Šarlota Korda  -  Jovanka Orleanka

*

Nije pristajao na kompromis: Koliko je daleko išao perfekcionizam Stenlija Kjubrika

 

Autor:

vijesti.me

15. sep. 2026. 19:25

SHOWBIZ

 

Dodajte N1 u omiljeni Google izvor

Stenli Kjubrik

WARNER BROTHERS - KUBRICK ESTATE / Album / Profimedia

Ako postoji nešto što se za Stenlija Kjubrika sa sigurnošću može reći, jeste da je bio izraziti perfekcionista i da je želeo potpunu kontrolu nad svojim filmovima.

 

Saradnici su često prolazili kroz iscrpljujuća snimanja, a reditelj nije pristajao na kompromise.

 

Ako postoji nešto što se za Stenlija Kjubrika sa sigurnošću može reći, jeste da je bio izraziti perfekcionistai da je želeo potpunu kontrolu nad svojim filmovima. Čini se da je upravo takav pristup bio jedan od razloga zbog kojih je stvarao remek-dela, mada zbog toga saradnja sa slavnim rediteljem nije bila nimalo jednostavna, prenose Vijesti.me.

 

Koliko je bio posvećen svakom detalju, najbolje pokazuje scena iz „Isijavanja“ u kojoj Šeli Duval pokušava da se odbrani od Džeka Nikolsona. Snimanje scene sa bejzbol palicom navodno je ponovljeno čak 127 puta.

 

Sličan odnos imao je i prema drugim saradnicima. Skatman Kroters, koji je igrao Dika Halorana u „Isijavanju“, prisetio se da je Kjubrik često ponavljao scene sve dok ne bi dobio ono što želi. Harvi Kajtel je, s druge strane, napustio „Širom zatvorenih očiju“ nakon što je reditelj bio nezadovoljan njegovom glumom.

 

Kjubrik je znao da mu je potrebna čvrsta kontrola nad projektom kako bi svoju viziju preneo na ekran, iako je, naravno, morao da sarađuje sa drugim umetnicima.

 

To je bilo očigledno još na početku njegove karijere, kada je debitovao kao reditelj filmom „Strah i želja“, na kojem je istovremeno bio zadužen i za kameru, montažu i produkciju.

 

Dok pojedini reditelji uživaju u saradnji sa velikim brojem ljudi, deluje da bi Kjubrik preuzeo gotovo svaki posao iza kamere da je za to imao mogućnost.

 

Najbolji dokaz njegove potrebe za perfekcionizmom i potpunom kontrolom ipak se može pronaći u pismu koje je napisao nakon predloga da snimi film za kompaniju „Columbia Pictures“, do čije realizacije na kraju nije došlo.

 

U pismu iz 1964. godine, nekoliko meseci nakon premijere filma „Dr. Strangelove“, Kjubrik je jasno pokazao koliko je bio nespreman na kompromise sa filmskim studiom. Nije želeo da kompanija interveniše i menja njegove ideje.

 

„Ni pod kojim okolnostima ne mogu ovo da prihvatim. Ni pod kojim okolnostima ne pristajem da moram da pravim bilo kakve promene ili izmene scenarija, filma ili čak svog načina češljanja kada to od mene zatraži ‘Columbia’. Ne želim da se konsultujem sa njima o pesmama ili instrumentalnim numerama. To je potpuno nepraktično i nije u skladu sa umetničkom kontrolom koju moram da imam nad filmom. Moram da imam potpunu, apsolutnu i konačnu kontrolu nad filmom“, napisao je.

 

Kjubrik je poslu pristupao fokusirano. Za svaki film sprovodio je opsežna istraživanja i pravio beleške u kojima je do detalja razrađivao svoje planove. Poslednje što je želeo bilo je da ljudi iz produkcijske kompanije menjaju ideje koje je već imao jasno zamišljene, samo da bi film bio komercijalno pristupačniji ili finansijski isplativiji.

 

„Ne pristajem da film predam najkasnije tri meseca nakon završetka glavnog snimanja. Malo je verovatno da mogu da ga završim tako brzo i ne želim da radim pod takvim pritiskom“, napisao je.

 

Barem je znao kako da postavi granice za sebe, čak i kada ih prema drugima nije uvek poštovao.

 

 

***

Komentar

***

 

 

Od srednjeg veka umetnot se u Evropi rukovodila Horacijevim idejama. U 20 i 21 veku to je nažalost napušteno, čast izuzecima poput Kjubrika, za koga je film bio umetnost. Horacije je primetio da "umetnost ne treba samo da zabavlja, već i da prenosi vrednosti". Umetnost mora da održi formalnu ravnotežu i sposobnost da "miscere utile dulci" (spoji korisno sa prijatnim), posedujući kako obrazovnu svrhu (paideia), tako i elegantnu formu. Nažalost nije stigao da uradi film o Napoleonu (iako ga je temeljno decenijama pripremao); takoće mi je žao što se nije poduhvatio teme -  o Šarloti Kordi kao novoj Jovanki Orleanki. Korda, plemkinja nižeg plemstva, simpatizer umerene revolucije, je bila praunuka dramskog pisca Pjera Korneja - oca francuske tragedije -  otuda ona pismo ocu pred suđenje za ubistvo Mara (i sigurnu smrt) završava rečima, kao prava predsatvnica noblesse d’extraction (plemstvu drevnog porekla), "ne zaboravi ovaj stih Pjera Korneja: 'Zločin je taj koji donosi sramotu, a ne gubilište'!" Mara je svojim krvavim terorom - zločinom - osramotio Francusku a svrha mog patriotskog čina je uspostavljanje mira u mojoj domovini.

 

Zoran Stokić

16.09.2026.