl. progresivno se udaljava od temeljnih postavki te kulture i morala. Nivo znanja i metode zaključivanja svakim danom u Srbiji nezadrživo regrediraju. To se vidi na svakom koraku. Koliko još katastrofa treba da zadesi naše društvo, da bi naši političari zaključili da se ni naša kuća ne može graditi bez temelja? Ti temelji u 21. veku ne mogu biti ništa drugo do procesi naučnog zaključivanja. Naučna metodologija za svakoga od nas mora postati "bukvar", koji smo usvojili ne da bismo bili naučnici, nego da bismo bili građani! Ko želi da donosi sudove mora najpre da prihvati empirijske uslove i pretpostavke procesa donošenja sudova.

Način mišljenja i zaključivanja u Srbiji danas, otprilike, izgleda kao u ovom primeru sa magnetom. Od kako su antički Grci u 4. v. p. n. e. primetili da određeni "kamen", tj. magnet, ima osobinu da privlači opiljke gvožđa, pripisavana su mu najfantastičnija svojstva – od onih da on ima "dušu", do tvrđenja da ako se magnet nađe u blizini dijamanta, ili ako se premaže belim lukom, on "gubi svoju moć privlačenja"! Blizu 1500 godina ta se metafizička tvrđenja nisu proveravala, nikome ni na pamet nije padalo da napravi eksperiment. Doduše, malo je ko posedovao dijamant – ali bar je belog luka bilo na pretek! Sredstvo za eksperiment, dakle, nije nedostajalo, već je nedostajala empirijska metodologija, tj. umno sredstvo pomoću kojeg se dolazi do istine.

Od kneza Miloša, preko vremena Ilariona Ruvarca i, kasnije, Isidore Sekulić i Milana Kašanina, naši su preci pokazali da su bili sposobni da se prilagođavaju promenama, da su bili sposobni da Srbiju izbave od sudbine koja je zadesila, na primer, Indijance (narod koji je iščezao sa istorijske pozornice zato što je bio nesposoban da evoluira). Naši slavni preci su u cilju postavljanja duhovnih temelja Srbije načinili jedan mudar etički izbor, oni su despotsku etiku pokušavali da zamene etikom saznanja zapadnih duštava. Potpuno pogrešna ratna politika 90-tih dovela je i do potpunog poremećaja moralnog ponašanja, do aktivnog neprijateljstva prema svim tekovinama zapadne građanske civilizacije u Srbiji, tekovinama bez kojih naprosto ne bi bilo ni današnje Srbije. Pred našim očima događa se dvostruko negativan proces: ne samo da "ljudi-deca" – novovarvari – postaju paraziti društva, nego oni, stupajući na scenu, još vrše i klasičnu zloupotrebu pojma sloboda, sa ciljem podmetanja svoje prosečosti i prostote kao esencije srpske tradicije.

Beograd, 07. 06. 2010.
dr Zoran Stokić

Uz 125. godišnjicu rodjenja Hermana Hesea

Nijedan put ne vodi unazad

"Ne pozdravljaju te danas u celom svetu samo hodočasnici i igrači staklenih perli, Hermane Hese! Tebe vole svuda gde se služi duhu." Martin Buber, 1957. g.

Da se malo i mi, neprofesionalni kritičari, umešamo u tu duhovnu proslavu. U ova presudna vremena u kojima se mnogima čini da ce srpskog naroda nestati nije bilo mudro govoriti samo o metafizici i psihologiji Heseovoj; kao melem na ranu i kao nauk - putokaz za naša buduca delanja - dobro bi došao i pasaž koji bi govorio o Heseu kao čoveku, o njegovom životu i političkim stavovima i delovanju u vrtlozima dva krvava svetska rata.

U vreme prvoga od njih, boreći se protiv hegelovsko-bizmarkovske Nemačke, a na strani geteovske, on ce 1914. god. u dnevnom listu "Noje Ciriher Cajtung" (u članku, "O, prijatelji, ne takvim tonom") primetiti da svi oni "koji imaju dobre namere sa zavičajem" imaju i "zadatak da očuvaju komad mira", tako što će "postavljati mostove", te traziti nove veze i puteve; "mir na zemlji i prijateljstvo medju ljudima dobre volje nikada ne smeju prestati biti nas najveci ideal". Umesto da u ratu koji je počinjao pise ratne pesme i kroz njih slavi Nemačku i hegemonisticku politiku njenih nacionalnih vodja, on se "drznuo" da propoveda "o svetskom miru", o "geteovskom carstvu duha". Taj "sramni podmukli pacifista" - grmelo je na stranicama četrdesetak dnevnih novina - potura nam mondijalistu Getea! - Eh, "taj Gete nam je oduvek bio sumnjiv, on nikada nije bio rodoljub i on je nemački duh okužio onom ovlaznom hladnom internacionalnoscu od koje smo dugo bolovali i koja je našu nemačku svest osetno oslabila"...

Nije hteo da po diktatu piše ratne pesme i nije napisao nijednu. Nije hteo da upucuje "pogrdne reči čitavim narodima", nije hteo da "bojkotuje neprijateljsku umetnost i nauku", ukratko - nikako nije dozvoljavao da se rat "prenese u carstvo duha". Ni preteća pisma, ni stavljanje na crne liste, ni bilo sta tome slično nije ga nateralo da promeni svoja uverenja o toleranciji i kritičkom mišljenju, kada je u pitanju čovek, niti o demokratiji, kada je u pitanju država.

Švaba Hese, budući da se, kako kaze, "nalazio u službi duha" i jer je hteo da "ostane čovek", nikako nije "mogao da usvoji moral rodoljuba, ma koliko voleo Nemačku", pa se posvetio antiratnoj propagandi. Da bi se osujetio dalji "trijumf dinamita i mašina nad ljudskim životima i ljudskim duhom, sta da učinimo?", pita se, na primer, on godine 1917. i odgovara: mi moramo pobediti sopstvenu "lenjost i kukavičluk", nijedan "dobronamerni čovek na Zemlji", ne sme da se naoruza "ravnodušnošću i da pusta da stvari teku kako hoce sićušna gomila bolesnih fanatika i besavesnih žlikovaca".

Heseov karakter osobito se odlikovao uzvišenošću duha. Ne samo u svojim pripovetkama i romanima, vec i svojim esejima, novinskim člancima i pismima Hese je bio i ostao slobodan čovek koji se, poput Sokrata, Djordana Bruna, Voltera, Kanta, neustrašivo služio svojim kritičkim mišljenjem i zdravim razumom u odbrani tolerancije ("poštovanje svakog čoveka i njegovog uverenja") i nove profesionalne etike, zasnovane na "objektivnosti i nesigurnosti znanja", za razliku od stare, koja je bila zasnovana na ideji licnog i sigurnog znanja, a time i ideji autoriteta. Cilj Heseove duhovne misije beše da čoveku pruži ono što mu treba kao čoveku - saznanje da se mora učiti na greškama; zataškavanje grešaka, radi održavanja autoriteta, jeste najveći intelektualni greh.

Zataškavanje grešaka je pomoglo da se nakon Prvog svetskog rata duhovna klima u Nemačkoj uopšte ne promeni, naprotiv: od reformatora se očekivalo da konačno "ostvare neostvarene želje i nade", naročito one koje su se odnosile na proširenje državnih granica.

Da ce Hitler svoje nekrofilsko iskustvo preneti iz lične u političku i društvenu sferu Hese je odmah naslutio, pa je već 1931. istupio iz Pruske akademije umetnosti sa kratkim i jasnim obrazloženjem: "Predosećam da ce prilikom sledećeg rata ova Akademija sa svojim članovima opet biti zastupljena sa onih 90 do 100 uglednih ličnosti koje će, kao sto je to bilo 1914. godine, po nalogu države obmanuti narod u svim životno važnim pitanjima."

Dalji tok dogadjaja je pokazao da ni tada nije pogresio u proceni politickih zbivanja. Iako je na izborima 1932. god. pobedio kandidat demokrata i socijalista Hindeburg, ipak je 1933. Hitler, nošen nezdravom duhovnom klimom, naimenovan za kancelara nemačkog Rajha. Nacionalistički totalitarizam, sto je, u stvari, bio Hitlerov fašizam, obnovio je najvirulentniji oblik rasizma, onaj egzistencijalni, tj. filozofiju "krvi i tla". Konačni cilj umetnosti, nauke, kao i svakog drugog delovanja, sada je morao biti u služenju nemačkom narodu i rasi. Pomoću radija, zvučnika i stampanih medija osamdeset miliona ljudi bilo je lišavano samostalnog misljenja. Dabi se ta nakazna ideologija što uspešnije vezala za čista osećanja i tople emocionalne potrebe gradjana, bila je, naravno, potrebna saradnja i odredjenog broja intelektualaca poput Hajdegera, Filipa Lenarda, Johanesa Štarka i sl.

Ko nije hteo da promeni svoja politička ubedjenja, te da se uključi u propagiranje fasističke ideologije, mogao je računati na najvulgarnije oblike torture. Niz pisaca i novinara fašisti su ili pobili ili naterali na samoubistvo - od Ernsta Tolera do Stefana Cvajga. To je na svojoj kozi osetio čak i nemački nobelovac, pacifista Karl fon Osijecki; nacionalsocijalisti su od njega u konclogoru stvorili živi les, tako da je od posledica torture umro 1938. god.

Od 1933. na lomačama su spaljivane knjige nepozeljnih: Kurta Tuholskog, Eriha Kestnera, Hansa Arpa..., pa i "pape fizike", nobelovca Ajnštajna; i sama Nobelova nagrada smatrana je zaverom protiv nemačkog naroda. "Kada je Nemačka bila dostigla gotovo vrhunac svoje nacionalne groznicave krivulje" seca se Hese, "pisala mi je jedna žena iz Berlina: takve sramne knjige kao moje morale bi da budu spaljene, ona će se za to postarati, a svaka nemačka majka umeće da svoje sinove zastiti od takvih knjiga." Sve to Hesea nije pokolebalo u njegovom misionarskom poduhvatu; on se nije dezorijentisao kao sto se to desilo mnogima, čak i jednom Jaspersu, Planku ili Adornu, na primer. Gledajuci unazad, Hese 1955. pise: "Usled pretnji i opasnosti za fizički i duhovni opstanak jednog pesnika nemačkog govora, latio sam se spasavanja svih umetnika, stvaranja /... , morao sam uprkos zluradoj sadašnjosti, pokazati da carstvo duše i duha postoji i da je ono nesavladivo." Iako ga politika nikada nije istinski zanimala, iako se nije priklanjao strankama, njegovo jasno opredeljenje za kreaciju nove kulturne matrice mišljenja bio je, svakako, politički čin, čin za koji nije potrebno govoriti koliko divljenja izaziva u nama. U vreme najžescih svetskih bojeva izmedju slobode i despotizma, razuma i zablude, u vreme i brojnih ličnih drama, Hese je bio i neumorni, hrabri izdavač i urednik vise časopisa; pisao je literalne recenzije, od kojih je tri hiljade objavljeno; pored sopstvenih dela izdao je gotovo isti broj knjiga "nepravedno zaboravljenih autora", "nezapazenih pisaca savremenika"; stvorio je brojne monografije, antologije...

Moramo završiti. Bila nam je namera da poblize osmotrimo kako je razmišljao i delao preosetljivi čovek Hese, onaj, koji nije dozvolio da bude izmanipulisan i uvučen na kolosek "osvajanja i stvaranja istorije"; gorstak se povukao u brda iznad Lugana, da bi, živeci u skladu sa prirodom, stvorio eliksir za budućnost - duhovnu simfoniju - "Igru staklenih perli" - kojom je želeo da natkrili fugu smrti drugog svetskog rata. Od homo politikusa Hesea ima se, znači, što-šta naučiti, izmedju ostalog i to da "najpre treba biti čovek, a tek onda, polazeci od tog osnova, pripadati svome narodu".

Zatim da se "čovek ne može povući u sebe, da ne može sužavati svoj svet, da ne sme izbegavati komplikovana povezivanja sa drugima; da mora da izadje iz granica uskoga ja, da se duhovno proširi za savladavanje znanja svoga vremena, da se razvije u celini da bi tek tako proširenog duha i duše bio u stanju da obuhvati čitav svet i vasionu." I još, da onaj ko želi da preživi u svetu kakav on zaista jeste mora znati da "nijedan od puteva ne vodi unazad".

Dr Zoran Stokić “Danas”, 12. oktobar 2002.

Patriotizam protiv humanizma

Pavle Rak: "Još jedna haška opasnost", Danas, 5. mart 2003

Ne bih želeo da ovde, u reagovanju na gore spomenuti tekst, raspravljam o argumentima g. Raka i gdje Smajlović, već da samo na datu temu bacim novo svetlo.

Greške u većini društvenih rasprava koje se kod nas vode proističu uglavnom iz veoma rasprostranjenog nerazumevanja evropske (nedespotske) i naše (despotske) prošlosti. Tako se, na primer, g. Rak čudi argumentaciji gdje Smajlović. Čini nam se da je posredi, zapravo, jedna "optička varka", koju treba ispraviti: g. Rak i gdja Smajlović samo naizgled žive u istoj državi. Kada se njihove misli fokusiraju, primećuje se da g. Rak želi da živi u jednoj humanističkoj državi u najboljem evropskom duhu, a gdja Smajlović u patriotskoj državi u najboljem despotskom duhu.

Evropske države je stvorila slobodna nedespotska kultura zapadnih gradova. Nauka koja se od srednjeg veka počela razvijati na univerzitetima čuvala je budnim čovekov zdrav razum i kritičko misljenje. Povedeni takvom liberalnom društvenom klimom, čak su i njihovi teolozi počeli da u verske rasprave uvode racionalne naučne metode. Tako je Toma Akvinski jos 1265. godine zaključio da čak ni "Bog ne može da promeni ono što se već dogodilo"; u sadašnjem trenutku možete uticati na buduće dogadjaje, ali se iz sadašnjeg trenutka ne može menjati prošlost. Ovakva i njima slična razmišljanja (o Bogu, vremenu, uzročnosti) biće u sociologiji početna tačka grananja u vezi sa ponašanjem ljudi u zapadnim feudalnim, kasnije kapitalističkim zemljama, monarhijama i republikama, sa jedne strane, i starim (i novim) istočnim despotijama, sa druge strane.

Ono sto već u mentalnim kategorijama zapadnog srednjovekovnog čoveka nije bio u stanju da učini čak ni Bog, u istočnjackim despotijama mogao je (i može) da učini despot (i njegova despotska mašina). Despot može da izobličava stvarnost kako mu se prohte. Može podanike (ali ne i haške sudije) da natera da poraz smatraju pobedom, da rat zovu mirom i tsl.

"Ako tačno u podne sultan kaže da je noć, valja reći: eno Meseca i zvezda" - upozoravali su nas evropski putopisci po Otomanskom carstvu. Opominjali su nas da se sa sultanom niti razgovara, niti mu se odgovara, već se isključivo ponavljaju njegove reči; jer kad god nešto kaže, on stvara jednu novu istinu, jednu novu realnost!

Ako stvari posmatramo iz tog ugla, nije teško zaključiti da gdja Smajlović svojim idejama potvrdjuje želju našeg utamničenog despota, dajući joj time legitimnost, želju da učini da ono što je bilo zapravo - nije bilo. Argumenti koje pri tome koristi potpuno su nebitni. G. Rak je ozbiljno shvatio ono što je, u stvari, samo jedna despotska maskarada. Pa ipak, ostaje pitanje: kako u Srbiji prekinuti tu nit neprestanih metamorfoza despotije?

Dr Zoran Stokić, Beograd (“Danas”, 12.3.2003.)

Despotija protiv nacionalne države

"Nacija nikad nije konačno sazdana. Po tom se /nacionalna država/ razlikuje od drugih ti­pova države. Tertium non datur. Ili pri­do­bi­ja podanike ili ih gubi, shodno tome da li dr­ža­va te nacije datog časa zastupa neki živi po­duhvat."
Ortega i Gaset

Bacimo jedan pogled iskosa na sadašnje ruševine srpskog nacionalnog pro­grama i srpske države. Trudićemo se da na te ruševine gledamo oči­ma istoričara (osobe koja se služi evidencijom i kritikom), a ne kako se to obično kod nas u medijima radi — očima guslara.

Već desetak godina vlast u Srbiji na raznorazne načine pokušava da re­sta­urira nacionalnu državu, patriotizam i druge slične fenomene, ali su za nju svi ti pokušaji bili perpetuum mobile. Morfologija društvenih pro­me­na ukazuje nam na nužnost da ti pokušaji i ostanu perpetuum mobile sve donde dok Srbija u državnom smislu bude organizovana po modelu orijentalne despotije.

Usled svog vizantijskog, turskog i komunističkog nasleđa Srbija je bila i ostala orijentalna despotija. Budući da u takvim državama caruje dog­mat­ska svest, caruje etika zasnovana na ideji ličnog i sigurnog znanja, tj. na ideji autoriteta kao vlasnika apsolutne istine, pojava greške je ap­so­lutno nedopustiva. Dakle, imperativ takve stare orijentalne etike mo­ra biti zataŠkavanje greŠaka, greške se ni po koju cenu ne smeju pri­zna­ti, jer bi u suprotnom, ako bi se priznale, neminovno vodile ka naru­ša­va­nju autoriteta. Naravno da je takva duhovna klima nespojiva sa mo­der­nom naukom i demokratijom; ali ono što se obično previđa jeste či­nje­nica da je takva duhovna klima — klima orijentalne despotije — is­to tako nespojiva i sa pojmom nacionalne države.

U starim agrarnim orijentalnim despotijama, Egiptu, Indiji, Meso­po­ta­mi­ji, zaključno sa Vizantijom, kao i u novim industrijskim despotijama, Sov­jetskom Savezu ili Jugoslaviji, na primer, samo je šačica ljudi pri­pa­da­la državnom aparatu, a svi ostali su uvek bili — roblje, tj. pasivni po­danici: uvek je bilo faraon i narod, senat i narod, politbiro i na­rod. U doba Vizantije, kada je antičko i rimsko nasleđe na njenoj te­ri­to­riji, posle dužeg odolevanja, napokon bilo pretvoreno u orijentalnu des­potiju, agrarna društva kao što su bila, bliska nam, evropska, ali i, da­leko od nas, japansko, nisu pretrpela takvu sudbinu. Naime, ta su druš­tva preko policentričnog feudalnog apsolutizma zakoračila u poli­cen­tričnu građansku industrijsku formu. Glavne poluge u takvim druš­tvi­ma jesu raslojene državne institucije sistema (nezavisne jedne od dru­gih) i moderna nauka sa svim svojim potencijalnim proizvodima. Fe­udalno zapadno društvo je, znači, raspolagalo dovoljnom moći da se odupre orijentalnim despotijama. Njegova otvorenost iznedrila je novi način življenja, utemeljen na poštovanju individualnosti, privatnom vlas­ništvu, trgovini i manufakturi. Za razliku od orijentalnih despotija kao klasičnog primera društva u stagnaciji, feudalno društvo je kla­si­čan primer društva sposobnog za razvoj.

Pođimo dalje na vremenskoj osi i videćemo da društva renesansnih dvo­rova, Henrija VIII, Čarlsa V, Fransoa I, više ni u kom smislu nisu bi­la staleška, ona su se sastojala od idividua koje su srušile granice sta­leš­kog poretka. Te individue, međutim, nisu težile da preinače po­sto­je­će društvo: oslanjajući se na rastuću moć novčanog i trgovačkog ka­pi­ta­la, živeći od rentijerstva, one su se usredsredile na individualno usa­vr­ša­vanje i istraživanje u svim mogućim pravcima. Zato u Engleskoj, Ho­lan­diji, italijanskim i nemačkim gradovima-državama, u Francuskoj, u Španiji — niko nije bio samo podanik svoje države, već je uvek u njoj ak­tivno učestvovao, delao je zajedno sa njom. Za razliku od roba u ori­jentalnoj despotiji, zapadni srednjovekovni i renesansni čovek nikad nije mogao biti pretvoren u objekt raspolaganja. Za razliku od roba, i uopšte bilo kog podanika u orijentalnim despotijama (svakom trgovcu, svešteniku, generalu despot je mogao oduzeti svu imovinu, pa čak i ži­vot, ako mu se to samo prohte) — srednjovekovno i renesansno pravo u Evropi se uvek temeljilo na regulisanju odnosa između lica koja su se mo­gla nalaziti i na različitim hijerarhijskim stupnjevima. I premda ni u srednjovekovnoj i renesansnoj Evropi nijedan čovek nije bio u potpu­no­sti slobodan, on nikada nije bio ni potpuno neslobodan. Uopšte uzev, ev­ropsko društvo je bilo korporativno od vrha do dna: savezi vazala, vi­teška udruženja i redovi; manastirska bratsva i kler; gradske komune, gil­de trgovaca i zanatlijski cehovi; zaštitnička udruženja, religiozna brat­stva; seoske zadruge, krvno-rođački savezi, patrijarhalne i indi­vi­du­al­ne porodične grupe...

Ti savezi koji se odnose na zajedničku budućnost, ta povratna sprega in­teresa između svih staleža i socijalnih grupa u evropskim državama, uspela je da napravi fuziju svekolikog stanovništva u nacionalnu dr­ža­vu. Orijentalne despotije nikada nisu mogle da računaju na pa­tri­o­ti­zam. Tek u zapadnim, dinamički organizovanim državama javlja se ta ne­obična sposobnost neograničenog spajanja, po raznim osnovama, oko za­jedničkog projekta za budućnost. Instance kao rasa, geografsko po­rek­lo, krvno srodstvo, društvena klasa — u tim procesima fuzi­o­ni­sa­nja nisu od primarnog, već od sekundarnog značaja za nacionalnu svest.

Kao što je to odavno primetio Ortega i Gaset, "oblik, naročito pravni oblik, tog udruživanja s državom, i u državi, bio je različit u raznim vre­menima. Zapadne države su uvek bile poziv jedne grupe ljudi drugoj grupi ljudi da obave neki posao. Taj posao se u krajnjoj liniji sastoji, bez obzira na modalitete, u organizovanju načina zajedničkog života. Dr­žava je plan življenja, program za rad i ljudsko ponaŠanje. /.../ Da je u srednjem veku postojao XIX-vekovni pojam nacionalnosti, Engles­ka, Francuska, Španija i Nemačka ne bi ugledale svetlost dana. Jer to tu­mačenje brka ono što gura napred i što čini jednu naciju sa onim što je samo učvršćuje i održava. Nije patriotizam stvorio nacije: kažimo to jednom za svagda! /.../ Španija ima zajedničku prošlost sa narodima Srednje i Južne Amerike; ima sa njima zajedničku rasu, zajednički je­zik, a, međutim, ne tvori sa njima jednu naciju. Zašto? Nedostaje samo jedna stvar, koja je već na prvi pogled suštinska: zajednička bu­duć­nost. Španija nije umela da sačini jedan program zajedničke budućnosti koji bi privukao te biološki srodne grupe." Poput Ortege i Gaseta, i mi bismo konačno morali da shvatimo da je nacionalna država, dakle, is­to­rij­ska struktura plebiscitarnog karaktera.

Naravno, da bismo to shvatili, mi konačno moramo prekinuti tradiciju u kojoj legende i mitovi čine istorijske izvore. Mi moramo naučiti da is­torijsko saznanje ne raste dodavanjem novih činjenica na one koje su već poznate, nego simboličkom transformacijom starih činjenica u svet­losti novih. Istorija, kao i nauka, nije "samo iskustvo" već je uvek "mo­dus" iskustva. Istorija, kao i nauka, nije skup objektivnih događaja, njen glavni cilj jeste razumevanje, koje se postiže pomoću hipotetičke re­konstrukcije neke problemske situacije u prošlosti. Ali, kao i u nauci, za takvo što je potrebno razvijeno kritičko mišljenje. Sve nas to vodi ka etici demokratskih otvorenih društava. U toj etici zataškavanje gre­ša­ka je najveći intelektualni greh. Mi napredujemo baš tako što ot­kri­va­mo, priznajemo i otklanjamo greške. Radi otkrivanja i popravljanja gre­šaka potrebni su nam drugi ljudi, posebno oni koji su odrasli uz dru­ge ideje i u drugačijoj atmosferi, a potrebni smo i mi njima. Ukrat­ko, osnova slobodnog mišljenja pojedinca je kritička rasprava. A to zna­či da je potpuna sloboda mišljenja nemoguća bez političkih slo­bo­da. Zahvaljujući političkim slobodama i kritičkim raspravama, zahva­lju­ju­ći ideji o približavanju ka istini, zahvaljujući ideji o linearnosti vre­me­na, zahvaljujući radoznalosti ljudi, otvorena zapadna društva su stva­rala nove kvalitete, naročito na polju nauke, tehnike i tehnologije, te su oni, reklo bi se, zato i bili u stanju da, nebrojeno puta, poraze dr­žave orijentalnog tipa. Jer dok su otvorena zapadna društva proizvodila novu nauku, zatvorene orijentalne despotije su proizvodile ideologije. Ideološka (orijentalna) i naučna (zapadna) društva imaju dva potpuno različita odnosa prema stvarnosti. Ideologija je uvek zatvoreni uni­ver­zum normi kojima se fiksira određeni politički poredak i nameće kao je­dino mogući oblik racionalne organizacije društva. To su društva u ko­jima se veruje da je u religiji ili politici dosegnuta apsolutna istina; sa­mim tim nema potrebe za kritičkim raspravama i političkim slo­bo­da­ma, podanici u takvim društvima više nemaju zbog čega da budu zna­ti­želj­ni, oni gube potrebu za saznanjem. I, budući da je u tim sistemima vre­me uvek kružnog karaktera, da sadašnjost zavisi od prošlosti, da "ne­ma ničeg novog pod kapom nebeskom", prirodna posledica takve du­hov­nosti jeste ta da podanici počinju da se opiru svakoj promeni; jer zbog čega se ima šta menjati kad se sve vraća na isto?

Međutim, priroda svakom svojom pojavom omogućuje nove, nama ne­po­znate korake, zato svaki naš odgovor kao da postavlja novo pitanje i oče­kuje nove odgovore, nova rešenja za naš opstanak kao vrste. I baš za­to je neophodno da mi kao vrsta budemo neprestano budni, tj. da ne­pre­stano stičemo nova iskustva. Proces našeg obrazovanja zato i ne tre­ba shvatiti kao proces nagomilavanja informacija, nego kao proces ko­ji nas vodi ka novim iskustvima. Otvorena društva, koja svoje gra­đa­ne hrabre i podstiču da se služe svojim razumom, imaju daleko veće šan­se za opstanak od zatvorenih društava.
Ni religija ni istorija ne m

ogu nam reći šta treba da uradimo kada se na­đemo u potpuno novoj, nepoznatoj sitaciji. Prošlost i istorijske či­nje­nice ne mogu doneti odluku umesto nas, one ne mogu odrediti ci­lje­ve koje nameravamo da izaberemo. Mi smo oni koji unose svrhu i smi­sao u prirodu i istoriju. Sama istorija nema ni cilj ni smisao. Umesto da se postavljamo kao proroci, mi moramo postati stvaraoci naše sud­bi­ne. Ali, kako mi živimo u zatvorenom društvu, posebno se moramo ču­vati pogubnog uticaja koji je za sobom ostavio histerični istoricizam He­gelovog tipa. Zato na kraju čujmo ove otrežnjujuće Poperove reči: "Kao kockanje, istoricizam je rođen iz naše razočaranosti u racionalnost i odgovornost naših akcija... on pokušava da našu odgovornost prenese na istoriju i, u vezi s tim, na igru demonskih sila izvan nas; on po­ku­ša­va da zasnuje naše akcije na skrivenim namerama ovih sila, koje mo­že­mo otkriti samo pomoću mistične inspiracije i intuicije; on nas, tako, za­jedno s našim akcijama, stavlja na moralni nivo čoveka koji, in­spi­ri­san horoskopima i snovima, bira svoj srećan broj na lutriji".


dr Zoran Stokić, ("Prelom", 29. 12. 1999.)