Nova nauka kao proizvod zapadne nedespotske gradske kulture

Apstrakt:

Nastanak nove nauke[1] nije moguće razumeti ako se u tu sliku ne uključe, po­red epistemoloških, i sociološki elementi vezani za nedespotsku kulturu za­padnih gradova. A liberalnu kulturu zapadnih gradova ne možemo ra­zu­me­ti ako ne uđemo i u istorijski proces njenog nastajanja. Polazeći od tak­vih pretpostavki, u ovom radu se pokazuju neke ključne razlike koje su, u pe­riodu od karolinške renesanse pa sve do pojave Njutnovih "Principa", po­sto­jale u društvenoj i duhovnoj klimi u despotijama, s jedne strane, i u za­pad­nim gradovima, s druge strane.

Ključne reči:

nauka, gradovi, despotija, rad, vreme, pravo, univerzitet

"Čovek je dužan da se suprotstavi svom kralju i njegovom sudu čim on počinje da čini zlo, i tre­ba da ga spreči na sve načine, pa čak i ako mu je on rođak ili gospodar."

Saksonsko ogledalo

"U istočnjačkim despotijama podanici sma­tra­ju da su kraljeva naređenja važnija od pri­rod­nog prava, i da, prema tome, sin treba da po­gubi oca ili otac sina onda kada mu kralj naredi da ga ubije".

Monteskje

Početna tačka ove rasprave biće neosporna činjenica da je moderna na­u­ka, za razliku od antičke, kineske[2] i vizantijske[3], stvorena u zapad­nom svetu. Radna hipoteza će nam ovde biti to da je nedespotska grad­ska kultura, tj. kultura podsticanja politiČkih sloboda u zapad­nim gra­do­vima, ona koja je omogućila pojavu nove duhovnosti sim­bo­liČ­kog miŠ­ljenja, što su osnovne pretpostavke za pojavu nove nauke. Naime, mi smo danas spremni da priznamo kako nauka utiče na pro­mene u druš­tvu, ali uglavnom nemamo svest o tome da i društveni si­stem mo­že presudno uticati na razvoj nauke. Ukratko, smatraćemo ov­de da je po­java nove nauke bila povezana sa slobodnom konku­ren­ci­jom miš­lje­nja, a da je ta sloboda mišljenja nužno bila povezana sa ste­pe­­nom po­li­tič­kih sloboda. PolitiČke neslobode i razvoj nove nauke biće ovde sma­tra­ni "komplementarnim" u Borovom smislu reči.

Evropski gradovi nasuprot despotiji

Zbog specifičnog načina na koji su nastajale evropske države — kao slo­žena sinteza varvarskih, antičkih i hrišćanskih elemenata i kao savez iz­među plemića, crkve i gradova — u njima je, već od srednjeg veka, za­počet jedan otvoreni proces kreiranja politiČkih sloboda, indi­vi­du­al­nih sloboda i kritiČke tradicije koja je omogućavala kritiku svih oblika moći i vladajućih dogmi. Glad za znanjem i oslobođeni duh naučili su Evropljane da ne postoji neporecivi propis ili autoritet, kako u društvu tako ni u samoj nauci, te da je društvu korisno samo ono saznanje koje može da se menja i raste.

Nasuprot evropskim feudalnim gradovima, monarhijama i republikama, despotije su oduvek održavale status quo i u politici i u društvu uop­šte. Drugim rečima, despotska ideologija nikada nije dozvoljavala ni­kak­vo osporavanje, dolazilo ono iznutra ili spolja. U despotskim drža­va­ma caruje dogmatska svest, caruje etika zasnovana na ideji ličnog i sigurnog znanja, tj. na ideji autoriteta kao vlasnika apsolutne istine, uka­zivanje na grešku je apsolutno nedopustivo. Dakle, imperativ takve sta­re orijentalne etike mora biti zataškavanje grešaka, greške se ni po ko­ju cenu ne smeju priznati, jer bi u suprotnom, ako bi se priznale, ne­mi­novno vodile ka narušavanju autoriteta. Otuda u despotijama nisu bile moguće nikakve istinske reforme institucija, kao ni bilo kakve is­tin­ske reforme u sferi znanja i verovanja. Više je nego očigledno da je takva duhovna klima nespojiva sa pojavom i razvojem moderne nauke i demokratije.

Reforme i transformacije institucija i verovanja, međutim, jesu glavne odlike koje se  mogu vezati za razvoj evropskih gradova i gradskog stanovniŠtva, čiji su predstavnici racionalnije gledali na svet i imali po­trebu za humanijim svetom. U despotijama, despotska maŠina koja je rukovodila zemljom ni najmanje nije bila zainteresovana da većini sta­nov­nika uČini rad jednostavnijim, slično nije postojala zainteresovanost ni za optimizaciju vremena. Nasuprot despotijama, u zapadnim sred­njo­­ve­kovnim gradovima oformio se potpuno nov odnos prema ljudskom udruŽivanju, radu i vremenu. Taj nov odnos prema udruživanju, radu i vre­menu bitno se, zatim, odrazio na funkcionisanje i struktuiranje za­pad­­nih društava. Gradska kultura, univerzitet, liČnost, svest, pri­rod­no pravo, nacionalizam, revolucija — samo su neki od novih eleme­na­ta zapadne srednjovekovne duhovnosti. Sve je to vodilo ka etici slo­bod­nih gradova. U toj etici zataškavanje grešaka je bio najveći intelek­tu­alni greh. U tim gradovima se i napredovalo baš tako što su ljudi u slobodnim raspravama otkrivali, priznavali i otklanjali greške. Osnova slobodnog mišljenja pojedinca postala je, tako, javna kritiČka rasprava.

Još o despotijama

Još je Monteskje[4] razlikovao tri načina vladavine državama: republiku kao "vladavinu naroda" ili "vladavinu plemstva uz poštovanje zakona", mo­narhiju kao "vlast jednog čoveka koji se pokorava zakonima" i des­po­tiju kao "vladavinu jednog čoveka čija vlast nije ograničena ni­kak­vim za­konima". I dok je za republiku i monarhiju, kako primećuje Mon­­tes­kje, veoma bitno da ljudi koji obavljaju javne funkcije vladaju pomoću ličnih vrlina i časti, dotle despot, koji vlada isključivo strahom, niti ima potrebe za kakvim vrlinama, niti mora biti častan!

Minimalno modifikujući ove Monteskjeove podele, već je iz rečenog oči­to da sam ja ovde društvene sisteme razvrstao samo u dve grupe: mno­gocentriČne i jednocentriČne. Mnogocentrična državna struktura od­likuje se time da u njoj postoji više centara moći koji se stalno me­đu­sobno bore za vlast; najčešće su to bili dvor, plemići i crkva. Izgleda da su iz pragmatičnih razloga ti centri bili zainteresovani da kod sebe i svo­jih podanika razvijaju vrline. I dok mnogocentrični sistemi počivaju na razvijanju vrlina, jednocentrični despotski sistemi počivaju na raz­vi­janju straha i pokornosti.

Gde je sistem jednocentričan imamo, znači, posla sa despotijom, tj. ČinovniČkom drŽavom. Despotijom, naravno, upravlja despot, ali ko je on? "Tiranin je onaj ko se nasuprot zakonima pača u to da vlada po za­ko­nima, dok je despot onaj ko se stavlja iznad zakona"[5] — kaže nam Žan Boden 1576. godine. Krivo misle oni koji smatraju da despotije na­sta­ju tako što postoje neki temperamentni ljudi koji žele da drže vlast u svojim rukama, te tako iz psiholoŠkih razloga zloupo­treb­lja­va­ju vlast. "Vekovno iskustvo uči nas", reči su Monteskjeove, "da je svaki čo­vek koji ima izvesnu vlast sklon tome da je zloupotrebi; u služenju njo­me on ide dotle dok ne naiđe na neka ograničenja"[6]. Istorijski pri­me­ri nam dalje pokazuju da ta ograničenja nikada nisu unutrašnja, ne­go su uvek spoljašnja. Jednu vlast uvek ograniČava neka druga vlast. Ali u despotskim sistemima, budući da su to zatvoreni sistemi, despot ne dozvoljava razvoj drugih centara moći. Kako je to primećeno još u antici, despot vlada tako što svoje potčinjene uniŽava, razjedinjuje i razoruŽava. Zašto on to radi? Iz jedostavnog razloga da ne bi dozvolio razvoj novih, suparničkih centara moći. On će učiniti svoje podanike po­niznim, jer — kako to objašnjavaju antički filozofi — "niske duše ni­su sposobne da kuju zavere", zatim posejaće nepoverenje među poda­ni­ci­ma, jer se despotija ne može srušiti dok god "ne postoje ljudi koji ima­ju poverenja jedni u druge" i razoružaće će ih te će ih tako učiniti nesposobnim da deluju, "jer niko ne preduzima ono što je nemoguće".

U despotijama sve se sluŽbe (na primer pravosuđe, poreske službe itsl.) odlikuju piramidalnom strukturom, u kojoj se naredbe prenose na isti na­čin na koji se u vojsci prenose komande. Naređenja se izvršavaju bes­­po­govorno. Odluke — čak i u, na primer, sudskom procesu — ne do­no­se se tako što se poštuje slovo zakona, već tako da činovnik koji odluku donosi zadovolji činovnika koji se u hijerarhijskoj strukturi nalazi iznad njega. Naravno, da bi despotija bila moguća moraju da postoje pokorni. "Najveća moguća pokornost u despotskom sistemu podrazumeva da onaj koji se pokorava, pa čak i onaj koji zapoveda, ne poznaje njen me­ha­nizam". Zato je, na primer, u Kini, Mesopotamiji, Egiptu, Vizantiji, Os­manlijskom carstvu dobar život u biti značio isto što i poslušnički ži­vot. Ne treba se čuditi ni što je u Konfučijevom idealnom društvu, jed­na­ko kao u starom indijskom, dobar podanik uvek i isključivo poslušan po­danik. Gde je moć paralisana kao u des­pot­skim društvima, tu su i ljud­ski odnosi paralisani. Jer, kao što pro­nic­ljivo primećuje Monteskje, "u despotskoj vladavini podjednako je opas­no dobro ili loše rasuđivati, jer dovoljno je da neko rasuđuje pa da bude povređeno osnovno načelo na kome ona počiva"[7]. Sam po se­bi despotski sistem, sistem otuđene to­talne moći, nije pogodovao jav­noj reči[8], već isključivo totalnoj osam­lje­nosti. Ukratko, u despotijama čovek uopšte nije imao izbora. Oprez pre­življavanja ga opominje da — ukoliko ne želi da bude smrvljen — izbegava svaki nepotreban dodir s despotskom mašinom.

I tako, s jedne strane, despotija se temelji na centralnoj vlasti i slabom privatnom vlasniŠtvu (vlasništvu koje za sobom ne povlači ozbiljnu po­li­tičku moć) i ni najmanje nije bila zainteresovana da kod svojih poda­ni­ka razvija vrline i kritičko mišljenje; s druge strane, mnogocentrični za­padni sistemi su se temeljili na individuama sposobnim za samo­stal­no prosuđivanje. Zanatlije, naučnici, umetnici, da spomenemo samo ne­­ke, bili su podsticani od vladara, aristokratije, bogatih građana ili ve­li­kih društvenih korporacija i opština da budu individue, da razvijaju svo­ja umeća i vrline. Jako privatno vlasniŠtvo (fideikomis), strukovno i civilno organizovanje, konkurencija i takmičenje vodili su ta društva ubr­zano napred. Tako, na primer, čak su i gotske katedrale bile proiz­vod novog, smelog urbanizma, spomenici udruženih opština i pokra­ji­na, koje su se međusobno takmičile koja će podići veću i lepšu crkvu.

Moral i pravo više nisu bili sinonimi

Iako u Srednjem veku feudalne zapadne države ne koriste nikakvo po­seb­no državno pravo, zapadni kraljevi su se, stupajući na presto, ipak, za razliku od vizantijskih careva, zaklinjali pravom. Ipak je trebalo da kraljevi poštuju običaje i da vladaju u skladu sa njima. Ako su oni kr­ši­li zakon, podanici su uČeni da ne treba da trpe nepravdu. Ništa slično nije po­stojalo u Vizantiji, kao, uostalom, ni u drugim despotijama. Odlika sva­ke despotije, pa i Vizantije, bila je ropska zavisnost nižih od viših: piramidalna vertikalna struktura upravljanja. Despotije nisu pozna­va­le feudalni ugovor, princip vazalske vernost ili grupne solidar­no­sti pe­ro­va. I dok su despoti za svoje postupke bili odgovorni samo Bogu, za­pad­ni su kraljevi bili prinuđeni da poštuju prava socijalnih grupa. Tako su prava socijalnih grupa mogla biti ravnopravna sa pravi­ma gospodara. Zna­či, bitna razlika između despotija i zapadnih feudal­nih društava je­ste to što u zapadnim srednjovekovnim državicama ljudi u raznim soci­jal­nim grupama nisu osećali strahopoštovanje pred gospo­da­rem. Za raz­li­ku od despotija, gde je razvijana pasivna posluŠnost, u zapadnim dr­ža­vicama je razvijana ne poslušnost, već — vernost. Ver­nost obeju stra­na bila je njihova vernost pravu. I uopšte, dok je u des­po­tijama i unu­tar raznih socijanih grupa povezanost njenih članova ta­kođe bila ver­tikalno piramidalna, dotle je u zapadnim socijalnim gru­pa­ma, na pri­mer u korporacijskim, cehovskim udruženjima, povezanost bila ho­ri­zon­talna. Razvijano je osećanje bratstva, drugarstva i uza­jam­nog poš­to­vanja. Horizontalno povezivanje socijalnih grupacija, kao i ho­ri­­zon­tal­no povezivanje unutar socijalnih grupa, bitno su doprineli kas­nijem razvoju zapadnog humanizma. Ukratko, dok je srž feudalnog poretka bio ugovorni odnos, u despotijama je, za to vreme, u srži birokratskog sistema bila totalna potčinjenost i onih kojima se vlada, ali i onih koji su vladali u ime despota.

Kod varvara koji su se naselili u Zapadnoj Evropi status čoveka nije za­vi­sio samo od imovnog stanja, nego i od toga kakvim je pravima ras­po­la­gao. Stoga je srednjovekovni zakonodavac, da bi u praksi bio us­pe­šan, morao da računa na običajno pravo, ono je čak bilo obavezujuće za sve, pa i za vladara. Iz dva sistema prava — pisanog i nepisanog, tj. obi­čajnog, — običajno pravo je bilo važnije i više primenjivano u ži­vot­noj praksi. Na gradskim univerzitetima su stoga, pored teoloških, naj­po­pularniji bili — pravni fakulteti. Jer, u Srednjem veku, na zapadu je priznavano samo ono što je imalo pravni status. Bez pravnih sank­cija, društveni odnosi su smatrani nevažećim. Gradovi, cehovi, uni­ver­zi­teti, seoske komune — svi su odmah tražili da steknu određena prava. Naj­zna­čajniji politički i socijalni konflikti na tim prostorima izbijali su u ka­tegorijama prava, kakva je, na primer, bila borba iz­me­đu rimskih pa­pa i germanskih vladara oko investiture, tj. oko pra­va na naimenovanje biskupa, i tsl.

Glorifikacija rada i naučni status zanatskih delatnosti

U doba karolinške renesanse, prvi put od antike, zanatske delatnosti su dobile naučni status. Da li se tome treba čuditi? — Ni najmanje, ako se zna kakvo su mesto zauzimali kovački i kujundžijski zanat u ger­man­skoj mitologiji, ili ako se prate sage o galskom bogu veština i zanata, Mer­kuru. Ako se ta "varvarska tradicija" još ispreplete sa jednom od ide­ja hrišćanskog učenja po kojoj "ako ko neće da radi da i ne jede" (Pav­lova poslanica Solunjanima), pojava naučnog statusa zanatskih de­lat­nosti dođe mu, u takvoj klimi, nekako prirodna. Naučna i inte­lek­tu­al­na promocija rada i tehnike u doba karolinške renesase započela je, zna­či, jednim delom iz običaja varvarskih naroda, koji su tada nasta­nji­va­li Zapadnu Evropu, jednim delom iz hrišćanske "teologije rada", a jed­nim delom iz dostignuća koja su već bila stvorena u antici. Naime, u doba Karla Velikog uveliko se umnožavaju traktati Vegecija o tehnici i teh­ničkim napravama u antičkom svetu. Dalji život novostvorene ideo­lo­gije rada može se pratiti, na primer, na portalima gotskih kate­dra­la, gde se, pored figura likova iz Svetog pisma, pojavljuju i statue, ba­re­lje­fi i vitraži koji prikazuju radnike na najrazličitijim poljo­priv­red­nim i za­natskim poslovima. U katedrali Svete bogorodice u Semiru na vitra­ži­ma uopšte nema scena iz života svetaca, ali je zato na njima, do naj­sit­ni­jih detalja, prikazan proces pravljenja sukna. Na vitražima u Šar­tru, pak, kao da imamo svojevrsno poređenje između svetaca i zanatlija[9].

Zatim, dok je vizantijski svet nastavljao, na primer, da u svojim kalen­da­rima kopira antičku alegorijsku ikonografiju sa više lica, kalendari u doba karolinške renesanse sami za sebe svedoče o novom pogledu na svet. U tim se kalendarima koristi realističko prikazivanje samo jednog lika, koje obavlja samo jednu poljoprivrednu delatnost u skladu sa te­ku­ćim godišnjim dobom. Prilagođavanje racionalizaciji rada bila je slika kulturne prekretnice podstaknute novim društveno-ekonomskim potre­ba­ma. Vođen tim ciljem, Karlo Veliki je čak i mesecima u godini dao no­va imena u funkciji poljskih radova. Ali, osim što je glorifiko­va­la or­ga­nizovan poljoprivredni rad[10], karolinška renesansa je, dakle, prva u istoriji kulture stvorila pojam artes mechanicae. Podaci o tome mogu se naći u Svadbi Merkura i Filologije od Kepela[11] iz 859. godine. Bio je to trenutak kada je stvorena ideja o tome da mehaničke veštine nisu prirodno urođene, nego dolaze od ljudskog razmišljanja, te su stoga naučnog ranga.

Tako u srednjevekovnim zapadnim gradovima mehaničke veštine ne sa­­mo što su imale ekonomski i naučni sadržaj, već su postajale i izvor mo­­ralnog zadovoljstva. "Majstor koji izrađuje remek-dela zanastva, učvrš­ćuje svoje pravo na članstvo u cehu i, istovremeno, učvršćuje i svoj lični ugled, društveni položaj, pripadnost korporaciji."[12]

Aspekt večnosti zamenjen aspektom vremena

U despotijama vreme je uvek opisivano kao ciklično. Tako, na primer, Marko Aurelije smatra da "onaj ko je video sadašnjost, taj je već video sve što je bilo u toku večnosti i sve što će biti u toku beskonačnog vre­mena, jer sve je istorodno i jednoobrazno"[13]. Taj tipičan ciklični kvali­tet vremena u despotijama ne ostavlja, naravno, nimalo mesta ni za is­to­riju ni za pojedinca: u njemu još jedino mogu postojati bogovi. Bez­broj­ni religiozni kultovi i liturgije ponavljaju činove božanstava, pret­po­stavljajući time ponovno uspostavljanje večnosti — večnosti prirode, ali i društvenih tokova.  Bilo je to verovanje u "seljenje duša posle smr­ti", astrologiju[14], ali i društveni poredak. Tako su večno božansko i več­na despotska mašina ušle u obaveznu društvenu etiku. Jer, kako rekoše jednom kineskom caru, ne vlada se mačem nego obredima!

A onda iznenada, kada je Seul iz Tarse zbog gesta "Božijeg bljeska" na pu­tu za Damask postao apostol Pavle — "gestom bez presedana, u vre­me koje je Bog sam odabrao, jedanput zauvek — jednim udarcem je cela mitska građevina zaštite duša od vremena istorije srušena. Reč je o istinskom činu, ne više o inkarnaciji niti epifaniji nekog arhetipa. Ovaj raskid s kosmičkim Krugom izručuje čoveka nepredvidljivom, to jest mi­losti Boga, ali takođe i slobodi; on postaje odgovoran za svoje vreme na Zemlji"[15].

Boreći se protiv ideja antičkih mislilaca "po čijem je mišljenju vreme po­kretna slika večnosti, bez početka i kraja, beskonačno", sv. Avgustin zaključuje da je takva kružna beskonačnost vremena ružna, te da je re­gres jer rađa fatalizam. Ciklično vreme, objašnjava sv. Avgustin, ka­rak­te­riše biće ograničeno i zatvoreno, biće koje, da bi zadovoljilo svoje psi­hološke želje, smatra da je svet bio i da će biti uvek. Kada bi vreme bilo kružno, Hristova žrtva kojom je iskupio ljudske grehe bila bi uza­lud­na, to iskupljenje bi izgubilo smisao.

Da to preciziramo. U doba patristike, pred skepsom antičkog znanja, čovek je mogao da izgubi veru. Da bi se to sprečilo, u učenjima crk­ve­nih otaca svako čisto racionalno rezonovanje dobija sve veću i veću ni­jan­su sumnjičavosti. To ide dotle da se zatvaraju svi preostali antički uni­verziteti. Princip odvajanja "pšenice od pleve" u antičkom nasleđu po­staje princip saglasnosti sa svetim spisima. Propoveda se da je "ra­zum ograničen", te da stoga mora da se oslanja na veru kao na svoj os­nov, da ne bi skrenuo s "pravog mišljenja" — "ortodoksije" — i da ne bi upao u jeres. Vera, pak, označava bezuslovno prihvatanje autori­te­ta Svetog pisma i autoriteta crkve. Bio je to zahtev koji se u vizan­tij­skom svetu zaista sveo na bezuslovno pokoravanje Svetom pismu. Sli­čan dog­mat­ski diskurs — koji, kao svaki dogmatski diskurs, duboko ve­ruje u svoju nepogrešivost — kasnije je ponovljen i kod muhame­da­na­ca, koji su se pokoravali "svetom slovu" — Kurana. Kao što se dobro zna, oni su se pokoravali "slovu" ne zato što su prihvatali njegov smi­sao, nego obr­nuto, muhamedanac se uopšte smatrao pravim vernikom za­to što se bes­pogovorno pokoravao verskom "slovu". I dok je dogmat­sko Orige­no­vo učenje vodilo, na istoku, samokritici i samoodricanju ko­je se is­klju­či­vo završavalo u ortodoksiji vere, Avgustinovo učenje[16], koje će pri­hva­titi zapad, očuvalo je znatnu količinu poverenja prema ra­zumu i ose­ćanju.

Prema tome, sv. Avgustin je mogao i dalje razmišljati: "uvek isto to je več­nost; večno vraćanje na isto to je vreme" — i pitati se kakva je, on­da, korist od takvog koncepta vremena, kad on nije u stanju da nam pru­ži objašnjenje istorijskih zbivanja? Istorija za Avgustina jeste ne­pre­kid­ni progres, kretanje samo napred iz prošlosti, preko sadašnjosti, u bu­dućnost. Sažeto rečeno, njegovo vreme je nepovratno i linearno. Sva­ki događaj linearnog vremena je unikatan. Prema tome, unikatan je či­tav postojeći svet, koji ne može imati presedana ili ponavljanja.

Došli smo do puta na kome je "večnost postepeno prestajala da služi kao mera i žiža ljudskog postupanja".[17] Dobro računanje civilnog vre­me­na počelo je stvarati elemente zapadnog humanizma. "Ništa nije dra­go­cenije od vremena", rekao je sv. Bernar, a tu su ideju preuzeli i širili nje­govi učenici.

Jedno novo vreme spušta se na zapadne gradove, vreme suknara, ku­jun­džija i drugih zanatlija, jer to je vreme vladavine jedne društvene kategorije. To je vreme novih gospodara. U grofoviji Dartanjan godine 1335. kralj Filip VI odobrava upravi grada da podigne zvonik sa po­seb­nim zvonom za potrebe suknarskog ceha, koje će oglašavati dolazak rad­nika na posao i odlazak s posla, kao i vreme za obroke[18]. Tako se sa gradskih zvonika zapadnih gradova više nisu čula samo sakralna ne­go i svetovna zvona.

Univerziteti, golijardi, ličnost

U drugoj polovini XII veka počele su se uveliko razvijati raznovrsne ško­le i evropski su gradovi gotovo u potpunosti zamenili manastire kao glavna središta studiranja. Pariski univerzitet sa svojom čuvenom te­o­loš­kom školom postao je matica svih učilišta. Prvi kolegijum osnovan je 1180. godine.

Dvorovi, feudalci i crkva dobili su u zapadnim gradovima veoma moć­nog protivnika. U toj neprestanoj plimi i oseci beskopromisne borbe za moć Evropljani su sve više i više razvijali svoje kritičko mišljenje. Novi uni­verziteti postali su matrica buduće zapadne duhovnosti i nove nau­ke.

Za razumevanje te velike razlike između despotskih (npr. vizantijskih) i zapadnih univerziteta neophodna je, pre svega, svest o tome Šta je to nauČno saznanje.

Nažalost, kod nas još uvek mnogi, potpuno netačno, smatraju da se do naučnog saznanja i naučne objektivnosti stiže tako što su neki ljudi u stanju da se, jednim ličnim aktom, oslobode od predrasuda; oni naiv­no misle da naučna objektivnost počiva na mentalnom ili psiholoŠkom stavu nauČnika kao pojedinca, na njegovom brižljivom radu, pažnji i na­učnom samoodricanju. Međutim, problem je u tome što ne postoji na­čin ili metod oslobađanja od predrasuda. Naučna objektivnost ne za­vi­si od psihologije naučnika kao pojedinca, ona nije proizvod nepri­stras­nosti pojedinih naučnika, nego je ona rezultat javnog društvenog ka­raktera naučnog metoda! Nauka i njen razvoj bitno su određeni po­sto­janjem institucija u kojima se mogu voditi slobodna misaona nad­me­ta­nja. Jer nauka — slikovito iznosi Karl Poper — "zahteva što više nadmetanja između hipoteza i što više strogih provera. A sukobljene hi­poteze traže zastupnike: branioce, porotu, čak i publiku. Da bi dobro obavljali svoj posao, ti njihovi lični zastupnici moraju da budu orga­ni­zo­vani u ustanove, koje treba da budu zaštićene zakonom. U krajnjoj li­niji, napredak veoma mnogo zavisi od političkih činilaca: od politič­kih ustanova koje obezbeđuju slobodu mišljenja"[19].

Tako je već pomenuti Pariski univerzitet još 1194. godine dobio od pa­pe prve povlastice; a 1200. godine Filip Avgust oslobodio je, na pri­mer, pripadnike univerziteta laičkog pravosuđa. I nema nikakve sum­nje da je za ortodoksnu svest, za svest "svetog neznanja", za svest "sa­mot­ničkog ma­nastirskog Hrista", Pariz tog vremena sve više ličio na "đa­volju jaz­bi­nu". No ipak, za novi urbani otvoreni golijardski duh, koji se stalno pi­ta: "mora li se u sve to verovati?" — te u svojim pes­ma­ma i svojim osli­kanim rukopisima odgovara da "ne mora(!)" — Pariz je sve više po­sta­jao "grad-svetionik". Nemajući svest o potrebama nove društvene evo­lucije, ortodoksni su umesto reformi tražili povratak istočnom mi­sti­ciz­mu. — Nipošto! — odgovaraju golijardi. Zaokupljeni životom i nje­go­vim potrebama, golijardi, siromašni lutajući studenti, ali prva prava ur­bana inteligencija —  a među njima posebno Abelar, prvi moderni pro­fesor — uspeli su da razviju nezapamćenu kritiku tadašnjeg društva i načina života. Kritika nije mimoišla ni crkvu, ni plemiće, ni seljake. Tako su svadljivi golijardi, ti vitezovi dijalektike, koristeći se više­cen­trič­nošću zapadog društva, uspeli da izdejstvuju do tada nezamislivu li­be­ralizaciju organizacije rada na univerzitetu. Takva organizacija rada univerziteta u Vizantiji, ili nekoj drugoj despotiji, bila je nezamisliva.

O novom smeru razmišljanja koji je zavladao u evropskim gradovima i univerzitetima možda najbolje svedoče reči Honorija: "Nema drugog au­toriteta do istine dokazane razumom"! "Danas je neobrazovani sve­šte­nik isto što i plemić koji ne zna ratovati"![20] Štaviše, teologija se po­zi­va na razum, te i ona želi postati nauka.

Ciljevi zapadnog naučnog istraživanja na univeritetima "čine se ume­re­ni­jim od ci­lje­va istočnih religija ili totalitarnih režima koji nude ili na­me­ću neo­spor­ne i sveobuhvatne istine /.../. Robovski sistem je sistem onih druš­ta­va koja zamišljaju da su ovladala istinom i da je pred­stav­ljaju /.../. Za­pad­njak negira postojanje istine po sebi: jednostavno, on ne želi ve­ro­vati da jedan čovek može uistinu do nje doći"[21]. Orto­dok­s­ni intelektualci prestravljeni su sve većim brojem teoloških rasprava, ta­ko se jedan od njih, Stefan iz Svete Genoveve, žali kako se "javno ras­­prav­lja skrnaveći svete konstitucije, tajne božanstva... Nedeljivo troj­stvo je ra­sečeno i u komadiće postavljeno na raskršća. Koliko doktora toliko greŠaka, koliko skupova toliko skandala, koliko javnih mesta toliko huljenja"[22].

Učenje na greškama, intelektualna skromnost, kritičko traganje za is­ti­nom[23], dakle sve ono što je bilo izvan moći razumevanja dogmatskog miš­­ljenja, postalo je novo oruđe "eksperimantalnog metoda" nado­laze­će no­ve nauke.

O odnosu ortodoksne i kritičke svesti ništa tako plastično ne govori ne­go kada se uporede njihovi tekstovi iz istog perioda; tako na primer, u  jednom vizantijskom tekstu čitamo: "Jovan je po­sedo­vao pravu nauku i nisu mu bile potrebne ni gramatičke beznačajnosti, ni poznavanje Ho­merovih brbljarija, niti laži besednika... On se nije služio ni sofizmima, ni si­lo­giz­mi­ma koji su samo paukova mreža. Astronomiju, geometriju, aritmetiku smatrao je ne­postojećim stvarima..."[24] U tekstu sa Pariskog univerziteta čitamo, pak: "Sakupio sam 'mirakule' Device, preuzete iz opisa koje sam pronašao u knjižari svete Genoveve u Parizu i stavio sam ih u stihove za svoje pariske studente kako bih im pružio živ pri­mer... Materijalni predmet ove knjige čuda su svete Device. Međutim, umetnuo sam i činjenice koje se odnose na fiziku, astronomiju i te­o­lo­gi­ju... Konačni razlog počiva, naime, u trajnoj veri u Hrista. A ona pret­po­stavlja teologiju, poštovanje fizike i astronomije."[25]

Bog se, znači, nije više tražio neposredno kao u manastirskoj orto­doks­noj duhovnosti, molitvama, izolaciji od sveta i tsl., već kroz čoveka i njegova tehnička i naučna znanja, kroz prirodu i svet.[26] "Poštovanje fizike i astronomije" bio je onaj presudni trenutak koji je uticao na promenu tretiranja pojma iskustva i kriterijuma istine. Naime, pojam iskustva je za ortodoksnu svest, kao i za Aristotela, bio nešto što je ve­zano za Čulno iskustvo; nova kritička svest svrstavala je iskustvo u eks­pe­rimentalnu kategoriju. Slično se dogodilo i sa kriterijumom istini­to­sti. Dok se za staru ortodoksnu svest kriterijum istinitosti temeljio na "lo­gičkim izvodima iz razumljivih principa", za novu kritičku svest kri­te­rijum istinitosti je proisticao iz "kosenkvenci", tj. "verujemo u neki is­kaz ako iz njega možemo izvesti rezultate koji se zatim mogu kontro­li­sa­ti posmatranjem". Bio je to pravac koji je tražio razvoj hipotetičkog i sim­boličkog mišljenja. Ali, da bi kritičko mišljenje stvorilo svoj naj­zna­čaj­niji produkt — novu nauku — moralo je doći do liberalizacije rada na univerzitetu. Ako se prati istorija zapadnih univerziteta, prvo što se mo­že primetiti jeste to osvajanje, korak po korak, autonomije i slobo­de.

Tako je već tokom trinaestog veka moć fakultetskih korporacija poči­va­la na "tri osnovne privilegije: na pravosudnoj autonomiji — u okviru crkve, s nekim lokalnim ograničenjima i ovlašćenjem poziva na papu, na pravu štrajka i otcepljenja, te na monopolu podele fakultetskih zva­nja"[27]. Svaka privilegija dolazila je kao rezultat najrazličitijih sukoba koji su stalno plamteli između crkvenih i svetovnih vlasti. I crkva i sve­tov­na vlast pokušavaju da pre svega preko beneficija pridobiju profe­so­re da rade za njihovu stvar. Profesori se uspešno odupiru smatrajući da je plata koju dobijaju od svojih učenika najbolji način da zaŠtite svoj in­tegritet nezavisnih intelektualaca. Prednost ovog rešenja je očita: ona daje profesorima slobodu u odnosu na crkvu, vladara, uopšte bilo kog mecenu. "Svaki rad", kažu profesori, "ima svoju naknadu, zanatlija pro­daje svoje proizvode, zašto da i profesori ne prodaju svoje umne pro­izvode?"[28] ("kao što postoje žuljevi na rukama, tako postoje i žuljevi u mozgu" i tsl.). Kako, znači, zakon o beneficijama nije pri­hva­ćen, crk­va, u pokušaju da ukine autonomiju univerziteta, pokušava sa novim re­šenjima: sada pokušava da na univezitet proturi svoje verne službe­ni­ke dominikance, koji proklamuju ideju o besplatnoj nastavi. Pro­fe­so­ri se opet uspešno brane insistirajući na tome da je Školski Ži­vot jedan zanat, te da i taj zanat ima svoje ekonomske i tehniČke zah­te­ve, pa su prema tome dominikanci laici, te im se ne može prepustiti držanje na­stave; brane se stavom o nespojivosti dvostrukog pripadanja — jednom manastirskom redu i jednoj univezitetskoj korporaciji. Siger[29] iznosi bezbrojne argumente u kojima dokazuje da je nauka ne­spo­jiva sa do­mi­ni­kanskim siromaštvom i pustinjaštvom[30], te insistira na tome da je po­de­la rada temelj univerzitetske specifiČnosti. Ukratko, u XIII veku vo­di­la se ogorčna borba za autonomiju univerziteta u odnosu na crkvenu vlast; nakon krvavih obračuna koji padaju u godinu 1229, pariski fakulteti dobijaju svoju autonomiju 1231; nju je svečano priznao Luj Sveti, obnovivši i proširivši privilegije koje je univerzitetu 1200. godine bio dao Filip-Avgust. U Oksfordu, na primer, fakulteti dobijaju prve slobode 1214. godine, a sukobi između fakulteta i kralja iz 1232. i 1238. godine završavaju se 1240. kapitulacijom Henrija III. Po nalogu vladara Fridriha II, 1224. godine osnovan je prvi univerzitet u Na­pu­lju[31] — itd. itd.

Stvaranje naučnog metoda

Najveći izum zapadne gradske kulture je izum metode izumevanja. Ta nova metoda iz korena je promenila način života na zemlji. Da bismo razumeli savremeni zapadni svet, možemo zanemariti sve detalje kao što su električna energija, avio-saobraćaj, železnica, telefon, mikročip, internet, krstareće rakete i tsl. i moramo se usredsrediti na samu me­to­du nove nauke; to je zaista ona novina koja je srušila temelje starih des­potskih civilizacija.

Od karolinške renesanse, a naročito od XIII veka, kada knjiga više nije bila luksuz nego je postala instrument, industrijski proizvod i predmet tr­govine, Evropa se hranila najrazličitijim tekstovima iz antike, patri­sti­ke, vizantijskim, kineskim, arapskim i tsl. Različiti oblici liberalizacije ko­ji su zahvatili evropske gradove i najraznovrsnija znanja i verovanja ko­ja su se, zahvaljujući takvoj duhovnoj klimi, našla jedna pored dru­gih, ubrzali su razvoj kritičkog mišljenja i preko humanizma, renesanse i reformacije nagovestili nadolazeću kulturnu revoluciju nove nauke.

Sva ona racionalna tehnička znanja sa Dalekog i Bliskog Istoka, kao i sva ona iracionalna znanja iz sfere astrologije, alhemije itd., pokazivala su koliko su sterilni bili aristotelizam i neoplatonizam u praksi. U su­da­ru tekuće zapadne gradske prakse sa idejama iz tako različitih kul­tu­ra sve je više dolazila do izražaja Platonova intelektualna nadobudnost kao i vidni nedostaci Aristotelovog dogmatskog silogističkog metoda[32]. Sve se počelo tresti iz temelja. Gradski je život zahtevao misaonu i teh­­nič­ku konstrukciju mnogih novih pojmova i zato su svi autoriteti mo­rali bi­ti tretirani u perspektivi — kritički. Nijedan stav, ma ko ga izrekao, ni­je više uziman sa apsolutnom sigurnošću, morao je biti pro­ve­ren u prak­si. Praksa je postala kriterijum istinitosti. Naravno da je sve to zahtevalo promene u odnosu između elemenata iskustva i činje­ni­ca.

Pasivno peripatetičko i sholastičko silogističko registrovanje moralo je biti zamenjeno jednom intelektualnom pragmatiČnom konstrukcijom. Bila je to ideja o tome da se grČka kontemplacija i hriŠ]ansko spasenje za­mene jednom akcijom "naga\anja i pobijanja". Bio je to prvi rudi­men­tarni pokušaj da se uspostavi jedna nauka koja se neće baviti samo pre­­dikatima, samo viđenjem suština vlastitim umom, već prvenstveno jed­­nom akcijom, jednom metodom pokušaja i otklanjanja grešaka. Pod­­se­timo se, za Platona, Aristotela i sholastičare poput Tome Akvin­skog, nije bilo nikakve sumnje da se do prvih principa, definicija suš­ti­na, do­la­zi intuicijom, ali i više od toga, po njima — a to se može sma­tra­ti glav­nom odlikom stare nauke — naš intelekt je taj koji garantuje da su ti principi i definicije tačni. "Intelekt nije u krivu u pogledu suš­ti­na", ka­že Toma Akvinski, "kao što ni čula ne greše u pogledu vlastitog pred­me­ta". Ali sada, krećući se ka novoj nauci, na tragu Roberta Gro­se­tes­tea, Rodžer Bekon traži da prvi principi i definicije, kao i zaključci de­duk­tivnog zaključivanja, moraju biti "potvrđeni" ili "oboreni" uz pomoć eks­perimentalne prakse. Ta se ideja iz XIII veka, preko misli Bred­­vor­daj­na, Svajnsheda i Orema, prenela i u renesansu, a o tome najbolje sve­doče radovi učenjaka poput Regiomontanusa, Kardana i Luke Pa­čo­li­ja.

Odbijajući, znači, da se bavi samo logičkim predikatima, zapadni grad­ski intelektualac samouvereno se prihvatio akcije u nadi da će tako spo­­zna­ti složenost prirodnih pojava. Baveći se raznovrsnim eksperi­men­­tal­nim istraživanjima, on se, međutim, više nije osećao obaveznim da oprav­dava svoje "naučne" metode i svoju veru. "Bog i priroda naj­bo­lje se mogu spoznati ako se ne definišu" — bila je omiljena deviza re­ne­­san­se. Zato je za renesansnog čoveka pojam prirode bio vezan i za sve ono što je on u svojoj laboratoriji mogao proizvesti. Tako je eks­pe­ri­ment sve više postajao sredstvo za ispitivanje prirode; sam, pak, eks­pe­ri­ment proizilazio je iz unapred skicirane teorije. Teorija koju su stva­­ra­li ljudi nije, doduše, mogla da pretenduje na univerzalnost, ali je mo­gla da računa na spoznaju makar isečaka prirode.

Već je Robertu Grosetesteu bilo jasno da Aristotelova silogistička logika i grčka matematika nisu dovoljne za predviđanje pojava u prirodi. Zato je tražio da tačnost principa ili definicija bude proveravana eks­pe­ri­ment­ima. Ali, baš je eksperiment onemogućavao nauci da postigne apo­dik­tiČnost koju je posedovala teologija. Podsetimo se, teološko znanje ne može biti pogrešivo: ono mora biti izvan svake sumnje. Za orto­doks­nu svest je i nauka morala postići ovu sigurnost[33]; uopšte, esen­ci­ja­lis­tič­ki ortodoksni stav nije dopuštao nijednom naučniku vred­nom svog imena bilo kakvo naga\anje: svaka rečenica izgovorena na os­novu či­nje­nica morala je i sama biti doka­zana. To je bio kriterijum nauč­nog po­štenja sve do Njutna.

Ali, dokle god su ortodoksni učenjaci insistirali na tome da njihove te­o­ri­je budu nepogrešivo znanje — nisu uspevali. Kada se izvrši epi­ste­mo­loš­ka analiza[34] prve nove naučne teorije — racionalne mehanike iz­lo­že­ne u Njutovim "Principima"[35] — postaje evidentno je da je svo na­uČ­no zna­nje pogreŠivo, podložno reviziji. Međutim, iako ne postoji si­gu­ran kri­terijum koji bi nam garantovao apsolutnu istinitost naučnih tvrdnji, rast naučnog znanja je ipak moguć. Jer ono što se može postići eks­pe­ri­men­talnom praksom jeste poređenje tvrđenja dveju teorija, s tim što stal­no treba imati na umu da su "teori­je, logiČki pos­mat­rano, isto Što i hipoteze"[36]. Na osnovu eksperimentalne prakse možemo, zna­či, tvrditi ko­ja teorija daje bolje predviđanje određene pojave. To pred­stav­lja sa­mu srž nove nauke. Svo naše saznaje je samo približavanje van­subjek­tiv­noj stvarnosti koju težimo da saznamo.

I na kraju primetimo: od ranog srednjeg veka gradska nedespotska kul­tu­ra zapadnih mnogocentričnih gradova uspevala je da stvara pogodne us­­love za razvoj kritičkog mišljenja i proširenje slobode, kao i za raz­voj ak­tivne individualnosti — one koja učeći na greškama bira. U tak­voj kli­mi — neprestano poboljšavanje kvaliteta života individua, reša­va­nje životnih problema stvaranjem novih formi i modaliteta uz obi­la­to ko­riš­ćenje hipoteza i simbola — pojava nove nauke bila je, takoreći, pri­­rod­na pojava.

U despotskim jedocentričnim sistemima koji su postojali u Kini, Vizan­ti­ji ili Otomanskom carstvu, na primer, stvarana je klima koja je po­go­do­vala razvoju dogmatskog ortodoksnog mišljenja i rigidnom ogra­ni­če­nju sloboda. Umesto pasivnih podanika, izbor je mogao vršiti jedino des­pot. Svuda tamo gde apsolutno vlada filozofija sudbine i gde je su­šti­na bivstvovanja svedena isključivo na opstanak, a on, opet, vezan samo za proces biološke reprodukcije, pojava nove nauke bila bi pravo čudo!

Zato tragikomično zvuči stav kojim svaka despotija "objašnjava" odnos iz­­među nje same i drugih sistema, tj. Zapada: "Naše /tj. despotsko/ ure­­đenje je superiornije, ali Zapad ima bolju vojsku od naše. Što znači da u našem uređenju ne treba ništa promeniti, potrebno je samo /još/ pre­­uzeti njihovu vojsku i vojnu tehniku"[37]. Istorijski primeri, međutim, po­kazuju da je to ostala samo pusta himera.

(Zoran Stokić, Флогистон, бр. 12, (ст. 7-31), часопис за историју науке, Београд, 2002.)

---

[1] Nije liberalni kapitalizam stvorio novu nauku, već je upravo bilo obrnuto. Mora se stalno imati na umu da je novac prvobitno bio sredstvo, a ne cilj. Liberalni ka­pi­ta­li­zam je najviše doprineo tome da se napravi svojevrstan salto mortale tako što će do­ći do zamene mesta ciljeva i sredstava.

[2] U periodu od I do XV veka, kako je to uverljivo pokazao sinolog J. Needham, Science and Civilization in China, Cambridge, 1954, Kinezi su, gledano u tehničkom i tehnološkom smislu, "bili znatno ispred Evropljana. Tek nakon naučne revolucije, u kasnoj renesasi, Evropa je naglo stekla prednost". Zašto se sličan proces nije desilo u Kini? — često se pitao Nidam. Iako je bio svestan da su razlog tome mnogi faktori od "intelektualnih i filozofskih do socijalnih i ekonomskih", ipak su njegove hipoteze ostale polovične i nedorečene, možda i zato što nije imao razumevanja za Vit­fo­ge­lo­ve ideje s početka ovog veka o "hidrauličnom društvu" kao društvu "totalne moći", ko­je je smatrao "u osnovi pogrešnim".  Pogledati: K. A. Wittvogel, Oriental Despotism, New Haven, London, 1957.

[3] Neophodno je potrebno da se sve zemlje koje su izašle iz vizantijskog kruga upo­zna­ju ne samo sa vrlinama vizantijske kulture, već i sa njenim manama. Ideje iz ovo­ga rada čine celinu sa onim idejama koje sam saopštio u radu "Nauka i demo­kra­ti­ja, Vizantija i Zapad", Theoria, br. 2, Beograd, 1997, st. 79-95.

[4] Montesquieu, L'Esprit des Lois, Paris, 1748, knj. III, gl. VI.

[5] J. Bodin, Six Livres de la République, Lyon, Paris, 1576, knj. III, gl. X.

[6] Montesquieu, op. cit. knj. XI, gl. IV.

[7] ibid. knj. XIX, gl. XVII.

[8] "Ako tačno u podne sultan kaže da je noć, valja reći: eno meseca i zvezda" — upo­zo­ravaju nas putopisci po Otomanskom carstvu. Opominju nas da se sa sultanom niti razgovara niti mu se odgovara, već se isključivo ponavljaju njegove reči; jer kad god nešto kaže, on stvara jednu novu istinu!

[9] E. Mâle, L'art religieux du XIIIe siècle en France, Paris, 1925, st. 65.

^[10] Ta nova ideologija rada nalazi se i u izvesnom broju pesama koje obrađuju temu ra­dova po mesecima, i to posebno u pesmi De duodecim mensium nominibus, signis, aerisque qualitatibus iz 848. godine od Vandalberta od Prima. Te pesme nam pružaju sliku o životu u Renaniji IX veka, o tehničkim naprecima na selu, o kojima najbolje svedoči — pojava drugog oranja u proleće, od februara od marta.

[11] Ž. Le Gof, Za jedan drugi srednji vek, Novi Sad, 1997, st. 118.

[12] A. Gurevič, Kategorije srednjovekovne kulture, Novi Sad, 1994, st. 305.

[13] F. G. Aleksandrov, Istorija filozofije, Beograd, 1948, knj. I, st. 303.

[14] Tj. astrologiju koja je, sa sociološkog stanovišta gledano, širila astralni fatalizam.

[15] D. de Rougemont, Zapadna pustolovina čoveka Beograd, 1983, st. 96.

[16] Avgustinovo teološko mišljenje stvaralo je prostor za filozofsko razmišljanje, ali ne i za novu nauku budući da je i on smatrao da "čulima stičemo znanje o je­din­ka­ma /tj. pojedinačnom/, a umom poimamo idealno. Idealno jeste realnost, a osobine jedinki su samo slučajnosti". Za pojavu nove nauke zaslužni su nominalisti, koji su zauzimali potpuno suprotan stav. Naglasimo da je za zapadne srednjovekovne te­o­re­ti­čare filo­zo­fi­ja značila svo ono znanje koje nije vezano sa postizanjem spasenja. U carstvu filo­zo­fi­je razum je imao neograničenu vlast. — S. Peinter, Istorija srednjeg veka, Beograd, 1997, st. 494.

[17] L. Mumford, Technics and Civilization, London, 1934, st. 14.

[18] prema Le Gofu, op. cit. (1997), st. 48.

[19] K. Poper, Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji, Beograd, 1993.

[20] R. Lopez, Rođenje Evrope, Zagreb, 1978, st. 169.

[21] D. de Rougemont, op. cit., st. 160, 161, 159.

[22] Ž. Le Gof, Intelektualac u srednjem veku, Zagreb, 1982, st. 72.

[23] Univerzitetskog intelektualca stvorio je "disputatio". "Disputa je bila turnir kle­ri­ka..." — Ž. le Gof, op. cit. (1982), st. 109.

[24] L. Breje, Vizantijska civilizacija, Beograd, 1976.

[25] J. de Garlande, Stella Maris — Ž. Le Gof, op. cit. (1982), st. 99.

[26] Za stare autore, kao, na primer, za Platona i Aristotela, rad je bio nešto što je ma­nu­elno, nešto što priliči robovima, a ne slobodnim građanima. Sholastika je pre­u­ze­la ovo učenje starih, te ni ona nije imala razumevanja za manuelni rad, pa samim tim ni za eksperimentalnu praksu. Međutim, jedan deo zapadnih sholastičara, među go­lijardima i nominalistima koji su se izborili za ideju "dvojne istine", bio je za­in­te­re­sovan za razvoj eksperimentalnih metoda.

[27] Ž. Le Gof, op. cit. (1982), st. 91.

[28] ibid.

[29] ibid. 134.

[30] Siromaštvo proizilazi iz asketizma, koji znači neprihvatanje sveta, pesimizam u od­nosu na čoveka i prirodu. Već samim tim sukobljava se sa humanističkim i natura­lis­tičkim optimizmom većine univerzitetskih nastavnika.

[31] S. Peinter, op. cit. st. 539.

[32] Aristotel je u Topici, I, 5, 101b36 tvrdio: "Definicija je iskaz koji opisuje suštinu stva­ri". Aristotelovo stanovište svodi se na Platonovo "utoliko što za obojicu nije mo­gu­će pozivanje na dokaz. Sve što se može učiniti za određenu definiciju jeste dog­mat­sko tvrđenje da je ona istiniti opis suštine; ako pitamo zašto je ovaj, a ne drugi opis istinit, sve što nam preostaje je pozivanje na 'intuiciju o suštini'". — K. Poper, op. cit. (1993), knj: II, st. 350.

[33] Poput religijskih istina, koje su večne i "nisu od ovog sveta", za ortodoksnu svest se ni naučne istine ne mogu zasnivati na ljudskim čulima i težnjama. Jer celokupno znanje koje ljudi stiču putem pokušaja i pogrešaka, putem svojih čula i eksperi­me­na­ta, ipak ne vodi "večnim istinama", te se stoga mora smatrati nebitnim, prolaznim, te nečim što je lišeno bilo kakve duhovnosti i dubljeg značaja.

[34] Pogledati, na primer, Z. Stokić, Njutn-Dijemova epistemologija, Zadužbina An­dre­je­vić, Beograd, 1998.

^[35] I. Newton, Philosophiae Naturalis Principia Mathematica, Cambridge, 1687.

[36] Preovlađujuće stanovište — nažalost još i do dan-danas — jeste "da su hipoteze još nedokazane teorije, a da su te­­orije dokazane, odnosno utvrđene hipoteze". — K. Poper, Traganje bez kra­ja, Be­o­grad, 1991, st. 102.

[37] D. Kicikis, Osmanlijsko carstvo, Beograd, 1999, st. 111.

Kunove paradigme[i]

Zoran Stokić

Knjiga američkog fizičara, istoričara i filozofa nauke Tomasa Kuna (1922–1996) „Struktura naučnih revolucija“[1] (iz 1962) – zajedno sa Poperovom „Filozofijom istraživanja“[2] (iz 1935, ali na engleski jezik prevedena tek 1959. kao „Logika naučnih otkrića“[3]) i Kvajnovom „Sa logičke tačke gledišta“[4] (iz 1953) – predstavlja potpunu prekretnicu u epistemologiji.

Dve paradigme epistemologije

Grubo govoreći, postoje dve „paradigme“ epistemologije: „klasična“ i „neklasična“. Klasična epistemologija, koja započinje sa Platonom, bila je jedan logički, analitički postupak, bez ontoloških pretpostvaki. U premisama deduktivne i induktivne tradicije (racionalista i empirista), koja je živela oko 2000 godina, zaključno sa neo-pozitivistima, sa stanovišta filozofije nauke se, nezavisno od njene semantike, provlačilo shvatanje da u kontekstu otkrića postoji algoritam („mašina za otkrića“, Huk) koji treba slediti da bi se došlo do istinitih naučnih teorija. Bila je to vera u mit o algoritmu za iznalaženje naučnih teorija, koji bi istovremeno bio i dokazivač njenih istinitosti. Klasična epistemološka opravdanja nauke, shvaćena uglavnom kao redukcija na logiku i iskustvo, u praksi su se, međutim, pokazivala uzaludnim. Utemeljenje nauke, a time i njeno opravdanje, stalno su izostajali. Naučno saznanje i dalje je ostajalo neobjašnjivo kao i pre.

Ovakvo stanje u epstemologiji prirodno je rezultovalo skepsom i razočarenjem u tolikoj meri, da se pomišljalo na odustajanje od svake epistemologije. I tu dolazi pitanje: ako epistemologija logičko-pojmovne analize ne daje željene rezultate, da li je onda moguća nekakva druga epistemologija?

Kao odgovor, pojavljuju se „neklasične“ – deskriptivne – epistemologije, sa mnogo skromnijim zahtevom, koji jednostavno formuliše Kembel: one „pre svega daju opis toga kako ljudi rade kada misle da dolaze do znanja“. I dok je klasična epistemologija odlagala svaku ontologiju dok ne reši epistemološka pitanja, dotle tvorci deskriptivnih epistemologija smatraju da „moraju poći od nekakvog znanja (hipotetičkog, jer sigurnog znanja nema, te da svako zanje leži na nekim pretpostavkama koje nisu dokazane, tj. da znanje bez pretpostavki nije moguće) o svetu i rešavati epistemološka pitanja u svetlu toga znanja“.[5] Deskriptivne epistemologije se bave ocenjivanjem gotovih naučnih teorija, pravilima za ocenjivanje i odbacivanje teorija, rastom naučnog znanja, racionalnošću nauke, kriterijumima razgraničenja između nauke i ne-nauke i tsl.

Klasičnu epistemologiju utemeljenja Karl Poper, kao prvi neklasični epistemolog, zamenio je deskripcijom[6] rasta naučnog znanja, pokušavajući da kreira logička pravila koja bi na adekvatan način prikazala i objasnila taj rast.[7] Iako je svoju filozofiju nauke ograničio na rast naučnog znanja, Poper je tvrdio da je „metoda učenja pomoću pokušaja i pogrešaka – učenja na našim greškama – fundamentalno ista i za više životinje i naučnike“. Metod učenja na greškama on generalizuje u naučni metod rada koji se sastoji od nagađanja i opovrgavanja. Naučne teorije se ne smeju dogmatski prihvatati i braniti, nego se moraju podvrgavati najstrožim proverama, testovima. Poperova „falsifikacionistička metodologija“ je druga vrsta revolucionarnog konvencionalizma[8]: osnovna razlika je u tome što ona dozvoljava da po konvenciji budu prihvaćene činjenice, prostorno-vremenski singularni „bazni iskazi“, a ne prostorno-vremenski univerzalne teorije.[9] U metodologiji falsifikacije neka je teorija naučna ako može biti opovrgnuta (ako može biti dovedena u sukob s nekim baznim iskazom). Teorije se ne mogu opravdavati (justifikovati), ali se mogu opovrgavati. „U stvarnosti ne postoji nikakva razlika između indukcije i ideje provere. Ali sada prema mojoj teoriji, nauka nije induktivna: indukcija je bila jedan mit koga je potkopao još Hjum“![10]

Klasična epistemologija: induktivizam

Izlagati Kunovu, Poperovu ili bilo koju drugu neklasičnu epistemologiju nije moguće ukoliko se najpre – makar u osnovnim crtama – ne prikaže slika klasične epistemologije. U tu svhu mi ćemo se ovde poslužiti najuticajnijom metodologijom nauke, induktivizmom (iz klase kumulativnih metodologija, kojoj pripadaju i logički pozitivizam, logički empirizam, konfirmacija[11]). Cela induktivistička tradicija, sa stanovišta filozofije nauke, smatra da se algoritam konteksta otkrića i utemeljenja naučnih teorija sastoji iz konačnog broja induktivnih generalizacija, gde opažanje predstavlja izvor i poslednju proveru saznanja. Istina se preko čulnih utisaka i opažanja prenosi kroz celu zgradu naučnih teorija. Iduktivisti smatraju da empirijsku osnovu nauke čini konačan broj istinitih i nepogrešivih opservacionih iskaza. Temelj nauke vide u opažanju stvari i događaja putem čula! Iz tog skupa singularnih iskaza opažanja induktivnim generalizacijama se izvode univerzalni zakoni nauka i dokazuje njihova istinitost. Štaviše, smatrali su da se na bilo koji drugi način univerzalni neanalitički naučni iskazi i ne mogu dobiti. Takva epistemologija utemeljenja povlači za sobom sledeće posledice:

Naučna otkrića započinju prikupljanjem opservacionog materijala.[12] Nauka je kumulativna građevina, ona otkriva istine i dodaje ih skupu već otkrivenih istina. Ono što se jednom otkrije i verifikuje više se ne dovodi u pitanje. Stare naučne teorije su pod-skupovi novih. Razgraničenje nauke od ne-nauke prati se preko redukcije. Ako se neka teorija ne može redukovati na opservacione iskaze, ona je nenaučna. Prevaziđene i odbačene naučne teorije su bile produkt pogrešne upotrebe naučnog metoda. Termini nauke su neistorijski: ne menjaju vremenom svoje značenje.

Iako je najuticajnija filozofija nauke, induktivistička, zaključno sa filozofima Bečkog kruga, bila poražena, kako kaže Supe u svojoj Strukturi naučnih teorija, kumulativna epistemologija je za najveći broj teoretičara nauke i dalje ostala „prihvaćen pogled na naučne teorije“![13] Za njih i dalje razum prosto beleži i uopštava iskustvo, a empirijska verifikacija igra ulogu kriterijuma istinistosti.[14]

Kunove "naučne revolucije"

Za razliku od tzv. kumulativnih teorija o rastu znanja, po kojima se teorije menjaju i unapređuju gomilanjem znanja, Kun tvrdi da se razvoj nauke odvija diskontinuirano. Nauka je “serija mirnih interludija koje mestimično prekidaju intelektualno burne revolucije”. A u tim revolucijama “jedan se konceptualni pogled na svijet zamjenjuje drugim”. To diskontinuirano kretanje nauke odvija se u tri faze: “normalna nauka”[15] – „predrevolucionarno razdoblje“ – “naučne revolucije”. Tokom „normalnog perioda“ naučnici deluju unutar pretpostavki važeće paradigme, ali u retkim trenucima istorije, putem nečeg što liči na geštalt-preokret, stara paradigma se ruši i na njeno mesto dolazi nova, a te su paradigme međusobno “inkomensurabilne”.[16]

Ovo pozicioniranje Kuna na istorijskoj osi završićemo jezgrovitim Votkinsonovim zapažanjem da je rekonstrukciju naučnog znanja „Hjum video kao induktivan i iracionalni poduhvat, Karnap kao induktivan i racionalan, Poper kao neinduktivan i racionalan, a sada Kun kao neinduktivan i iracionalan poduhvat“.[17]

Budući da je Kun diplomirao fiziku 1943. na Harvardu (gde je 1946. odnosno 1949. odbranio i magistraturu i doktorat iz fizike), on je najpre na tom univerzitetu, u različitim zvanjima, predavao kurseve fizike sve do 1956; te je godine prešao na Berkli (i tu se zadržao do 1964) kao profesor istorije nauke. U tim okolnostima – profesura na Berkliju, kao i činjenica da je bio „mlađi član Društva naučnih stipendista Harvarda“ – sazrelo je u njemu shvatanje da ako se „na istoriju gleda kao na riznicu za nešto više od anegdota ili hronologije, onda ta istorija može da dovede do odlučujućeg preobražaja slike nauke koju smo do sada imali“; a ta „istorijska svedočanstva o samoj istraživačkoj aktivnosti“ mogu nam poslužiti da napravimo „ogled“ „za jednu sasvim drugačiju sliku nauke“ i njene teorije saznanja. Na takve zaključke navele su ga misli istoričara Aleksandra Koarea, Emila Majersona,  Anelize Majer, ali i ideje iz drugih oblasti ljudskog intelektualnog stvaralaštva: upoznao se sa eksperimentima Žana Pjažea[18] iz psihologije dece; na nagovor jednog kolege iščitavao je sve što mu je došlo pod ruku a ticalo se gešalt-psihologije; drugi su ga pak uveli u svet jezika i semijotike Vorfa i Kvajna... Čitajući Koareovu kritiku pozitivističke i induktivistički zasnovane istorije nauke, shvatio je da je takav pristup istoriji nauke bio „nezanimljiv“, jer je pretpostavljao da se unapred zna šta je relevantno a šta ne, pa je naučnik iz istorije  nauke uzimao što god mu se činilo relevantno za ilustraciju njegove teze, a sve drugo odbacivao. Zato  je istorija nauke pisana na taj način bila “poput loše pisanog turističkog vodiča”, kaže Kun i dodaje da mu se već tada učinilo „da nauka, kada joj se priđe iz istorijskih izvora, izgleda bitno drukčija od nauke koju podrazumijeva naučna pedagogija i eksplicitni standardi filozofskih objašnjenja naučne metode”.

Ova promena perspektive dovela je do vrlo radikalnih posledica, do revolucije u istorijskoj nauci, tvrdi Kun. Trenutak sopstvenog intelektualnog preokreta Kun datira u godinu 1947. Dok je čitao Aristotelovu „Fiziku“, ona mu se činila toliko apsurdnom, da je shvatio kako ne može biti reč naprosto o lošoj njutnovskoj fizici, već o bitno drukčijoj fizici. Lekcija koju je naučio glasi: “Prvo, ima mnogo načina čitanja teksta, a oni najprihvatljiviji modernom čitaocu često su neprimjereni kada ih primijenimo na prošlost. /.../ Kada čitate dela važnih mislilaca, prvo pronađite očite apsurde u tekstu i zapitajte se kako je moguće da ih je razumna osoba napisala. Kada nađete odgovor, kada vam ti odlomci počinju zadobivati smisao, shvatit ćete da su oni središnji odlomci, za koje ste dotad mislili da ih razumijete, promijenili smisao.”

Ova razmišljanja iz Kunovih autobiografskih zapisa metaforički nagoveštavaju njegov budući preokret u filozofiji nauke: kako on sam kaže, središnji pojam za objašnjenje naučnog kretanja jeste „geštalt-preokret“. Svaki radikalan napredak u naukama čine ti „trenutni“ „preokreti“, pri kojima naučnici određeni korpus opaženih podataka počinju tumačiti u bitno drukčijem teorijskom i vanteorijskom kontekstu. „Takvi izuzetni trenuci u nauci, u kojima dotad korišteni rječnik poprima različite denotacije i konotacije, smisao i vrijednost, zovu se naučne revolucije.“ Naučne revolucije su nekumulativne razvojne epizode, u kojima je stara paradigma u potpunosti (ili delimično) zamenjena jednom novom paradigmom, koja je nespojiva sa tom starom. Ta je promena nalik na dvostrukost geštalt-percepcije. Mi možemo videti Ešerovu kocku i kao udubljenu i kao ispupčenu; mi možemo videti Vitgenštajnovu patku-zeca i kao patku i kao zeca, ali ne možemo videti oba lika istovremeno. Kao što se naša percepcija u nekom trenutku odlučuje za jedno ili drugo, tako se i naš kognitivni pogled na svet mora odlučiti u izboru različitih paradigmi. Mi možemo razumeti Aristotelovu fiziku (holistički) samo ako napustimo uverenja današnje vladajuće fizičke pardigme i obrnuto. Sa Kunovog gledišta, Njutnovi „Principi“ nisu dostigli status paradigme sve dok nisu postali opšte mesto među autoritetima u mehanici za veliku većinu onih koji rade na tom polju. A kako se to desilo, tj. kako neko posebno dostignuće zadobija status paradigme – upravo o tome govori cela ova Kunova knjiga.[19]

Kunova filozofija nauke uperena je ne samo protiv klasične epistemologije, nego isto tako i protiv neklasičnih teorija saznanja Popera i Kvajna. Po Kunu, za razliku od Popera, ne postoji nikakva specifična logička procedura koja bi presuđivala po pitanju prihvatanja ili odbacivanja teorija: „Nova teorija se prihvata a stara biva odbačena na način koji se ne može sasvim racionalno objasniti. Logički faktori pri tome ne igraju odlučujuću ulogu!“ Dakle, čak ni u nauci, koja je izraz čovekove najveće racionalnosti, smena „pardigmi ne odvija se potpuno racionalno“. Takođe suprotno od Popera, Kun smatra da testiranje teorija nije toliko značajno za nauku (da ta Poperova teza prikriva pravu prirodu naučnih poduhvata[20]), već se, u periodu „normalne nauke“, rešavaju naučne zagonetke i traže odgovori na postavljena pitanja. Zatim, dok je kod Popera nauka u permanentnoj revoluciji, sada se, kod Kuna, prelaz između „normalne nauke“ i „revolucionarne faze“ (a revolucije se odigravaju veoma retko) odlikuje apsolutim diskontinuitetom. Pri promeni paradigme, kaže Kun, „sve je izmenjeno: i stanovište i način gledanja i jezik“. Na meti Kunove kritike je i Poperov pojam „istinolikosti“, tj. stalnog približavanja istini.[21]

Drugi filozofi o Kunu

Tulmin i Lakatoš[22] su pokušali da ublaže mnoge Kunove stavove i da ga tako približe Poperovim pozicijama. Kunovo katastrofično gledanje na naučne revolucije Tulmin je transformisao u „naučne promene“.[23] Lakatoš je kreirao svoju  filozofiju “metodološko-istraživačkih programa”[24], s čvrstim jezgrom i zaštitnim omotačem teorija, koji su u mnogo čemu nalikovali na Kunove paradigme. Mastermajnd, Votkins i Vizdom su isticali da Kunova upotreba metafora i kvazipoetski stil pisanja otežavaju razumevanje njegove pozicije u filozofiji i istoriji nauke. A to su naročito isticali na pojmu „paradigme“ (koji se mogao tumačiti čak na 21 način). Kun se u svojim odgovorima kritičarima izvinjava zbog nedovoljne preciznosti, kojom prilikom uvodi i dodatni pojam “disciplinarne matrice”. Tvrdio je da se u osnovi aktuelne naučne prakse nalazi nešto što je određuje i strukturira i to je najpre imenovao pojmom „dogma“. Kasnije je taj termin prerastao u „paradigmu“ (zapravo skup paradigmi: metafizička paradigma, sociološka paradigma, etička paradigma i tsl). Pojam paradigme uključivao je i pogled na svet, i ontologiju, i empirijski sadržaj. Paradigma kao uspostavljeni okvir fundamentalne pojmovne mreže, unutar koje se kreću i rade naučnici, ima smisao osnovne dogme naučne zajednice koja poseduje intelektualni autoritet (i samo se u retkim prilikama menja). Odgovarajući, dakle, svojim kritičarima, Kun primećuje da bi možda manje zbrke bilo da je termin „paradigma“ zamenio terminom „disciplinarna matrica“: „disciplinarna zato što je u zajedničkom posedu sviju koji se bave nekom naukom, a 'matrica' zato jer se sastoji od uređenih elemenata raznih vrsta od kojih svaka zahteva dalje specifikacije“.[25]

Inače, samu reč parάdeiγma čine grčke reči pαrά, u značenju "pored", i deiκνύναι, „pokazati“, „primer“, obrazac, model, dokaz. Ona u antičkoj retorici odslikava događaj kao potvrdu za jednu tezu. U istoriju nauke i filozofije kao naučno istraživanje uveo ju je, opet, jedan fizičar, Lihtenberger[26], a na njegovom tragu se kretao i Vitgenštajn, koji je pojam „paradigma“ primenio u teoriji jezika.

Struktura naučnih revolucija

Poglavlje 1: “Uloga za istoriju” — Istorija nauke može dovesti do odlučujućih promena u slici nauke koju sada imamo, koja je ocrtana od strane samih naučnika na osnovu proučavanja završenih naučnih dostignuća, a sadržana u udžbenicima čiji je cilj neminovno ubeđivački i pedagoški. Cilj ove knjige je da pokaže da smo udžbenicima navedeni na fundamentalno pogrešan put i skicira drugačiji pojam nauke na osnovu istorijske istraživačke aktivnosti.

Poglavlje 2: “Put ka normalnoj nauci” — "Normalna nauka" je istraživanje čvrsto zasnovano na jednom ili više prethodnih naučnih dostignuća za koja određena naučna zajednica smatra da neko vreme mogu biti osnova za njenu dalju praksu. O tim dostignućima, mada retko u originalu, govore elementarni i viši naučni udžbenici, gde se izlažu glavni delovi prihvaćene teorije. Pre 19. veka, kad su udžbenici postali popularni, njihovu funkciju vršila su mnoga čuvena klasična dela (Aristotelova Fizika, Njutnova Principia i Optika), implicitno definišući legitimne probleme i metode jedne istraživačke oblasti. To im je bilo omogućeno time što su imali dve bitne karakteristike:

1. bili su u dovoljnoj meri bez prethodnika, što je privuklo trajne sledbenike iz rivalskih škola;

2. bili su dovoljno otvoreni da ostave razne vrste problema koje će rešavati redefinisani praktičari.

Dostignuća koja se odlikuju ovim karakteristikama nazivaju se paradigmama,  neki od prihvaćenih primera aktuelne naučne prakse, koji uključuju zakon, teoriju, primenu i instrumentarijum, pružaju modele iz kojih potiču posebne koherentne tradicije naučnog istraživanja. Proučavanje paradigmi priprema studenta za određenu nauku. Ljudi čije se istraživanje zasniva na zajedničkim paradigmama moraju se pridržavati istih pravila i standarda za naučnu praksu. To pridržavanje i jednodušnost koju stvara su uslovi za normalnu nauku. Preobražaj paradigme sa jedne na drugu su naučne revolucije, a uzastopni prelasci putem revolucija su uobičajni razvojni put jedne nauke. Takav obrazac u fizici nije karakterističan za period pre Njutna. U to doba nije postojalo nijedno jedino opšte prihvaćeno gledište, već rivalske škole i podškole. U to doba, iako su praktičari u toj oblasti bili naučnici, rezultat njihove aktivnosti bio je nešto ispod onoga što je nauka. U nemogućnosti da se osloni ni na kakav zajednički skup uverenja, svaki naučnik je morao svoje područje izgraditi od temelja, pri čemu je njegov izbor posmatranja i eksperimenata bio relativno slobodan, u nedostatku standardnog skupa metoda ili pojava za koje bi svaki naučnik iz te oblasti smatrao da ih mora upotrebiti i objasniti. Stoga je dijalog među knjigama često bio usmeren prema članovima drugih škola koliko i prema prirodi. U odsustvu paradigme, ili nekog kandidata za paradigmu, sve činjenice koje bi mogle biti u vezi sa razvojem date nauke izgledaju podjednako relevantne.

Nova paradigma povlači za sobom novu kruću definiciju date oblasti, a oni koji nisu u stanju da joj se prilagode nastavljaju rad sami, ili u drugoj grupi, ili u filozofiji. Primanje jedne paradigme ponekad je ono što pretvara neku grupu u profesiju ili disciplinu (časopisi, društva, mesto u nastavnom programu). Kada je paradigma data i sigurna, naučnik ne mora svoju oblast ponovo izgrađivati od prvih principa. To radi pisac udžbenika. Naučnik započinje istraživanje tamo gde udžbenik prestaje, tako se koncentrišući na najsuptilnije aspekte pojava koje proučava. Istraživanja se više ne objavljuju u knjigama prilagođenim svakome, već u kratkim člancima posvećenim samo profesionalnim kolegama, čije pretpostavljeno poznavanje paradigme podrazumeva da su samo oni u stanju da pročitaju date članke.

Poglavlje 3: “Priroda normalne nauke” — Paradigma predstavlja prihvaćeni model ili obrazac. U standardnoj primeni deluje tako da dopušta “kopiranje” primera. Cilj normalne nauke nije da stvara išta novo, već da artikuliše teorije i pojave koje sama paradigma donosi. To ograničavanje na jedan deo prirode, koje potiče iz poverenja u paradigmu bitno je za razvoj nauke, jer prisiljava naučnike da neki deo prirode istražuju detaljno i duboko, rešavaju se problemi koji bi bili nezamislivi za rešavanje bez vezivanja za paradigmu. Normalna nauka oslobađa profesiju ograničenja dok paradigma funkcioniše. Kada paradigma prestane da funkcioniše, naučnici se ponašaju drugačije i menja se priroda njihovih istraživačkih problema.

“Praktični problemi nauke: jedna od bitnih faza u normalnoj nauci je prikupljanje činjenica kroz eksperimente i posmatranja. Tri su normalna središta za činjeničko naučno istraživanje: ..............................

Poglavlje 4: “Normalna nauka kao rješavanje zagonetki” — Svi pomenuti problemi su malo usmereni ka stvaranju konceptualnih ili pojavnih noviteta, ponekad je nepoznat samo najezoteričkiji detalj rezultata, a obim očekivanja neznatno širi. Ako se rezultat nekog projekta ne uklapa u usko područje pretpostavljenih rezultata, on se smatra anomalijom koji se odražava na naučnika, a ne na nauku. U 18. veku sprovođeni su eksperimenti koji su davali samo čiste činjenice, nepovezane sa napredovanjem istraživanja, i mogle su se osvetliti tek pogledom unazad, pod svetlom nove paradigme. Čak i projekat čiji je cilj artikulacija paradigme nije usmeren prema neočekivanoj novosti. Ali, rezultati tih istraživanja koja ne daju krupne novitete važni su naučnicima, jer doprinose obimu i preciznosti s kojom konkretna paradigma može da se primeni. Ali, to nije jedini razlog: Dovođenje nekog problema normalnog istraživanja do zaključka je postizanje pretpostavljenog na novi način, koje traži rešavanje složenih instrumentalnih, konceptualnih i matematičkih zagonetki. Čovek koji to uspe potvrđuje se kao stručnjak odgonetač, a izazov zagonetke je bitan pokretački motiv.

Poglavlje 5: “Prioritet paradigmi” — Temeljito istorijsko istraživanje neke specijalnosti osvetljava skup kvazistandardnih ilustracija različitih teorija, u pojmovnim, posmatračkim i instrumentalnim primenama, i to su paradigme jedne zajednice koje se uče u udžbenicima, na predavanjima, vežbama. Proučavajući ih, članovi zajednice uče svoj zanat. Paradigma je jasno uočljiva i pored područja koje zauzimaju dostignuća čiji je status još sumnjiv. Ali, određivanje zajedničkih paradigmi ne znači nužno i određivanje zajedničkih pravila.

Poglavlje 6: “Nepravilnosti i iskrsavanje naučnih otkrića” — Normalna nauka je visoko akumulativni poduhvat uspešan u ostvarivanju cilja: širenju obima i preciznosti naučnog znanja. Ipak, ne teži činjeničkim ili teorijskim novitetima i kada je uspešna, ne dolazi do njih. Ipak, nove i neočekivane pojave stalno se javljaju i podstiču promenu paradigme. Stvoreni nehotice, igrom u okviru jednog skupa pravila, njihovo usvajanje zahteva razradu drugog skupa pravila. Prvo dolazi, dakle, do novih otkrića, pa do teorije, iako je to razgraničavanje veštačko. Otkriće počinje sa pitanjem o nepravilnosti, da priroda narušava očekivanja podstaknuta vladajućom paradigmom i širi se na šire istraživanje područja nepravilnosti. Završava se samo kada se paradigmatska teorija tako prilagodi da ono što je nepravilnost postane ono što se očekuje. Usvajanje nove vrste činjenica zahteva više nego prilagođavanje teorije, a dok se to ne obavi, dok naučnik ne vidi prirodu na drugi način, nova činjenica nije naučna činjenica. Koliko je veštačka podela između otkrića i teorije pokazuje otkriće kiseonika.

Poglavlje 7: “Kriza i nastajanje naučnih teorija” — Pomenuta otkrića doprinosila su ili uzrokovala promenu paradigme. Ali, ona bar pojedinačno nisu bila odgovorna za pomeranja paradigme kao što je naučna revolucija. Slična svesti o nepravilnosti, koja omogućava iskrsavanje novih vrsta pojava, postoji i dublja svest koja je preduslov za sve prihvatljive promene teorije i istorijski je dokazana. Svest o nepravilnosti traje toliko dugo i duboko, da se pojave koje su pod njenim uticajem mogu posmatrati u stanju krize. Sledi period otvorene profesionalne nesigurnosti, jer se uništava paradigma, pomeraju se problemi i tehnike, nastaju nove teorije, zagonetke normalne nauke ne nalaze odgovarajuća rešenja (prvi simptom krize). Podbacivanje postojećih pravila uvod je u traganje za novim (primer: Kopernik, Lavoazje). Kada se paradigma nađe u krizi, dolazi do množenja verzija njenih teorija, a njome vođeno istraživanje sve više liči na ono koje je obavljeno u vreme kad su vladale rivalske škole preparadigmatičkog perioda (drugi simptom krize).

Poglavlje 8: “Odgovor na krizu” — Ako su krize neophodan prethodni uslov za nastajanje novih teorija, važno je kako naučnici reaguju na tu krizu. Bitno je uočiti da se nikada ne odriču one paradigme koja ih je odvela u krizu, ne uzimaju nepravilnosti kao kontra-primere. Kada je jednom postigla status paradigme, naučna teorija proglašava se nevažećom samo ako je tu na raspolaganju rivalski kandidat koji će zauzeti njeno mesto. Nikada se ne dešava da se paradigma opovrgne neposrednim upoređivanjem sa prirodom. Ono što dovodi naučnike do toga da odbace prethodno prihvaćenu teoriju nikad se ne zasniva samo na upoređivanju te teorije sa svetom. Odluka da se jedna paradigma odbaci uvek je odluka da se prihvati druga, što uključuje poređenje paradigmi sa prirodom i međusobno (prvi razlog) . Da bi otklonili svaki vidljivi sukob, kada se suoče sa nepravilnošću, smišljaju brojne artikulacije i ad hoc modifikacije svoje teorije. Ti kontra-primeri pomažu da nastane nova i drugačija analiza unutar koje oni ne predstavljaju izvor neprilika.

Poglavlje 9: “Priroda i nužnost naučnih revolucija” — Naučne revolucije su nekumulativne razvojne epizode u kojima je starija paradigma u potpunosti ili delimično zamenjena novom, koja je nespojiva sa starom. Zašto se paradigme nazivaju revolucijama? Osobine zajedničke naučnim i političkim revolucijama su:

1. uvedene su rastućim osećajem, često ograničenim na usku podgrupu zajednice, o tome da je postojeća paradigma prestala da funkcioniše u ispitivanju nekog aspekta prirode prema kojem je sama ona pokazala put; isto važi i za glavne izmene paradigme i za one koje su daleko manje vezane za prihvatanje neke nove vrste pojave. Revolucije izgledaju revolucionarne samo onima čije su paradigme tim revolucijama pogođene;

2. cilj im je da se izmene paradigme na način na koji one ne dopuštaju, prvo je sama kriza ta koja slabi ulogu paradigmi, a zatim dolazi do polarizacije, razdvajaju se pojedinci birajući jedan od dva nespojiva načina života u naučnoj zajednici.

Poglavlje 10: “Revolucije kao promjene pogleda na svijet” — Istorija ukazuje da, kada se paradigme menjaju, zajedno sa njima menja se i svet. Naučnici usvajaju nove instrumente i gledaju na nova mesta. Vide nove i drugačije stvari čak i kada uobičajenim instrumentima gledaju na mesta na koja su već gledali. Svet svog istraživačkog angažmana vide drugačije. Posle revolucije reaguju na jedan drugačiji svet.

Demonstracije prebacivanja u vizuelnom geštaltu su veoma sugestivne kao primeri za prirodu transformacije naučnog sveta.

Poglavlje 11: “Nevidljivost revolucija” — Većina dosadašnjih primera prikazuje se obično, ne kao revolucije, već kao deo davanja naučnom znanju. Ali, to ne osporava njihovo postojanje. Naučnici dobar deo predstave o nauci dobijaju iz autoritativnog izvora koji sistematski prikriva naučne revolucije. To su u principu udžbenici nauke, popularizacije i filozofska dela modelirana na modelu tih udžbenika. Sve ove kategorije imaju zajedničku osobinu: obraćaju se artikulisanom skupu problema i podataka, najčešće onom skupu paradigmi na koji se zajednica poziva u datom trenutku. Registruju ono što je stabilan ishod ranijih revolucija i izlažu osnove tekuće normalne naučne tradicije. Ne moraju pružiti informacije o načinu na koji su te osnove prvi put sagledane i prihvaćene od strane profesije.

Poglavlje 12: “Razrješavanje revolucija” — Kakav je proces kojim jedna paradigma zamenjuje staru? To počinje u duhu pojedinaca koji prvi nauče da vide svet drugačije, njihova pažnja gotovo uvek skoncentrisana je na probleme koji su izazvali krizu i obično su toliko mladi, ili novi u datoj oblasti, da su manje određeni starom paradigmom. Istraživača moramo posmatrati kao nekoga ko rešava zagonteku, a ne nekoga ko proverava paradigmu. Do proveravanja paradigme dolazi tek nakon što su brojni neuspesi da se reši neka zagonetka doveli do krize i to samo onda ako ta kriza stvori novog kandidata za paradigmu. Proveravanje nije poređenje paradigme sa prirodom, nego sa rivalskim paradigmama. Kako izabrati između dve paradigme?

---

[1] Kuhn, T. S., The Structure of Scientific Revolutions. Chicago: University of Chicago Press, 1962.

[2] Logik der Forschung

[3] The Logic of Scientific Discovery

[4] From a Logical Point of View, kao i znameniti rad:  Two Dogmas of Empiricism (1951)

[5] Donald T. Campbell, Evolutionary epistemology, u: Evolutionary epistemology, rationality, and the sociology of knowledge, Harvard, 1987, pp. 47–89.

[6] Naime, iako je Poper želeo da njegova metodologija bude isključivo normativna, to ne znači da u njoj nema elemenata deskriptivnosti.

[7] Poper je prvi shvatio implikacije propasti najbolje potkrepljene naučne teorije, Njutnove dinamike, i nemogućnosti da se ona na kumulativan način poveže sa opštom teorijom relativnosti i kvantnom fizikom, te je izgradio svoju evolucionu epistemologiju (najbolje teorije preživljavaju, a loše propadaju).

[8] Već su konvencionalisti Dijem i Poenkare, govoreći o metodologiji nauke, istakli da nauka nipošto nije induktivnog karaktera, već pre kreativnog i inventivnog, a od osobite je važnosti i njihovo isticanje hipotetičko-deduktivnog miljea na kome počiva nauka. Krećući se na tom tragu, Poper je u Logici istraživanja zaključio da „nema indukcije zato što se univerzalne teorije nikada ne mogu dedukovati iz pojedinačnih tvrdnji“, te je započeo konstruisanje evolucione epistemologije.

[9] Za razliku od klasičnih epistemologa, Poper je smatrao da ne postoje nikakvi čvrsti temelji – nekakva baza saznanja. Te pošto te baze nema, moramo se služiti „konvencijama“.

[10] Karl Poper, Pretpostavke i pobijanja

[11] Svetozar Sinđelić, Kumulativne teorije i naučne revolucije, Beograd, Filozofsko društvo, 200...

[12] „Da sumiramo“, kaže Karnap, „nauka počinje direktnim opservacijama pojedinačnih činjenica. Ništa drugo ne može se opaziti. Samo kada se mnoge opservacije uporede jedna sa drugom otkrivaju se pravilnosti.“ – R. Carnap, Philosophical Foundations of Physics, New York, London: Basic Books Ins. Publishers, 1966, p. 6.

[13] F. Suppe, The Structure of Scientific Theories, Urbana/Chicago/London; The University of Illinois Press, 1977, p. 6.

[14] Iako je u Poperovom kritičkom racionalizmu postojao veliki broj konvencionalističkih i pragmatičkih momenata, on nikada nije vrednovao hipoteze, stavove, teorije prema korisnosti i plodnosti. Poper koristi svoju intuitivnu ideju „objektivne istine“ i ceo svoj radni vek je proveo pokušavajući da joj da filozofsko utemeljenje pomoću metodološke i objektivne teorije istine Tarskog.

[15] Kun smatra da nam istorija nauke pokazuje da se u  dugim periodima “normalne nauke” održava

status quo.

[16] Bez obzira na jezičke nedomice i višeznačnost pojma “paradigma”, težište njegove argumentacije ostaje na "celokupnoj konstelaciji verovanja, vrednosti, tehnika i sličnih pojava zajedničkih članovima date zajednice". Ključna karakteristika Kunovih ideja nije koncepcija paradigmi koja drži celu građevinu nauke, nego ideja o "naučnim revolucijama" kao naglim prekidima unutar razvoja nauke, naročito ideja preovlađujuće neuspešne komunikacije tokom perioda "revolucionarne krize".

[17] J.W.N. Watkins, Against normal science​  u:  Criticism and the Growth of Knowledge (Volume 4: Proceedings of the International Colloquium in the Philosophy of Science, London, 1965), Imre Lakatos & Alan Musgrave (eds.), Cambridge [Eng.] University Press (1970).

[18] The Psychology of Intelligence (London: Routledge and Kegan Paul, 1951); The Origins of Intelligence in Children (New York: International University Press, 1952); The construction of reality in the child (New York: Basic Books, 1954). U svom kasnijem radu, Genetic Epistemology, New York, 1971, Pjaže vrlo lepo objašnjava stav klasične psihologije o čulnim utiscima: “Naše saznanje ne sledi ni iz čulnih utisaka ni opažanja, već iz celovitih akcija. U stvari za inteligenciju  nije svojstvena kontemplacija već ‘transformacija’, njen mehanizam je suštinski operativan /.../ Klasična psihologija je učila da je opažanje strukturirano od čulnih utisaka, sada znamo da opažanje odmah postoji kao celina. Kada opažam kuću ne vidim prvo prozor, crep, dimnjak i na kraju kuću, već kuću vidim odmah, opažam je kao geštalt i tek zatim prelazim na analizu detalja.”

[19] Mogli bismo je, bez imalo preterivanja, smatrati i priručnikom retorike!

[20] Istorijski primeri pokazuju da kod naučnika postoji težnja da se teorije očuvaju i da se učine otpornim na kritiku. Proces falsifikovanja teorija je daleko kompleksniji nego što ga Poper, u želji da stvari reši, normativno prikazuje.

[21] Iako po Poperu ne postoji apsolutna istina, te je njeno dostizanje utopijski ideal, on taj pojam ipak koristi kao „regulativnu ideju“; istina se relativizuje, uvodi se u opticaj metafora o „približavanju istini“, a on veruje da što su teorije opštije i što se duže opiru falsifikovanju, to se više približavaju istini.

[22] Lakatoš je razvio i proširio Poperovu filozofiju nauke u kritičku alatku istorijskog istraživanja, uzimajući za svoju maksimu jednu parafraziranu Kantovu tvrdnju: "Filozofija nauke bez istorije nauke je prazna; istorija nauke bez filozofije nauke je slepa." – tvrdnju koja bi mogla da bude moto i većine Kunovih radova.

[23] Tulmin je iznosio primere da istorija nauke pokazuje da ima mnogo više primera revolucija u nauci nego što ih Kun navodi, te da samim tim faza revolucije nije tako dramatičan događaj, niti potpuni prekid između paradigmi, nego je jedna od faza stalnih unutrašnjih promena u nauci. – S. E. Toulmin “Does the distinction between normal and revolutionary science hold water?”​ u “Criticism and the Growth of Knowledge” Imre Lakatos & Alan Musgrave (eds.) Cambridge (1970).

[24] Poperov naivni dogmatski i metodološki falsifikacionizam (koji se može smatrati neuspelim) Lakatoš zamenjuje „rafiniranijim“ („sofisticiranim“) falsifikacionizmom. Sve ili ništa između potvrđenih i pobijenih teorija on zamenjuje „istraživačkim programima“ (gde se u  Poperovu logičku mustru ugrađuju Kunovi elementi istorije, retorike i pragmatike). Naučnici rade i sa falsifikovanim teorijama sve dok ne stvore neku bolju. Pa i kada su stvorene bolje, stare pobijene teorije se još uvek mogu koristiti). Putanje satelita se i u 21. veku izračunavaju uz korišćenje Nutnove dinamike.

[25] Kuhn, T.S., The Essential Tension: Selected Studies in Scientific Tradition and Change. Chicago and London: University of Chicago Press, 1977.

[26] ...

---

[i] Predavanje koje je autor održao na Institutu za fiziku u Beogradu na seminaru iz epistemologije i istorije nauke, 2012. g. povodom pedesetogodišnjice izlaska iz štampe znamenite knjige Tomasa Kuna „Struktura naučnih revolucija“.