Ostavština klonirane ovce: 25 godina otkad je svet čuo za Doli

 

SCITECH Autor:DW22. feb. 202212:08 Izvor: AFP

 

Pre tačno 25 godina svet je šokirala vest o prvom kloniranom odraslom sisaru. Sada već legendarna ovca Doli mnogima je probudila nade, ali i prouzrokovala mnoga strahovanja.

Obično odmereni nedeljnik „Špigel“ mnoge je nakon vesti. Na naslovnoj strani nakon vesti o prvom kloniranom odraslom sisaru, ovci Doli, rame uz rame marširali su klonirani likovi Adolfa Hitlera, Alberta Ajnštajna i Klaudije Šifer. Sve to je iz pozadine posmatrala ovca Doli, a nad montažom se nalazio naslov: „Greh“.

Ta naslovna strana dobro ilustruje kakve reakcije je tada izazvala vest o tome da se „čovek igra Boga“, piše Dojče vele (DW).

Svi pričaju o Doli

Mnogi naučnici dugo su smatrali da je vest o kloniranju „novinarka patka“. „Ja ne verujem da se iz ćelija može klonirati embrion“, izjavio je ubrzo nakon otkrića o egzistenciji klonirane ovce nemački imunolog i genetičar Klaus Rajevski. On je na jednom kongresu izneo tezu da se radi o „zabludi u laboratoriji“. Međutim, nedugo nakon toga, pokazalo se da je zapravo taj nemački naučnik u zabludi.

Danas, 25 godina kasnije, o Doli se i u naučnim krugovima raspravlja mnogo trezvenije. Na Institutu Roslin pri Univerzitetu Sveučilištu u Edinburgu, tamo gde je Doli i nastala, odavno se više ne obavljaju eksperimenti sa kloniranjem. Direktor instituta Brus Vajtlou smatra da je Doli uradila mnogo za širenja saznanja o biološkim dostignućima. „Doli je biologiju uvela u razgovore za doručkom ili u javnom prevozu. Biologija je bila svuda. Mislim da je to najveća zasluga ovce Doli“, kaže Vajtlou danas.

Naučna težina tog otkrića nije ležala toliko u kloniranju, to jest stvaranju genetski identične kopije jedne jedinke. Više se radilo o tome da se dokaže da ćelije koje već imaju određenu funkciju u organizmu mogu da se pretvore u matične ćelije čija uloga još nije definisana.

„Ideja o tome da se jedna ćelija može reprogramirati je jedna od ideja vodilja čitave naučne grane proučavanja matičnih ćelija“, kaže Vajtlou.

Do tada se smatralo da se ćelije mogu dalje razvijati samo ako se radio o embrionalnim ćelijama.

Nema kloniranja ljudi

Strahovanja da će to otkriće podstaći masovno kloniranje ljudi nisu se obistinila. Ipak, Vajtlou smatra da je ta rasprava bila važna kako bi se unutar nauke definisali neki standardi. Endrju Kičener iz Nacionalnog muzeja u Edinburgu, gde je izložena preparirana Doli, ne veruje da će uopšte doći do kloniranja čoveka.

"Tako nešto jednostavno nema praktičnu svrhu. Osim toga, kloniranje ljudskih bića svuda u svetu je iz etičkih razloga je zabranjeno. Ja ne mogu ni da zamislim da bi to moglo da se promeni", kaže Kičener.

To međutim ne znači da se ne klonira – posebno u komercijalnom sektoru, kod životinja sa specijalnim odlikama, poput konja za trke. Neki žele da kloniraju voljenog psa i za to su spremni da plate i do 50.000 dolara.

Naučno (i komercijalno) gledano, od kloniranja je zanimljivija metoda molekularnih makaza kojom je moguće promeniti gen ćelije i tako povećati otpornost prema nekim bolestima. Na Institutu Roslin u Edinburgu radi se na genetski modifikovanim svinjama koje su otporne na neke bolesti. Slična metoda mogla bi da se koristi i kod ljudi u lečenju nekih neizlečivih bolesti, poput AIDS-a ili nekih oblika raka.

Ime Doli – seksistički ispad?

Oko ovce Doli se u međuvremenu sve manje raspravlja. Jedino što još uzbuđuje duhove jeste njeno ime. S obzirom na to da je Doli klonirana ćelijama iz vimena, neko ko je hteo da bude duhovit ovcu je nazvao po američkoj kantri-zvezdi Doli Parton, koja je, osim po svom pevanju, poznata i po obimu grudi. Ali taj neukus ne uzbuđuje kustosa Kičenera. „Mislim da se pojam Doli u međuvremenu osamostalio od svog porekla.“

 

 

***

Komentar

***

 

 

Krajem 19 veka pojavile su se ozbiljne sumnje u potpunost klasičnih naučnih teorija (Njutn/Maksfela). Počeli su se gomilati brojni neočekivani fenomeni koji se nisu mogli objasniti iz ugla klasične nauke. Pokazalo se da priroda nije integrabilna, deterministička, transparentna, tautološka, ponavljanje uvek istog, božanski svet u kome ne postoji zub vremena, iz koga su prognani rađanje i smrt. Postalo je očigledno da iz - epistemoloških ograničenja - nismo u stanju da makroskospske fenomene izgradimo iz sigurnih mikroskopskih cigli - nove nauke su se počele baviti onim što je moguće, na primer, uvele su  statističke ansambale, verovane događaje, koji predstavljaju velike kolekcije virtuelnih, nezavisnih kopija sistema u različitim stanjima, bave se brojnim simulacijama mogućih stvarnosti. Savremena nauka i njena etika, su pokazale da se slučajnost  nalazi na početku svake žive vrste, svakog stvaranja u biosferi, da je ona izvor modifikacija genetskog teksta, te da  "kreator" nije nekakav  Bog već da je to puka slučajnost. Naravno da ako se sva ta znanja nađu u „bilo čijim rukama“ da to sve neodoljivo podseća na Frankeštajna. Kao prvo - svaki naučni esnaf se bavi svojim „malim“ poljem delovanja bez svesti o „celini“. Kao drugo - naročito je zabrinjavajuća potpuna nepismenost naučnika - iz elemenata teorije saznanja - pa većina naučnika i dalje misli da je nauka episteme, apsolutno sigurno znanje - a ne da je mnjenje. Takođe ne-smemo zaboraviti da su mnogi naučnici vođeni  nekom od „animističkih etika“, etikom slave i uspeha po bilo koju cenu - spremni da svesno stvore Frankeštajna.

 

Zoran Stokić

22.02.2022.

 

Uzrok vode na Zemlji je sunčev vetar? Doktorka astrofizike objasnila razlog VIDEO

  

Da li ste znali da voda ima i na Suncu i da je sunčev vetar uzrok vode na Zemlji?

IZVOR: B92 SUBOTA, 19.02.2022. | 14:58 -> 20:27 Foto:EPA/ KIM LUDBROOK

 

Naučnica i doktorka astrofizike, Tijana Prodanović, kreirala je TikTok profil na kojem deli veoma kvalitetan naučni sadržaj i određene zanimljivosti iz sveta astrofizike.

Naime, ovog puta je odgovorila na pitanje da li je Sunce zapravo odgovorno za nastanak vode na Zemlji?

"Ono što našu planetu čini tako lepom je, voda, u jako velikim količinama, ali Zemlja nije posebna po tome, čuli ste da vode ima na Marsu, da smo je otkrili i na Mesecu, ali da li ste znali da ima vode i na Suncu? Čak možda pola naših okeana je nastalo zbog Sunca", počela je u svom videu.

Dodaje da su još pre skoro 30 godina naučnici analizirajući svetlost sunca, pronašli tragove vode.

"Pošto Sunce sa prosekom temperature oko 6.000 stepeni Kelvina, ti molekuli vode ne mogu da opstanu, ali ove tamne zone na suncu koje zovemo Sunčeve pege su dosta hladnije i tu su pronađeni molekuli vode", objasnila je pokazujući na snimku kako izgledaju i da je njihova prosečna temperatura 4.000 Kelvina.

Objasnila u videu je objasnila da se smatra da su deo vode na Zemlju doneli asteroidi, koji su je davno "bombardovali". Voda na asteroidima nastala je bombardovanjem prašine asteroida česticama sunčevog vetra.

Međutim sada se takav zaključak izgleda malo menja, jer su materijal sa jednog takvog asteroida analizirali i uočili da prašina na površini koja je stalno bombardovana česticama Sunca sadrži 20 litara vode na metru asteroida.

 

 

***

Komentar

***

 

 

@ (I eto, nauka je još jednom otrkila da NEMA NIČEG NOVOG pod kapom Nebeskom!, 19. februar 2022 21:11.)

Da li je baš tako kako vi zdravorazumski sugerišete? Zdravorazumsko stanovište ne vidi nikakav problem u pojmu „istine“, jer prihvata zdravo za gotovo da su istine ona naša uverenja - tvrđenja - koja odgovaraju „stvarnosti“. Tvrđenje „sija sunce“ je istinito onda kada sunce stvarno sija, a nije istinito kada je oblačno. Ali čim se udaljimo od sadašnjeg trenutka počinju problemi. Kako znamo šta je „istina“ u odnosu na prošlost (budućnost), kada ta stvarnost, s kojom bismo uporedili naša uverenja, ne postoji? Nauka se bavi najpre nekim događajima, čiji uzrok i mreža pratećih uslova nisu direktno poznati i nisu opažljivi. Sa čime upoređujemo neke apstraktne, teorijske stavove, iz aksioma i teorema, kada tvrdimo da su oni istiniti? Da li postoje neki objektivni kritetijumi za razlikovanje istine od neistine? Na pr, teorija korespondencije (klasična teorija istine); utemeljio Aristotel, izražava zdravorazumsko shvatanje - da je istinito ono mišljenje koje odgovara stvarnosti (šta je stvarnost?) - doslovna kopija slika, kao odraz u ogledalu; modernije kao opšta, strukturalna sličnost; kao odnos znaka i označitelja i tsl. Ali zapravo klasična teorija istine ne nudi nikakav kriterijum za razlikovanje istine od neistine. Zato su se pojavile ne-klasične teorije istine, imaju jedno zajedničko svojstvo: istina se u njima ne određuje odnosom prema stvarnosti, nego preko kriterijuma koje neko uverenje treba da zadovolji da bi bilo smatrano istinitim ( teorija koherencije, pragmatična teorija i tsl).

 

*

 

Sunce se sastoji od 3 gasovita omotača: fotosfere, hromosfere, korone i unutrašnjosti gde se nalaze izvori energije. Sunce nije "kruto telo". Fotosfera (grč  fotos-svetlost) svetlosna sfera je vrlo sjajan Sunčev disk koji može da se vidi golim okom, velike je gustine, neprovidan, tako da posmatrač sa Zemlje ne može da vidi dublje slojeve ispod njega, temperatura mu je oko 6000oC. Hromosfera (grč  hromos – boja) obojena sfera, da bi se videla moraju se koristiti posebni  instrumenti. Korona je spoljašnji Sunčev omotač toliko razređen i tako slabog sjaja da se može posmatrati samo kada se zakloni blještava fotosfera. Ranije se Korona posmatrala samo za vreme potpunih pomračenja Sunca. 1930 konstruisan je koronograf, instrument koji je omogućio posmatranje i snimanje Korone  van Sunčevih  potpunih pomračenja, svakog vedrog dana. Korona emituje neprekidni i linijski spektar.

Zbog neprovidne fotosfere unutrašnjost Sunca nije dostupna „posmatranju“. Predstave o  procesima unutar Sunca možemo dobiti samo pomoću teorijskog rasuđivanja i korišćenjem opštih zakona fizike i hemije. Tu je temperatura oko 14 miliona stepeni, a gustina materije se procenjuje na oko 100 g/am3. Tu se nalazi izvor energije Sunca. Od svih poznatih izvora energije (sagorevanje, hemijske reakcije, cepanja i pregrupisavanja atomskih jezgara) samo 2 mogu da se uzmu u obzir, kada je u pitanju tako velika količina energije u tako dugom vremenskom razmaku, to su: 1) gravitaciono sažimanje, 2) termonuklearne reakcije. Znamo da je Sunce zvezda srednje starosti, ni suviše mlad, ali ni pri kraju života, tako da možemo odbaciti ideju o gravitacionom sažimanju; tako da opravdano možemo smatrati da je u pitanju termonuklearna reakcija - fuzija (spajanje) dva jezgra vodonika u jezgro helijuma, a višak mase se pretvara u energiju.

Sunce je izvor života na Zemlji – njegov regulator i bitan činilac ali ne samo sa biološkog već i sa energetskog gledišta. Energija okeana, reka, ugalj, vetrovi – sve je to deo pretvaranja Sunčeve energije koju mi ljudi koristimo za život. Osim ovih posrednih oblika, Sunčeva energija se neprestano koristi u baterijama koje nose veštački sateliti. Ove baterije se sastoje od fotoelemenata koji energiju Suca pretvaraju u električnu, koja je neophodna za napajanje instrumenata u satelitima. Naravno može se koristiti i za zagrevanje prostorija i pogon vozila. Osim energetskog, postoje i drugi oblici uticaja Sunca na Zemlju. Sunce izaziva čitav niz pojava koje proučava geofizika. Elektro-magnetno dejstvo Sunca se manifestuje kao polarna svetlost, jonosferske i magnetne bure i tsl. Proučavanje ovih pojava, kao i proučavanje prostora između Sunca i Zemlje, stvorilo je novu naučnu disciplinu – „fiziku Sunce-Zemlja“ (okuplja naučnike i inženjere raznih profila). Hipoteza "voda/sunčev vetar"  koja prezentuje autorka nije u saglasnosti sa poznatim zakonima fizike i hemije.

 

Zoran Stokić

21.02.2022.

 

Rusija versus Ukrajina

Predsednik ES: Ne možemo Rusiji da nudimo maslinovu grančicu unedogled

 

SVET Autor:Beta20. feb. 202214:5823 komentara Izvor: YVES HERMAN/POOL/AFP

 

Zapadnjaci ne mogu da nude "maslinovu grančicu" unedogled dok Rusija podiže tenzije duž ukrajinske granice, izjavio je predsednik Evropskog saveta Šarl Mišel.

„Ostaje veliko pitanje: da li Kremlj želi dijalog“, upitao je Mišel na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji.

„Ne možemo zauvek da nudimo maslinovu grančicu, jer Rusija sprovodi raketne testove i nastavlja da gomila trupe na ukrajinskoj granici“, dodao je.

On je ponovio rešenost zapadnih zemalja da na svaku agresiju na ukrajinsku teritoriju odgovore paketom sankcija prema Rusiji.

Rusija se "nadala da će uneti podelu, da će oslabi naš savez, da će nas podeliti, ali je uradila upravo suprotno", rekao je Mišel.

 

***

Komentar

***

 

Simbol ujedinjene nemačke nacije, koji je stvoren nakon rata s Francuskom 1870/71, bila je i ostala „vojska“. Seljaci, građani, radnici, intelektualci, protestanti, katolici, Prusi, Bavarci,..., svi su u vojsci videli simbol nacije. Kad je izbio I svetski rat, celi se nemački narod, pretvorio u jedno!  Hitler je 1914. zapisao da je nakon „izbijanja rata pao na kolena i zahvalio se Bogu“. Nenameravana posledica jednog paragarafa u Versajskom ugovoru po kome se „raspušta nemačka vojska“ (ukinuto je tradicionalno služenje vojnog roka) orvorila je Hitleru vrata, samo je tako on bio moguć – omogućilo ga je fanatično mitingaško ruganje „Versaju“ i „Diktatu“ koji je zabranio „vojsku“ (tj. njihovu „religiju“); nacionalsocijalistička partija stupa na mesto vojske; svaki Nemac - muškarac, žena, dete, vojnik ili civil - može postati nacionalsocijalist; može upražnjavati ono što mu je „diktat iz Versaja“ uskratio! Ako tome dodamo i drugu nenameravanu posledicu Benkrota svetskih berzi – za koji je Hitler okrivio Jevreje – hitlerizam je rođen. Ne tvrdim nikavu sličnost između Nemačke i Rusije; samo mi se čini da se „sličan“ proces razmišljanja - "vraćanje ugleda naciji" - odvija u glavi Putina tj. službe. Za raspad SSSR, te raspuštanje Varšavskog pakta kriv je NATO, a za siromaštvo su krive banke Zapada. Putin je taj koji vraća ugled naciji a to je moguće samo ako nestane NATO i banke Zapada – naravno sve to postići ideologijim „zadavi ih međusobno“!

Zoran Stokić

20.02.2022.

 

Susret sa Vučićem, laptop i „malo treme“: Matematičar danas drugi na listi SNS, ali je 2017. „pevao drugačiju pesmu“

 

V. A. "Danas" 19.02.2022. 07:49 9 komentara

 

Susret sa Vučićem, laptop i "malo treme": Matematičar danas drugi na listi SNS, ali je 2017. "pevao drugačiju pesmu" 1

Foto: Stanislav Milojković

Penzionisani profesor Mašinskog fakulteta u Beogradu, matematičar Stojan Radenović, koji je drugi na listi SNS za predstojeće parlamentarne izbore, kaže da je tu stranku podržao zbog rezultata. Međutim, Radenović nije uvek imao visoko mišljenje o vladajućoj političkoj eliti i njenom lideru Aleksandru Vučiću.

– Ja se sekiram što naš novi predsednik nije održao nijedno obećanje koje je davao, ali šta mogu – kazao je Radenović u intervjuu Danasu, komentarišući domete „Protesta protiv diktature“ koji su u aprilu 2017. pokrenuti zbog nezadovoljstva uslovima pod kojim je Vučić pobedio na predsedničkim izborima.

Kako je tada rekao, „najveća dobit za Srbiju bi bila ispunjenje zahteva učesnika protesta da potrošena politička elita vlasti i opozicije dobrovoljno odstupi i tako stvori prostor za novu, svežu krv“.

Skeptičan prema protestu, on je zamerio učesnicima da nemaju kapacitet da se izbore za zahteve koje su izneli, uprkos tome što je „vidljivo slaba i velika koalicija koja vlada, sa potrošenim ljudima i opozicija“.

– Naziv „Protiv diktature“ je, po mom mišljenju izanđao, potrošen, otrcan. Da je to tako govori i činjenica da velika koalicija za svog pobednika u prvom krugu nije mogla da sakupi više od trećine članova biračkog tela. Uporedimo kroz istoriju sa kolikim procentom su pobeđivali diktatori – Husein, Gadafi, naš maršal da je pravio izbore pobeda bi bila sa preko 95 odsto. Čak je i Milošević, kome su klicali Sadame, Sadame, pobeđivao sa 4,5 miliona glasova. Lično smatram da koalicija koja podržava novog predsednika i nema kapacitet da iznudi diktatora i neku diktaturu. Mnogo su slabi i tanki po znanju. To su družine jako koristoljubivih ljudi koje većina glasačkog tela ne zarezuje ni za pet para – tvrdio je Radenović.

Kako je Radenović postao poznat srpskoj javnosti

Jedan novinski tekst, objavljen u Večernjim novostima, u kome je javnost saznala da je Radenović svrstan u grupu najuticajnijih naučnih umova u svetu za 2015, bilo je inicijalna kapisala da mu tadašnji predsednik Srbije Tomislav Nikolić dodeli srebrnu medalju za izuzetne zasluge u oblasti naučne i prosvetne delatnosti, povodom Dana državnosti 2016. godine.

Iste godine u avgustu Radenović je dospeo u žižu javnosti, nakon što ga je bivši rektor Univerziteta u Beogradu (UB) Vladimir Bumbaširević označio kao jednog od glavnih „kirivaca“ za skok tog univerziteta između 201. i 300. mesta na Šangajskoj listi.

Mediji su se ponovo zainteresovali za njega 2019, kada je došlo do pada UB na ovoj rang-listi, a kao razlog je naveden Radenovićev „transfer“ na Univerzitet kralj Saud u Saudijskoj Arabiji, za koji je tada potpisivao svoje radove.

Kritike zbog susreta sa Vučićem

Nedugo nakon objavljivanja ovih vesti došlo je do Radenovićevog susreta sa Vučićem, na inicijativu predsednika Srbije.

Matematičar je tada objavio da se „vraća“ na UB, a Vučić obećao veće ulaganje u nauku, čak i otvaranje „male“ budžetske linije za „osnaživanje Šangajske liste“ da bi se pospešilo objavljivanje naučnih radova, što je jedan od kriterijuma za rangiranje univerziteta.

Taj nalog je izdao već prilikom ovog susreta tadašnjim ministrima finansija i prosvete Siniši Malom i Mladenu Šarčeviću. Od toga nije bilo ništa.

Ali se Radenović našao na udaru dela javnosti koja mu je zamerala što je primio poklon – laptop od predsednika i što se prilikom susreta sa njim ponašao snishodljivo.

– Aleksandar Vučić je naš predsednik izabran na demokratskim izborima. Zvao me je direktno iz Njujorka. Pomislio sam da je bio siguran da sam nešto dobro uradio u životu. Priznajem da je taj poziv za mene zaista mnogo. Zašto nije zvao nekoga od onih koji ga samo kritikuju, a ne rade dobro ni posao za koji im država plaća? Snishodljivosti nije bilo, možda malo treme. Ali izvinite, predsednik je predsednik. I on je jedan, a nas matematičara, istraživača je dosta. Ali eto pozvao je mene. Neka njega zbog toga kritikuju – odgovorio je na kritike Stojan Radenović, u intervjuu Danasu, kome je zamerio što je, uz NIN i Peščanik prednjačio u kritikama, omalovažavanju i podsmehu, zbog njegovog susreta sa Vučićem, uz opasku: „Rušeći mene, ruše Vučića“.

 

Na naše pitanje da li je trebalo da bude deo javnog nastupa u kome predsednik naređuje ministru koga sumnjiče za plagiranje, da baš on popravlja ugled Univerziteta u Beogradu, Radenović je odgovorio:

 

– Predsednik je sugerisao, nije to bila bukvalna naredba, oni su saradnici. Iskren da budem, bio sam i počastvovan što sam tu bio prisutan. Jer ovo je država svih nas i nije loše da i ja, eto, kao običan profesorčić prisustvujem dogovoru, predlozima odgovornih šta i kako popravljati u finansiranju. U poslednjih nekoliko godina bilo je više sumnji za plagiranje diploma i doktorata. Ali budimo iskreni, te sumnje su dolazile od političkih protivnika i još uvek nijedna nije potvrđena. Mislim da je bolje da profesori koji sumnjaju u razna plagiranja zasednu i malo žešće objavljuju naučno-istraživačke radove i tako doprinesu ugledu Univerziteta u Beogradu, ne samo na Šangajskoj listi nego uopšte – kazao je Radenović.

 

Neke kolege mu nisu ostale dužne na kritike, optužujući ga da je učestvovao u grupi autora okupljenih oko arapskih časopisa koji su se međusobno potpisivali na radove, citirali i autocitirali i tako veštački dizali rejting.

Ali bez obzira na ove navode, Radenović se i u 2020. godini zbog svojih rezultata u matematici – broju radova objavljenim u međunarodnim časopisima i visokoj citiranosti, našao na listi najuticajnijih svetskih naučnika, o čemu je naš list prvi izvestio.

Odbio intervju

Nakon što je objavljena vest da će biti na listi SNS-a, list Danas je uputio profesoru Radenoviću pitanja gde vidi svoje mesto u toj stranci ako pobedi na izborima i da li će biti poslanik; šta je uticalo na to da promeni svoj stav, izrečen u intervjuu našem listu 2017. godine, da ne veruje Aleksandru Vučiću i njegovim obećanjima i kako komentariše da predsednik nije ispunio obećanje o ulaganjima za pospešivanje naučne produkcije da bi se popravio plasman naših univerziteta na Šangajskoj listi. Zanimalo nas je i da li mu je kao naučniku svetskog glasa u najmanju ruku neprijatno da podrži stranku, odnosno koaliciju u kojoj je više istaknutih funkcionera plagiralo ili ima upitne diplome i doktorate. Radenović nije želeo da odgovori na ova pitanja.

 

 

***

Komentar

 

***

 

 

Veliki broj radova je S.Radenović objavio kao koautor sa  Z Kadelburg i &

Z. Kadelburg je, kako je Srbija mala, svi se poznajemo, bio dekan Matematičkog fakulteta u Beogradu, baš kada sam ja bio na doktorskim studijama i trebao da odbranim svoj doktorski rad. Evo kako je to izgledlo. Zahvaljujući dekanu Z. Kadelburgu, čekao sam dan odbrane doktorata GODINU DANA, zašto? U naslovu doktorata su se (greškom daftilografkinje) izgubili navodnici  ("). Odem ja u dekanovu kancelariju da se interesujem u čemu je problem, dekan mi kaže da je to zato što u naslovu fale (") tj. da je to PROMENA NASLOVA RADA DOKTORATA. To je značilo da "ta famozna" promena naslova ponovo prođe sve zakonom predviđene procedrure (razne komisije i tsl). Da nedužimo – "služba" je htela da stopira taj doktorat. Mentor rada je bio akademik Zvonko Marić, bio je lošeg zdravlja, usledila je operacija grla, pa su "pomislili" da će akademik Marić u međuvremenu da umre (!) Na njihovu žalost nije umro, kandidat je uspeo da odbrani doktorat 1.07.1996.) "Njutnova epistemologija, Dijemov konvencionalizam i "Cilj i struktura fizičkih teorija" " (obratite pažnju na NAVODNIKE)!

Pored "štancovanja" radova - radi radova -  pošto publikuješ radove znači da si naučnik - bavili su se i ONIM POSLOVIMA koje im "služba" naloži (naredi, namigne i tsl). Zato se nemojte čuditi odkud S.Radenović na izbornoj listi SNS.

 

 

*

 

 

Lobačevski i J.Boljari su tvorci "Ne-euklidske geometrije" ali šta predhodi tome? Da li je to veliko naučno otriće plod nauke u carskoj Rusiji i Mađarskog (Austrougarske)? Ne! Sve je to "skuvano" u naučnom loncu u Gausovom Getingenu. Slučajnost koja je bitno uticala na život Lobačevskog - 1805. otvoren je Univerzitet u Kazanju, gde su predavanja iz matematike, astronomije, fizike, držali profesori  iz Gausovog  - Getingena  - M. Bartels, F. R. Renner, F. Ks. Bronner, J. J. Littrow - pa je Lobačevski  dobio skup znanja (među njima i - važne matematičke probleme -  koji  čekaju da budu rešeni) kao da je studirao u Getingenu. Sliču trajetoriju je prošao i J. Boljari čiji je otac studirao u Getingenu. Nije lako razumeti primere iz nauke; ali to nije prepreka da fenomen "stvaranja" objasnimo na svakom dostupan način pomoću istojije muzike. Da bi se došlo do otkrića u bilo kojoj oblasti ljudske delatnosti, potreban je rad čitavih generacija. Ko, dakle, ima imalo smisla za muziku, uz pomoć interneta će se veoma brzo uveriti u netačnost uvreženog mišljenja da, niko i ništa ne prethodi  muzičkim ikonama. Divimo se J.S.Bahu; ali se previća da je J.S. Bah slučajno 1723. postao glavni kompozitor u crkvi svetog Tome u Lajpcigu (centru crkvene muzike kod protestanata); bio je 7 na rang-listi (1.Teleman, 2. Graupner... sticajem okolnosti  prva šestorica odustala). Da nije dobio taj posao, on ne bi postao onaj Bah kakvog znamo danas, bio bi to neki sasvim drugi J.S.Bah. Biti na mestu kantora čuvene "Thomaschule" u još čuvenijoj "Thomaskirche" značilo je koristiti se "muzičkom bibliotekom", sa građom koja je sakupljana vekovima, pa je bilo kao da ste ušli u nekakav tadašnji "crkveni internet"! J.S.Bah je marljivo ceo život  prepisivao note svojih predhodika i savremenika; učio je iz njih i pokušavao da te muzičke ideje unapredi:  Johana Kunaua, Bukstehudea, Johann Schelle, Heinichen,  Gottfried Heinrich Stölzel, Francesco Bartolomeo Conti , Johann Friedrich Fasch, Corelli, Vivaldi, Alessandro Scarlatti, Caldara, Purcell, Reinhard Keiser, Jean-Baptiste Lully, Johann Joseph Fux, Jan Dismas Zelenka...

 

 

*

 

(podsećanje na jedan raniji kometar na tekst Stojana Radenovića tekst iz 2021. : "Mentalna lenjost profesora glavni problem")

 

 

Odgovor prof u penziji Stojanu Radenoviću:"Mentalna lenjost profesora glavni problem"(sic)

 

Kao što je govorio naš uvaženi prof Slaviša Prešić (bio je skroman kao vi) - nemojte nam "soliti pamet"! Pa ne možemo, kolega, svi da pišemo radove na verandi, u špajzu kao vi. Ljudi su različiti, neki su zdravi kao dren (genetske predispozicije), a neki bolešljivi, osetljivi... Zamislite, na primer, Hokinga na verandi! Takođe, radovi se ne pišu u vojnim logorima ili na linijama fronta, što je Srbija  od 1990(!) Takođe, radovi se ne pišu u “Paviljonu br. 6” (Čehov). (Evo, dok ovo pišem, po 100. put buše asfalt trotoara da bi na izraubovanu infrastrukturu povezali novosazidani gangsterski soliter; dok smo „mi“ pokušavali da spasavamo nauku u Srbiji, mafija belih okovratnika SAZIDA 2 MILIONA BESPRAVNIH SOLITERA; a sa druge strane dopire mega kafanska muzika – idelano da ogluviš u sopstvenom stanu.) Ima, naravno, izuzetaka: Galoa je. na primer, svoje dragocene radove brusio u zatvoru...

Hajdemo malo o bojevima:

Vidite, kada ne postoje osnovni sociološki uslovi (preduslov za bavljenje naukom) – uređeno, ne haotično, društvo,  stanovanje, prevoz, ishrana, zdravsto i tsl. – onda da bih sa Banovog Brda dolazio na taj "naš" Mašinski fakultet u Bg od 1990-2020, bez  sopstvenog vozila (standard sirotinje raje), u gradu gde je sve te decenije postojala IMITACIJA gradskog prevoza, umesto da mi tur/retur traje 1h, meni je trebalo i po 5h; oduzmi-saberi – svaki dan sam GUBIO 4h, a to je svaki dan ukradena 4h za bavljenje naukom. I svi drugi segmenti u našim životima su bili takvi, i ne samo moji, nego svih nas oko 5000 koji smo činili BU. Nas 5000 je “vuklo kola” uprkos apsolutno nemogućim uslovima življenja i to je bilo zbog inercije iz vremena kada je nauka imala kakvo-takvo mesto u društvu – jer smo bili entuzijasti. A šta je naš podmladak mogao da vidi u našoj prosvetno-naučnoj praksi od 1990? Da je 1/3 zbog nebrige društva pokojna, 1/3 emigrirala, a preostala 1/3 je gurnuta na marginu društva (jer za idologe ove vlasti mi smo “unutrašnji neprijatelj”). Videli su da znanje za našu vlast nije sredstvo za preživljavanje države i društva, nije vrlina koju treba negovati, nego je opasnost (za njihov način vladanja) – znači mana. Zato se naš podmladak ponaša u skladu sa maksimom koju je odavno iskazao Aristotel: “građani se ne bave nemogućim”. Nauka je u Srbiji  juče/danas/sutra “nemoguća misija”.

Inače, čemu služi znanje? Znanje nije sport, a nije ni religija, ni umetnost. Znanje radi zanja, isto kao i umetnost radi umetnosti, znanje zbog radova u časopisima – tek da bi se publikovalo, da bi se zadovoljila forma potpuno lišena sadržaja – sociološki gledano jeste mrtva, nekorisna stvar (osim za same aktere). Znanje je samo ono što se može primeniti, što vodi ka preživljavanju i napretku društva. Eto, kada bi u Srbiji postojalo znanje, ono bi bilo u stanju da REŠI, na primer, divlju deponiju u Vinči (1974-2021), ili bi, na primer, ukazalo kao se ISKORAČUJE iz despotskog političko-kulturnog modela zatvorenog društva u građansko otvoreno društvo. Ovako, pošto tog znanja nema, nas je 700-godišnja inercija despotskog autizma (vizantijsko-osmansko-komunistička faza) potpuno „spljoštila“: umesto Srbije u 3 dimenzije, mi smo svedeni na jednodimenzionu zemlju.

 

 

Zoran Stokić

20.02.2022.

 

Italija, strip i književnost: Umberto Eko - pisac koji je verovao u moć stripova

 

Dela Umberta Eka smatraju se visokom književnošću, a ugled koji je imao među akademicima koristio je da skrene pažnju na vrednost stripova - mnogim čitaocima omiljene, a u kritičarskim krugovima i danas potcenjene forme.

 

IZVOR: BBC SUBOTA, 19.02.2022. | 09:46 Umberto Eko 1993. godine/BBC

 

"Ne postoji ništa smislenije od teksta koji se izdaje za besmislen", smatrao je italijanski pisac, kritičar i filozof kulture Umberto Eko, jedan od najznačajnijih intelektualaca savremenog doba. Po obrazovanju je bio stručnjak za filozofiju srednjeg veka i među publikom važi za "teškog" pisca, čiji postmodernistički romani liče na zamršene lavirinte simbola. "Eko je stvarao novog čitaoca, ne povodeći se za trenutnim ukusima publike, i uspeo je da oblikuje kritičku svest miliona ljudi različitih vera i nacija", kaže dr Dušan Živković, redovni profesor Filološko-umetničkog fakulteta u Kragujevcu, za BBC na srpskom.

Dela Umberta Eka smatraju se visokom književnošću, a ugled koji je imao među akademicima koristio je da skrene pažnju na vrednost stripova - mnogima omiljene, a među kritičarima i danas potcenjene forme. Preminuo je 19. februara 2016. u Milanu, u 84. godini.

Kako je Eko stvorio novog čitaoca

&Ime ruže& je Ekov prvi i najpoznatiji roman/BBC

Umberto Eko je rođen 1932. u Aleksandriji, glavnom gradu regije Pijemont na severu Italije. Spisak njegovih zanimanja je dugačak - bio je romanopisac, esejista, filozof kulture i teoretičar književnosti. Na Univerzitetu u Bolonji radio je kao profesor semiotike, nauke o znakovima. Posebno ga je zanimala srednjovekovna estetika, objašnjava profesor Živković.

"U delu Estetički problem u delu Tome Akvinskog iz 1956. godine, Eko je uspostavio je novo poimanje filozofije ovog srednjovekovnog mislioca", navodi. Živković dodaje da je pisac "pre svega, uticao na savremenu teoriju umetnosti" i to studijama Otvoreno delo (1962), Odsutna lektura (1968), Semiotika i filozofija jezika (1984) i Granice tumačenja (1990). Šezdesetih godina 20. veka, Eko razvija Teoriju otvorenog dela i pažnju sa književnih ostvarenja preusmerava na čitaoce.

"Smatrao je da čitalac ima aktivnu ulogu i da nije samo primalac poruke, nego koautor u ostvarivanju značenja književnog dela. "Drugim rečima, težio je da izgradi slobodoumnog čitaoca koji bi istraživao uzroke, procese i ishode civilizacijskih tokova", kaže Živković. Profesor dodaje da je Eko time stvorio novog čitaoca, koji ima veći stepen kritičke svesti.

"Knjigama ne služi da joj se veruje, već da se preispituje", govorio je Eko, a citira ga Gardijan. "Kada razmišljamo o knjizi, ne treba da se pitamo šta nam poručuje, nego kakvo joj je značenje". Teorijska načela koja je razvio Eko je primenio u knjigama, od kojih je najpoznatija Ime ruže iz 1980. godine. "Čitalac koji želi da da upozna lavirinte Ekovog romakesnog sveta, trebalo bi da započne putovanje ovim romanom", smatra profesor Živković.

Po knjizi je 1986. godine snimljen i istoimeni film u režiji Žan-Žaka Anoa, sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi. To je priča o "traganju za istinama o grotesknim životima i smrtima u srednjovekovoj opatiji", ali i o poređenju srednjeg veka i savremenog doba, kaže Živković. Profesor preporučuje i druga Ekova dela, koja su "širom sveta doživela milionske tiraže i postala uzor postmodernog pisanja". Svetski poznata dela Umberta Eka koja vredi pročitati

Fukoovo klatno (1988)

Ostrvo dana pređašnjeg (1994)

Baudolino (2000)

Tajanstveni plamen kraljice Loane (2004)

Praško groblje (2010)

Nulti broj (2015)

Preporuka: profesor dr Dušan Živković, Filološko-umetnički fakultet u Kragujevcu

Pisac koji je verovao u moć stripova

Američki crtač Čarls M. Šulc je pedesetih godina stvorio lik Snupija, po uzoru na psa Spajka kojeg je imao u detinjstvu, a Eko je skrenuo pažnju kritičara i teoretičara na ovaj planetarno popularan strip/Getty Images. Američki crtač Čarls M. Šulc je pedesetih godina stvorio lik Snupija, po uzoru na psa Spajka kojeg je imao u detinjstvu, a Eko je skrenuo pažnju kritičara i teoretičara na ovaj planetarno popularan strip/Getty Image Proučavajući savremenu kulturu, Eko se zainteresovao za jedan popularni fenomen, koji književni kritičari 20. veka nisu smatrali vrednim pažnje.

Počeo je da se bavi teorijom stripa.

Početkom pedesetih godina 20. veka u Americi, crtač Čarls M. Šulc objavljuje prva izdanja stripa Kikiriki (Peanuts), koji je postao jedan od najuticajnih i najpopularnijih stripova svih vremena. U njemu se pojavljuje grupa dece koju predvodi čupavi, plavokosi dečak Čarli Braun, koji ima psa rase bigl, po imenu Snupi. Iako se za stripove dugo verovalo da su tričava, novinska forma namenjena isključivo deci, Snupi i Čarli Braun osvojili su srca odraslih.

Umberto Eko je pokušao da objasni zašto su ljudi širom sveta toliko očarani Kikirikijem, koji je u drugoj polovini prošlog veka štampan u 75 zemalja, u više od 2.600 različitih novinskih izdanja, na 21 jeziku. Procenjuje se da ga je čitalo oko 355 miliona ljudi sa svih krajeva planete. "Poetičnost ove dece proizilazi iz činjenice da kroz njih vidimo sve probleme i patnje odraslih, koje inače ostaju skrivene ispod površine", napisao je Eko za američki magazin Njujorker 1985.

"Oni bude osećanja u nama zato što su, u izvesnom smislu, čudovišta - oni su monstruozne, infantilne sublimacije svih neuroza modernog čoveka koji živi u industrijskoj civilizaciji", naveo je. Eko je o stripu napisao nekoliko teorijskih radova i postao jedan od evropskih pionira u proučavanju devete umetnosti, kako se strip još naziva. Najpoznatiji je Mit o Supermenu (1962), koji se smatra jednom od najvažnijih teorijskih studija posvećenih stripovima o superherojima. Pisao je i knjige za decu, kao što su Bomba i general (1966) i Tri astronauta (1989).

Pesnik Ljubivoje Ršumović savetuje mlade roditelje - "Ne budite dosadni"

Bunt i prezir prema religiji - crtice iz Ekove biografije

Otac Umberta Eka bio je računovođa, koji je imao ambiciju da mu sin postane pravnik, piše Gardijan. Budući pisac odrastao je u konzervativnoj porodici i pohađao je rimokatoličku školu. Uprkos želji svog oca, Eko je na kraju odlučio da studira srednjovekovnu filozofiju i umetnost na Univerzitetu u Torinu. Tu je i doktorirao, baveći se delima Tome Akvinskog, srednjovekovnog italijanskog teologa i filozofa.

Pedesetih godina, Eko je iskusio krizu vere.

"Prva odlika poštenog čoveka je prezir prema religiji, koja nas tera da se plašimo najprirodnije stvari na svetu, a to je smrt, i da mrzimo ono lepo što nam je sudbina dala, a to je život", zabeležio je. Posle doktorata, otišao je u novinarske vode i postao urednik kulture na italijanskom javnom servisu RAI, gde je radio od 1956. do 1964.

Paralelno je predavao na matičnom fakultetu. Eko se u to vreme se oženio Renatom Ramž, profesorkom nemačke umetnosti, sa kojom je dobio sina i ćerku. Šezdesetih je postao član avangardnog pokreta Grupa 63 (Gruppo 63), gde su se okupljali umetnici, muzičari i pisci koji su težili pronalaženju novih oblika književnog i estetskog izraza. Bio je počasni doktor na više od 30 svetskih univerziteta, kao i počasni član Međunarodnog foruma Uneska, organizacije Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu.

Eko u njegovom domu u Milanu/Andrea Zanni

'Zašto volim maglu koja štiti od sveta'

Tatjana Đorđević Simić, BBC novinarka-saradnica, Milano

Iz njegovog stana, koji se nalazi preko puta milanske tvrđave iz 15. veka, Kastelo Sforcesko (Castello Sforzesco), Umberto Eko često nije mogao da vidi najviši toranj ove velelepne građevine. Kula je posvećena italijanskom kralju Umbertu I, a vazdušnom linijom od terase pisca, koja se nalazi na trećem spratu, do nje nema ni nekoliko stotina metara. Zbog guste i česte magle, karakteristične za grad Milano, posebno u zimskim danima, ni T od tornja nije moglo da se vidi.,Eko je milansku maglu voleo i često je o njoj pisao.

"Ne samo da je Milano maglovit, nego je sačinjen od velikih, uspavanih i praznih prostora, nepodnošljivih na avgustovskom suncu, kada se svet skriva od te usijane praznine", piše Umberto Eko u članku "Zašto volim maglu koja štiti od sveta" , koji je 2009. izašao u dnevnom listu La Republika (La Repubblica).,"Ponekad, u jesenje ili zimske večeri, kada je grad potopljen maglom, te praznine nestaju, i moj grad postaje lep.","Ponekad, u jesenje ili zimske večeri, kada je grad potopljen maglom, te praznine nestaju, i moj grad postaje lep.",Eko dodaje da se u magli hoda polako i da čovek mora dobro da poznaje grad, kako se ne bi izgubio.

U kolumni Minimalni dnevnik (Diario minimo), koju je pisao za magazin Veri (Veri) od 1959. do 1961. godine, Eko opisuje magični prostor njegovog kraja, u kojem ne postoje napred-nazad i desno-levo. Zato je malo verovatno da će neko, ko taj prostor ne poznaje, uspeti da se orijentiše, tvrdio je Eko. Krećući od trga Sforcesko​​, koja se nalazi ispred njegovog stana, u pravcu jednih od vrata grada Milana - Porta Ludovika, Eko opisuje šetnju od oko tri kilometra kao snalaženje u lavirintu. Uske, krivudave, kaldrmisane i dugačke ulice, koje presecaju trgove i raskrsnice, zbunjivale su ponekad i njega. U tom lavirintu odvijala se piščeva svakodnevnica.

Tu se nalazi Ekova izdavačka kuća Tezejev brod (La Nave di Teseo), gde je objavio mnoge knjige, pa i poslednju - Pape Satan Aleppe: Hronike fluidnog društva iz 2016. U izdavačkoj kući je provodio veliki deo svog vremena kada nije pisao, jer je stvarao kod kuće. Mada, njegov prijatelj i bibliotekar Mario Skonamiljo, izjavio je za dnevni list Sole 24 Ore da je Eko najviše voleo da dolazi u antičku biblioteku i knjižaru, koja je zatvorena 2012.

Odatle, dvojica prijatelja bi prošetala nekoliko stotina metara do bara Caffè Sforzesco, u kojem bi poznati gost uvek pio aperol-špric ili šejk Zucca shakerato od kafe, bundevinog likera, vanile i leda. Izvesni Đanluiđi, koji je tih godina radio u poznatom baru, ispričao je za list Korijere dela sera (Corriere della Sera), kako je Umberto Eko tamo proslavio osamdeset treći rođendan, 2015, godinu dana pre nego što je umro.

Posle aperitiva, pisac bi odlazio u obližnji restoran u kojem je uvek večerao Četiri Mauritanca (Quattro Mori). Nekada bi tamo otišao i sa suprugom, esejistkinjom Renatom Ramž, a uvek bi sedeo za istim stolom, u levom uglu verande ovog restorana. Imao je i omiljenog berberina i frizera u salonu La barberija (La Barberia), koji se nalazi na samo tri minuta pešaka od Ekove kuće.

Priča se da je bio redovan klijent od 1965, sve do poslednjih dana.

Jednom prilikom, u svojoj kolumni Kutija šibica (La bustine di Minevra), koju je pisao od 1985. za časopis Espreso (L'Espresso), Eko kaže da je oduvek sanjao da postane pijanista nekog poznatog milanskog restorana.

Međutim, sudbina se poigrala njegovim snovima, ipak je postao jedan od najpoznatijih italijanskih pisaca i intelektualaca. U jednom drugom tekstu, opet iste te kolumne, piše kako je "bolestan od knjiga", a imao ih je preko 30 hiljada u svom stanu.

Danas, neke od tih knjiga se nalaze u čuvenoj milanskoj biblioteci Ambrozijana, iz 17. veka, a ostatak Ekove kućne biblioteke je od prošle godine na Univerzitetu u Bolonji. Tu je Eko 1975. osnovao prvu katedru u svetu za izučavanje semiotike, nauke o znakovima i simbolima, a bio je i jedan od omiljenih profesora.

Umberto Eko je svedočio pojavi i razvoju interneta, kao i promeni koju je doneo u svetu.

Razmišljajući na ovu temu, napisao je pedagodški esej Pismo unuku, u kojem izražava "zabrinutost za budućnost unuka, kao i civilizacije uopšte", kaže profesor Dušan Živković. "Delo je posvećeno srednjoškolcu, pripadniku otuđene generacije koja boluje od gubitka istorijskog pamćenja, a istovremeno je preplavljena različitim informacijama sa interneta.

"Eko savetuje unuka da virtuelni svet ne smatra gospodarem, koji će ga instrumentalizovati i izbrisati mu identitet, već oruđem za stvaranje sopstvene mape uma", navodi profesor. Pisac smatra da su "pamćenje i povezivanje podataka osnovni preduslovi ljudske slobode i kreativnosti", dodaje Živković. "Vežbaj memoriju, uči napamet", poručuje Eko svom nasledniku, ali i svim milenijalcima i zumerima.

 

 

*********

 

 

 

Arsenijević o nagrađenom filmu „Strahinja Banović“: Neophodno raditi na ljubavi

 

 

KULTURA Autor:N1 Beograd19. feb. 202210:29 > 10:422 komentara Stefan ArsenijevićIzvor: N1

 

 

Reditelj Stefan Arsenijević za N1 kaže da je njegov film "Strahinja Banović" izdvojio pesmu koja je pozitivan primer iz naše kulturne baštine, na koju treba da budemo ponosni i da ona nosi poruku da je važno da imamo moralni ideal..."Čini mi se da se dosta toga izgubilo, da živimo u vremenu okrenutom idealizmu i konforu - da kada veza dvoje ljudi ne funkcioniše, svi dižu ruke i traže idealnu osobu. Idealna osoba ne postoji čak ni na filmu, neophodno je raditi na ljubavi", kaže Arsenijević.

Na 55. Međunarodnom filmskom festivalu u Karlovim Varima, film „Strahinja Banović“ reditelja Stefana Arsenijevića osvojio je čak pet nagrada, uključujući i glavnu nagradu, Gran-pri Kristalni globus za najbolji film. Nakon što je prvi put u ovom veku jedan srpski film trijumfovao u glavnom takmičarskom programu na nekom od svetskih festivala najvažnije A kategorije, očekuje se i srpska premijera „Strahinje Banovića“ sledećeg petka, kojom će zvanično biti otvoren 50. jubilarni Fest. U Novom danu N1 Arsenijević je, predstavljajući film, rekao da od osnovne škole doživljava pesmu o Banović Strahinji kao nešto veoma posebno i neverovatno jer je u pitanju pesma o praštanju i „pokazuje da se bitka ne bije mačem i konjem“. Ona se, kako dodaje, bavi empatijom i razumevanjem drugoga što je za vreme u kojem je nastala potpuno neverovatna.

Pokušali smo je transponovati u sadašnjost i razmišljali smo da smestimo tu našu narodnu srednjovekovnu pesmu u savremeni migrantki milje. "U našoj adaptaciji glavni junaci su migranti iz Afrike, bračni par u kampu blizu Beograda, onda se pojavi treći - vlah Alija iz Sirije i kreće ljubavni trougao", kaže Arsenijević. Onda glavni junak prašta supruzi iako ga je izneverila kad shvati da je zaljubljena u Turčina. Spreman je da krene na veliki put da je nađe kad mu porodica njegove žene govori da ne treba da ide za nju... "Ova pesma je pre svega o čovečnosti koja je iznad nečeg što je društvena konvencija", rekao je Arsenijević i dodao da Banović Strahinja prati svoje emocije i da je spreman da rizikuje.

Upitan da li je osuda okoline sudbina i današnjih žena u patrijarhatu, Arsenijević navodi da misli da je i dalje to aktuelna pesma. "Ali zar nije fascinanatno da smo imali takvu pesmu u mračnom srednjem veku i da je i tada bila popularna, da su ljudi mogli da razumeju šta je empatija i oprostiti nekome, živimo u vremenu kada je potrebno podsetiti se na to", kaže reditelj.

Na pitanje da li je došlo vreme da se klasična dela čitaju tako da su upućena manjinama i da li je svet našao način da se otvori prema drugom i drugačijem, Arsenijević navodi da prisustvujemo pokušaju da manjine dođu u prvi plan. "Hiljade godina u fokusu je bio beli muškarac, sigurno je da živimo u revolucionarnom trenutku posle kog stvari neće biti iste", naveo je on. Arsenijević navodi i da ima puno jakih i protivrečnih emocija i da je jako uzbuđen pred projekciju filma na Festu koji je važna kulturna manifestacija na kojoj je odrastao i formirao filmski ukus. Kaže i da se budi u strahu kako će domaća publika reagovati na film.

 

"Nije patriotizam da lažete"

Upitan da prokomentariše izjavu u štampi dr Zorana Radovanovića nije partriotizam da lažete, rekao je da se apsolutno slaže i dodao da se mnoge stvari postavljaju kao patrotizam a on to nije. "Često se on postavlja na takav način da budete zatvoreni u neki svoj narod i nešto što vam vladajuća struktura govori. Banović Strahinja je junak koji ide protiv tpoga, njemu u pesmi ne pomažu Jugovići, porodica žene, već pijani Turčin koji se zove Derviš...Mislim da patriotizam znači voleti svoj narod ali ne po cenu da ugrožavaš nekog drugoh i biti iskren prema sebi gde smo mi u kontekstu sveta", rekao je Arsenijević.

 

"Protesti protiv Rio Tinta - stvar koja nas može ujediniti"

Arsenijević navodi i da su ekološki protetsi apsolutno stvar koja nas može ujediniti a malo je takvih stvari. "Čini mi se da je to neka borba koju ćemo svi morati da izborimo, pitanje vazduha nije apstraktno pitanje - izađete napolje, udahnete pa vazduh i vidite. Kao roditelj imam obavezu da nešto uradim po tom pitanju nadam se da ćenas cela stvar sve ujediniti", kaže.

 

"Uvek ću navijati za opoziciju"

Arsenijević navodi da ne očekuje da će ova kampanja za izbore u Srbiji biti različita u odnosu na one ranije, ali dodaje da je od onih ljudi koji ne prate intenzivno polirtičke kampanje jer ima osećaj da je "sve video do 90-tih na ovamo".

Kada sam pratio kampanje velika energija mi je odlazila na to, a shvatio sam da ne mogu bogzna šta da promenim. Da, na izborima ću glasati i na taj način se boriti, ali u životu pokušavam da svet učinim boljim kroz neke ličnije i drugačije stvari umesto da pomno pratim izbornu kampanju", rekao je Arsenijević i dodao da konstantno žali zbog toga što opozicija nikako da se "prizove i ujedini". "Ali naravno, navijam za opoziciju, uvek ću navijati za opoziciju jer je važno za svaku vlast da ima osećaj da je smenjiva", kaže.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Bravo!  Stevan Sremac:  "u našim nazovi gradovima, u tim vulgarnim varošicama, podjednako nema ni tradicionalne ni gradske evropske kulture". Pošto je put Dositeja Obradovića i Ilariona Ruvarca porazio Pantelija Srećković  i epigoni  isto je i danas! Umesto da postane građanin, radan, tolerantan, koji se sa drugima udružuje oko zajedničkih projekata, naš čovek je ostao, nesocijalizovan,  lukav podanik, dovitljiv, sav usmeren na sopstveno preživljavanje, kakav je bio i u doba Osmanskog Carstva i komunizma.  Oni koji veruju u neposrednu vladavinu ljubavi, moraju shvatiti da ljubav kao takva sigurno ne podstiče nepristrasnost. Niti može da otkloni konflikt. Emocije, čak ni ljubav, ne mogu zameniti  vladavinu  institucija koje kontroliše razum (brak je jedna od tih "institucija").  Zato naš oslonac u budućnosti, ono što treba da nam bude vodič i putokaz u društvu, ne mogu biti, kao do sada, osećanja, već to moraju biti kritički građanski empirijski racionalizam (gde argumenti obavezuju!), nepistrasnost i razumni kompromis.

 

 

Zoran Stokić

19.02.2022.

 

Institucije

formalne i neformalne

 

 

Kolika je važnost fenomena „institucija“ možda najbolje pokazuje to  kako je Emil Dirkem odredio - čime se bavi Sociologija - „sociologija  je nauku o institucijama, njihovoj genezi i njihovom funkcionisanju“. Nema države ili duštva koje nema  visoko formalizovane institucije (stvorene zakonima ili običajima). To je jedna strana medalje, ali Srbija je u ovako lošem položaju pre svega zbog nepostojanja druge strane medalje – nedostatka skupa (kroz vekove) „neformalnih“ institucija. Jer zajedničkim delovanjem formalnih i neformalnih institucija  - nastaju  - integrisani sistemi pravila koji strukturiraju društvene interakcije. Institucije nadilaze  pojedince  i regulišu životno ponašanje društva. To što smo oko 700 g živeli u despotijama (vizantisko/osmansko/komunistčkim)  najviše se reflektuje na nepostojanje (ili zakržljalost) postojanja „neformalnih“ institucija - jer bilo kakvo „okupljanje“ ljudi u despotijama se karakteriše kao „pobuna“ - kao nešto nedopustivo što bi moglo da ugrozi despota.

Nažalost u Sociologiji se  individua  prikazuje kao opozicija institucijama, to je netačno i odvodi nas na krivi trag. Zapravo u praksi svih društava od iskona - individua ostvaruje  svoje  vlastite interese pre svega kroz institucije (formalne i neformalne). O formalnim institucijama zdravorazumski svi imamo neko saznanje; o neforamnim ne! Samo jedan primer, „Seminar“ (jedna neformalna institucija) iz „matematičke logike“ koji je započeo svoje postojanje ’60 godina prošlog veka u Beogradu (na Filozofskom fakultetu a kasnije u zgradi SANU), nastao je tako što su prof Slaviša Prešić, prof Svetlana Knjazeva i prof Aleksandar Kron oko sebe okupili mlađe saradnike na jedno-nedeljnim susretima gde se govorilo o problemima matematičke logike tj. gde su se „rešavali problemi matematičke logike“. Ali tako su po Evropi 1000 godina nastajale neformalne institucije, na primer „slobodnih zidara“ gde su se majstori, šegrti i kalfe - zidari sastajali u formi „preteče sindikata“ da bi „rešavali probleme zidarskog posla“ - o tajnama zanata – brojnim tehničkim rešenjima gotskih građevina,  socijalno/ekonomskim temama kako iškolovati majstora, kako pomoći porodici zidara ako on pogine na građevini i tsl („slobodni zidari“ ne kao tajno udruženje koje se bavi zaverama vladanja svetom – kako ih predstavljaju u našem „zatvorenom društvu“). Ili kada su humanizam i renesansa izrodili  brojne  gotovo zaboravljene antičke institucije građanskog društva; kao i brojne neformalne akademije umetnosti, likovne, muzičke kroz vekove. Ili Royal Society U Londonu (nastao 1663.) sa prvim članovima – 1663. (W. Brouncker, R. Boyle, J. Wilkins, I. Barrow, R. Hooke, J. Pell, J. Wallis, Ch. Wren, Ch. Huygens), kasnije pristižu: N. Mercator 1666, I. Boulliau 1667, J. Collins 1667, J. Gregory 1668, I. Newton 1672, J. Cassini 1672, G. Leibniz 1673, J. Flamsteed 1676...

 

*

 

Pandemija je u uređenim Zapadnim državama pokazala ono što se nekako „zaturilo“, „zaboravilo“, a to je da odluke u društvu bitne za život donose „institucije“ a ne pojedinci. Stvorena, je netačna slika,  da je „pojedinac taj koji donosi krupne odluke“ a ne institucije  (a da su primitivni narodi bili oni koji su „mislili kroz svoje institucije“). Svako društvo „misli kroz svoje institucije“! Zato je bitno ko sedi u tim naročito formalnim institucijama, građani ili podanici.

 

*

(Naš problem kroz vekove  i sa običajnim institucijama, jasno je prikazao Mihajlo Pupin)

 

"Једног дана пошли смо на колима у посету мојој млађој сестри, која је живела на неких петнајест миља даље од Идвора. На путу прођосмо кроз велико село Ечку, у коме су помешано живели немачки, румунски и српски сељаци. И ту је јасно падала у очи разлика у изгледу кућа, света и њиховом начину како крећу на своје свакодневне послове. Немачки сељаци су далеко одмакли и испред Румуна и Срба. Мајка ми скрете пажњу на то, али ја не одговорих ништа. У то прођосмо поред велике сеоске католичке цркве, која је личила на саборницу. Причали су ми да су је подигли немачки сељаци из Ечке, а мајка ми додаде: како је та црква пуна недељом и празницима, како је ту свештеник један врло учен и добар човек. Када смо прошли поред мале и неугледне српске православне цркве, мајка ће рећи: "Зар се ти не би постидео када би Свети Сава сишао поново на земљу, па, пошто би видео дивну немачку цркву, погледао на ову колебу која се зове православна црква? Али, и ако је тако мала, никад није пуна, сем када су венчања или се даје парастос каквом богаташу, па се очекују велике гозбе."  

 

 

Zoran Stokić

17.02.2022.

 

Hrvatska zabranila branje cveća – kazna 3 miliona dinara

 

 

Zagreb -- Hrvatski državni inspektorat saopštio je danas da je zabranjeno brati vesnike proleća kao što su visibabe, ljubičice i slično cveće.

 

IZVOR: TANJUG UTORAK, 15.02.2022. | 15:15 Foto: Shutterstok/Predrag Lukic

 

Oni su pozvali građane da prijave svako nelegalno branje ovog cveća.

Upozorili su da njihovo branje, zbog nežnog i atraktivnog izgleda, direktno utiče na njihovu održivost. Inspektorat upozorava da je zabranjeno brati i prodavati strogo zaštićene vrste vesnika proleća, dok je za branje visibaba (Galanthus nivalis L.), ljubičica (Viola odorata L.), pasjeg zuba (Erythronium dens-canis L.) ili dremoac (Leucojum spp.) potrebno dobiti dozvolu Ministarstva ekonomskog i održivog razvoja, preneo je hrvatski portal Indeks.

U suprotnom za njihovo sakupljanje predviđena je kazna od 25.000 do 200.000 kuna, odnosno 390.000 dinara, do 3.100.000 dinara.

 

 

***

Komentar

***

 

 

U jednostavnoj baladi "Pronađeno" (1810.) u 5 strofa Johan Volfgang fon Gete je sastavio pesmu  - o dobrom i lepom - o altruističkom  vaspitanju  - za oplemenjivanje Homo sapijensa. Metafora da je ljubav  isto što i metamorfoza svega živog - kroz govora o "cvetu".

 

*

 

Šetao sam šumom/ Bez nekog cilja / Ne tražeći ništa / Tako sam hteo.

Videh u senci / Jedan cvetić, / Treperio je kao zvezde, / Lep kao oko.

Hteo sam ga ubrati, / On slatko reče: / Moram li venuti? / Zar ćeš me ubrati?

Izvadih ga iz zemlje / Sa korenom / I odneh u baštu / Pored lepe kuće./

Posadih  ga ponovo / Na tihom mestu; / Sada se grana / I stalno mi cveta /

 

*

 

Ich ging im Walde so vor mich hin

Ich ging im Walde
So vor mich hin,
Und nichts zu suchen,
Das war mein Sinn.

Im Schatten sah ich
Ein Blümlein stehn,
Wie Sterne blinkend,
Wie Äuglein schön.

Ich wollt es brechen,
Da sagt' es fein:
Soll ich zum Welken
Gebrochen sein?

Mit allen Wurzeln
Hob ich es aus,
Und trugs zum Garten
Am hübschen Haus.

Ich pflanzt es wieder
Am kühlen Ort;
Nun zweigt und blüht es
Mir immer fort.

 

Zoran Stokić

15.02.2022.