Ginter Gras

Nemačka, Drugi svetski rat i Ginter Gras: Kako je prošao put od moralnog autoriteta Nemačke do "izdajnika posleratne generacije"

 

Proslavio se 1959. romanom Limeni doboš u kojem je na pomalo divlje-komičan način oslikao uspon i pad nacizma kroz oči mladog dečaka Oskara.

 

IZVOR: BBC UTORAK, 13.04.2021. | 16:34

 

Ginter Gras, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, koji je preminuo 13. aprila 2015, godine važi za jednog od najvećih nemačkih posleratnih autora, ali je 2006. drugim povodom dospeo u centar pažnje svetske javnosti. Tada je otkriveno da je tokom Drugog svetskog rata bio pripadnik elitnih i ozloglašenih SS jedinica nacističke Nemačke. Književnih, pesnik i scenarista koji se nije plašio da pogleda u oči ratnoj prošlosti Nemačke često je bio nazivan savešću cele jedne generacije.

Proslavio se 1959. romanom Limeni doboš u kojem je na pomalo divlje-komičan način oslikao uspon i pad nacizma kroz oči mladog dečaka Oskara. U obrazloženju odluke da mu se 1999. dodeli Nobelova nagrada za književnost, predstavnici Švedske akademije istakli su njegovu hrabrost da "podseti na zaboravljene i one kojih su se svi odrekli: na žrtve, gubitnike i laži koje ljudi hoće da zaborave jer su nekad verovali u njih". Ali njegov morali autoritet ozbiljno je narušen sedam godina kasnije kada je otkriveno da je pred kraj rata postao pripadnik SS jedinica, elitne borbene formacije koja je bila odgovorna i za upravljanje koncentracionim logorima.

 

Mnogi Nemci su bili šokirani.

 

Gras je stekao ugled kao intelektualac koji je naginjao levoj strani političkog spektra pozivajući sunarodnike i sunarodnice da se suoče sa nacističkom prošlošću, a sam je 60 godina skrivao da je bio deo te mašinerije. Možda je sve kritike na račun Grasa najbolje sumirao njegov biograf Mihael Jurgs. "Divili smo mu se kao simbolu morala... Na neki način je izdao celu generaciju".

Gras je rođen 1927. u nekadašnjem Dancigu, današnjem Gdanjsku u Poljskoj. Kao i mnogi vršnjaci, Gras je postao član Hitlerove omladine. U zvaničnoj biografiji stoji da je Gras bio "flakhelfer" - bio je zadužen da upravlja protivavionskim topovima. A u stvari, Gras se 15 godina dobrovoljno prijavio da bude deo posade podmornice, ali nije primljen, Godine 1944, kao sedamnaestogodišnjak je dobio poziv da se pridruži SS jedinicama.

 

'Osećaj sramote'

 

Gras je prvo rekao da ga nije bilo sramota što je bio član i istakao da nikad nije ispalio metak. Ipak, kasnije je napisao: "Ono što sam prihvatio sa glupim mladalačkim osećajem ponosa, posle rata sam hteo da sakrijem zbog osećaja stida koji se povremeno javljao. To breme je ostalo i njegovu težinu niko ne može da olakša".

Posle rata, Gras je prvo radio kao rudar i pomoćnik kamenoresca, a potom kao vajar i pesnik. Ali roman Limeni doboš mu je doneo svetsku slavu. Glavni junak Oskar je namerno se kao trogodišnjak bacio niz stepennice kako ne bi porastao. Oskarovi komentari, zahvaljujući Grasovim provokavitivnim i bezočnim igrama reči, sjajno su oslikali užase, nepravde i eskcentričnosti rata i posleratne svakodnevnice u Nemačkoj.

To je bilo potpuno suprotno u odnosu na oskudnu i hladnu literaturu tokom 1950-tih, kada su mnogi nemački autori osećali kao da pišu jezikom koji su zagadili nacisti.

Posle Limenog doboša, Gras je imao velikog uspeha kod kritike i čitalaca sa još dve knjige - Mačka i miš i Pseće godine. Gras je bio poznat i kao politički komentator, često je kritikovao komunistički režim u Istočnoj Nemačkoj, ali i ono što je nazvao "uskogrudim radikalima" u studentskom pokretu. Podržavao je nemačke socijaldemokrate, pogotovo zapadnonemačkog kencalara Vilija Branta u čijim kampanjama je i učestvovao tokom 1960-tih i 1970-tih godina prošlog veka. Kada je 1989. godine pao Berlinski zid, Gras je postao usamljen u nekim stavovima.

Zalagao se za konfederaciju dve nemačke države upozoravajući da će ujedinjena zemlja u nekom trenutku poželeti da drugima pokaže mišiće. Gras je o ujedinjenju Nemačke pisao u romanu Široko polje. U drugim delima pisao je o ratu u Vijetnamu, razlikama između polova, pretnji od izbijanja nuklernog rata i problemima životne sredine. Političkim stavovima nastavio je da izaziva podeljena miljenja, a 2012. godine je ponovo dospeo u centar pažnje javnosti zbog poeme u kojoj je upozorio da bi Izrael mogao da napadne Izran nuklearnim oružje i da prestavlja pretnju po mir u svetu. Kritičari su ga optužili za antisemitizam, a Gras je odgovorio da je često podržavao Izrael i da mu je cilj bio napad na politiku premijera Benjamina Netanjahua. Ali takva situacija za Grasa nije bile nova i nepoznata, pošto su njegova književna dela i politički stavovi često izazivali kontroverze.

 

***

 

Komentar

 

 

***

 

Ginter Gras:„Ćutanje povređuje kao i reč“. Nema opravdanja za Grasovo „ćutanje“. Tragično u njegovom slučaju je to što se budući pesnik, nije opredelio za geteovsku Nemačku, nego se  opredelio za hegelovsko-bizmarkovsku Nemacku pa još u crnim tonovima Hitlerovog rasizma umotane u oblande teorije zavere sionskih mudraca; poverovao je Hitleru kada je ovaj držao govore u kojima on Adolf “brani svetski mir”, takođe je poverovao Hitleru koji je objašnjavao da je i samo postojanje Nobelove nagrade zapravo zavera protiv Nemačke - dobio ju je pacifista Ajnštajn, kosmopolita Karl fon Osijecki, a “ne pravi Nemac Filip Lenard” - dobili su je oni koji su se ugledali na Getea a taj “Gete nam je oduvek bio sumnjiv, on nikada nije bio rodoljub i on je nemački duh okužio onom ovlažnom hladnom internacionalnoscu od koje smo dugo bolovali i koja je našu nemačku svest osetno oslabila".

 

Zoran Stokić

14.04.2021.

 

 

Kako će gravitacija uticati na ljude kada slete na Mars?

 

Sledeći veliki iskorak u istraživanju svemira bi trebalo da bude ljudska misija na Mars, a NASA očekuje da će čovek prvi put sleteti na Crvenu planetu za nešto više od deset godina. Ali svemir je vrlo neprijateljsko okruženje za čoveka, počev od izostanka gravitacije, preko štetnog zračenja do nepostojanja izmene dana i noći, te se postavlja pitanje kakve posledice će na astronaute ostaviti ovaj izlet na Mars.

 

IZVOR: THECONVERSATION.COM UTORAK, 13.04.2021. | 08:27 -> 20:30

 

Misija sa ljudskom posadom na Mars biće fizički i mentalno mnogo zahtevnija nego dosadašnja putovanja koja su ljudi preduzimali tokom poslednjih 60 godina istraživanja svemira koje je prvim letom započeo Jurij Gagarin. Let do Marsa i nazad bi trebalo da traje otprilike 14 meseci, a misija bi trajala najmanje tri godine. Održanje visokog nivoa kognitivnih sposobnosti i efikasan timski rad preduslov su za siguran i uspešan ishod misija. Međutim, nova studija nedavno objavljena u časopisu Frontiers of Physiology, otkrila je da bi nedostatak gravitacije u takvim misijama mogao negativno da utiče na kognitivne sposobnosti i emocionalnu inteligenciju astronauta.

 

Koje promene u našem telu izaziva boravak u svemiru

 

Od prvih svemirskih misija bilo je jasno da izlaganje mikrogravitaciji, odnosno bestežinskom stanju, dovodi do dramatičnih promena u ljudskom telu. To se odnosi na kardiovaskularni, mišićno-koštani i nervni sistem. Na Zemlji, gravitaciju osećamo pomoću vida i ostalih čula, uključujući i one u unutrašnjem uhu. Kada nam glava stoji uspravno, mali kristali u srednjem uhu - vestibularni otoliti - savršeno se uravnetežuju u viskoznoj tečnosti. Ali kada pomerimo glavu, gravitacija tera tečnost da se pokreće i to šalje signal mozgu da je naša glava promenila položaj.

 

Tokom svemirskog leta, ovaj mehanizam ne funkcioniše. Let u svemir može nepovoljno da utiče i na anatomiju mozga astronauta. Strukturne promene mozga primećene su kod astronauta posle povratka sa Međunarodne svemirske stanice. Promene se odnose na pomeranje mozga ka gore unutar lobanje i manju povezanost između područja na površini mozga, korteksa i onih unutar mozga. Još se ne zna kako ove promene utiču na ponašanje, ali naučnici i dalje ispituju. Zna se da astronauti pate od osećaja dezorijentacije, perceptivnih iluzija, poremećaja ravnoteže i mučnine. Međutim, ovi rezultati se temelje na veoma malim uzorcima.

 

Nova studija Nase

 

Nova studija koju je preduzela Američka svemirska agencija NASA istraživala je učinak mikrogravitacije na kognitine sposobnosti. Ali umesto da su 24 učesnika eksperimenta poslali u svemir, poslali su ih u krevet jer je učinak određene vrste odmaranja u krevetu jednak učincima bestežinskog stanja i zato se dosta koristi u istraživanjima. Kada stojimo uspravno, telo i vestibularni otoliti stoje u ravni sa gravitacijom, a dok ležimo stoje pod pravim uglom. Učesnici istraživanja su morali da leže na leđima pod uglom od šest stepeni, sa spuštenom glavom u odnosu na telo i tako gotovo dva meseca bez promene položaja. Tokom ovog perioda redovno su rešavali niz kognitivnih zadataka namenjenih astronautima koji su relevantni za svemirske letove kako bi procenili njihovu prostornu orijentaciju, pamćenje, ponašanje tokom kriznih situacija i razumevanje emocionalnih reakcija drugih osoba.

 

Rezultati su pokazali malo, ali progresivno usporavanje kognitivne brzine u zadacima koji uključuju senzorne i motoričke veštine, što je u skladu sa promenama koje su primećene i kod astronauta posle leta u svemir. Ispitanici su takođe imali poteškoća u proceni emocionalnih stanja na osnovu gledanja lica drugih ljudi. Prilagođavanje promenama gravitacije zahtevalo je vreme i napor kod učesnika eksperimenta. Iako im je uspešnost u rešavanju većine kognitivnih zadataka u početku opadala, posle otprilike 60 dana su ostale nepromenjene do kraja eksperimenta. Ali sposobnost prepoznavanja emocija je nastavila da se pogoršava. U stvari, učesnici eksperimenta su počeli sve više da izraze lica koji su im pokazivani tumače kao negativne emocije, pre nego kao srećne ili neutralne.

 

Zašto je ovo važno?

 

Za svemirsku misiju presudno je da astronauti sačuvaju sposobnost da budu odlučni i brzi u donošenju odluka. S obzirom na to da moraju mnogo vremena da provedu zajedno u malom prostoru, neophodno je i da sačuvaju sposobnost ispravnog „čitanja“ emocija kod svojih kolega. Zato se sugeriše svemirskim agencijama da razmotre uvođenje odgovarajuće psihološke obuke pre misije, kao i neki vid psihološke podrške tokom leta kako bi rizike izbijanja sukoba među posadom sveli na minimu. Poslednji napredak i ulaganje u raketnu tehnologiju otvaraju novo i uzbudljivo doba istraživanja svemira. Mikrogravitacija može biti duboko uznemirujuća i može na mnogo načina da ugrozi uspeh ovih misija.

 

 

 

***

Komentar

 

***

 

 

 

Ne postoji „apriorni“ način organizovanja iskustva Homo sapijensa, on zavisi od „refertnog okvira“ oni su - kombinacija bioloških predispozicija, koje smo nasledili dugom evolucijom od biljkama i životinjama (planete Zemlja) sa jedne strane i kulturnih matrica sa druge strane;  ti „okviri“ utiču na percepciju, način mišljenja, ponašanje, sliku sveta, operacionalne sposobnosti, prostorno-vremenske procese, problem kretanja. Naša glava  - razvijala se 50 milona god - je više od simboličkog izraza čoveka, ona je postala izvor ne samo biološke nego i kulturne evolucije. Mozak se razvijao samo u određenim područima tamo gde je centar za – upravljnje:  rukom, govorom, predviđanje. Kulturna evolucija je ubrzana za razliku od nje biološka evolucija "stvara" u veoma dugim vremenskim razdobljima. Pre 2 miliona god, da bi savladali nagle klimatske promene, smo se uzdiogli na dve noge, postali smo "nestabilno fizičko klatno" (obrnuto klatno) - da bi stabilno stajali/kretali - trošimo biološku energiju, ona nas uravnotežujemo – shodno vrsti  gravitacionog polja. A da bi došlo do uspešnog povezivanja ljudske šake i našeg mozga, "prirodi" je bilo potrebno oko 1 milion god! Homo sapijens je ovladao apstrakcijama ali veoma malo poznaje one funkcije (čula i tsl) koje delimo sa biljkaman i životinjama.

 

 

Zoran Stokić

14.04.2021.

 

Šta možemo naučiti o komunizmu iz filmova Miloša Formana

Miloš Forman je bio jednako uspešan u rodnoj Češkoj, i u Holivudu, gde je radio posle prebega izazvanog slomom Praškog proleća.

 

IZVOR: BBC UTORAK, 13.04.2021. | 13:44

 

Bio je zvezda češkog novog talasa, ulaz sovjetskih tenkova u Prag zatekao ga je u Parizu, a tokom holivudskog dela karijere osvojio je dva Oskara za režiju. Miloš Forman, reditelj filmova Ljubavi jedne plavuše, Let iznad kukavičijeg gnezda, Kosa i Amadeus, od čije smrti je prošlo tri godine,među retkim je autorima koji su bili jednako uspešni i u otadžbini i u novoj domovini, Americi. Njegovi filmovi su bili gledani i voljeni u Jugoslaviji, i stručnjaci pominju i snažan uticaj na ovdašnje filmske stvaraoce

Goran Marković, autor jugoslovenskih klasika poput Specijalno vaspitanje i Variola Vera, odlučio je da postane reditelj posle gledanja Formanovog debija Crni Petar(1964). U autobiografskoj knjizi Češka škola ne postoji o filmu "koji ne želi da bude film", Marković piše da je Crni Petar "ličio na život kao takav, na dokument o tricama i kučinama koje su, međutim, istrgnute i obasjane nekom drugom svetlošću, delovale fascinantno".

Bilo da se bavi pacijentima u psihijatrijskoj bolnici, borbom porno magnata za slobodu govora ili nesnađenim radnikom u samoposluzi, Formana zanimaju obični ljudi, ne heroji, koji su prisiljeni da se suprotstave sistemu, koji će ih na kraju poraziti. Alegorija kao način pričanja filmske priče u Čehoslovačkoj i Americ. "U Americi je snimio više filmova, ali je bio uspešniji u Čehoslovačkoj, jer je bio superstar", kaže o Formanu bosansko britanski reditelj Jasmin Dizdar za BBC na srpskom . Dizdar je krajem osamdesetih godina 20. veka studirao u Pragu na čuvenoj filmskoj školi FAMU, a za temu diplomskog rada odabrao je Miloša Formana, koji je u tom trenutku u domovini bio persona non grata. Seća se da su ga profesori s odseka režije, "veliki komunisti koji su mrzeli Formana, pitali zašto piše o njemu kad postoji toliko sjajnih reditelja".

Odgovorio je da je ponosan na Formana, jer je "Famaš (student FAMU), a postigao je puno toga, te da se kao Jugoslaven, stranac identifikujem s njim". Rad je stigao do, u tom trenutku, vodeće češke filmske kritičarke Eve Zaoralove, koja je predložila da se objavi kao knjiga. Formanovu češku fazu obeležava crni humor, jednostavne priče i korišćenje neprofesionalnih glumaca koji, prema Dizdaru "ne glume, već reaguju na situaciju".

Poput mnogih autora u tadašnjem istočnom bloku, Forman je nailazio na prepreke. Film Gori, gori moja gospođice (1968) o propalom izboru za mis tokom godišnje svetkovine lokalnog vatrogasnog društva, bio je zabranjen za prikazivanje u Čehoslovačkoj

"Jako duhovit, alegoričan film, koji je prikazivao češko društvo, njegovu hipokriziju i pokvarenost na komičan način," opisuje ovaj film reditelj Goran Marković u razgovoru za BBC na srpskom. Po njemu je prirodno što su se autori iz istočne Evrope izražavali alegorijama.

"Uzmete segment društva i preko toga analizirate celo društvo," objašnjava on ovaj pristup. Forman je isto uradio i u najuspešnijem filmu, drugom koji je snimio u Americi - adaptaciji roman Kena Kizija Let iznad kukavičjeg gnezda (1975).Glavni junak filma, zgubidan Mekmarfi (igra ga Džek Niklson), pokušava da se suprotstavi glavnoj sestri u psihijatrijskoj bolnici u koju je smešten po kazni, zbog više krivičnih dela.

Ponašanje sestre Rečed ne odražava sadizam pojedinica, već snagu represije čitavog državnog sistema. "Za mene to nije bila književnost, već pravi život, onaj koji sam živeo u Čehoslovačkoj od rođenja 1932. do 1968", rekao je Forman o razlozima zašto je prihvatio da režira Let iznad kukavičjeg gnezda. "Komunistička partija je bila moja sestra Rečed, koja je govorila šta smem, a šta ne smem da radim.

Drugog Oskara za režiju Forman je dobio za film Amadeus (1984) o sukobu između talentovanog i infantilnog Volfganga Amadeusa Mocarta i dvorskog kompozitora i mediokriteta Antonija Salijerija. Iako film prikazuje "smrtonosnu ljubomoru kakvu nigde nisam video na filmu", prema rečima Jasmina Dizdara, Forman je preneo iskustvo sa raznim birokratama iz filmskih komisija, kojima je scenarija predavao na odobrenje dok je živeo u Pragu, u 18. vek. "Kada pričate s ljudima iz tih komisija kao sa pojedincima, oni umeju kažu nešto pametno, ali čim sednu zajedno tu koeficijent inteligencije padne na minus 20," objašnjava Dizdar uz osmeh.

 

Ko je Miloš Forman

 

Rođen je kao Jan Tomaš Forman u češkom gradu Časlavu 1932, a preminuo je na farmi u američkom gradiću Danberiju 2018.

Roditelje je izgubio kao dečak; ubijeni su u nacističkim logorima, otac u Buhenvaldu, a majka u Aušvicu. Kasnije je saznao da je njegov biološki otac arhitekta jevrejskog porekla Oto Kan, koji je emigrirao u Južnu Ameriku

Nikada nije studirao filmsku režiju, već scenario i prvobitno je želeo da bude pozorišni reditelj.

Prvu nominaciju za Oskara dobio je za film Ljubavi jedne plavuše 1965.

Let iznad kukavičjeg gnezda je, pored filmova Dogodilo se jedne noći i Kad jaganjci utihnu, redak dobitnik Oskare u pet glavnih kategorija (najbolji film, režija, scenario, muška i ženska uloga).

Gostovao je na Festu dva puta: po pozivu reditelja Dušana Makavejeva, 1972. i 1987. godine.

Smatrao je da su Bitlsi odgovorni za njegovo razočarenje u komunizam: "Ideolozi su nam govorili da su oni dekadentni, da gledamo četiri majmuna koji su pobegli iz džungle, a ja sam pomislio da nisam idiot što mi se to sviđa i odjednom su mi ljudi koji su to pričali postali stranci".

 

Prva ljubav - muzika

 

Na pomen muzike u filmovima Miloša Formana, većina publike će pomisliti na Amadeusa i Kosu. Međutim, Formanova ljubav prema muzici seže do dečaštva i njegove želje da bude operski pevač. U mladosti je radio kao dramaturg muzičkog pozorišta Semafor, gde je bio koautor mnogih mjuzikala. Zato ne čudi izbor da režira popularni brodvejski mjuzikl Kosa(1979), simbol pobune hipi generacije protiv rata u Vijetnamu. "Kosu je napravio perfektno, bolje nego što bi napravio bilo ko od američkih autora," kaže Goran Marković. Forman je "od revijalne stvari napravio je dublju stvar, nadogradio je taj tekst", dodaje. Jasmin Dizdar podseća da se veći deo Crnog Petra dešava u sali za ples, pola filma Ljubav jedne plavuše takođe, a u Gori, gori moja gospođice muzika svira od početka do kraja filma. "O korišćenju muzike u njegovim filmovima može čitava knjiga da se napiše", zaključuje.

 

Forman lično

 

Posle Amadeusa, Forman je režirao film Valmon (1989) po romanu Opasne veze, koji je napisao Pjer Šoderlo de Laklo 1782. Adaptacija iste knjige u režiji Stivena Frirsa, sa Džonom Malkovičem i Mišel Fajfer u glavnim ulogama, koja se pojavila godinu ranije, zasenila je Formanov film.

Dok je trajalo snimanje Valmona, Jasmin Dizdar je dobio priliku da režira dokumentarac o kostimografu tog filma, pa je tom prilikom upoznao Miloša Formana. "On ima osmeh Mona Lize, ostavlja utisak na vas, to je ono čega se sećate," opisuje susret s njim. "On je genijalac, prosto je odrastao na ulici, gledao je puno ljude i zna kako da se odnosi prema njima. To se vidi u njegovim filmovima", kaže Dizdar

Pored rada u Holivudu, Miloš Forman je bio šef filmskog odseka na Kolumbija univerzitetu u Njujorku, gde je često za predavače pozivao prijatelje iz Češke. "Kad su mu ponestali Česi, zvao je nas Jugoslovene", seća se Goran Marković, koji je zajedno sa prijateljem, hrvatskim rediteljem Rajkom Grlićem predavao na ovom fakultetu. "Forman kao da nije bio Čeh, bio je duhovit, muževan, veseo. Nije bio tunjav", opisuje ga Marković.

 

Forman za ponavljače

 

Pored rane faze iz Češke ili američkih hitova ovenčanih Oskarima, Marković i Dizdar preporučuju i neke manje poznate Formanove radove. Prvi film koji je snimio u Americi, Svlačenje (1971), zapravo predstavlja, kako Jasmin Dizdar kaže, svlačenje karaktera pred gledaocima. Ovaj film je doživeo komercijalni neuspeh, objašnjava on, pošto je američka publika sve vreme tražila pozitivnog i negativnog junaka u filmu.

"To je njegov poslednji češki film," kaže Goran Marković. S objavljivanjem DVD izdanja, Svlačenje je doživeo "novu mladost". Iako je karijeru završio filmom Gojine utvare, za njega netipično mračnim filmom, prethodni, Čovek na mesecu(1999), može se smatrati Formanovom labudovom pesmom. I dok se u Kosi i Letu iznad kukavičijeg gnezda bavio društvenim odnosima, sistemom, sredinom, "ono 'ljudsko', intimni doživljaj čoveka, Forman je uspeo da uhvati u filmu o osobi koja se sve vreme poigravala upravo sa identitetom i koja je sebe i privatno shvatala kao medijsku provokaciju," kaže Zoran Jovanović, filmofil i ljubitelj ovog reditelja. "I posrnulo i herojsko u čoveku, glavnom liku komičaru Endiju Kaufmanu, Forman prikazuje s ljubavlju", objašnjava on. Forman se bavi najtežim oblikom komedije, tvrdi Jasmin Dizdar, jer su "njegove priče suštinski žalosne, njegovi junaci su autsajderi, ljudi koji sanjaju". Rediteljsku suptilnost je postigao dobrim poznavanjem psihe ljudi. "Bio je ratno siroče i zato je morao da je da vodi brigu o sebi, da razgovara s ljudima, da se prilagodi," zaključuje on.

 

 

***

 

Komentar

 

***

 

Sa kakvim majstorskim psihološkim bojenjima je Forman naterao pubiliku u sali pri projeciji "Amadeusu" da mrze Saljerija; gledao sam film nekoliko puta, mogao sam da predviđam kada će početi pravi pravcati plač, ridanje (!)  Ne znam da li je Forman , praveći  filmsku ikonu "svoga Ameadesua"  bio svestan da je "ubio (stvarnog) Salijerija";?  Iako su i za mene Puškin i Forman "ikone" svojih umetnosti ipak im ne odobravam "ubistvo Salijerija kao čoveka i kompozitora". Koristeći se zlonamernim tračevima, Puškin je 1825. napisao "Mocart i Salijeri", koja se bavi grehom zavisti. Taj "mit" su koristili Schaffera/Forman u pozorištu/filmu "Amadeusu". Istorijske činjenice govore sasvim suprotno od toga. Ako je uopšte bilo zavisti, onda je Amadeus (genije muzičke sinteze) zavideo Salijeriju (genije muzičke evolucije)! Geniji su ljudi sinteze – sintezom se delovi slažu u nove sadržaje  - Mocart komponuje tako što - koristi muzičke ideje - predhodnika (bez tih ideja nema ni Mocarta) -  zvezde Pariza (Ševalije de Sen-Žorž, Gluk, Gretri, Gosek, Sakini), zvezda Londona (Johan Bah), Manhajma (Stamic, Anton Fils), Drezdena (Joseph Schuster), Štoholm (švedski Mocarta- Joseph Martin Kraus), Praga (Misliveček, Dušek), Beča (Ditersdorf, Salijeri, Leopold Koželuh, Paul Wranicki, Vanhal, Mihael Hajdn, Jozef Hajdn,...)  Italijana (Samartini, Leo, Traetta, Paisiello , Anfossi , Gacaniga, Pichini, Andrea Luchesi...)

 

 

Zoran Stokić

13.04.2021.

 

Drugi svetski rat, nacisti i Holokaust: Kako je suđenje Adolfu Ajhmanu ujedinilo Izrael

 

Suđenje Ajhmanu pomoglo je da nastane savremeni Izrael i ima duboke implikacije po današnji svet.

 

IZVOR: BBC NEDELJA, 11.04.2021. | 16:53

 

Kad je nacisti Adolfu Ajhmanu pre 60 godina otpočelo suđenje za ratne zločine, ono je pomoglo da se ujedini mlada država Izrael tako što je omogućilo Jevrejima da otvoreno govore o Holokaustu. "Za Jevreje", rekao je izraelski istoričar Tom Segej, "oduvek su postojala dva Adolfa." Adolf Hitler se ubio u ruševinama svog berlinskog bunkera, ali drugi Adolf, potpukovnik SS-a Adolf Ajhman, bio je ono što je Segej nazvao "licem Holokausta".

 

Pre šezdeset godina, malo pre devet sati izjutra, 11. aprila 1961. godine, "drugi Adolf" suočio se s pravdom u priručnoj izraelskoj sudnici u Jerusalimu. Suđenje Ajhmanu pomoglo je da nastane savremeni Izrael i ima duboke implikacije po današnji svet. "Kad stanem ovde pred vas", rekao je na sudu glavni tužilac Gideon Hausner, "ne stojim sam. Ovde u ovom trenutku sa mnom stoji šest miliona tužilaca."

 

Otmica u stilu Džejmsa Bonda

 

Na sudu je rečeno da je Ajhman bio ključan za organizovanje logora smrti u kojima su stradali milioni. Na osnovu dojave zapadnonemačkog tužioca Frica Bauera da Ajhman živi u Argentini, izraelska obaveštajna služba Mosad organizovala je 1960. godine njegovu otmicu u stilu Džejmsa Bonda. Čovek koji je komandovao Mosadovim timom, Rafi Eitan, umro je 2019. godine. Bio je sitan građom, ali vrlo okretan i vragolast.

 

Kad smo se sreli u Tel Avivu 2011. godine, ispričao mi je kako je organizovana otmica, a ja sam sugerisao da je on izraelski Džejms Bond. Nasmejao se na to i rekao da je on samo "pola Džejmsa Bonda". Ajhman je bio otpremljen iz Buenos Airesa i prebačen na tajnu lokaciju u Izraelu, gde je bio mesecima saslušavan. Oni koji su ga u to vreme sreli, odnosili su se s nipodaštavanjem prema ovom navodnom primerku nacističke "više rase". Eitan je opisao Ajhmana kao "potpuno prosečnog". Izraelski policijski ispitivač Majkl Goldman Gilad, koji je danas zašao u devedesete, rekao je da je bio ništavan - jadnik, nikogović.

 

Događaj koji je ujedinio zemlju

 

Ali iza kulisa, tadašnji izraelski premijer David Ben Gurion igrao je krupnu političku igru. On je bio svestan da suđenje, ako bude pravilno izvedeno, može da postane događaj koji će ujediniti mladu izraelsku državu koju je gradio uz pomoć jevrejskih imigranata iz svih krajeva sveta. Ti ljudi su govorili različitim jezicima i na momente izgledali kao da imaju vrlo malo toga zajedničkog. Izrael 1961. godine nije imao svoje televizijske kanale, ali je čitava zemlja slušala radio prenos suđenja, a desetine miliona drugih ljudi širom sveta pratilo ga je preko televizije. Dan za danom, preživeli su javno pričali svoje priče, često prvi put, o užasima koje su doživeli.

 

Istoričar Tom Segej je rekao:

 

"Do 1960. godine, Holokaust je uglavnom bio tabu tema, a roditelji nisu pričali deci o njemu. Deca se nisu usuđivala da pitaju za njega. Suđenje Ajhmanu otvorilo je tu ranu." Jedan od izraelskih policajaca koji su ispitivali Ajhmana, Majkl Goldman Gilad, preživeo je Aušvic, ali su njegovi roditelji i sestra bili ubijeni. Kad je posle rata došao u Izrael, on, kao i mnogi drugi preživeli Holokausta, nije govorio o onome što je video čak ni porodici i prijateljima, zato što mu drugi Izraelci "nisu verovali".

 

On je rekao: "Bilo je nemoguće verovati, zato što je bilo toliko strašno. Ali suđenje Ajhmanu nam je ponovo otvorilo usta." Suđenje Ajhmanu postalo je nacionalno iskustvo koje je ujedinilo zemlju. Tom Segej je rekao da je Ben Gurion želeo da svi priznaju da "štagod da je svet dugovao žrtvama, sada to duguje Izraelu."

 

Osveta

 

Ajhman je proglašen krivim 11. decembra 1961. godine. Tridesetog maja 1962. godine, izvršeno je jedino civilno pogubljenje u istoriji Izraela. Istražitelj Majkl Godlman Gilad bio je prisutan. On se prisetio da je Ajhman u Aušvicu zahtevao da svaki Jevrejin bude ubijen zato ako neki preživi jednog dana bi mogao da traži osvetu. "E, pa bio je u pravu", rekao mi je on sumorno. Nakon pogubljenja, naloženo mu je da nadgleda kremiranje i prosipanje Ajhmanovog pepela u more, da se ne bi stvorili uslovi za nastanak neonacističkog spomenika.

 

Goldman Gilad je objasnio da je Ajhmanov pepeo bio dovoljan da napuni tek posudu od dva litra. On je bio šokiran, zato što je u logorima za istrebljenje jedan od poslova koji je prisiljen da radi bilo prosipanje pepela iz krematorijuma po ledu i snegu, da se nacistički oficiri ne bi okliznuli. Hrpe od mrtvih ljudi činile su "ogromnu planinu pepela", mnogo više od šačice nastale od Ajhmanovog tela. Šezdeset godina kasnije, Ajhmanovo zlo i dalje ne može da se objasni. Ali njegovo nasleđe je očigledno. Teatralna priroda njegovog suđenja pomogla je u nastanku savremene jevrejske države. Od teme koja je suviše bolna da bi se uopšte pominjala, Holokaust je sada obavezan predmet u izraelskim školama, a čak osam od deset izraelskih srednjoškolaca sebe opisuje kao "preživele" Holokausta.

 

Adolf Ajhman: Um ratnog zločinca

profesor Dejvid Sezarani

 

Rani uticaji

 

Adolf Ajhman je rođen 1906. godine u Solingenu, malom industrijskom gradu u Rajnskoj oblasti. Njegov otac je bio računovođa u lokalnoj elektrani, ali je premešten na viši položaj u Lincu, u Austriji, 1913. godine. Ajhman i njegovo petoro braće i sestara preselilo se zajedno s njim. Njegova majka umrla je 1916. godine, a njegov otac se vrlo brzo ponovo oženio. Stariji Ajhman bio je aktivni član evangelističke crkve, a njegov sin je ostao vernik sve do 1937. godine, dugo pošto je većina esesovaca već raskrstila sa religijom. Ajhman je bio pod velikim očevim uticajem, a stariji muškarci od autoriteta nastaviće da oblikuju njegov život.

 

Ipak, on nije predano radio niti je imao uspeha u školi, a napustio ju je bez ikakvih kvalifikacija. Njegov otac, koji u međuvremenu pokrenuo vlastitu kompaniju za izvlačenje nafte, našao mu je posao. Ajhman je radio na površini i u podzemnim tunelima uljnih škriljaca pre nego što je prešao da radi kao pripravnik u elektrotehničkoj firmi.

 

Njegov otac je 1927. godine iskoristio porodične veze da mu nađe posao u još jednoj naftnoj kompaniji. Malo je pažnje posvećivano Ajhmanovom radnom iskustvu, ali ono je imalo velik uticaj na njegovu karijeru u SS-u. Ajhman je bio dobar u savladavanju praktičnih veština na poslu, pod pokroviteljstvom starijih ljudi koje je poštovao. Dok je nastavio da živi kod kuće, proputovao je Gornju Austriju prodajući naftne derivate, pronalazeći lokacije za benzinske pumpe i otvarajući ih. Ugovarao je i isporuke kerozina. Subotom je savesno završavao papirologiju i podnosio izveštaje nadređenima. Ajhmanu je dobro išao posao i bio je prebačen u salcburški okrug. Ali 1933. godine se umorio od posla a i, u svakom slučaju, dobio je otkaz.

 

Naučio je, međutim, mnogo: kako da prepozna glavne lokacije na ukrštanjima puteva, kako da sastavlja vremenske rasporede i organizuje dostave, kako da proda proizvod i ubedi ljude da urade posao za njega. Pošto je proglašen tehnološkim viškom, preselio se na sever u Nemačku, delom u potrazi za poslom, ali uglavnom da bi zadovoljio novu strast: politiku.

 

Privukli ga nacisti

 

Tokom suđenja, pravio se da je apolitičan, ali Ajhman je poticao iz izrazite nemačke nacionalističke porodice. Kao i mnogi Nemci, njegov otac je izgubio sve što je imao tokom posleratne ekonomske krize i prošao je kroz ogorčeno iskustvo počinjanja od nule. Upisao je sina u omladinski pokret Vandervogel, koji je, iako naizgled apolitičan, bio protkan snažnim folkiš idejama o Hajmatu (domovini). Ajhman se kasnije pridružio ogranku Hajmšuca iz Linca, desničarskog paravojnog udruženja vojnih veterana. Razmišljao je da se učlani i u masonski klub koji mu je bio primamljiv zato što nije primao Jevreje. Umesto toga, u aprilu 1932. godine, učlanio se u Nacističku partiju.

 

Na nagovor lokalnog gaulajtera, koji je poznavao njegovu porodicu, prisustvovao je nacističkom mitingu i tu mu se obratio SS-ovac po imenu Ernst Kaltenbruner, čiji je otac poslovno sarađivao sa starijim Ajhmanom. Kaltenbruner je sigurno osetio da je Ajhman zreo za partiju zato što mu je rekao: "Ti si naš". Ajhman je kombinovao trgovinu sa aktivizmom u austrijskom SS-u sve do 1933. godine, kad je partija zabranjena, a Kaltenbruner je sredio da se ovaj prebaci u Nemačku.

 

Proveo je neko vreme u SS-ovom centru za obuku sa proteranom austrijskom jedinicom SS-a, pre nego što je mu je dodeljen položaj u koncentracionom logori Dahau. Odatle se prijavio za članstvo u SD-u, obaveštajnoj službi nacističke partije, i bio primljen na rad u jednom od njenih berlinskih ogranaka. Ajhman je tvrdio da se SD-u pridružio greškom, ali ovaj je odgovarao njegovim talentima. Radio je kao službenik u odeljenju koje je nadziralo Slobodne zidare, pre nego što je ga zapazio šef Jevrejskog odeljenja SD-a, Edler Fon Mildenštajn, koji je postao njegov sledeći "mentor".

 

Jevrejsko pitanje

 

Fon Mildenštajn se posebno zainteresovao za cionizam i jevrejsku emigraciju u Palestini kao rešenje za nemačko "Jevrejsko pitanje". Podsticao je Ajhmana da proučava jevrejsko društvo i istoriju da bi bolje razumeo jevrejskog neprijatelja. Ajhman je briljirao i stekao brojna unapređenja, ali SD je u to vreme bio tek mali deo SS mašinerije i njegovo jevrejsko odeljenje bilo je ćorsokak.

 

Druga odeljenja Trećeg rajha diktirala su aktivnosti po pitanju politike prema Jevrejima. Ajhman se proslavio u ovoj oblasti samo zato što se od sredine tridesetih SD pod Rajnhartom Hajdrihom ciljano bavio jevrejskim pitanjem i izgradio je reputaciju centra za jasno, naučno razmišljanje o rasi.

 

I dok su političke galamdžije poput Jozefa Gebelsa dizale glas protiv Jevreja i pozivale na još strože, ali besciljne mere protiv njih, SD je tiho promovisao jevrejsku emigraciju. U tu svrhu, Ajhman je ostvario kontakt sa cionističkim izaslanicima i čak posetio Palestinu 1937. godine. Ovo putovanje, prekinuto posle samo jednog dana, otkrilo je prave razmere njegovih simpatija prema cionizmu: upozorio je SD da bi bilo besmisleno promovisati jaku jevrejsku državu. Umesto toga, trebalo bi da se podstiče jevrejska emigracija u nazadne zemlje, gde bi oni živeli u siromaštvu. Ubrzo pošto je obavio ovu misiju, Ajhman je prebačen u bečki SD.

 

Poslovna praksa

U martu 1938. godine, Nemačka je okupirala Austriju i nad austrijskim Jevrejima je sprovedena vladavina terora. Ajhman je dobio zadatak da ubrza jevrejsku emigraciju i oslobodi brojna uska grla kroz koja su oni koji žele da emigriraju morali da prođu. Ajhman je iskoristio svoje poslovno iskustvo da zavede red. Anketirao je nadležne agencije i naložio im da grupišu sve svoje kancelarije na jedno mesto.

 

Naložio je formiranje centralne jevrejske organizacije da bi imao lidere sa kojima može da pregovara i da bi omogućio cionističkoj organizaciji da funkcioniše. Novac je uziman imućnim Jevrejima za finansiranje masovne emigracije siromašnih Jevreja. Na kraju je uspostavio sistem "pokretne trake", gde bi Jevrejin mogao da uđe u Centralnu emigracionu kancelariju sa svojim papirima i kreće se od stola do stola sve dok ne stigne na kraj, sa pasošem i izlaznom vizom, ali usput ostavši bez imovine, gotovine i prava.

 

U roku od nekoliko meseci, kancelarija je sprovela emigraciju 150.000 Jevreja. Posle ovog trijumfa, Ajhman je dobio nalog da osnuje sličnu kancelariju u okupiranom Pragu i u oktobru 1939. godine dodeljen je Odeljenju IV D 4 Gestapoa u Berlinu, koje se bavilo emigracijom iz Rajha. Racionalna "Jevrejska politika" koju su zagovarali ljudi iz SD-a sada je držala primat, ali prilike za emigraciju bile su malobrojne. A Nemačka je upravo stekla više od milion novih Jevreja u okupiranoj Poljskoj.

 

Ajhman je razmišljao o novoj opciji: deportovanju Jevreja na dogovorenu jevrejsku teritoriju. Otputovao je u Poljsku da pronađe odgovarajuću lokaciju i potom naredio da se okupe hiljade čeških i bečkih Jevreja i pošalju na istok kako bi se postavio temelj za ovo "teritorijalno rešenje". U roku od nekoliko meseci, međutim, odustalo se od ovoga plana. Ajhmanova kancelarija nije imala resursa za nju, a drugi SS-ovi projekti imali su prioritet.

 

Istovremeno je brutalno proterivao stotine hiljada Poljaka i Jevreja kako bi napravio mesta za etničke Nemce prebačene iz Istočne Evrope u sveže pripojene oblasti Rajha. Kao privremena mera, raseljeni Jevreji bili su gurani u geto, ali gde će biti smešteni za stalno? Posle pada Francuske, Ajhman je usvojio plan koji je potekao iz nemačkog Ministarstva spoljnih poslova da se četiri miliona evropskih Jevreja pošalje na Madagaskar. Uložio je veliku energiju i veštine istraživanja u ovaj plan, ali i on se izjalovio.

 

Konačno rešenje

 

Kad je Nemačka napala Rusiju u junu 1941. godine, agencije odgovorne za jevrejska pitanja bila su puna očekivanja. Nadale su se da bi Jevreji uskoro mogli biti transportovani na istok i ostavljeni tamo. U međuvremenu, mobilni odredi smrti Ajnsacgrupen, raširili su se po Rusiji ubijajući Jevreje koji su bili proglašeni neprijateljima boljševika. Ajhman nije imao mnogo veze s tim, ali na leto je od njegove kancelarije (sada nazvane IV B 4 i, što je značajno, koja se više nije bavila emigracijom) traženo da istraži načine kako se otarasiti "neželjenih" Jevreja. Ali ovaj put su već donete odluke da se ubiju Jevreji u poljskom getu proglašeni nesposobnim za rad.

 

Ajhman je dobio zadatak da proveri kako to napreduje. Za nekoliko meseci video je operacije ubijanja gasom u Helmu, masovna streljanja u Minsku i posetio je Aušvic. Pripremio je teren za Vanzejsku konferenciju u januaru 1942. godine, na kojoj je Hajdrih obezbedio saradnju raznih ministarstava u državi, Nacističke partije i SS-a, za "Konačno rešenje jevrejskog pitanja". Ajhman je kasnije tvrdio da je bio šokiran kad je čuo da "evakuacija na istok" znači smrt, ali ga je slaganje zvaničnika visokog ranga zaista oslobađalo odgovornosti i krivice. Teško je, međutim, pomiriti to sa revnošću sa kojom je organizovao registraciju, eksproprijaciju, okupljanje i deportaciju Jevreja u logore smrti iz Nemačke, Austrije, Francuske, Holandije, Belgije, Slovačke, Grčke, Italije i, iznad svega, Mađarske.

 

Slao je asistente od poverenja da ugovaraju lokalne aranžmane, prekorevao ih ako nisu ostvarivali dovoljno brz napredak i kažnjavao zvaničnike koji su okolišali ili se protivili. Izveo je brojne intervencije kako bi sprečio da i jedan jedini Jevrejin bude izuzet iz transporta. U martu 1944. godine, pošto su nemačke trupe okupirale Mađarsku, otputovao je u Budimpeštu sa specijalnom radnom grupom i lično rukovodio pljačkanjem, getoizacijom i deportacijom više od 437.000 Jevreja u roku od osam nedelja, od kojih je većina ubijana odmah po dolasku u Aušvic-Birkenau. Kad je, pod međunarodnim pritiskom, mađarski režim obustavio deportacije, on je zaobišao naređenja i poslao poslednji tovar voza u gasne komore. Čak se oglušio i o naređenja vlastitog šefa, Himlera, koji je krajem 1944. godine konačno izdao naređenje da ubijanje prestane.

 

Snimci na trakama

 

Dok se krio u Argentini sredinom pedesetih, Ajhman je snimio na trake svoja sećanja na te poslednje dane. "Pozvao sam moje ljude u berlinsku kancelariju… i formalno ih oslobodio dužnosti. 'Ako budem morao', rekao sam im, 'rado ću uskočiti u sopstveni grob znajući da su pet miliona neprijatelja Rajha već umrli kao životinje'" Ova izjava vam ukazuje na to kako je Ajhmanov um funkcionisao.

 

Jevreji su bili neprijatelji. Nije imao ništa lično protiv njih, ali u ratu je neprijatelj morao da bude uništen. Ajhman nije ubio nijednog Jevrejina golim rukama i često je bio ljubazan prema jevrejskim liderima koji su radili ono što je od njih tražio. Ali je znao da bude i agresivan i nasilan: kako je njegova moć rasla a njegove buržoaske inhibicije slabile, postao je sve grublji. Uprkos tome, Ajhman nije bio centralna, demonska figura nacističkog režima kao što je predstavljen na svom suđenju i kakav je postao u sećanju javnosti.

 

On nije doneo nijednu ključnu odluku u vezi sa jevrejskom politikom i ni u jednom trenutku pre sredine 1941. godine nije mogao da zna kuda sve to vodi. Genocid su pokrenuli drugi i on je isprva vođen nezavisno od njegove kancelarije.

 Nema nikakve sumnje da je on činio zverstva i pre toga i ne može se poreći činjenica da je postao saučesnik u sve širem krugu masovnih ubistava čije je održavanje svom silinom pomagao. Ono što njegove zločine čini toliko jezivim jeste to da ih nisu uslovili nikakva očigledna patologija ili urođeni rasizam. Ajhman je naučio da mrzi i mrzeo je kontrolisano i bezlično. Primenjivao je vlastite poslovne metode na rukovanje ljudskim bićima koja su, jednom kad su bila dehumanizovana, mogla da se tretiraju kao pošiljke kerozina. U njegovoj glavi postojala je vrlo mala razlika u organizovanju benzinskih pumpi i logora smrti.

 

 

***

 

Komentar (BBC na srpskom nije ovo objavio)

 

***

 

 

Religija jevreja ima težište na „ispravnom delovanju“, „ispravan način života“ na „Halašu“ a ne na „ispravnom verovanju“. Za glavni smer hrišćanstva, pak, vredi suprotno. Budući da tu čovjek očekuje da će naći najvišu istinu u „ispravnom mišljenju“, glavno je težište bilo na mišljenju. U religijskom razvoju to je dovelo do stvaranja dogmi, do beskrajnih prepirki i do netolerancije prema „jeretiku“. Sindrom posedovanja „apsolutne istine“ bio je posejan, verskih ratova na pretek. A raditi u ime „apsolutne istine“ oslobađa „inkvizitore“ kao i „zaverenike“ (promotere „torije zavere“) bilo kakve odgovornosti za počinjeno. Samo kada „teoretičari zavere“ dođu na vlast, ona (zavera) postaje nešto poput teorije koja objašnjava stvari koje se zbilja dešavaju. Hitler, Gebels, Ajthajm su verovali u zaveru sionskih mudraca: kada su došli na vlast, rešili su da je preduprede, da je spreče svojom  vlastitom protivzaverom. A protiv-zavere se završavaju logorima i milonima ubijenih ljudi. Veliko neznanje pomešano sa arogancijom i dogmatskom svešću je „ulaznica“ u carstvo „zaverenika“. Ono što još nismo naučili od nauke, ali ni od Sokrata, Erazma, Montenja, Voltera, Lesinga i Kanta, jeste to da nas ka rešenju problema i opštem boljitku mogu voditi principi: pogrešivosti (da smo kao ljudi pogrešivi), razumne rasprave i približavanja istini, te da uzurpacija istine i izjednačavanje istine sa sigurnim znanjem najčešće vodi u logore i gulage.

 

 

Zoran Stokić

12.04.2021.

 

Dragan D. Lakićević “Metoda i politika”  2003. IEC&CLDS

“Institut za evropske studije” “Centar za liberalno-demokratske studije

 

*

Umesto zaključka

 

D.D.Lakićević: "U svakom slučaju post-komunistička društva, kao i oni na Zapadu koji su bili zainteresovani za njihov prelaz u normalnost, uglavnom su prošli kroz period poletnog optimizma. Pokazalo se da je ova tranzicija mnogo teža nego što se u početku zamišljalo, da zahteva mnogo više vremena i da su ishodi često neizvesni. Očigledno da je tamo gde liberalizacija cena i prodaje kolektivnog vlasništva nije pratila odgovarajuće institucionalna podrška (novi zakon, obučena administracija koja ih primenjuje, pravna tradicija), proces se obično pretvorio u pljačku, na jednoj strani i pauperizaciju, na drugoj strani. Tipično za društva koja su pokazala malu, ili nikakvu uspešnost u procesu transformacije tokom poslednjih decenija (Rusija, Rumunija, Bugarska, Srbija, Makedonija, Albanija), jeste to da u njima vlada ono što je disident Aleksandar Zinovjev nazvao – tehničkim pravilima opstanka. To znači da ne postoji nikakvi moralni standardi u pogledu toga šta je dopušteno a šta ne, a nova klasa biznismena i političara upravo opstaje i održava se na ovim tehničkim pravilima. Ekonomista Jan Viniecki je često ukazivao na to da “sva poskomunistička društva žive u eri gde je isčezao strah od tajne policije, dok moral srednje klase – to glavno uporište kapitalističkog poretka – nije restauriran”.

 

Ako bi se izvršila tipoligizacija između uspešnih i neuspešnih društava u procesu tranzicije onda bi se mogla istači četiri glavan uslova, koja su u velikoj meri determinisala uslov ishoda:

 

I (IV) Mera u kojoj su sama bivša socijalistička društva bila ekonomski uspešna i imala relativno visok društveni standard.

II (V) U kom obliku je neko društvo imalo razvijene grđanske isntitucije pre revolucionarnog perioda, tako da ih je sada bilo moguće relativno lako rekonstruisati.

III (VI) Da li je u post-socijalističkim društvima na prvim izborima pobedila demokratska opozicija, ili su na vlasti ostali manje-više iste političke strukture.

IV (VII) Da li je u društvu postojala dovoljan etička homogenost tako da se nije postavljalo pitanje pripadnosti novoj političkoj zajednici.

 

U svakom slučaju, izvesno je da su društva poput Češke, Slovačke, Mađarske, Poljske, Slovenije, Live, Litvanije, Estonije u dovoljnom obimu uspostavile  pravne i ekonomske institucije koje im daju dobre izglede da se kao članice EU dalje razvijaju. A to samo po sebi znači i priznanje da su glavne pretpostavke njihove restauracije glavnim delom zaokružene.

Većina ostalih država u tranziciji, često iz različitih razloga, predstoji dug i mukotrpan proces, To neće uvek biti restauracija građanskih ustanova, jer ih mnoge nisu u razvijenoj formi ni imale. U nekim slučajevima izgradnje institucija će se bolje ostvariti ako se one prilagode lokalnim prilikama i tradiciji, nego da se putem tink-tankova i zapadnih komisija šablonski utiskuju u stvarnost. Isto tako deluje izgledno da će tamo, gde srednje klase nema, gde je supstacijalni sloj grđanskog društva uništen ili nikada nije u dovoljnoj meri ni postojao, mafijaški kapitalizam još dugo vremena biti na delu. Nesumljivo je da će u tim zemljama polako dolaziti do rasta opšteg standarda i kave-takve normalizacije. Ali će proces biti takav da će korupcija, kao u latinoameričkim zemljama ili zemljama trećeg sveta, biti konstitutivni deo vlasti i privrede. Sumarno rečeno, nema naročitog razloga da tvrdimo da transformacije ovih društava ka građanskom društvu neće biti. Međutim, ono će biti izuzetno skupo i naporno, nimalo pravolinisko i za mnoge razočaravajuće.

 

 

Zoran Stokić

10.04.2021.

 

Басара - поигравање стереотипима

„Контраендорфин” говори о нашим странпутицама, нарочито о погрешним тумачењима сопствене историје, речено је на трибини о књизи која је ове године овенчана НИН-овом наградом

"Политика", петак, 09.04.2021. у 10:31Мирјана Сретеновић

 

На трибини „Одјек НИН-ове награде”, одржаној у Установи културе „Пароброд”, Светислав Басара, добитник овог признања за 2020. годину, рекао је да је пометња настала поводом његовог романа „Контраендорфин” типичан пример стварања моралне панике.

– Вредније од сваке награде је пометња маргиналних књижевних епизодиста који су узнемирени чињеницом да је „Контредорфин” награђен. Говорили су у јавности да је мој роман којештарија, а Шешељ је успео да прича како измишљам – казао је Басара.

Басарино поигравање са стереотипима ушанчених односа на српској књижевној сцени наишло је претходних месеци на бројне осуде домаћих аутора, а из Удружења књижевника Србије у саопштењу јавности затражили су „помиловање за грешног” Светислава Басару поводом његовог романа у којем је описао нешто што се никада није десило са „небеском” Десанком Максимовић, преноси Танјуг.

Писац је нагласио да се „морално громадна Србија” усплахирила око дела романа који описује ласцивни разговор са поменутом песникињом.

– Тај разговор се стварно догодио и Десанка Максимовић свог саговорника није узимала за озбиљно знајући од пре какав је – казао је Басара.

Биљана Србљановић, драмска списатељица, нагласила је да не може да замисли ниједну Басарину колумну без ослобађајућег хумора који истовремено говори мрачне ствари о нашој истини, као нека врста карневализације која руши сваки ауторитет. У књизи се, сматра, пласира истина о нашим странпутицама и ћорсокацима, нарочито о нашем погрешним тумачењима сопствене историје. Наш народ јури, каже ова ауторка, да испуни херојску визију о себи која је нетачна. Роман је неописиво тачан и аутоироничан, погубан по себе самог, додала је Биљана Србљановић.

Писац и ниновац Филип Давид истакао је, путем линка, да је Басара његов омиљени писац.

– „Контраендорфин” је дрзак, безобразан роман. Како другачије писати о нашој средини пуној примитивизма, лажи и лицемерја. Врхунски хумор у овом роману иде до апсурда. То је хумор који растура митове, било политичке или историјске – рекао је Давид.

​Додао је да Басара схвата да једна средина није загађена само због саобраћаја, индустрије и климатских промена већ је, рекао је, загађеност пре свега у главама људи.

– Басара показује докле иде загађеност једне средине. То чини убедљиво и занимљиво, а на нама је да прихватимо жестоку критику времена у којем живимо – сматра Филип Давид.

Писац Видосав Стевановић поручио је:

– Ако једну књигу критикују и оговарају, то је поуздан знак да није досадна. Досада је смртни грех литературе. Колеге тврде да је књига лоша, а тиме показују своју завист и немоћ. Књига је претња њиховој празнини. У овој књизи се претерује, руше се правила пристојности, као и друштвене и националне вредности.

Дубравка Богутовац са Филозофског факултета у Загребу истакла је да овај роман грми, дере се, пориче, просуђује.

– У њему влада анархија језика а не идеологија текста. Роман говори о људској неспособности суочавања са самима собом – рекла је Дубравка Богутовац. Професор Томислав Брлек са Филозофског факултета у Загребу је истакао да ендорфин ублажава бол, а контраендорфин делује против ублажавања.

 

***

 

Komentar

 

 

***

 

U gradskim školama osnovan vrsta školskih knjiga u 12 veku bile su „Florilegije“ koje su pored bibliskih i antičkih citata imale i KOMENTARE učitelja (na primer, "Knjiga izreka" Petra Lombarda, 1160.) – komentari i izreke bili su polažište za školske rasprave – to je sve publikovano u "glosama". Ti "komentari" označili su početak - intelektalnog napretka – kritičke rasprave, učenja na greškama – u Evropi ali ne i kod Nemanjića – Ilarion Ruvarac, Isidora Sekulić, Stanislav Vinaver i Basara ukazuju da je naša prošlost "osveštan tabu".

*

Patrick Geari - patriotske elite - "znaju svoje mitove, ali ne i svoju istoriju".

 

 

Zoran Stokić

9.04.2021.

 

„Imitacija studiranja“

Proslava dana studenata u Studenskom gradu u Beogradu 04.04.2021.

 

 

Sticajem okolnosti držao sam vežbe i bio na pismenim u usmenim ispitima iz: statike, kinematike, dinamike I, dinamike II, teorije oscilacija, u periodu 1980-2000, kod naših uvaženih profesora na Mašinskom fakultetu u Beogradu: Ljubodraga Radosavljevića, Lazara Rusova, Slavka Đurića, Dragovana Blagojevića, Mirjane Lukačević, Vukmana Čovića, Josifa Vukovića, Zorana Golubovića, Milivoja Simonovića, Dragomira Zekovića; ispiti su se sastojali iz pismenog i usmenog dela; kada student na pismenom delu ispita pri rešavanju zadataka skupi polovinu predviđenih bodova, dolazi na usmeni deo ispita; na usmenom delu ispita studenti bi dobili nekoliko teorema koje treba da dokažu (iz aksioma i principa). Student nije mogao položiti pomenute ispite ako nije u stanju da "dokazuje teoreme", tj. da se bavi dedukovanjem (to je bila potvrda da je student naučio da se koristi simbolima, apstrakcijama, a to je, opet, bila garancija da će moći da se snađe u praksi - da će moći da “preslika” deduktivan hod racionalne mehanike na bilo koju novu disciplinu kojom se u praksi bavi).

 

Najskuplja cena ratne avanture iz ’90 bila je ta da su školski sistem i građanski moral doživeli apsolutni slom. Posledice? Kada brucoš dođe da studira, podrazumeva se da je on u prethodnom školovanju stekao neophodna znanja i usvojio određene moralne norme i da tako opremljen stupa u zgradu fakulteta. Slom građanske kulture doneo nam je, već od 2000 godine, srednjoškolce koji  dolaze na studije a da nisu u stanju da grade predikatske rečenice, da se bave analizom i sintezom, da se simbolički izražavaju, apstarahuju itd. Kako od njih, onda, očekivati sposobnost baratanja osnovnim logičko-teorijskim pojmovima kojima se nauke služe pri predviđanju i "objašnjavanju" stvarnosti? Naučna metodologija, za njihovu ravan zdravorazumskog znanja, ostaje nedostižna himera, pa onda nije čudno ni to što za njih naučni problemi i naučne činjenice, korelacije, uzročnost, hipoteze, teorije, zakoni, naučno predviđanje, determinizam – ostaju tek mrtvo slovo na papiru. Kako da onda budu sposobni da dokazuju teoreme? Nikako! Na nesreću po budućnost Srbije, nju vodi “učeno neznanje” - ono koje je izlaz videlo u “prečicama”, tj. “sktivanju od javnosti”, a to je postiglo pomoću famoznog načina studiranja zvani "Bolonja". "Bolonja" je postala “smokvim list” iza kojeg je, pored ostalog, sakrivena i degradacija u ocenjivanju sudenata, tj. u načinu dolaženja do diplome. Tako od 2000 godine studenti više nisu morali za pozitivnu ocenu da dokazuju teoreme: dobiješ diplomu, a nisi sposoban da se služiš apstrakcijama i simbolima; to je kao da si postao kompozitor koji treba da komponuje muziku, ali nisi savladao note. Tako su i državni fakulteti polako postajali sega-mega-turbo-pink.

 

Pošto jedna  fotografija govori više od 1000 reči – o stanju u našem visokom školstvu ništa ne govori tako jasno kao slike proslave Dana studenata u Studenskom gradu 4. aprila 2021; u doba pandemije, studenti su, iz inata i hira, ne koristeći se propisanim merama zaštite, napravili veliku žurku, uz muziku i pevanje, iako oko njih vlada kapljična zarazna bolest. Iza njih je ostala deponija đubreta. Sve to govori kakav “kratak spoj” postoji u njihovim glavama; u delovanju i ponašanju  ih ne vodi razum, nego emocije, mrze nauku, ne veruju medicini i vakcinama (maksimalno izbegavaju da se vakcinišu), imaju empatiju koja teži nuli... – Kao na rentgenu, svako je mogao da vidi da su to “lažni studenti” (crveno-crna koalicija ih je ubedila da su oni studenti – velika većina od njih dobiće „dipolme“ i postaće - stručnjaci „učenog neznanja“ - i tu će se krug zatvoriti: između stučnjaka i crveno-crne koalicije više neće biti razlike, unisono će delati kao i u svakoj despotiji (vizantijsko-osmansko-komunističkoj).

 

 

Zoran Stokić

9.04.2021.