Dijem-Kvajnova teza[1]

Dijemova kritika asimetrije između proveravanja i opovrgavanja navela je Kvajna da najpre u potpunosti preuzme njegovu tezu o simetriji (da­nas poznatiju kao slaba te­za o simetriji):

"nije moguće u bilo kojoj naučnoj teoriji, koja se odnosi na bilo koju ob­last em­pi­rijske spoznaje, izdvojiti jedan od njenih baznih principa /hi­poteza/, a sa ci­ljem da se taj princip /hipoteza/ opovrgne ili po­tvr­di na osnovu opažanja od­vo­je­no od ostatka teorije",

te da potom razvije svoju tezu, danas uglavnom poznatu kao jaka teza si­me­trije:

"svako tvrđenje /na pr. izolovana hipoteza/ se pod bilo kojim uslo­vi­ma može smatrati tačnim ako negde u sistemu napravimo dovoljno dras­tična prilagođavanja... I obrnuto, isto tako, nijedno tvrđenje nije imu­no na reviziju." [2]

Ovaj Kvajnov semantički holizam, koji je bio radikalniji[3] od Dijemovog, vo­dio ga je ka holističkoj koncepciji opravdanja, čiji su zaključci bili po­gub­ni za tradicionalnu epi­ste­mologiju.

"Kartezijansko traganje za sigurnošću bila je daleka motivacija epi­ste­mologije i na pojmovnom i na doktrinarnom planu, ali je to tra­ga­nje sagledano kao izgub­lje­na stvar. Obdariti istine prirode punim au­to­ritetom neposrednog iskustva bi­lo je isto tako izgubljena nada kao i ona da se istine matematike mogu obdariti potencijalnom očigled­noš­ću elementarne logike."[4]

Naime, iz teze o neodređenosti rečeničnog značenja direktno je sledila te­za o ne­od­re­đenosti prevođenja iz jezika u jezik, što za posledicu ima ne­mogućnost epis­te­mo­loŠke redukcije tradicionalne epistemologije. Tra­di­ci­onalno epistemološko oprav­da­nje, čiji su poslednji pobornici bili logički em­piristi, a koje je bilo shvaćeno samo kao redukcija na logiku i is­kus­tvo, pokazalo se himerom, budući da zahteva prevo­đe­nje iz jednog jezika u drugi; Dijem-Kvajnova teza nam pokazuje da je takva re­duk­­ci­ja u prin­ci­pu neodre­­­đena, a to nam, pak, onda oduzima sve razloge da i dalje ve­­ru­je­­mo kako je moguće konstruisati jednu disciplinu nezavisnu od nauke, ko­ja bi nam poslužila za utemeljenje i vrednovanje nauke. Kako ra­ci­o­nal­na rekonsktrukcija i re­dukcija nauke ni u principu nije moguća, Kvajn nam nu­di epistemolo[ki obrt, nudi nam da se okrenemo naturalizovanoj epi­ste­mologiji, tj. predlaže da se okrenemo "pri­rodnoj nauci i pogledamo ka­ko ona stvarno teče".

"Zašto se ne okrenemo psihologiji? Ovo prebacivanje epistemo­loš­kog tereta na psihologiju jeste potez koji ranije nije bio dozvoljen zbog cirkularnosti raz­miš­lja­nja. Ako je cilj epistemologa da pokaže va­ljanost temelja empirijske nauke, on taj cilj napušta kada upo­treb­lja­va psihologiju ili druge empirijske nauke u svr­hu pokazivanja te va­ljanosti. Međutim, ovo oklevanje protiv cirkularnosti ima malo smi­sla kada smo jednom prestali sanjati o dedukovanju nauke iz opa­­ža­nja. Ako jednostavno idemo za tim da razumemo vezu između opa­žanja i na­u­ke uputno je koristiti se bilo kojom raspoloživom in­for­macijom, uključujući i one pribavljene od one nauke čiju vezu s opa­žanjem nastojimo razumeti."[5]

Dijemov instrumentalizam i istoricizam uveliko je pomogao Kvajnu da — ia­ko on u svom holizmu nije išao do krajnjih konsekvenci[6] — ipak odbaci dve dogme em­pi­riz­ma, tj. da odbaci pretpostavku o razlici između sin­te­tič­kih i analitičkih sudova[7], kao i pret­postavku o mogućnosti redukcije smi­slenih iskaza na iskaze o neposrednom is­kus­tvu[8], te tako izvrši taj vrlo značajan epistemološki obrt, koji nam je omogućio da na saznanje i epi­stemologiju počnemo gledati kao na prirodne, a ne čisto logičke pro­ce­se.

² ² ²

---

[1] Zoran Stokić Njutnova epistemologija i "Cilj i struktura fizičkih teorija" Pjera Dijema

[2]W. Quine, "Two Dogmas of Empiricism", From a Logical Point of View, Harvard, 1964, p. 43. — "Cela na­uka je slična polju sila čiji granični uslovi jesu iskustvo. Sukob sa iskustvom na periferiji dovodi do po­novnog podešavanja u unutrašnjosti polja. Potrebna je nova ras­podela istinitnosnih vrednosti za ne­ke od naših stavova. Prevrednovanje jednih sta­vo­va izaziva prevrednovanje drugih, zbog njihovih me­đusobnih logičkih veza, jer su logički za­koni prosto izvesni dalji iskazi sistema, izvesni dalji ele­men­ti polja. Ako imamo pre­vred­no­van jedan iskaz, moramo prevrednovati i neke druge, koji mogu biti lo­gič­ki povezni sa pr­vim ili mogu predstavljati same logičke veze. Ali, celo polje je tako podređeno svo­jim gra­ničnim uslovima, iskustvu, da postoji vrlo velika sloboda izbora u pogledu toga koje is­kaze tre­ba prevrednovati u svetlu bilo kog pojedninačnog protivnog iskustva. Posebna is­kustva nisu vezana sa posebnim iskazima u unutrašnjosti ovog polja, izuzev indirektno ka­da se uzme u obzir ravnoteža po­lja kao celine... Jedinica empirijskog značenja je celina na­uke". — ibid., p. 42.

[3]Treba napomenuti da se Kvajnova metodološka koncepcija u epistemološkom smislu raz­likuje od ge­neralnog konvencionalizma koji je bio potpuno ravnodušan prema izboru sta­va koji će biti revidiran. Kvajn smatra da za revidiranje treba izabrati one stavove koji će obezbediti da se "što manje naruši celovitost sistema". — ibid., p. 42.

[4] W. Quine, "Epistemology Naturalized", Ontological Relativity and Other Essays, New York, 1969, st. 91.

[5]ibid., p. 92. — "Ja vidim filozofiju ne kao apriornu propedeutiku ili temelj za znanje, već u kon­tinuitetu sa naukom. Vi­dim filozofiju i nauku u istom čamcu — u čamcu koji, da se vra­tim Nojratovoj figuri kao što to često či­nim, možemo prepravljati samo na moru dok plo­­vimo u njemu. Ne postoji nikakva spoljna tačka pred­nosti, nikakva prva filozofija."  (ibid., p. 39)

[6]Naime, tek je Dejvidson predložio napuštanje i "treće dogme empirizma", tj. napuštanje raz­likovanja op­­servacionih od ne-opservacionih rečenica. — D. Davidson, "A Coherence Theory of Truth and Know­­ledge", Truth and Interpretation: Perspectives on the Philosophy of D. Davidson (ed. E. LePore), New York, 1989, p. 314.

[7]W. Quine, "Two Dogmas of Empiricism", From a Logical Point of View, Harvard, 1964, p. 20.

[8]ibid., p. 38.