"Ogovaranje"

*

"I dalje može da nas šokira": Zašto je remek-delo "Orkanski visovi" toliko pogrešno shvaćeno

Autor:

BBC

04. feb. 2026. 21:14

KULTURA

orkanski visovi

Warner Bros./Youtube

Još od kada je objavljena sredinom 19. veka, priča Emili Bronte o strastvenoj ljubavi i nemilosrdnoj osveti podjednako je opčinjavala čitaoce i zbunjivala kritičare.

 

Potpisan imenom „Elis Bel“, roman „Orkanski visovi“ dočekan je podeljenim kritikama kada je prvi put objavljen 1847. godine, prenosi BBC.

 

Neki su bili nemilosrdni, zgroženi njegovom „brutalnom okrutnošću“ i prikazom „poludivlje ljubavi“.

 

Drugi su, pak, priznavali „snagu i domišljatost“ knjige, kao i „silovitu i istinitu karakterizaciju“. Mnogi su jednostavno tvrdili da je roman „čudan“.

 

emili bronte

Branwell Brontë / Wikimedia Commons

Uprkos popularnosti gotičke književnosti tog vremena, možda i ne čudi što su „Orkanski visovi“ šokirali čitaoce 19. veka, u periodu stroge moralne kontrole.

 

„Ljudi nisu znali šta da rade s ovom knjigom, jer nema jasan moralni ugao“, kaže Kler O’Kalahan, profesorka viktorijanske književnosti na Univerzitetu Lofboro u Velikoj Britaniji i autorka knjige "Emily Brontë Reappraised".

 

Tri godine nakon objavljivanja romana, Šarlota Bronte otkrila je pravi identitet autora – Elis Bel zapravo nije bio muškarac, već pseudonim njene mlađe sestre, Emili Bronte.

 

Šarlota je tvrdila da kritičari nisu bili pravedni prema Emilinom delu:

 

„Nezrele, ali veoma stvarne moći otkrivene u 'Orkanskim visovima' jedva da su bile prepoznate; njegov značaj i priroda bili su pogrešno shvaćeni.“

 

Gotička priča o dve porodice smeštene na surovim jorkširskim močvarama, „Orkanski visovi“ su vremenom postali klasično delo koje je definisalo žanr – a ipak, Šarlotine reči i dalje zvuče istinito.

 

Danas se rediteljka filma "Saltburn" Emeral Fenel sprema da prikaže svoju verziju ove priče, u filmu koji u bioskope stiže 13. februara, sa australijskim glumcima Margot Robi u ulozi Ketrin Ernšo i Džejkobom Elordijem kao Hitklifom.

 

 

Delimično kao odgovor na brojne kontroverze koje su prethodile filmu – u vezi sa godinama i etničkim poreklom glavnih glumaca, erotski nabijenim scenama i neautentičnim kostimima u trejleru – Fenel je dodala navodnike naslovu, ističući da ona zapravo ne adaptira roman, već pravi svoju verziju priče, jer je original „pregust, složen i težak“. Možda je u pravu?

 

I zašto je ovaj „čudan“, ali zavodljiv roman od samog početka zbunjivao obožavaoce, čitaoce i kritičare?

 

Priča o strasti i osveti

Fenel nije pogrešila kada govori o složenosti knjige. Njena nelinearna, višeslojna struktura i više pripovedača mogu biti zbunjujući na prvi pogled.

 

Zašto svi imaju ista imena? Koliko uopšte može biti Keti, Ketrin, Lintonâ, Hitklifâ i Linton Hitklifâ na nešto više od 300 stranica?

 

„Orkanski visovi“ su, u suštini, priča unutar priče. Skačući između prošlosti i sadašnjosti i obuhvatajući oko 30 godina, roman pripovedaju Lokvud, Hitklifov stanar, i Elen Din (Neli), sluškinja u dve kuće – Traskros Grejndžu i Orkanskim visovima. Oba pripovedača su nepouzdana.

 

Lokvud, gospodin iz Londona sa kompleksom superiornosti, služi kao radoznali autsajder i posrednik kroz koga čitalac otkriva tajne prošlosti.

 

Neli, koja te tajne razotkriva, pripoveda priču uz privid savršenog pamćenja. Ona kontroliše narativ i često se meša tamo gde možda ne bi trebalo – njene emocije prema nekim likovima i osuđivanje drugih jasno su vidljivi.

 

Naravno, u romanu postoji neosporna romansa strast:

 

„Od čega god da su nam duše sačinjene, njegova i moja su iste; a Lintonova je različita kao mesečev zrak od munje, ili mraz od vatre", kaže Ketrin u knjizi.

 

Ali neki čitaoci su se možda uhvatili samo za to, zaboravljajući ono što sledi.

 

Brzo postaje jasno da je Hitklif više izmučeni antiheroj nego romantični junak. Ni Ketrin nije laka – ona je melodramatična i zlopamtilo.

 

dzejkob elordi orkanski visovi

Warner Bros./Youtube

Njihova neraskidiva veza, iako snažna i večna, osuđena je na propast – a njihova beskrajna patnja stvara generacijski ciklus zlostavljanja i razaranja koji vapije da bude prekinut.

 

Struktura „Orkanskih visova“ vešto podržava ove teme strasti i osvete. Prvo izdanje bilo je podeljeno u dva toma, što se može tumačiti kao generacijska podela – prvi se fokusira na Ketrin i Hitklifa, drugi na njihovu decu.

 

Bronte u prvom tomu gradi naše saosećanje prema Hitklifu. Kada kao siroče dolazi u Orkanske visove, on je drugačiji, „dronjavi, crnokosi dečak… tamnoputi Ciganin po izgledu“. Ketrin ga čak i pljuje.

 

Kasnije ga fizički zlostavlja njegov pijani usvojeni brat Hindli, koji ga tretira kao slugu.

 

Tokom celog romana nazivan je „prljavim“.

 

Njegova jedina uteha je Ketrin, s kojom luta divljim močvarama. Ipak, uprkos njenoj izjavi „Ja sam Hitklif… on je više ja nego što sam ja sama“, i delimično zbog pogrešno načutog razgovora, ona se udaje za bogatog Edgara Lintona iz Traskros Grejndža.

 

Hitklifova osveta Edgaru i Ketrin se pojačava u drugoj polovini romana, nakon njene smrti.

 

Bronte do krajnjih granica testira svako saosećanje koje čitalac možda ima prema Hitklifu, dok njegova monstruozna tiranija zavlada.

 

On fizički i psihički zlostavlja svoju ženu Izabelu (Ketrininu snaju) kroz gnusne postupke, poput vešanja njenog psa.

 

On takođe zlostavlja decu porodice. Hindlijev sin Hereton primoran je da radi kao sluga, baš kao što je Hitklif bio u detinjstvu.

 

Otima Keti Linton, ćerku Ketrin i Edgara, i primorava je da se uda za njegovog sina, Lintona Hitklifa, kako bi osigurao vlasništvo nad Traskros Grejndžom. Svaki njegov potez je promišljen, proračunat i osvetnički.

 

Složeno nasleđe romana

Neke filmske i televizijske adaptacije u potpunosti su preskočile drugu polovinu "Orkanskih visova", verovatno zbog njene surovosti i složenosti – film Vilijama Vajlera iz 1939, nagrađen Oskarom, završava se ubrzo nakon Ketrinine smrti, sa njenim duhom i Hitklifom koji lutaju močvarama.

 

Film Roberta Fjosta iz 1970. sa Timotijem Daltonom takođe se završava njenom smrću, kao i film Andree Arnold iz 2011, koji najveći deo vremena posvećuje mladim Ketrin i Hitklifu.

 

 

Međutim, njena smrt se dešava na polovini romana, pa su mnoge adaptacije izostavile još oko 18 godina radnje, ublažavajući kraj i „čisteći“ njegove najmračnije delove.

 

Nekolicina je pokušala da prikaže celu priču – uključujući BBC-jevu seriju iz 1967. godine, koja je inspirisala Kejt Buš da napiše svoj hit iz 1978.

 

Ipak, BBC-jeva mini-serija iz 1978. (zahvaljujući petočasovnom trajanju) smatra se najvernijom celom tekstu.

 

Ignorisanje drugog dela knjige „ne funkcioniše“, kaže O’Kalahan.

 

„Ljubav i osveta su pogonsko gorivo romana… nema granice dubinama do kojih će Hitklif ići da bi naterao ljude da plate", navodi ona.

 

Hitklif živi život ispunjen mukom i neobuzdanom tugom, ali tu patnju nanosi svima oko sebe, bez ikakvog kajanja.

 

Time što ne ispravlja njegove grehe i dopušta mu da umre bez dodatne kazne, Bronte, kaže O’Kalahan, postavlja čitaocu složenija pitanja umesto da nudi odgovore: šta je ljubav? Da li brak kao institucija funkcioniše? Koje su granice nasilja?

 

To je deo složenog nasleđa romana.

 

„Popularna kultura nam govori da je ovo velika romansa… kada se čitaoci prvi put susretnu s njim, to ih zbuni, jer je knjiga potpuno drugačija. I dalje ima sposobnost da šokira i, mislim, kao i Vitorijanci, još se borimo s tim kako da je definišemo i šta da radimo s njom“, kaže O’Kalahan.

 

Još jedna česta zabluda je da je roman beznadežno mračan, dok je u nekim trenucima zapravo prilično duhovit.

 

Neli i Zila, dve sluškinje, veliki su ogovarači. Linton Hitklif je cmizdrav, bolešljiv i razmažen dečak koji kod čitaoca izaziva kolutanje očima. A kada uspete da razumete šta poljski sluga Džozef govori kroz svoj teški jorkširski dijalekat, on je često duhoviti cinik koji nikada nema ništa lepo da kaže.

 

I Lokvudova snobovština je zabavna.

 

„On je kao lik iz romana Džejn Ostin koji je zalutao u svet Bronteovih, i to mi je urnebesno. Ako ovu knjigu čitate kao neku vrstu gotičke satire, bar delimično, to je sasvim drugačija knjiga. Ali ljudi je shvataju vrlo, vrlo ozbiljno. Apsolutno su uvereni da su ovo stvarni likovi, a ne gotičko, prenaglašeno delo", kaže O’Kalahan.

 

Emili Bronte nikada nije doživela uspeh svog jedinog romana, ali znamo da je čitala prve kritike.

 

Njen pisaći sto nalazi se u Muzeju parohije Bronte u Hortou i u njemu se nalazi pet isečaka kritika "Orkanskih visova", uglavnom negativnih.

 

Umrla je u 30. godini od tuberkuloze, oko godinu dana nakon objavljivanja romana. Za sobom je ostavila remek-delo.

 

Jedan anonimni kritičar je u januaru 1848. pisao o "Orkanskim visovima":

 

„Nemoguće je početi a ne završiti je, i podjednako je nemoguće odložiti je posle i ne reći ništa o njoj.“

 

 

***

Komentar

***

 

Ogovaranje je lepak koji je držao društvo na okupu od davnina. Jezik služi za održavanje zajednice. Tek je razvoj jezika omogućio da se obezbedi društvena kohezija u većim grupama. Jezik nam je omogućio da istovremeno interagujemo sa više pojedinaca i razmenjujemo informacije o stanju naše zajedice. Evolucija jezika je umešena na kvascu koji se zove "ogovaranje"! Komunikacija putem ogovaranja vrti se oko pitanja šta je "normalno" i dozvoljeno, a šta je možda neprihvatljivo. Kada se razmenjuju zapažanja i mišljenja o ponašanju drugih, progovara se o društvenim normama. I danas u svetu više od 60 % svakodnevnih razgovora osobe je "ogovaranje"!

 

Zoran Stokić

5.02.2026.