Tesla i Hevisajd

Sto šezdeset godišnjica rođenja Tesle bila je prilika da se baci empirijsko svetlo na taj fenomen. Umesto toga nastavljeno je sa starom praksom mitske i metafizičke interpretacije kao i pre tri godine  pri otkrivanu spomenika Tesli na Nijagarinim vodopadima kada je Vuk Jeremić, fizičar, naš đak sa Kembridža rekao: „Ime Nikole Tesle prvenstveno se vezuje za pronalazak naizmenične struje, ili AC, kao najefikasnijeg i najbezbednijeg načina prenosa električne energije“. Juče je u SANU akademik Kostić kazao da je Tesla: "ličnost koja je postala deo nečega što bih nazvao naše kolektivno nesvesno". Nažalost, to su apsolutne neistine! "Kolektivno nesvesno" je anacionalno. A zašto Tesla nije stvorio naizmeničnu struju? - Razlog je isti onaj zbog kojeg bismo se mogli upitati i zašto Tesla nije stvorio teoriju relativnosti ili kvantnu hipotezu.

Krećući se na tragu Kulona, Volte, Galvanija, Ersteda, Ampera, Oma - Majkl Faradej, jedan od najznačajnijih eksperimentalnih fizičara, pronašao je mnoge najvažnije elemente elektromagnetizma, pa i naizmeničnu struju („Eksperimentalna istraživanja elektriciteta“, 1821-1885). Matematičku teoriju elektromagnetizma stvorio je Maksvel, a konačnu formu, koja se danas nalazi u udžbenicima, dali su Hevisajd i Herc. Naizmeničnu struju su prvi koristili Hipolit Piksi 1832. godine u privatne i Gijom Dišen 1855. u industrijske svrhe - sve se to, dakle, dešavalo pre Teslinog rođenja!

Fizika, kao i svaka nauka, evoluira kao proizvod složene kolektivne debate. Umesto da naša elita didaktički objasni našoj deci da su epistemološki razlozi (kao i razlozi na planu ekonomije, sociologije saznanja, matematike, logike, psihologije obrazovanja pojmova) onemogućili Teslu da bude naš Faradej, Maksvel, Herc, Hevisajd, Plank, Ajnštajn ili Hajzenberg, imamo, eto, nastavak nekritičke mitske interpretacije ne samo političke i državne prošlosti Srbije već i prošlosti same nauke.

Uprkos vekovnoj slici o nauci kao nečem što je lišeno interesa, već krajem 19. veka postaje očigledno da su i naučne profesije slične onima u drugim društvenim organizacijama (uključujući i političke), te da moramo dobiti jedan novi epistemički autoportret nauke predstavljene na tri ravni, od kojih je prva intelektualna - sa svojom „disciplinarnom matricom ponašanja“, koja definiše pravila ponašanja i delanja, tj. određuje „opšte dobro“ te profesije; druga ravan je institucionalna - tj. taj esnaf ima profesionalne institucije sa svojim specifičnim ciljevima; i treća je individualna - imamo pojedinačne naučnike, njihove živote i sposobnosti, strahove i nade, njihove snove i njihov duh, njihove porodice... Naučne inovacije su rezultat uzajamnog delovanja sve te tri ravni istovremeno i ako ne pokušamo da shvatimo njihovo isprepletano delovanje, nećemo moći da shvatimo ni nastanak novih izuma i teorija. Unutrašnja organizacija naučnih profesija sadrži u sebi isto ono polje političkog delovanja kao i bilo koja druga društvena aktivnost: složene fluidne procese lobiranja, glasanja, izbora, proceduralnog manevrisanja. Postoje „referentne grupe“ koje vedre i oblače, tj. određuju šta je u datom trenutku relevantno, a šta irelevantno. Istorija nauke je prepuna primera kako su u datom trenutku neke „referentne grupe“, čak i kada su radile savesno i u skladu sa svojim najboljim saznanjima, uticale na nastanak ili na smrtnu presudu nekoj hipotezi ili teoriji, ili kako su pospešile ili uništile neku pojedinačnu naučnu karijeru, ili doprinele bujanju ili gašenju neke naučne laboratorije ili institucije. Njihove preporuke i stipendije, recenziranje časopisa i knjiga, organizacija kongresa i seminara, vođenje fakulteta i laboratorija, predsedavanje akademijama i patentnim zavodima, privatnim korporacijama (sa svim njihovim ekonomskim logikama profita) - puno puta su doveli do pospešivanja ili sprečavanja pojave neke nove naučne istine.

Evo, da kroz pomenute „tri ravni“ uporedimo dva savremenika, koji u naučnoj „atletskoj trci“ trče stazu do staze: našeg Teslu, rođenog 1856, i Engleza Hevisajda, rođenog 1850. Društvena klima u Londonu omogućuje Hevisajdu da još od malih nogu savlada abecedu „disciplinarne matrice ponašanja“, a Engleska je premrežena institucijama nauke (univerzitetima i laboratorijama) koje funkcionišu pod pokroviteljstvom privatnog i državnog kapitala. Na „trećoj ravni“ vidimo da Hevisajd, izdanak bogate i ugledne porodice pronalazača telegrafa i stručnjaka za telekomunikacije i elektromagnetizam, pohađa najbolje londonske škole, a kada zbog preležanog šarlaha ostaje oslabljenog sluha, on od 16. do 18. godine studira u kućnim uslovima, učeći iz knjiga bogate porodične biblioteke. Pored brojnih radova iz fizike i matematike, na njega najdublji utisak ostavlja Maksvelova rasparava o elektricitetu i magnetizmu. Da bi mogao da je čita, morao je najpre da ovlada novim matematičkim teorijama i rezultati tog truda nisu izostali: 20 Maksvelovih jednačina elektromagnetizma Hevisajd svodi na današnje 4, koje se izučavaju na svim fakultetima fizike i tehnike. - Za to vreme, na prostorima austrougarske vojne krajine, gde je odrastao Tesla - a tako je bilo i u Srbiji - prve dve ravni su postojale samo u tragovima. Privrede, industrijskog kapitala, građanskog kapitala, naučnih laboratorija bilo je tek „na kašičicu“, a o „disciplinarnoj matrici“ uzaludno je i govoriti; sam Beogradski univerzitet nastao je tek 1905. godine. Na „individualnoj ravni“, pak, vidimo sina seoskog paroha u Smiljanu, koji pohađa skromne seoske škole i kurseve čiji je cilj bio da ljude opismeni. Vidimo nepostojanje mnogih standarda življenja i po tome što je Nikola u 17. godini po povratku sa mature dobio koleru (sledi 9 meseci borbe za život). Od tog zla ispala je i jedna korist: otac se sažalio nad Nikolom i pristao da mu sin sveštenički poziv zameni inženjerskim. Dalje slede problemi sa finansiranjem studija u Gracu: prve godine je bio stipendista Austrougarske carevine, a da bi nastavio studije, dva puta je konkurisao kod „referentne grupe“ - Matice Srpske iz Novog Sada - i bio odbijen. Prekida studije, godine lutanja... Neizbežna posledica: ne uspevajući - kao nekada Galilej - da izađe na kraj s brojnim matematičkim teorijama svoga vremena, Tesla će imati problema sa praćenjem teorijske literature iz fizike.

Na sve „tri ravni“ vetar je - oč

igledno - duvao u leđa Hevisajdu, a u prsa Tesli. Samo je sticaj srećnih okolnosti doveo do toga da svet u Tesli ipak dobije jednog od svojih najvećih inženjera.

Već 1880. besni rat između američkih i evropskih energetskih giganata, kompanija za prenos struje. U Americi suvereno vlada Edisonova kompanija, koja promoviše jednosmernu struju i pokušava da te projekte (i u njih ugrađene bojne tehničke patente) izveze u Evropu, dok sa druge strane Evropljani, koji su tvorci matematičko-fizičkih teorija elektromagnetizma, pokušavaju da te teorije prvi pretoče u tehnologiju, te uz pomoć svojih laboratorija i privatnih kompanija konkurišu novim projektima sa naizmeničnom strujom (1850-1880). U Rimu, Londonu i Budimpešti sistemi naizmenične struje „skromne snage“ počinju sporadično da se koriste za delove gradskog osvetljenja i manja industrijska postrojenja.

Tesla je imao sreću da se zaposli u Budimpešti kao elektrotehničar baš u vreme kada je budimpeštanska trojka Karolj Zipernovski - Oto Blathi - Miška Deri već stvorila mrežu transformatora i naizmeničnih paralelnih kola za snabdevanje potrošača, efikasnijih od onih koji su korišćeni u Londonu. Tu je Tesla stekao svoj prvi intelektualni kapital, tj. znanja i ideje o prednosti naizmenične struje u odnosu na jednosmernu, tako da je i sav svoj dalji rad usmerio ka tome da svojim tehničkim rešenjima potpomogne da postojeće složene energetske celine naizmenične struje (centrale, prenosnici sa trafoima, potrošači) nadmaše iste takve celine jednosmerne struje. Radeći za Simens i Vestinghaus (kompanija iz SAD koja je prihvatila evropsku tehnologiju), svojim patentima iz 1888. je dao nekoliko velikih i važnih poboljšanja transformatora i polifaznih indukcionih motora i stvorio svoj početni društveni i materijalni kapital. Anomija prve i druge ravni, koja je pratila Teslu prvih 20 godina, učinila je da on kroz svoj kasniji život u SAD nije uspeo da realizuje većinu svojih zamisli pre svega zato što nije shvatao značaj saradnje sa „referentnim grupama“; umesto saradnje, on je sa njima vodio ratove ili se pravio da one ne postoje. Ista godina - 1888 - bila je uspešna i za Hevisajda, koji, zajedno sa Hercom, Lorencom, Plankom, stvara pretpostavke za pojavu tri nove velike revolucionarne teorijske celine, koje će dovesti i do nove fizičke paradigme (koja će smeniti njutnovsku): elektronskih teorija, teorije relativnosti, kvantne fizike.

Novi pojmovi, patenti, teorije... postaju „mogući“, bivaju realizovani, u jednoj nauci tek kada ih ozbiljno shvate pripadnici „referentnih grupa“ unutar fakulteta, laboratorija, privatnog kapitala, državnih ministarstava, građanskih institucija. Inovacije koje vladajuće referentne grupe proglase za „neuverljive“ ostaju za neko vreme mrtve i moraju čekati bolja vremena. Ako takva uopšte dođu.

Zoran Stokić