Miša Radivojević:
Prema smrti ne osećam strah, već izvesnu radost što ću pobeći sa poprišta
KULTURA Autor: N1 Beograd 20. sep 202315:28 0 komentara
Uhvatio sam sebe da kada pomislim na odlazak, u meni se
pojavi izvesna radost jer osećam da ću pobeći sa poprišta. Da neću morati da
rešavam problem. Grize me osećanje da ostavljam svojoj deci, drugoj deci i
mladima da reše problem ćorsokaka u kome smo, rekao je reditelj i scenarista
Miloš Miša Radivojević.
Autor filmova „Bube u glavi“ (1970), „Dečko koji obećava“
(1981), „Una“ (1984″ i „Ni na nebu ni na zemlji“ (1994), „Kako su me ukrali
Nemci“ (2011), ovogodišnji je dobitnik nagrade „Živojin Žika Pavlović“, koja mu
je dodeljena na festivalu LIFFE.
Tim povodom, posle 10 godina ponovo je gostovao na jednoj
televiziji i za N1 analizirao svoju višedecenijsku karijeru, osvrnuvši se prvo
na naslov filma „Bube u glavi
„Od početka je sve krenulo pogrešno. Roditi se na početku
velikog svetskog rata je već bio rizik. Čitav život se odvijao kroz niz
neregularnosti, a vi njima tražite svoj prostor i pokušavate da se impostirate.
Vremena gladi, oskudice, represije vas neminovno vode tome da menjate vlastitu
sliku da biste opstali. ‘Bube u glavi’ produkt su neregularne situacije“, rekao
je on.
Prvorazdredna mitomanija bila je, rekao je kroz smeh, odluka
da se bavi filmom u jednoj, siromašnoj i trajno hendikepiranoj sredini kao što
je Balkan.
„Prirodno je došlo do toga da moj prvi film po završetku
studija bude ‘Bube u glavi’. On je moj pokušaj da govorim o ličnim iskustvima.
To je bila 1970. godina u kojoj primećujem da novi mladi, poput mene, dobijaju
jednu novu svest. Nema više upornosti, kontinuiteta, dispcipline, već počinje
jedno pozitivno rasulo. Svet postaje vrlo dinamičan, sve se odvija mnogo brže.
Za tog mladog junaka je tipično da je pomalo šizofreničan, da ne može da usmeri
pažnju, a to sam primetio i kod sebe“, opisao je.
Za celu svoju generaciju kaže da su svi bili pomalo
idealisti.
„Živeli smo u jednom tvrdom socijalizmu, a želeli
liberalniji, demokratskiji sistem. Svi smo naginjali ka humanističkimnaukama,
ka umetnosti. A to je težak put. Skoro smo na proslavi mature pravili anketu od
preživelih učesnika i 90 odsto od nas birali su fakultete na koje su išli
njihovi roditelji. Vrlo malo je reklo da hoće da upiše svetsku književnost,
istoriju umetnosi, jezike… Morali su da upišu ono što su njihovi roditelji, a
to su sve bila praktična zanimanja – lekar, veterinar, ekonomista“, naveo je.
On se opredelio prvo za filozofiju, pa onda Akademiju, na
veliko razočaranje svog dede.
„Deda me u Čačku pita šta sam upisao. Ja odgovaram
Akademiju, a on će oduševljeno: ‘Je li vojnu?’. Ja kažem ne, Akademiju za
pozorište, radio, film i televiziju. Bilo je ‘gotovo je, stao si na trulu
dasku, čitav život ćeš lepiti plakate za pozorišne predstave’…“, priseća se
Radivojević.
Od svih humanističkih nauka, film je tada bio najgori izbor,
kaže reditelj.
„Da biste ušli na tu kapiju filma, morali ste da imate
praksu od bar desetak godina. A ako dođete u priliku da radite film, to je prvo
značilo da ste sposobni za participaciju sa sistemom koji je bio nimalo nežan.
Nije se moglio računati na velike slobode“, opisao je on.
To što su radili Žika, Saša, Puriša, Žilnik bila je igra sa
životima“
Za nagradu koja nosi ime Živojina Žike Pavlovića zahvalan je,
ali ističe da ona dolazi posle 60 godina bavljenja filmom.
„To je sjajan ishod. Seme koje posejete niče tek na kraju
života. Ne žalim se, vrlo sam srećan svojim pogrešnim izborom, imao sam sjajne
učitelje – od Puriše Đorđevića, Aleksandra Saše Petrovića, gledao sam filmove
‘kinoklubaša’, Žike Pavlovića i Makavejeva i došao do mlađih kolega poput
Šijana, Žilnika, cele te češke škole. Meni se posrećilo na neki način, ali
nikada nisam sasvim mogao da živim od filma. Od filma se nije moglo živeti,
ukoliko niste režimski reditelj, jasno opredeljeni da pravite filmove koje vam
kažu da pravite“, rekao je.
Sada, u penziji, otvorila mu se konačno jedna nova
mogućnost, dodao je. „Više nema filmskog negativa, koji je uvek bio najskuplji
u filmu i za koje novac niko nije hteo da vam da ako niste ili režimski
reditelj, ili jako darovit. Nekada sa velikim čuđenjem primećujem svoje godine.
Da li je moguće da sam vodeći tako komplikovan život došao na prag 84. i da mi
pada na pamet da i dalje radim? Ali sada konačno mogu da snimam film telefonom,
niko ne može da me ucenjuje i to je sjajna situacija. Imamo telefon i možemo da
snimimo film“, rekao je Radivojević.
Više je vremena, dodaje, proveo u filmu, nego u životu.
„Ovo što sam pomenuo za Žiku, Sašu, Purišu, Maka, Žilnika –
nezamislivo je šta su oni doživeli na tom putu da bi došli do sintagme ‘crni
film’. To je takav rizik bio, zaista igra sa vlasititim životom. Nije da se
plašite da će neko da vas likvidira, jer ste napravili film o vremenu u kome
živite, već je sam otpor opštoj slici bio ogromna hrabrost. Svaki dan ste bili
na ivici provalije – da bude sklonjeni, diskriminisani ili možda prećutani“,
kazao je on.
Naveo je primer uporavo Živojina Žike Pavlovića, čije ime
nosi nagrada koju je nedavno dobio.
„Uvek pominjem tu ‘Zasedu’ Živojina Pavlovića 1969. godine u
Puli. Pojavi se film koji je toliko subverzivan, koji je u stanju da promeni
vašu percepciju života – ali ide u salu, ne može u Arenu pred 10.000 gledalaca,
ne pokazuje se titl na Brionima…“, prisetio se.
Za sebe skromno kaže da se „provlačio“.
„Bio sam mlađi od njih, nisam pripadao toj generaciji. I ja
sam bio na ivici provalije. Nikada nisam razmišljao o karijeri. Sad kad
razmišljam o tome, više sam sebi kvario igru. Obučio sam sebe da pravim jeftin
film. Ne bih umeo da napravim film za 10 miliona dolara. Ne bih pristao na to,
umro bih od straha da ću potrošiti toliko novca, a da neću napraviti nešto što
tome odgovara. To je strašno osećanje“, rekao je.
„Ljudski rod je izneverio svoju šansu, sva zadovoljstva su
nam oduzeta“
Miša Radivojević kaže da na pragu 84. godine neminovno
razmišlja o smrti, ali je se ne plaši.
„Kada sam bolovao od virusa, rekao sam sebi da je došao
kraj, ali u redu je. Dopala mi se činjenica da se nisam preterano prepao. Posle
sam razmišljao zašto nisam uplašen pred činjenicom da je moje vreme isteklo.
Uhvatio sam sebe da kada pomislim na odlazak, u meni se pojavi izvesna radost
jer osećam da ću pobeći sa poprišta. Da neću morati da rešavam problem. Grize
me osećanje da ostavljam svojoj deci, drugoj deci i mladima da reše problem
ćorsokaka u kome smo. Ne mogu više da se borim, ne mogu da ‘uzmem pušku i odem
u šumu’. Osećanje da odlazim nije prirodan strah od smrti, već i izvesna nada
jer ne mogu više da pomognem“, rekao je on.
Radivojević je stava da je čitava planeta u problemu,
„Ljudski rod je izneverio svoju šansu, nemamo šansu za neki
duži opstanak i divnu, vedru budućnost. Mislim da smo na putu bez povratka.
Nikakva katastrofičnost – to je moje lično osećanje. Milo mi je što se izvlačim
iz te situacije, ali ne mogu da budem preterano ljut na vlastitu sredinu, jer
je ceo svet u užasnoj situaciji“, kaže.
Sva zadovoljstva su nam oduzeta, ističe.
„Ne možemo više ni da poželimo lep obrok ili dobru cigaru,
fino piće bez osećanja da je juče poginulo 2.000 u zemljotresu, da milioni dece
umiru bez vode, da svet ulazi u ratove. Oduzeta su nam najvažnija zadovoljstva,
jer ne mogu da uživam znajući da ogroman broj ljudi strašno pati. Ako imam neke
skrivene poroke, radim to nasamo. Osećam potrebu da se zatvorim u mali prostor,
da bih imao mali lični luksuz. To je strašno osećanje“, smatra.
Jeste da to jednim delom solidarnost sa ostatkom sveta, ali
uništen nam je put ka sreći, ističe.
„Ne mogu više da se smejem slatko, više ne trpim ni
komedije. Čitava kinematografija ide u predele zabave, hajde da se zabavimo,
što brže, što radosnije, dosta nam je problema. To je strašno, ne možete ništa
naučiti smejući se i gledajući šarade. Ljudsko biće ne može da sazri ako se ne
suoči sa dosadom. Strašno je pročitati delove Hegela, Dostojevskog, Tomasa
Mana, Andrića, Crnjanskog. Dosadno je ponekad čitati te jako važne stvari. A
svet beži od dosade. Sve što iole preti dosadom se briše, a do dosade se dolazi
kroz napor. Ako ne čitate u knjizi neku frazu pet šest puta, ne možete doći do
istine. A svet je ušao u zabavu, film je ušao u zabavu i ja tu nemam šta da
tražim“, zaključio je.
***
Komentar
***
https://www.youtube.com/watch?v=p2r41K3OaBg
Hippolyte et Aricie : Act 2
"Qu'à servir mon courroux" [Pluto, Chorus]
https://www.youtube.com/watch?v=osd2ac-raR0
JP Rameau | Hippolyte et Aricie -
Act II Scene V "Trio des Parques"
Ovo o čemu govori Radivojević u
operi je uspešno predstavio, na primer, Ramo u "Hippolyte et Aricie"
: Act 2 "Qu'à servir mon courroux tout l'enfer se prépare!" [Pluto,
Chorus]. Uzgred: Pluton je u rimskoj mitologiji bog podzemnog sveta - u
trodelnoj podeli suvereniteta nad svetom -
pri čemu je njegov brat Zevs vladao nebom, a njegov drugi brat Posejdon
je bio suveren mora. Opera (započela svoj hod 1597.) je pre - filma - u sebi
spojila sve umetnosti; služila je socijalizaciji (afirmišući vrline i znanje)
"dobri momci uvek pobeđuju loše momke". Film (mali broj umetničkih
filmova ostaje na mediskoj margini) današnjice zajedno sa savremenim medijima umesto
ka evoluciji vodi nas ka involuciji - "loši momci pobeđuju" (u Srbiji
su pobedili daleko pre svih u Svetu)!
Zoran Stokić
20.09.2023.
