Dijemova teza[1]

O centralnim temama današnje filozofije nauke pro­mišljali su već, kra­jem XIX i po­čet­kom XX veka, Dijem i Poenkare u časopisu "Revue de Mé­taphysique et de Morale"; nji­ho­vim se idejama ima zahvaliti što je baš taj ča­sopis u to vreme stekao epitet naj­važ­nijeg epistemološkog časopisa u sve­tu. Mnoge njihove ideje relevantne su, da­kle, i danas, bezmalo pun vek kasnije, i to su, na primer, Dijemova teorija značenja, Di­jemova teza o is­­to­rij­skim transformacijama, teza o hipotetičko-deduktivnom karak­te­ru na­ših naučnih te­o­ri­ja... — premda su, čini se ipak, nekritiČki prepuŠtene pro­Š­losti. Me­đu­tim, Dijemovi ar­gu­men­ti protiv esencijalizma i naučnog re­a­liz­ma toliko su jaki, da ih suparničke škole ni­kako ne bi smele previdjati i za­postavljati. I još bi se moglo po­ka­zati da je Dijem vr­šio konstantan uti­caj na razvoj neopozitivizma, tj. bečkog lo­gič­kog pozitivizma, prag­ma­tiz­ma i falsifikacionizma — bez obzira na to što mu fi­lo­zo­fi i istoričari na­u­ke to uglavnom slabo priznaju; naime, u — inače brojnim — stu­di­jama ne­opozitivizma, fal­si­fi­ka­ci­o­niz­ma i pragmatizma Dijemovo ime i njegov uti­­caj po pra­vilu se retko uvažavaju. Tako, na primer, F. Kraft u svojoj poz­natoj studiji o "Beč­kom krugu" Dijema uopšte ne spominje, a slično je i sa pragmatistima posle Džem­sa...

Zahvaljujući in­te­lek­tualnom poštenju nekih znamenitih ljudi iz suparničkih ta­bo­ra, mi se ipak možemo dobro upo­znati sa uticajima i dometima Di­je­mo­vih teza. Najbolji pri­mer za to je svakako Di­jemov savremenik Ernst Mah; premda u filozofiji fizike za­stu­pa teze ko­je se prilično razlikuju od Di­je­movih, to mu ne smeta da u predgovoru uz ne­mač­ki prevod Di­je­mo­vog Cilja i strukture fizičkih teorija[2], iz 1907, toplo pozdravi i pohvali neke te­ze Pjera Dijema. Karl Poper u svojoj znamenitoj knjizi Logik der For­schung iz 1934. kon­sta­tuje: "na konvencionalizam gledam kao na jedan potpun si­stem koji se može bra­ni­ti. Pokušaji da se u njemu otkriju nedoslednosti ne­maju mnogo izgleda na us­peh."[3] Po sećanjima, dalje, Filipa Franka[4], ko­ja je on saopštavao na svo­jim harvardskim pre­­da­vanjima iz 1940. go­di­ne, kao i kasnije, glavne teme raspra­va ko­je je on na sastancima čla­nova "Beč­­kog kruga" vodio sa Hanom i Nojratom bile su posvećene analizi ne­kih Di­je­mo­vih teza. Te su rasprave pomogle Nojratu da us­tvr­di da se "pro­tokolarni sta­vo­vi" uopšte ne razlikuju od ostalih empirijskih stavova, da se stoga ni ne mogu sma­trati apsolutnim istinama, te da, shodno to­me, ne mogu imati nikakav prioritet. Kar­nap nam 1963. u svojoj Intelek­tu­al­noj biografiji priznaje da su ga ideje Dijema i Po­enkarea, po kojima se "za­koni fizike ne mogu u potpunosti pro­ve­ri­ti", naterale da od­stupi od cen­tral­ne ideje neopozitivizma o "potpunoj proverlji­vo­sti", te je stoga počeo "tra­žiti jedan novi kriterijum koji bi bio liberalniji od prover­lji­vos­ti"[5].

U novije vre­me, Dijemove metodološke teze su znatno pomogle Kvajnu da na­pra­vi razliku između deskriptivnog i teorijskog jezika, Lakatošu da na­pravi sintezu Po­pe­ro­vih i Kunovih istraživačkih programa, te Fajer­aben­du da zasnuje svoje anar­his­tičke te­ze[6].

No, da ne bi bilo zabune, moramo odmah na početku naglasiti da, ako tvr­dimo kako Poper i Kar­nap, na primer, imaju razumevanja za neke Di­je­mo­ve stavove, to nikako ne znači da tvrdimo i to da su oni u potpunosti bi­li svesni snage Dijemove argu­men­ta­cije. Baš na­protiv, jer čak i površna ana­liza Poperovih i Karnapovih studija lako bi nam po­ka­za­la da njihovi is­tra­živački programi nisu u dovoljnoj meri uvažavali Dije­mo­ve teze; čak bi se moglo tvrditi da ti programi i nisu uspeli da pariraju Dije­mo­vom iza­zo­vu. Ta će se situacija delimično popraviti sa pojavom Kvajnovog episte­mo­­loškog obrta, te kritike Poperovog falsifikacionizma od strane njegovih đa­ka.

"Po Poperu", primećuje Lakatoš, "'1) kontrola jeste, ili bi trebalo da bu­de, dvo­boj do poslednje kapi krvi između teorije i eksperimenta gde se u konačnom su­kobu sučeljavaju samo ovo dvoje; 2) jedini za­nimljiv ishod toga sukoba jeste ko­načno opovrgavanje'... Ali is­to­ri­ja nauke sugeriše da su 1) eksperimenti bitka sa najmanje tri učes­ni­ka, gde se sukobljavaju dve rivalske teorije i eksperi­ment, te da, 2) ne­ki od najpoznatijih eksperimenata završavaju prima facie ne­kom po­tvr­dom a ne nekim opovrgavanjem..."[7]

Izgleda da je tek Fajerabend prvi uvideo Poperovo neopravdano zapo­stav­lja­nje ne­kih važnih činjenica vezanih za Dijemovu epistemologiju[8]; či­nje­nica je da Poper ni­je uspešno odgovorio na Dijemov izazov: Dijemova te­za o simetriji između provere i opovrgavanja zapravo u potpunosti mi­ni­ra njegov istraživački program[9]. Evo šta nam je, na primer, o ne­mo­guć­no­sti krucijalnog eksperimenta u negativnom smislu go­vorio Dijem:

"Fizičar namerava da dokaže netačnost nekog stava. Da bi izveo iz tog stava pred­viđanje neke pojave, da bi izveo eksperiment koji tre­ba da pokaže da li se ta pojava ostvaruje ili se ne ostvaruje, da bi in­ter­pretirao rezultate tog eks­pe­ri­men­ta i konstatovao da se pred­vi­đa­nje pojave ne ostvaruje, on se ne ogra­ni­ča­va na to da se služi spor­nim stavom; takođe upotrebljava ceo jedan skup te­o­ri­ja koje on pri­hvata bez diskusije. Predviđanje pojave čije neostvarivanje treba da prekine raspravu ne proizilazi iz spornog stava uzetog izdvojeno ne­go iz spor­nog stava zajedno s tim čitavim skupom teorija. Ako se pred­viđena pojava ne ostvari, nije sporni stav jedini stavljen u pi­ta­nje nego čitav teorijski splet ko­jim se fizičar poslužio. Jedina stvar ko­joj nas uči eksperiment jeste da između sta­vova koji su upo­treb­lje­ni za predviđanje te pojave i za konstatovanje da se ona nije os­tva­rila postoji najmanje jedna greška; ali gde leži ta pogreška, to je ono što nam eksperiment ne kaže. Hoće li fizičar izjaviti da je ta po­greš­ka sa­dr­ža­na upravo u stavu što ga je želeo opovrgnuti a ne u dru­gom? U tom slučaju on implicitno prihvata tačnost svih drugih sta­vova kojima se poslužio. Koliko vre­de njegove provere, toliko vre­di njegov zaključak."[10]

Usled neuklonjivog konvencionalis­tič­­kog elementa koji postoji u svakom for­mulisanju naučnih principa, nemoguće je konstruisati ključni eks­pe­ri­ment — bilo u smislu opovr­ga­va­nja, bilo u smislu potvrdjivanja nekog na­učnog principa; to, kao i činjenica da sva­­ki pojedinačni princip pripada jed­nom teorijskom korpusu te da deli sudbinu ce­­li­ne — predstavlja Di­je­mo­vu tezu simetrije. Poper, koji je, pak, zastupao tezu antisime­tri­­je —

"Dok je Bekon verovao da eksperiment može učvrstiti ili proveriti ne­ku teoriju, mi ćemo reći da je on najviše može pobiti ili opo­vrg­nu­ti"[11] —

odobravo je Dijemovo zapažanje o nemogućnosti krucijalnog eksperi­men­ta koji bi po­tvrdio istinitost određenog naučnog principa, ali je smatrao da jedan ne­po­voljan test jeste dovoljan za konstatovanje lažnosti i za od­ba­civanje određenog na­učnog prin­cipa. Na prvi pogled, ali samo sa lo­giČ­kog stanovišta, ovakvo Pope­ro­vo zaklju­či­va­nje je korektno; jer prema mo­dus tollens[12] klasične logike, ((t ® p) 1 p) ® t, iz is­ti­ni­tosti singularnih is­ka­za je sasvim mogućno dokazivati neistinitost uni­ver­zal­nih. Me­đu­tim, tes­tiranje principâ ili teorija, kao i predviđanja o svetu — upozora­va nas Di­­jem — nije u nadležnosti klasične logike, naime, teorije se ne mogu sve­sti sa­mo na ter­mine logike i pojmovne analize; testiranje uvek potiče iz složene kon­junk­cije dva­ju principa ili najmanje dveju teorija i uključuje u sebe i socijalne i psiho­loš­ke pro­ce­se. Nijedna eksperimentalna provera ni­kada se ne odnosi izolovano na sa­mo jedan na­učni princip, već uvek na skup principa. Istorija nauke pokazuje da ne­ma teorije ko­ju je opovrgla sa­mo jedna tvrdnja opažanja koja se nije slagala s njom, tj. po­ka­zu­je da ne postoji krucijalni eksperiment.

Prvo, Dijem nam pokazuje da geometrijska metoda re­duc­tio ad absurdum — či­ja je pri­me­na uobičajena u matematici, "jer između dve geometrijske te­o­­reme koje su me­đu­sobno kontradiktorne nema mesta za neki treći sud — ako je je­dan neistinit, drugi je nužno istinit" — nikako nije uobiČajena i u fizici. Jezik fizike se ne može redukovati na je­zik geometrije, pa dve fi­zič­ke hipoteze nikada ne mogu biti predmet jedne tako stro­ge dileme. Za­tim nam svoj stav demonstrira na nekoliko poznatih primera iz is­torije na­­uke.

Prikažimo ovde svakako najzanimljiviji primer koji nam pomenutim po­vo­dom navodi Dijem, Fukoov esperiment sa rotirajućim ogledalima iz 1851. go­dine, kojim je on utvr­dio da je brzina prostiranja svetlosti u vodi manja ne­go u vazduhu. Za Aragoa, s kim o ovoj temi Dijem polemiše, nema ni­kak­ve sumnje da je Fukoov eksperiment sa ro­ti­rajućim ogledalima primer jed­nog krucijalnog eksperimenta. Jer, podsetimo se, po­s­toje dve hipoteze u vezi sa prirodom svetlosti. Za Njutna, Laplasa i Bioa svetlost se sastoji od čestica koje se izbacuju ekstremnim brzinama, a za Hajgensa, Frenela i Jan­ga svetlost se sastoji od vibracija čiji se talasi šire kroz etar. Za Ara­goa, čini se, te su dve hipoteze bile i jedino moguće: ili je kretanje no­še­no telom koje ga pro­ži­ma i s kojim ostaje vezano, ili prelazi s jednog tela na drugo. Sledimo li prvu hi­po­te­zu, svetlost će se kretati brže u vodi ne­go u vazduhu; sledimo li drugu, svetlost će se brže kretati u vazduhu ne­go u vodi. "Postavimo Fukoovu spravu; stavimo u po­kret rotirajuća ogle­da­la; pred našim očima će se for­mi­rati dve svetlosne mrlje, jed­na bez­boj­na, druga zelenkasta. Da li je zelenkasti po­jas levo od bezbojnog pojasa? To znači da se svetlost brže kreće u vodi nego u vaz­du­hu i da je talasna hi­poteza po­grešna. Šta ako je, naprotiv, zelenkasti pojas desno od bez­boj­nog? To bi značilo da se svetlost brže kreće u vazduhu nego u vodi i da je ne­tačna emisiona hipoteza. Gledamo kroz uveličavajuće sočivo koje slu­ži za po­s­ma­t­ra­nje dveju svetlosnih mrlja i konstatujemo da je ze­len­kas­ta mrlja desno od bez­boj­ne: spor je re­šen, svetlost ni­je telo nego je ta­las­no kretanje koje se širi kroz etar; emi­siona hi­po­teza je mrtva i ta­lasna te­o­rija ne može biti stavljena u sumnju. Kru­ci­jal­ni ekspe­ri­ment ju je učinio no­vim članom naučnog Creda". Ali grdno bismo se pre­varili, upo­zo­rava nas Dijem,

"ako bismo Fukoovom eksperimentu pripisali tako jednostavan smi­sao i tako od­lučan značaj. Fukoov eksperiment ne odlučuje između dve­ju hipoteza, emi­si­o­ne i talasne hipoteze, nego odlučuje između dva teorijska skupa od kojih sva­ki treba biti uzet u celini, između dva potpuna sistema, Njutnove optike i Haj­gen­sove optike."[13]

Generalno, zaključuje Dijem, nema sumnje da se u fizičkim naukama ge­o­me­trijska me­­toda reductio ad absurdum svodi na "metodu pozitivnog kru­ci­jal­nog eksperimenta"; ali u fizičkim naukama

"Eksperimentalna kontradikcija nema — kao svođenje na apsurd, ko­je upotreb­lja­va geometrija — moć da transformiše jednu fizičku hi­po­tezu u neposrednu isti­nu; da bismo joj tu moć dali, trebalo bi is­crp­no nabrojati raznovrsne hi­po­te­ze ko­je bi mogla dopustiti od­re­đe­na skupina pojava; ali fizičar nikad nije sigu­ran da je iscrpeo sve za­miš­ljene pretpostavke; istinitost jedne fizičke teorije ne od­lu­čuje se glavom ili pismom."[14] ... "Fizika ne napreduje kao geometrija: geo­me­­trija raste stalnim donošenjem neke nove teoreme, dokazane jed­nom zau­vek, koja se dodaje već dokazanim teoremama; fizika je jed­na simbolička slika ko­joj stalni retuši daju sve više i više opsega i je­dinstva; njena ukupnost daje sli­ku koja sve više i više nalikuje ukup­nosti iskustvenih činjenica, dok svaki de­talj te slike, izrezan i iz­va­đen iz celine, gubi svako značenje i više ne pred­stav­lja ništa."[15]

Ova geometrijska metoda ne može funkcionisati jer ni u principu ne po­sto­ji moguć­nost da za neku relevantnu pojavu formulišemo sve al­ter­na­tiv­ne hipoteze i jer ni u prin­cipu nije moguće testirati jednu izolovanu hi­po­te­zu. U primeru sa hipotezom o pri­rodi svetlosti već nam je Maksvel po­ka­zao da se sa prilično uspeha svetlost može tre­tirati kao "periodičan elek­trični poremećaj koji se širi unutar neke neprovodne sre­di­ne elektrici­te­ta". Ta organska isprepletanost hipoteza unutar jedne teorije glavni je kri­vac za našu nemogućnost da u fizičkim naukama koristimo geo­me­trij­sku metodu re­ductio ad absurdum, tj. "metodu pozitivnog krucijalnog eks­pe­ri­menta"; možda će nam primer koji sledi predstaviti tu situaciju još plas­tič­nije:

"Činjenice da kamenje pada vertikalno, da se zgrade i utvrđenja ne ru­še same po sebi, da se vino spontano ne izliva iz čaše, mogle su pod­jednako dobro da služe i kao dokaz protiv Kopernikove teorije i kao dokaz protiv Aristotelove fi­zi­ke, na temelju koje se svaka od tih či­njenica smatrala inkompatibilnom s heli­o­centričnom hipotezom. Iz njih se moglo zaključiti bilo da je Kopernikova teo­ri­ja pogrešna, bilo da je ona nešto što nije u skladu s Aristotelovom fizikom. Mo­glo bi se tvrditi: 'Budući da se utvrđenja ne ruše sama po sebi, nemoguće je da se Zemlja vrti oko Sunca a istovremeno i oko vlastite ose'; ali mo­glo se ta­kođe i pitati: 'Kako to da nasuprot tome što se Zemlja okre­će oko Sunca i oko vlastite ose, kamenje pada vertikalno, utvr­đe­nja se ne ruše sama po sebi, itd'."[16]

Istinitost jednog principa, tj. hipoteze, ili jedne fizičke teorije, opominjao nas je tako davno Dijem, "ne odlučuje se bacanjem novčića". Princip jed­ne fi­zičke teorije, tj. re­če­nica u jeziku fizike, nema svoje vlastito izolovano em­pi­rij­sko značenje, njeno zna­če­nje crpi se samo iz celine teorije. Kada bi po­jedinačni prin­cipi, tj. pojedinačne te­o­rij­ske rečenice, imali svoje vlastito em­pirijsko značenje, onda bismo u slučaju nesla­ga­nja teorije sa is­kus­tvom bili u stanju da tačno znamo gde treba izvršiti reviziju po­smatrane te­orije da bismo je doveli u sklad sa iskus­tvom. Štaviše, kada bi hipoteze ima­le izolovano empirijsko značenje, onda bi istini­tost fizičkih teorija mo­gla biti di­rekt­no dokazivana, a induktivna generalizacija bi bi­la uni­verzalna fi­zička metodo­lo­gi­ja. Primer "Njutnove metode", koji će ovde biti raz­ma­t­ran u posebnom poglavlju, Di­jem je uglavnom koristio da bi nam pokazao da se iz op­servacionog materijala pu­tem induktivne generalizacije ne mo­že izvesti jedna fi­zič­ka hipoteza. Spajajući ideju o nemogućnosti ute­me­lje­nja fizičke epistemologije na in­duktivnoj generalizaciji sa ide­jom o ne­mo­guć­nosti njenog utemeljenja na geometrijskim metoda­ma, na primer na me­todi reductio ad absurdum, Dijem je u svojim studijama, nasuprot strogih em­pirista i naivnih realista, stalno ukazivao na či­njenicu da fizika nije va­vi­lon­ska kula, već da je jedan živi organizam, te da fizičar ni­je nalik sajdžiji, ne­go je nalik lekaru; i baš za­to, kada neki eksperiment nije u skladu sa či­nje­nicama posmatrane teorije, fizičar uvek ima slobodu izbora gde će vr­ši­ti re­vi­ziju unutar posmatrane teorije. Iskustvo mo­že potvrditi ili opo­vrg­nu­ti teoriju kao celinu, ali nikako ne može potvrditi ili opo­vrg­nuti jedan izo­lovan princip (hipotezu), tj. jednu pojedinačnu rečenicu. Princip Njut­no­ve univerzalne gravitacije, na primer, govori da "između svake dve ma­te­ri­­jal­ne tačke deluje sila koja je proporcionalna nji­ho­vim masama i obrnuto pro­porcio­nal­na kvadratu njihovih rastojanja". Već je Njutnu bi­lo jasno da se izvesnost ovog prin­ci­pa racionalne mehanike ne može izvesti iz, na pri­mer, izvesnosti Keplerovih zako­na i da jedini valjani način opovrgavanja ove hi­po­teze takođe ne može ići direktno; i potvrđivanje i opovrgavanje mo­raju biti vezani za slaganje ili neslaganje sa nekim po­smatračkim či­nom, na primer sa opažanjem per­turbacije koja je bila unapred izra­ču­nata, ili sa Njutnovom mogućnošću da pre­ma kretanju Urana izvede, iz svoje te­o­­ri­je, zaključak o postojanju i položaju neke nove planete, te da, u do­bi­je­nom pravcu, na vrhu svoga teleskopa pronađe ili ne ponađe Nep­tun. Ali ni­je teš­ko videti da se tak­ve provere neće odnositi samo na princip uni­ver­­zalne gravita­ci­je,

"na ovaj ili onaj deo njutnovskih principa, nego će uključivati sve nje­gove delo­ve u isto vreme; skupa s njim one će uključivati i sve prin­cipe dinamike... Ne ra­di se o tome da se uzimaju jedan po jedan za­kon /princip/ koji su opravdani opažanjem i da se svaki od njih in­duk­cijom i generalizacijom uzdiže na rang prin­­cipa; radi se o upo­re­đi­vanju kosenkvenci celog jednog skupa hipoteza s ce­lim jednim sku­pom činjenica."[17]

Formalno rečeno, ako želimo da posmatranjem P proverimo princip (hi­po­tezu), tj. jed­nu izolovanu rečenicu neke fizičke teorije A, onda to mo­že­mo, po Dijemu, učiniti sa­mo uz pomoć nekih drugih principa (hipoteza), tj. re­čenica B, C,...; sledi šema ve­ri­fikacije i opovrgavanja:

{(A & B & C) ® P‹ & P

{(A & B & C) ® P‹ & ;P .

Istinitost ili lažnost rečenice A vezana je isključivo za istinitost ili lažnost sve­ze (A & B & C), tj. sa tim da je najmanje jedan princip (hipoteza), ozna­čen sa A, B, C, istinit ili lažan; ali test posmatranja nam uopšte ne po­ka­zu­je koji je od njih istinit ili lažan. Ova logička neodlučivost, koja se nikako ne sme previđati, najbolje ukazuje na slo­že­nost metodološke situacije u ve­zi s proveravanjem i opovrgavanjem u prirodnim na­u­kama.

"Jedan eksperiment u fizici nikada ne može opovrgnuti jednu izo­lo­va­nu hipo­te­zu nego samo jedan ceo skup teorija. Fizičar koji izvodi ne­ki eksperiment ili o nje­mu izveštava priznaje implicitno tačnost či­ta­vog skupa teorija"[18] ... "Kad je eks­periment u neskladu s njegovim pred­viđanjem, on ga uči da je bar jedna od hi­poteza koje čine taj skup neprihvatljiva i da treba da bude modifikovana. Ali mu eks­pe­ri­ment ne naznačuje onu koju treba menjati."[19]

² ² ²

---

[1] Zoran Stokić         Njutnova epistemologija i "Cilj i struktura fizičkih teorija" Pjera Dijema

[2]P. Duhem (1908), pp. III-V.

[3]K. Poper, Logika naučnog otkrića, Beograd, 1973, p. 112. "Moj sukob sa konvencionalis­ti­ma ne spada u one sukobe koji se mogu konačno rešiti pomoću jedne nepristrasne te­o­rij­ske diskusije" (ibid. p. 113). Poperova kritika konvencionalizma je čisto normativne pri­ro­de, on mu uglavnom zamera to što je "odustao od traganja za istinitom deskripcijom sve­ta", te što insistira na spasavanju starih teorija.

[4]F. Frank, Modern Science and its Philosophy, Cambridge, 1949, p. 15. Frankovom zaslugom se godine 1954. pojavio i engleski prevod navedene Dijemove kapitalne knjige, sa de Bro­ljevim predgovorom.

[5]R. Carnap, Intellectual Autobiography, 1963, p. 57. Umesto o "potpunoj proverljivosti", sada nam Kar­nap govori o "porastu konfirmacije" naučnog znanja. Konfirmacija postaje osnov­ni pojam u Karnapovoj me­todologiji, a induktivno mišljenje "postupak određivanja vred­no­sti verovanja".

[6]U svojim pokušajima da odgovore na pitanje "kako je moguć prelaz iz jedne teorije u ne­ku teoriju sa­svim drugog tipa?", Fajerabend, kao i Kun, od Dijema preuzima tezu "da ne po­stoji jezik posmatra­nja koji bi bio nezavisan od teorije". Sve to ih je vodilo ka za­ključ­ci­ma o nemogućnosti komunikacije, dis­kon­tinuitetu između pristalica različitih teorija.

[7]I. Lakatos, "Falsification and the Methodology of Scientific Research Programmes", in: I. Lakatos, A. Musgrave, Criticism and the Growth of Knowledge, Cambridge, 1970, p. 170. Bio je to sa Lakatoševe stra­ne, u stvari, pokušaj spasavanja Poperovog istraživačkog pro­gra­ma (koji se rušio pod naletom is­to­rij­skih primera koji su prioritet davali slaboj Dijemovoj te­zi) uvođenjem u njega nekih konvencio­na­lis­tič­kih elemenata; sve to pružilo je Lakatošu mo­gućnost da zatim napravi distinkciju između Po­perovog me­todološkog falsifikacio­niz­ma i njegove metodologije naučnih istraživačkih programa.

[8]P. Feyerabend, "Consolations for Specialist", in: I. Lakatos, A. Musgrave, Criticism and the Growth of Know­ledge, Cambridge, 1970, p. 197-230; — P. Feyerabend, Against Method, London, 1975.

[9]U jednom od svojih praktično poslednjih spisa, Poper priznaje da jedan od glavnih pro­ble­ma sa nje­go­vim kriterijumom razgraničenja proizilazi iz slabosti koje se javljaju u vezi s nje­govim pojmom opo­vrg­­ljivosti. Ako se, pak, pogleda i primer — primer Njutnove teo­ri­je — koji u prilog nekim svojim tvrd­nja­ma navodi Poper, stiče se utisak da se on defi­ni­tiv­no miri sa slabom Dijemovom tezom. "Njutnova te­­orija je jedan sistem", kaže nam Po­per. "Ako je opovrgavamo, opovrgavamo ceo sistem. Krivicu mo­žemo pripisati jednom ili dru­gom njegovom zakonu... a to samo znači da će određeni alternativni sis­tem pred­stav­lja­ti neki prirast, bolju aproksimaciju istine." — K. Poper, "Reply to my Critics", u: P. Schilpp, The Philosophy of K. Popper, La Salle, 1974, p. 982.

[10]P. Duhem (1978), p. 245.

[11]K. Popper, "Three Views Concerning Human Knowledge", Contemporary British Philo­sophy, 1956, p. 193.

[12]((t ® p) 1 p) ® t, ili rečima: "Ako se p može izvesti iz t, a to p je neistinito, onda je t neistinito." — K. Poper, Logika naučnog otkrića, Beograd, 1973, st. 108.

[13]P. Duhem (1978), p. 251.

[14]ibid., p. 252-253.

[15]ibid., p. 273.

[16]S. Amsterdamski, "Conventionalism", in: Enciclopedia Einaudi, vol. III, Torino, pp. 1034-1049.

[17]P. Duhem (1978), p. 258.

[18]ibid., p. 243.

[19]ibid., p. 248.