Dijemova metodologija u analizi strukture fizičkih teorija od Platona do Galileja[1]

Pronalazeći mnoge orginalne, zaboravljene stare rukopise, u duhu tek­sto­va koje su nam ostavili Skjapareli[2], Marten[3] i Mansion[4], Dijem nam u eseju Sa­čuvati fenomene[5] izlaže koncepte fizičkih teorija koji su se po­javili u periodu od Platona do Gali­le­ja. U dekonstrukciji tih koncepata on se oslanjao na svoju ho­li­stičku epistemologiju, sa kojom nas je već upo­znao 1905. god. u knjizi Cilj i struktura fizičkih teorija.

Pod uticajem nemačke filozofije, istorija je u XIX veku postala univerzalan na­čin ob­jaš­njavanja; pravilo da "prošlost objašnjava sadašnjost" proširuje se i na prirodne na­uke i kosmologiju. I premda nam je taj "vek istorije" po­dario mnogo novih otkrića u svim sferama ljudske delatnosti, on je imao i svoje naličje, jer smo, umesto jedne uni­verzalne istorije čo­ve­čan­stva, dobili mnoge specijalizovane "objektivne" istorije, ko­je su istorijske spi­se pretvorile u nepregledne enciklopedije, interesantne još sa­mo spe­ci­jalistima. U takvim okolnostima, Dijem, koji je želeo da nam predstavi is­to­ri­ju antičke, a naročito srednjovekovne nauke — a bivajući potpuno sves­tan činjenice da je istorija uvek hi­sto­ria rerum gestarum — počeo je tra­ži­ti novi putokaz, neku novu per­spektivnu tačku, koja bi mu omogućila da se otrgne veku istorije, da se oslobodi la­virinta zvanog res gestae. Možda za­to što je bio vrstan fizičar, ili pak zato što se dr­žao Renanovog stava o to­me šta je istorija, tek, evidentno je da je za Dijema istorija — pa time i sa­ma istorija nauke — bila jedna "mala nauka puna pretpostavki". Isto ta­ko, u vremenu u kom je počeo da se formira i novi pogled na sam čin sa­zna­vanja, Di­jemu je pošlo za rukom da izgradi jednu slojevitu istoriju an­tič­ke i srednjovekovne na­uke, kako u Sistemu sveta[6], tako i u eseju Sačuvati fe­no­me­ne; tu je njegova istorija na­u­ke isprepletana i sa opštom istorijom fi­lo­zofije i sa isto­ri­jom epistemologije i me­to­do­logije, pa samim tim sa Ci­ljem i struk­turom fizičkih teorija čini jedu koherentnu celi­nu. Stavljajući pro­blem strukture fizičkih te­orija na svoj istorijski pu­tokaz, prenoseći epi­ste­mo­loški par instrumenta­lizam—esen­cijalizam iz svoje filo­zo­fije fizike u svo­je istorijske studije i pri tome obraćajući na­ročitu pažnju na dis­ku­si­je ko­je su vođene na epistemološkom planu između pred­stav­nika različitih fi­zičkih ško­la, Dijem je ne­pre­glednu i složenu istorijsku građu us­peš­no uje­dinio u je­din­stve­nu, čitljivu i urav­no­te­ženu sliku istorije antičke i sred­njo­­ve­kovne fizike, dajući tako građu ne­procenjive vred­nosti naročito za one koji u istoriji nauke že­le da vide kontinuitet.

Baveći se rekonstrukcijom odgovorâ koje su na pitanje o vrednosti fizičkih te­orija, te na pitanje o odnosu koji postoji, mi bismo danas rekli, između fi­zičke teorije i meta­fi­­zičkih objašnjenja, dali grčki mislioci, arapski na­uč­ni­ci, srednjovekovna hrišćanska sho­­lastika i, najzad, renesansna astronomija — Dijem nam pokazuje da su to takođe pi­­tanja i savremene fizike. I više od toga, on nam pokazuje da su ova pitanja koja su po­stavljena na sa­mom početku nastanka nauke o prirodi — pitanja koja će pripadati svim vre­menima, te da to što ona iz veka u vek menjaju svoj oblik ne sme da nas za­vara, jer

"oblik u kom se pitanja postavljaju proizilazi iz nauke konkretnog vre­mena i pro­­men­ljiv je; ali je dovoljno samo ukloniti taj spoljašnji plašt te postati sve­stan da u suštini pi­ta­­nja ostaju ista."[7]

Tokom dva milenijuma su mnogi pojmovi menjali svoje značenje; tako, u mno­gim slu­čajevima gde mi danas govorimo o "fizici", Grci su govorili o "as­tronomiji", a ta­mo gde mi danas upotrebljavamo reč "metafizika", Grci bi upotrebili reč "fizika". Iz tog razloga je i naše današnje pitanje o raz­gra­ni­čenju između fizike i metafizike — u an­tici i srednjem veku bilo for­mu­li­sa­no kao pitanje o razgraničenju između as­tro­no­mi­­je i fizike. Najbolji do­kaz o tome da su grčki filozofi pravili bitnu razliku između as­­tronomije i fi­zike neba — bila bi Aristorhova slavna knjiga Hipoteza; kako je ona, na­­ža­lost, izgubljena, ovde ćemo se poslužiti Posidonijevim rečima, koje citira Ge­­mi­nus, a koje je za nas sačuvao Simplicije:

"Nije na astronomiji da apsolutno zna šta je nepokretno, a šta je po­kret­no. Ali ona proverava hipoteze koje se odnose na pokretno i ne­po­kretno, kako bi pro­na­šle one koje odgovaraju nebeskim pojavama. [to se, pak, principa tiče, za njih se moramo obratiti fizičarima."[8]

Istinitost astronomskih teorija izvlačena je, naime, iz njihovih konsekvenci, a ne, kao u fizici, iz "razumljivih" fundamentalnih metafizičkih principa. Ali, ob­jasnimo to pod­rob­nije, pretpostavljajući da se tek u spisima prvih grč­kih astronoma — a ne va­vi­lon­skih — može naići na ne­š­to što možemo sma­trati prvim primerima naučnih teo­ri­ja. ^injenica da kosmološke kon­cep­­cije grčkih astronoma, čak ni kod Aristarha sa Sa­mo­sa, Apolonija, pa ni Hi­par­ha, nikada nisu u potpunosti bile nezavisne od ne­kih ma­gijskih, re­li­gijskih ili fi­lo­zofskih pojmova — ne remeti našu ideju da se ti jed­no­stav­ni modeli opisa nebeskih fe­nomena ipak smatraju naučnim teorijama. Za raz­­li­ku od astronomije Vavilonaca[9] i Mesopotamaca[10], koja je imala mit­sko-astralni ka­rak­ter, grčka astronomija, počev od Anaksimandra, uspeva da preraste okvire zdra­vo­ra­zum­skog iskustva, te postaje kvantitativno-ma­te­matički opis "nebeskih pojava", či­ji je cilj: sozein ta fainomena — da ot­kri­je, objasni i u tim svojim objašnjenjima sa­ču­va (ili "spasi") uočene ne­bes­ke pojave. Najjasniju definiciju zadatka koji se po­stav­lja pred as­tro­no­me izrekao je Pla­ton kada je od njih tražio da odgovore na pitanje "kakva kruž­na kretanja, jednolika i sa­vršeno pravilna, treba pretpostaviti kao hi­po­­te­ze, da bi bilo moguće sačuvati one po­jave koje se ukazuju među pla­ne­tama?"[11], od­no­sno:

"astronomija je nauka koja kombinuje kružna i jednolika kretanja na ta­kav način da kao rezultat dobije onakvo kretanje kakvo je kretanje zvez­da. Ako njene geo­me­trijske konstrukcije dodele svakoj planeti pu­tanju koja se poklapa sa njenom vidljivom putanjom, onda je i as­tro­nomija postigla svoj cilj, jer su onda njene hi­poteze očuvale po­ja­ve."[12]

Međutim, ako astronomske hipoteze imaju samo zadatak da očuvaju po­ja­ve — tj. ako su one samo matematičke fikcije koje se služe geometrijskim kom­binacijama sa­mo za­to da bi nebeska kretanja učinile dostupnim iz­ra­ču­navanju — onda one, po Ari­sto­te­lu, ne doprinose našem saznavanju suš­tine prirode. Takvo raz­miš­ljanje je na­ve­lo Aristotela da astronomski in­stru­mentalizam zameni novim fizičkim esen­ci­ja­lis­tičkim metodom. Fizička esen­cijalistička — a ne instrumentalistička — mate­ma­tič­ka as­tronomija bi­la je, po Aristotelu, ona koja će ne samo omogućiti da se sačuvaju fe­no­meni, nego će dati i zadovoljavajuće objašnjenje prirodnih poja­va, a još će biti i u prilici da nam dokaže da je ponuđeno rešenje upravo ono koje je i je­dino moguće! Ukratko, po Aristotelu, astronomske hipoteze su ko­ris­ne, ali je jedino fizičar onaj koji nam može reći da li su one i realne. Za raz­liku od mnje­nja astronoma, demonstra­tiv­no znanje fizičara će se sa­sto­ja­ti, kaže nam Stagirićanin, od iskaza koji mogu biti po­ka­­za­ni u jednom si­lo­gističkom lancu, u kojem će lo­gič­ka nužnost značiti isto što i ra­ci­o­nal­nost. Ali, kako svaki dokaz mora poticati od pret­hodnih premisa, Aristotel nam — da bi izbegao beskonačni regres — nudi re­še­nje pomoću termina "os­novne pre­mi­se" — "samorazumljivi principi". Tako je celo­kup­no fizičko zna­nje za njega bilo sa­dr­ža­no u osnovnim premisama, a do njih se do­la­zi­lo "intuitivnim shvatanjem sušti­ne stva­ri". "Spoznati bilo koju pojedinu stvar is­to je što i spoznati njenu suštinu"[13], kaže nam njegova Metafizika. Ali, kako nam, s druge strane, njegova Topika govori da je "de­fi­nicija iskaz ko­ji opisuje suštinu stvari"[14], sle­di da je, po Aristotelovom miš­lje­nju, fi­zič­­ku nauku moguće ustrojiti tako da njene samo­o­čigledne osnovne pre­mi­se bu­du de­finicije, tj. kako je to izneo u Drugoj ana­litici, definicija je ta "ko­ja određuje suš­tinu prirode"[15].

Ako se ova Aristotelova vera u moć razuma da transcendira fenomene i do­stigne me­tafizičku istinu i ako se ovi Aristotelovi epi­ste­mološki po­ku­ša­ji da fiziku zasnuje kao nauku koja treba da nam otkrije suštinu i da je opi­še definicijama — očiste od na­slaga logike, nije teško uočiti da će tu po­sre­di biti jedna od varijacija Platonovog koncepta ideje. Podsetimo se da, po Plato­nu, do ideja, koje je moguće rečima opi­sa­ti, mi možemo doći po­mo­ću intelektualne in­tuicije, znači uz pomoć duhovnog oka; ov­de, sada, kod Aristotela, imamo sličan esen­cijalistički scenario — da se suština mo­že spoznati intuicijom, te kada je ta su­š­ti­na jednom prepoznata, onda ju je mo­­gu­će i definisati, znači moguće ju je rečima opi­sati. Sve u svemu, bila je to fizika "in­tu­i­tivnih definicija svih suština", uvijena u ob­landu silo­gis­tič­kih dokaza, koja se do maksimalnih granica koristila zdravorazum­skim is­kus­tvom. I ako je ta fizika imala onoliko uspeha koliko ga je imala, to nije bi­lo za­to što je postojala nekakva apo­s­te­ri­or­na provera, ili, po rečima Ro­dže­ra Bekona, za­to što je "postojao neki instrument, ili neka astronomska tab­lica, ili neka kon­struk­ci­ja čiji je cilj bio da te fizičke hipoteze pod­vrgne či­njeničnoj proveri"[16], već se ona odr­žala pre svega zahvaljujući svojoj me­­todologiji koja je "napredovala od onog što nam je jasnije — premda je suštinski nejasnije — prema onome što je suštinski jas­ni­je i razum­lji­vi­je". Intuiciju konkretnih stvari Aristotel je, uz pomoć teleoloških prin­ci­pa i si­lo­gističke metode, pretočio u jed­nu tautološku organicističku fiziku. Ali se već na primeru osnovnih pojmova može videti da Aristotelova fizika sko­ro da i ne po­stiže ništa više od čisto jezičkog poj­mov­nog obeležavanja ("teš­ko"—"lako", "ret­ko"—"gusto", "vlažno"—"suvo", "hladno"—"top­lo", "tvr­do"—"meko", "puno"—"praz­no"...). Kada se danas — s pravom — kon­sta­tu­je da se osnovna slabost te fizike sa­sto­jala u njenoj nemogućnosti da pre­va­ziđe čul­no iskustvo stečeno neposrednim po­sma­t­ranjem, obično se za­bo­ravlja da je, sa dru­ge strane, baš u tome istom elementu bi­la i njena sna­ga. To se najbolje može pratiti na primeru neuspeha Aristarhove teo­ri­je, koja se oslanjala na njegovu astronomsku hi­potezu o dvostrukom kre­ta­nju Zem­lje, oko Sunca i oko sopstvene ose, tj. na nje­go­voj ne­mo­guć­nos­ti, kao i nemo­guć­nos­ti njegovih nastavljača, da, tokom više od hi­lja­du i pet stotina godina, izađu na kraj sa Aristotelovim fizičkim prigovorima pro­tiv Zemljinog kretanja.

Platonov i Aristotelov fizički esencijalizam bitno je doprineo da u antici i sred­njem ve­ku sublunarna fizika bude favorizovana u odnosu na fiziku ne­ba[17], da čak zemalj­ska fizika bude smatrana naprednijom od nebeske fi­zi­ke, sa čim se mi danas nikako ne bismo mogli složiti[18]. Pa ipak, ni Pla­to­nov ni Aristotelov autoritet nisu mogli u an­tičkom svetu, gde je kritičko miš­ljenje toliko bilo razvijeno, da zaustave an­ta­go­nis­tič­ke rasprave koje su se začele između onih koji su se bavili fizikom neba, tj. fizi­kom ne­pro­laz­nih stvari, i onih koji su se bavili fizikom sublunarnih stvari, stvari ko­je su bile podložne procesu nastajanja i propadanja.

Mnoge Aristotelove savremenike, među kojima, na primer, Eudoksa[19] i Ka­lipa, ni­ma­lo nije zabrinjavao Stagiritov zahtev da se pri izboru as­tro­nom­skih hipoteza drži­mo metafizičkih principa (jer jedino oni omogućuju da se u fizici neba kao polazna tač­ka uzme nepromenljivo kružno kre­ta­nje), niti njegovo shvatanje da se ni u astro­no­miji promene ne mogu ra­zu­me­ti bez poznavanja materije. Oni su i dalje odbijali da racionalizuju svo­je postupke pomoću kojih su dolazili do hipoteza. Ne upuštajući se u pi­ta­nje o istinitosti pojedinih astronomskih hipoteza, oni su i dalje vodili ra­ču­na sa­mo o "praktičnom funkcionisanju" svoje teorije kao celine. Međutim, su­kobi izme­đu pristalica esencijalizma i instrumentalizma naročito su oži­ve­li od kako je — sa sve većim razvojem matematičke astronomije od Hi­par­hovih vremena — definitivno po­stalo jasno da se iste pojave mogu "oču­vati" različitim kombinacijama kružnog i jed­nolikog kretanja. Naime,

Hi­parh je dokazao[20] da se Sunčevo kretanje može pred­sta­viti pomoću pret­­po­stavke da ta zvezda opisuje bilo krug koji je ekscentričan u od­no­su na svet, bilo da je to epicikl, poš­to se revolucija tog epicikla ispunjava tač­no za is­to ono vreme za ko­je njegov cen­tar opiše krug koji je kon­cen­tri­čan u odnosu na svet.

I dok su aristotelovci odbacivali[21] svaku ideju o epiciklima zato što nije bi­la u skla­du sa Aristotelovim fizičkim hipotezama i prirodom stvari, pla­to­nisti[22] su, pozivajući se na neka Platonova zapažanja, bili spremni da je pri­hvate. Platonisti poput Adrasta iz Afrodizije i Teona iz Smirne u takvim no­vim okolnostima više nisu insistirali — kao aristotelovci — na dužnosti as­tronoma da poštuju fizičke principe, već su se za­do­voljili zahtevom po ko­me su matematički astronomi obavezni da u svojim raz­ma­tra­njima uzi­ma­ju samo one hipoteze koje su u stanju da dobrom zanatliji omoguće us­­pešno modeliranje u metalu i drvetu. Međutim, kada su se u opticaju po­javili po­ku­šaji nekih matematičkih astronoma da odbace geocentrični si­stem sveta, i plato­ni­s­ti i aristotelovci su se odlučno suprotstavili "na­ru­ša­vanju fizičke realnosti". Tako, na primer, platonista Dercilid "sa užasom od­bacuje" pretpostavku kojom su se počeli ko­ristiti astronomi — a koju Po­sidonije i Gemin pripisuju Heraklitu Pontiku — "da bi se moglo uzeti da je Zemlja pokretna, a da Sunce miruje", jer ona "narušava principe fi­zike i ru­ši temelje matematike"[23]. Fizika neba, koja je uslovljavala da Zemlja mo­ra bi­ti u centru sveta, da kretanje savršenih nebeskih tela mora biti rav­nomerno, te da se mora odvijati samo po kružnim putanjama, iz­vo­je­va­la je, međutim, privremenu po­bedu nad instrumentalističkom ma­te­ma­tič­kom astronomijom. Naime, iako je zbog fi­zičkih razloga Aristarhov he­li­o­centrični sistem bio odbačen od strane Hiparha i Pto­le­meja, ipak je nje­go­va ideja o dvostrukom kretanju, preko matematičara Apolonija, de­li­mič­no na­s­ta­vila da živi u instrumentalističkoj matematičkoj grčkoj as­tro­no­mi­ji. Jer baš je ta ide­ja nadahnula Apolonija[24] da razvije u matematičkom po­gledu neve­ro­vatno duboku i snažnu koncepciju teorije epicikla, kojom je on uspeo da samo ge­o­metrijskim sredstvima[25] predstavi kretanje pla­ne­ta onako kako ga mi pratimo svo­jim očima i astronomskim in­stru­men­ti­ma. On je rešio ono što nije polazilo za ru­kom atinskim astronomima sa nji­hovom koncepcijom sistema koncentričnih sfera: uspeo je da razvije ide­ju koja je objasnila retrogradno kretanje planeta, promene u sjajnosti pla­neta, kao i varijacije u veličini Meseca i Sunca. Kada je, krećući se na tra­gu Apo­lo­nija i Hiparha, Ptolemej teoriju epicikla transformisao iz prak­tič­nih razloga — da bi se oslobodio potrebe za beskonačnim brojem kru­go­va — u teoriju ekvanta, bio je to definitivan razlaz između peripatetičkih kos­mologa i matematičkih astronoma, jer, pod­setimo se, teorija ekvanta je napustila princip ravnomernog kružnog kretanja. Taj su razlaz između fi­zičke i matematičke astronomije najbolje opisali Proklo i Sim­pli­ci­je.[26] "As­tronomi", kaže nam Proklo,

"ne stižu do zaključaka polazeći od hipoteza, kako se to čini u fi­zič­kim i drugim na­ukama; uzimajući baš zaključke kao polazišta, oni na­sto­je da konstruišu hipo­te­ze iz kojih nužno slede posledice koje se sla­žu sa originalnim zaključcima... Ali zahvaljujući tim hipotezama, mi možemo početi da merimo detalje plane­tar­nih pojava."[27]

Astronomija ne može da shvati suštinu nebeskih stvari, govore nam Pro­k­lo i Simpli­ci­je, ona nam samo daje njihovu sliku. A i ta slika je daleko od eg­zaktne:

"ona je samo približna. Astronomija se zadovoljava nečim što je pri­bliž­no takvo. Ge­ometrijske dosetke kojima se služimo da bismo oču­va­li fenomene niti su is­ti­nite, niti približne. One su čisto kon­cep­tu­al­ne i svaki napor da se one opred­me­te mora dovesti do protiv­reč­no­sti. Kombinovane jedino sa ciljem da nam da­ju zaključke koji se sla­žu sa posmatranjem, one nikako nisu definisane ne­dvo­smisleno. Vr­lo različite hipoteze mogu pružiti identične zaključke, koji svi pod­jed­na­ko dobro očuvavaju pojave. Ne treba da nas iznenađuje činjenica što je astronomija takva: to je samo potvrda da je ljudsko znanje ogra­ničeno i rela­tiv­no i da ljudska nauka ne treba da se nadmeće sa bo­žanskom naukom. Takvo je Proklovo učenje, potpuno drugačije, sva­kako, od ambiciozne /esencijalistič­ke/ Aristotelove fizike u delima O nebu i Metafizika, od fizike koja tvrdi da je sa spe­kulacijama o suš­ti­ni nebeskih stvari otišla tako daleko, da je dospela do fun­da­men­tal­nih principa astronomije."[28]

Arapski, jevrejski i srednjevekovni filozofi uvek su se nalazili pred istom di­lemom ka­da je u pitanju bila kosmologija: koju astronomsku doktrinu pri­hvatiti? Da li onu ko­ju su im ponudili peripatetički fizičari, ili onu koju im je ponudila grčka ma­te­ma­tič­ka astronomija. I bez obzira na to za koji su se odgovor odlučivali, činjenica je da su i dalje bili svesni različitosti ko­ja je postojala između fizičkih i astronomskih kosmo­loš­kih hipoteza, kao i razlika u nekim bitnim epistemološkim pitanjima. Zahvaljujući ljudima po­put Majmonida, Tome Akvinskog, Bonaventure, grčko kritičko mišljenje, ko­je je svoje vrhove doseglo i u problemima epistemologije, nastavilo je da živi; ta­ko, na primer, u Summa theologiae, Toma Akvinski ponavlja da je o nekoj stvari

"mo­gu­će govoriti na dva načina. Prvi se sastoji u tome da se izvesna po­stavka (princip) dokazuje dovoljnim razlozima. Tako se u kos­mo­lo­gi­ji (scientia na­tu­ra­lis) iznosi do­vo­ljan razlog za dokazivanje da je kre­tanje neba uniformno. [to se drugog načina tiče, tu se ne navodi ni­kakav osnov koji bi na zadovoljavajući na­čin dokazao principe, već se pokazuje da, ako se taj princip uzme kao pret­po­stavka, onda se nje­gove konsekvence slažu sa činjenicama. Tako se u as­tro­no­miji upo­trebljava hipoteza epicikla i ekscentričnih krugova, jer se na os­no­vu tih hipoteza sa sigurnošću mogu predstaviti opažljive pojave ne­beskih kretanja. To, međutim, nije i dovoljan dokazni osnov, jer se te pojave na osnovu neke dru­ge hipoteze možda mogu predstaviti sa jednakom sigurnošću."[29]

U isto vreme, međutim, kod određenog broja srednjevekovnih, a naročito re­ne­san­s­nih mislilaca, ta jasna koncepcija o prirodi kosmoloških hipoteza po­stepeno se za­mag­ljivala. "Ona je nazadovala u najvećoj meri upravo u ono vreme kada astro­no­mi­ja i fizika doživ­lja­vaju nov i brz napredak. Naj­ve­ći umetnici ne moraju biti i najbolji fi­lozofi sopstvene umetnosti."[30] Sa Ko­pernikom i Retikusom esencijalizam je, žrt­vu­ju­ći autonomnost ma­te­ma­tič­ke astronomije i njene epistemologije, ponudio jednu je­din­stvenu, ko­he­rentnu sliku kosmosa, oslanjajući se samo na "fizičku astronomiju". Sa­zre­vajući među italijanskim fizičarima i prateći složene i teške kosmološke ras­pra­ve — kao i rasprave oko reforme kalendara — koje su se vodile iz­me­đu averoista i pristalica Pto­le­me­je­vog sistema, Kopernik uočava da pr­vi prihvataju hipoteze koje su fizički održive, ali ne uspevaju da očuva­ju po­jave, a da drugi dobro očuvavaju poja­ve, ali njihove pret­postavke do­la­ze u sukob sa principima nauke o prirodi. Razočaran takvim sta­njem, po­čeo je samostalno da pretražuje knjige grčkih i latinskih autora; od Ci­ce­ro­na i autora dela De placitis phi­lo­so­pho­rum saznao je da su Filolaj i Aristarh uzi­­mali da se Zemlja kreće, a onda je nešto više o toj problematici mo­gao naći kod Plu­tarha (O izgledu Meseca u putanji), Arhimeda (Račun sa peš­ča­nim zrncima) i Simplicija (Objašnjenja u Aristotelovoj knjizi o nebu)[31]. Posle to­ga Kopernik postupa na čisto instru­men­talistički na­čin: hipotezu o po­kret­noj Zemlji tretira kao jednu fiktivnu pret­po­stav­ku. Pod uticajem grčkih i la­tin­skih autora, govori on,

"i sam sam počeo da razmišljam o tome da se Zemlja kreće. ^ini­lo mi se ap­surdno. Ipak sam znao da su moji prethodnici imali tu slo­bo­du da zamišljaju sve moguće vrste fiktivnih krugova da bi očuvali fe­nomene. Stoga sam po­mi­s­lio da ću i sâm imati slično pravo da eks­perimentišem, da isprobam da li ću, pri­pišem li određeno kre­ta­nje Zemlji, biti u stanju da dođem do sigurnijih po­ka­zatelja re­vo­lu­ci­je nebeskih sfera nego što su ih imali moji prethodnici. U stva­ri, du­ga i ponavljana posmatranja su mi pokazala da pripisivanjem onih raz­­ličitih kretanja Zemlji, koja ću učiniti kasnije u ovoj knjizi, sve dru­ge pojave po­kretnih zvezda po­či­nju da proizilaze iz izračunavanja u kom se kretanje svih tih zvezda povezuje nazad sa Zemljom; pored to­ga sam uvideo i to da, pod tom pretpostavkom, uređenost i ve­li­či­ne zvezda, različitih sfera, pa čak i samog neba, proizilazi da su tako čvr­sto međusobno pove­zane, da postaje nemoguće bilo šta pre­u­re­di­ti na nebu, u bilo kom obimu, a da se svi dru­gi delovi, i čitava ce­li­na, time ne dovedu u potpunu zbrku."[32]

Međutim, već završna rečenica navedenog citata kao da ukazuje da se Ko­per­nik, u to­ku rada na svojoj kosmologiji, od instrumentaliste trans­for­mi­sao u nepokolebljivog esen­cijalistu, koji je želeo da nađe istinitu teoriju ne­ba, tj. da nađe takav opis sveta, ko­ji bi takođe bio objašnjenje po­sma­trač­kih činjenica. Objašnjavajući da su zastoji i re­trogradno  kretanje samo pri­vidne nepravilnosti koje su posledica projekcije samih Zem­ljinih kre­ta­nja na nebu i uopše uspevajući da pomoću svoje fizičke astronomije koja je u težište stavila ideju o kretanju Zemlje maksimalno uprosti opštu struk­turu va­sione, Koperniku se učinilo da je stvorio takvu kosmološku te­o­riju, koja je u stanju da nam objasni samu suštinsku prirodu stvari, skri­ve­nu iza pojavnosti. Vođen esen­ci­ja­lističkim mišljenjem po kome je cilj na­uke davanje konačnih objašnjenja, verujući da je ljudski um sposoban da dostigne objektivno saznanje suštine, Kopernik se za­la­gao, zajedno sa Re­tikusom (a takvim se zalaganjem, u stvari, najviše proslavio Ga­li­lej), da se ukine instrumentalizam grčke matematičke astronomije, kao i epi­ste­mo­­lo­gi­ja koja je tu astronomiju pratila. O tome nam najbolje svedoči Ko­per­nikov učenik Re­tikus u kratkoj raspravi Narratio prima[33].

Tako, na primer, Retikus tu iznosi svoje verovanje da njegov učitelj, smi­š­lja­jući svo­je nove kosmološke hi­poteze, do njih nije dolazio metodom ge­o­metričara, već me­to­dom fizičara, krećući se od posledice ka uzroku. Po nje­govom miš­lje­nju, Kopernik je postavio novu fiziku, određenu da istisne sta­ru peripatetičku fizi­ku, onu koju bi pri­hva­tio — da je bio živ — i sam Ari­stotel![34]

"Aristotel tvrdi: 'Najistinitije je ono što je uzrok istinitosti stvari koja sle­di iz nje­ga' (verissi­mum est id quod posterioribus, ut vera sint, causa est). Moj je učitelj sto­ga verovao da treba da postavi takve hipoteze, koje će u samima sebi sa­dr­ža­va­ti uzroke kadre da potvrde isti­nitost po­sma­tranja učinjenih u ranija vremena i koje će, osim toga, buditi na­du da bi, u bu­duć­no­sti, one mogle biti uzroci is­ti­ni­to­sti svih astro­nom­skih predviđanja twn faino­me­nwn."[35]

Retikus je toliko ubeđen da te hipoteze

"odgovaraju fenomenima, da ih posmatra kao međusobno zamen­lji­ve, kao de­fi­ni­ens i definiendum: 'Nadam se da će vam oba objašnjenja (Nar­rationes) biti uto­li­ko prihvatljivija, ukoliko jasnije sagledate da se, s obzirom na posmatranja koja su izvršili učenjaci, hipoteze moga vr­log uči­­te­lja tako dobro slažu sa feno­me­ni­ma, da se mogu me­đu­sob­no zamenjivati isto kao što se dobra definicija može za­meniti sa­mim definisanim predmetom'."[36]

Pa ipak, protivno Retikusovom i Kopernikovom mišljenju, njihov novi rea­li­zam nije od­mah stekao legitimnost; to se desilo pre svega zahvaljujući Osi­jandrovom pred­go­voru za Kopernikovu slavnu knjigu. Taj je pred­go­vor[37] bitno doprineo da se as­tro­nomske hipoteze sve do sredine veka ko­ji se proteže između gregorijanske re­for­­me kalendara i osude Galileja — i dalje smatraju isključivo izumom čiji je zadatak da očuva fenomene. Jer, zadatak astronoma se sastoji, kaže nam Osijander u tom pred­go­voru, u sledećem:

"da sakupe svu istoriju nebeskih kretanja pomoću brižljivo i umešno iz­vedenih po­smatranja, te da onda — ne mogući da nikakvim za­klju­či­vanjem dopru do pra­vih uzroka tih kretanja — smisle ili konstruišu kak­ve god hoće hipoteze, ali takve da se na osnovu njih mogu iz­ra­ču­nati jedna te ista kretanja, i prošla i bu­duća, pomoću geometrijskih prin­cipa... Nije nužno da te hipoteze budu istinite. Ne moraju čak biti ni verovatne. Ta jedna stvar je dovoljna da se računi, iz­vr­še­ni na os­no­vu njih, slažu sa rezultatom posmatranja... Očigledno je da ta na­u­ka ne poznaje uzroke nepravilnosti očiglednih kretanja. Ona izmišlja fik­tivne uz­ro­ke pa, uopšte uzev, smatra da ih poznaje sa sigurnošću; ali, niko se gledanjem ne može ubediti da stvari stoje baš tako, već je­dino korektnim izračunavanjima. Ponekad su dostupne i alterna­tiv­ne hipoteze, pomoću kojih se može objasniti jed­no te isto kretanje; ta­kav je slučaj sa ekscentrikom i epiciklom u teoriji o Sun­čevom kre­ta­nju. U takvom slučaju astronom će po želji odabrati onu hipo­te­zu ko­ju će lakše shvatiti, dok će filozof potražiti verovatniju. Ali ni jedan ni drugi ne mogu ni da shvate ni da kažu koja je sasvim sigurna, osim ukoliko se ne­­kom od njih ne javi božansko otkrovenje... Prema to­me, neka niko ne oče­ku­je da mu as­tronomija pruži bilo kakvo uče­nje o tim hipotezama, koje će biti si­gur­no. Ona to dati ne mo­že. Ne­ka svako povede računa o tome da ne uzima kao istinite one pret­po­stav­ke koje su načinjene u neku sasvim drugačiju svrhu, ka­ko ne bi, ne uspevajući da se približi astro­nom­skoj nauci, bio odvraćen od nje i ostao gluplji nego što je bio pre."[38]

Ovaj Osijandrov citat nije bio ništa drugo do eho one grčke tradicije u as­tro­nomiji ko­ja se — preko Prokla, Simplicija, Majmonida, Akvinskog i Bo­na­venture — bunila pro­tiv re­alizma onih mislilaca kao što su Adrast i Te­on, arapski fizičari, italijanski ave­roisti i, naravno, sam Kopernik. Spor iz­me­đu instrumentalista i esencijalista na­ro­či­to je bio ak­tuelan u vreme Kep­lera i Galileja. Naime, katolička crkva je — izgleda zbog želje za in­te­lek­tualnom prevlašću — bila spremna da prihvati Kopernikov sis­tem sveta sa­­mo kao jedan od mogućih matematičkih astronomskih modela; tako, na pri­mer, kar­di­nal Belarmin 1615. godine piše:

"Gospodin Galilej bi mudro učinio ako bi se ograničio na to da go­vo­ri ex sup­po­si­tione a ne apsolutno, kako je to, verujem, Kopernik stalno či­nio. U stvari, mo­že se reći da bi se o svim pojavama mogao mno­go bolji račun položiti ako se Zemlja uzme kao pokretna, a Sunce kao nepokretno, nego ako se koriste eks­cen­trični krugovi i epicikli. To ne predstavlja nikakvu opasnost i matematički je dozvoljeno."[39]

Da je stanje zaista bilo takvo možemo se uveriti i ako pogledamo samu in­telektualnu kli­mu koja je vladala u Rimu i pre 1600. godine[40]. Neka nam ovde kao primer po­slu­ži jedan veoma opširan kometrar, zapravo ogled o stanju u tadašnjoj astronom­skoj nauci, koji je, uz treće izdanje de­la Sphaera[41], napisao veoma učeni član Socie­ta­tis Jesu (i član komisije koju je sačinio Grigorije XIII radi priprema za reformu ka­len­dara), Kristofer Kla­vi­je. Govoreći o raznim astronomskim teorijama, Klavije na vi­še mesta spo­minje i Kopernika kao "najodličnijeg geometra, koji je, u naše vreme, po­­novo podigao astronomiju na noge i koga će, u znak priznanja, sva bu­du­ća poko­lje­nja slaviti i diviti mu se kao ravnom Ptolemeju", te na više me­sta citira njegovo De re­volutionibus orbium coelestium i Tabulae prutenicae. Ta­ko, na primer, Klavije piše:

"To da je Kopernik uspešno očuvao fainomena na drugačiji način — ni­malo ne iz­nenađuje. Kretanja ekscentrika i epicikla naučila su ga vre­menima, veličinama i kvalitetu pojava, kako bu­dućih tako i proš­lih. Pošto je njegova genijalnost bila veoma velika, on je bio kadar da kao čarolijom iznađe novi, po njegovom miš­lje­nju pogodniji me­tod za očuvanje pojava..."[42]

Međutim, Kopernikova hipoteza, primećuje Klavije, nije u skladu sa Ari­sto­telovom fi­zi­kom:

"Ako Kopernikove pretpostavke ne podrazumevaju ništa pogrešno ili ap­surdno, mogli bis­mo se, sve dok je reč o očuvanju fainomena, na­la­ziti u nedoumici da li je bolje priključiti se Ptolemejevom ili Ko­per­ni­kovom stavu. Ali, Kopernikova teorija sadrži mnoge apsurdne i po­greš­ne tvrdnje: ona pretpostavlja da Zemlja nije u centru neba; da se kreće trostrukim kretanjem — što ja smatram ne­shvat­ljivim..."[43]

Nema nikakve sumnje da astronomske hipoteze, po Klaviju, treba da oču­va­vaju fe­no­me­ne koliko je god moguće tač­nije i podesnije, ali je isto tako evi­dentno i to da, po njemu, samo to nije dovoljno da ih učini pri­hvat­lji­vim, tj. da ih učini "just value". Da bi astronomske hipoteze kao naučne mo­gla prihvatiti i crkva, one ne smeju biti fal­sa in Philosophia (pogrešne u filo­zof­skom /Aristotelovom/ smislu), niti erronea in Fide (po­grešne u smislu ve­re). Želeći, sa jedne strane, da očuvaju svoju intelektualnu pre­moć, a sa dru­ge da izbegnu opasnost da novim naučnim učenjima dovedu u pitanje au­toritet crkve, crkveni oci su svesno podržavali instrumentalistički pri­stup naučnim hi­potezama. Kada je Galilej, kao provereno dobar katolik i van­serijski polemičar, od kardinala i pape lično dobio zadatak da napiše na­učnu raspravu o Kopernikovom si­ste­mu sveta, crkveni oci su se nadali da će dobiti raspravu sa instrumentalistički in­to­niranim sadržajem, koja će im omogućiti da ostanu na visini vremena. Pišući Di­ja­log o dva najveća siste­ma sveta, Galilej se, međutim, nije zadovoljio samo time da pred­sta­vi sve ar­gumente za i protiv heliocentričnog sistema, te da pokaže njegovu ope­ra­­tivnu nadmoć nad geocentričnim, već je — protivno interesima na­ru­či­o­ca knjige, stav­ljajući se na stranu esencijalista — hteo, zapravo, da pokaže da Kopernikov si­s­tem sveta opisuje skrivenu suštinu stvari!

Galilej je preceno svoju intelektualnu moć. Tvrdoglavo odbijajući da u svo­jim Dija­lo­zi­ma prihvati sugestije kardinala, tj. da pri uvođenju Ko­per­ni­ko­ve astronomske hi­po­te­ze upotrebi frazu "ex suppositione", on se vrlo brzo na­šao u logičkom ćorsokaku; to se najbolje može naslutiti iz razgovora ko­ji je, pre osude njegovog učenja, sa njim vodio njegov bliski prijatelj, kar­dinal Barberini (koji je, inače, ubrzo potom, izabran za papu pod ime­nom Urban VIII). Naime, kardinal ga je podsetio na istinu da ma ka­ko bile broj­ne i tačne potvrde koje daje iskustvo, one nikada ne mogu trans­for­mi­sa­ti hi­­potezu u sigurnu istinu, jer bi to još zahtevalo i demnostraciju pro­po­zicije po kojoj bi te iste eksperimentalne činjenice očevidno protivrečile sva­koj drugoj hipotezi koja bi se mogla zamisliti. Tačnije, prema be­leš­ka­ma koje je tom prilikom vodio kardinal Oređo, Barberini je savetovato Ga­lileja

"da pažljivo razmotri da li postoji ili ne postoji saglasnost između Sve­tog Pis­ma i onoga ­što je on smatrao da se odnosi na Zemljino kre­tanje, imajući pred so­bom kao cilj očuvanje ne­beskih fenomena... Pri­hvatajući, u stvari, sve ono što je taj veliki naučnik zamislio, on [Bar­berini] ga je zapitao da li je izvan Bo­ži­je moći i mudrosti da ure­di i pokrene orbite i zvezde na neki drugi način, a da opet očuva sve ne­beske fenomene, sve što se zna o kre­ta­nju zvezda — nji­ho­vom re­do­sledu, položaju, relativnim rastojanjima i uređenosti. Ako hoćete da tvr­dite da Bog ne može ili ne ume da to učini, vi morate, do­dao je prelat, de­mon­strirati da se sve te stvari ne mogu dobiti pomo]u ne­kog sistema dru­ga^ijeg od va[eg i da bi takav sistem doveo do pro­tivrečnosti."[44]

I onda, kada su svi sa nestrpljenjem očekivali Galilejevu razložnu logičku ar­gumen­ta­ci­ju koja bi svojom superiornošću obesnažila kardinalove ar­gu­men­te, on je sasvim neoče­ki­va­no[45] ponudio veru u scijentističku ide­o­lo­gi­ju! Ovaj — takoreći porodični — spor između kardinala i Galileja ve­ro­vat­no bi se drugačije završio da koperni­kanci  nisu požurili da objave ka­ko je preko Galelejevih Dijaloga crkva zapravo priznala da je prvobitno po­gre­šila pri proceni Kopernikove nauke; papa je samim tim bio pri­nu­đen da se javno suprotstavi Galileju.

Iako je na epistemološkom planu Galilej u sporu sa kardinalima bio po­ra­žen, on je iz­vojevao jednu važnu pobedu na planu metodologije. Metod po kojem će se naučna hi­po­teza, ili, još ponajčešće, samo neki njen deo, pri­hvatiti samo zato što se slaže sa neposred­nim po­s­ma­tranjem — isuviše je lako postići, primećuje Galilej; taj metod su postigli Aristotel i Pto­le­mej, on je nekritički i vodi stagnaciji, on isključuje sla­ga­nje sa novim tes­to­vima. Do novih hipoteza, tvrdio je Galilej, treba dolaziti ne samo po­mo­ću metafizičkih principa oslonjenih na neposredno posmatranje, već i po­mo­ću is­to­vremenog uzimanja u obzir i matafizičkih principa, ali i jed­no­stav­nih empirijskih za­konitosti. Međutim, velika je greška — a ona se stal­no čini — shvatiti ovu Gali­le­je­vu istorijsku pobunu kao pozivanje na au­to­ri­tet razuma i autoritet iskustva[46]. Jer do empirijskih zakonitosti se ne mo­že doći bez procesa idealizacije, bez misaonih eks­pe­rimenata i spe­ku­la­cije svake vrste. Samim tim, Galilej je bio taj koji je, u odnosu na svoje sa­vremenike, govorio antiracionalno; a i sama činjenica da Galilej za­pra­vo nije posedovao jednu valjanu epistemologiju dodatno je otežavala nje­go­vu poziciju. Zato je nje­go­va odbrana i bila vezana za njegovo "slavno uče­nje o pukoj subjek­tiv­no­sti spe­ci­fič­no čulnih kvaliteta". Tim svojim uče­njem, u kome je izmislio niz spe­ku­la­tivnih ele­me­nata sa ciljem da podrži Ko­pernikov sistem sveta, on je upravo hteo da inovira Aristotelovu on­to­lo­giju i da istovremeno omalo­va­ži razum i iskustvo sho­las­tičara. Da bi ot­klo­nio neka ograničenja asitotelovskog empirizma i racionalizma, Ga­lilej je tražio da se u naučnoj ontologiji prizna nadmoć spekulativnog uma nad sva­­kodnevnim iskustvom, tj. tražio je da se prizna nadmoć teorije nad či­nje­nicama. Ba­veći se poboljšanjima aristotelove metodologije, Galilej je za­pravo bio jedan od onih koji su bitno doprineli da se pripremi teren za po­javu Njutnove metodologije. Ovom procesu preobražaja metoda u fi­zič­kim naukama, na relaciji Aristotel—Njutn, Galilej je najviše doprineo svo­jim upornim zalaganjem da se izgradnja fizičkih teo­ri­ja uvek mora za­po­či­nja­ti "poturanjem idealizovane prirode kao prednaučno opažajne priro­de"[47].

U sporu između esencijalističke i instrumenatalističke interpretacije astro­no­mije, od­nosno između Galileja i crkvenih otaca Belarmina i Urbana VIII, ni­kakvog sporenja ni­je bilo — već su se, naprotiv, oni slagali — u tome da je srž dokaza u astro­nom­skim naukama vezana za njihovu deduktivnu struk­turu, te da astronomske hipoteze tre­ba da očuvaju fenomene; oni su se takođe slagali i u tome da samo očuvanje fe­no­mena nije dovoljno da hi­poteze budu prihvaćene. U če­mu su se onda oni raz­liko­va­li? Razlika je iz­među njih bila pre svega u shvatanju koje dodatne princi­pe, osim oču­va­nja fenomena, treba nametnuti hipotezama da bi se one mogle pro­gla­si­ti na­uč­nim, kao i u tome da li se za hipotezu koja ispunjava dodatne kri­te­rijume može reći da predstavlja skrivenu suštinu stvari. I dok su crkveni oci zahtevali da astronom­ske hi­poteze budu kompatibilne sa principima pe­ripatetičke fizike i da ne protivureče bib­lijskim tekstovima, te da se za njih nikada ne može reći da predstavljaju skrivenu suštinu stvari, Galilej je sma­trao da astronomske hipoteze treba kombinovati sa prin­ci­pi­ma jedne po­pravljene peripatetičke fizike. Dalje, s obzirom da u astronomiji prak­tič­no otpada vršenje eksperimenata, preostaje nam ne­posredno posma­tra­nje, tj. obično suoča­va­nje sa činjenicama, ali to za Galileja više nije i do­volj­no za donošenje su­da o izboru između hipoteza. Jer u svako opažanje bez razlike ugrađena je neka vrsta interpretacije onoga što se opaža. Zna­če­nje termina opa­ža­nja nije određeno is­klju­či­vo procesom opažanja; na to zna­čenje utiču i sa­me teorije. Svaka teorija ima svoj dis­kurzivni uni­ver­zum u koji su uključene či­nje­ni­ce i iskustva koje ona postavlja u svo­je te­me­lje. Ne postoji čist jezik opažanja, tj. ne postoji nikakva empirijska os­no­­va ko­ja ni­je interpretacija; da je živeo u XX veku i da se bavio filo­zo­fi­jom nauke, čini se da bi i Galilej, poput Popera, konstatovao da "i običan sin­gularni is­kaz predstavlja uvek interpretaciju 'či­nje­nice' u svetlosti te­o­ri­je".[48]

"Svaki opis upotrebljava univerzalna imena (ili simbole ili ideje); sva­ki iskaz ima karakter teorije, karakter hipoteze. Iskaz 'ovde je ča­ša vode' ne može se ve­­rifikovati nikakvim opažajnim iskustvom[49]. Raz­log tome je što univerzalije ko­­je se nalaze u njima ne mogu da bu­du povezane sa bilo kakvim specifičnim čul­­nim iskustvom ('ne­po­sred­no iskustvo' samo jednom je 'neposredno dato'; ono je je­din­stve­no). Rečju 'čaša', na primer, mi označavamo fizička tela koja is­po­­ljavaju određeno zakonomerno pravilo, a isto važi i za reč 'voda'. Uni­ver­za­li­je se ne mogu svesti na klase iskustva; one se ne mogu 'kon­struisati'."[50]

Stiče se utisak da je Galilej — vođen iracionalnom verom u Kopernikov si­stem i bra­ne­ći se od brojnih protivnika ko­ji su konkretno iskustvo pa­da­nja teških tela suprot­stavljali hipotezi o kre­ta­nju Zemlje, koja je tom is­kus­tvu protivrečila — bio svestan či­njenice da ne postoji samo jedan način pre­vođenja zbivanja realnog sveta u svet mi­sli, te da je stoga svoju od­bra­nu i koncipirao tako što je pokazivao da mi nemamo pravo da iskustvo Ari­stotelove fizike, koje je samo jedno od mnogih is­kus­tava, pro­gla­simo za "iskustvo tout court". Da bi obesnažio jedan od najjačih Ari­sto­telovih ar­gu­­me­nata o nemogućnosti kretanja Zemlje — koji je govorio da bi, ako uz­­memo da je Zemlja pokretna, to neminovno moralo da se odrazi na po­lo­žaj zvez­da ne­kret­nica — Galilej je morao pokazati da tu nije u igri samo pro­ces posmatranja, već da je tu is­to­vremeno uključena i Aristotelova kos­mologija; jer, Aristotelova te­o­ri­ja je bila ta ko­ja nam je odredila da su ras­tojanja između Zemlje i Sunca istog reda veličina kao i rastojanja od Zem­lje do sfere zvezda nekretnica — u kom slučaju bi zvezde ne­kret­ni­ce mo­rale da se sa Zemlje vide u različitim prividnim položajima. Me­đutim, ako se pri­klonimo Aristarhovoj kosmologiji, koja je govorila da je rastoja­nje između Zemlje i Sunca "beskonačno malo" prema rastojanju između Zem­lje i zvezda nekretnica, mi ćemo isto posmatranje zvezda nekretnica "pro­čitati" sasvim dru­gačije, naime sada je "očigledno" da se, posmatrano sa Zemlje u različitim perio­di­ma godine, zvezde ne­kret­nice vide u prak­tič­no istim položajima. Bio je to prvi ja­san signal, upućen od Ga­li­leja, koji nam je skrenuo pažnju da je odnos između teo­rij­skih termina i termina opa­­žanja ve­oma složen i zamagljen, te da je jezik opservacije tako­đe po­treb­no po­vre­meno revidirati kako bi se dala šansa novim kosmologijama da po­kažu svoje mo­ći. Naime, potrebno je mnogo veštine i novih teorija da bi naša po­smatranja u as­tro­no­miji bila uspešnija i da bi se uopšte mo­glo započeti sa testi­ra­njem Kopernikove kosmologije — bila je potrebna

"nova meteorologija (u dobrom starom smislu reči, kao nešto što se ba­vi stvarima is­pod Meseca),  nova nauka fiziološka optika koja se ba­vi­la subjektivnim (duhom) i objektivnim (svetlom, sredinom, soči­vima, struk­turom oka) aspektima viđenja, kao i nova dinamika koja us­ta­nov­lju­je način na koji bi kretanje Zemlje moglo uti­cati na fizičke procese na njenoj površini. Opservacije postaju relevantne sa­mo na­kon što su procesi opisani ovim novim subjektima umetnuti između sve­ta i oka."[51]

Iako sam Galilej nije bio mnogo upućen u stvari matematike svoga vre­me­na, njego­va naučnička intuicija je bila vođena ne samo matematičkim du­hom ekspe­ri­men­talne fi­lozofije[52] i grčke matematičke astronomije, već is­to tako i Vijetovim matematičkim duhom, koji je bitno doprineo da ljudi nje­gova vremena počnu da uviđaju prednosti svo­jih nauka u odnosu na an­tičke, a ta se prednost isključivo bila vezivala za uspeš­nost matematike i njene metode. Ako se tome doda i simbolička i figurativna upo­tre­ba ma­te­matike kod neoplatonista, nije nikakvo čudo što je Galilej tražio da se pan­­ma­tematizuje fizika neba, te da se dâ prednost teorijama nad či­nje­ni­ca­ma. Shva­ta­­ju­ći nauku kao apsolutni matematički opis odnosa,

"Galilej je dopustio metodologiji da se oslobodi težnje ka pre­te­ra­nom empiriz­mu, težnje koja je predstavljala glavni nedostatak ari­sto­te­lovske tradicije, i dao joj je moć uopštavanja koja je ipak ostala tes­no povezana sa iskustvenim po­da­ci­ma, a to je nešto što su ne­o­pla­toničari koji su mu prethodili postizali vrlo ret­ko. Galilej je u to­me uspeo pre svega zato što se nije ustezao da u svojim ma­te­ma­tič­kim teorijama upotrebi pojmove čiji primer nije bio, ili nije mogao bi­ti, posmatran. On je tražio samo da se iz tih pojmova mogu de­du­ko­vati posma­tra­ne činjenice."[53]

S jedne strane, Galilejev naučni rad je od velike vrednosti za budući raz­voj na­u­ka; me­đutim, s druge strane, on se nikako ne može tretirati ni kao ne­ko ko predstavlja si­nonim za eksperimental­nu nauku, niti kao neko ko je no­voj fizici podario novu epi­ste­mologiju; a to upravo, i pre svega, stoga što je on bio taj koji je fizici zapravo že­leo da nametne matema­tič­ku epi­ste­mologiju. Kada je svoje Discorsi organizovao u te­o­reme, leme, pro­ble­me, sho­lije i korolare, po ugledu na geometriju, to nije bilo sa­mo puko po­dražavanje Eu­kli­dove ili Arhimedove matematičke prakse, bio je to po­ziv da se hipoteze fizike or­ga­nizuju na isti onaj način na koji se organizuju te­oreme u geometriji: fizičke hipoteze bi u jednom deduktivnom lancu sle­dile jedna iza druge, a istinitost fizičke teorije ispitivala bi se ta­ko što bi se putem eksperimentalne ve­ri­fi­ka­cije prvo ispitivala istinitost svake fi­zič­ke hi­po­teze ponaosob. Dokazivanje neke fi­zič­ke hipoteze Galilej is­klju­či­vo zamišlja kao imitaciju dokazivanja svođenjem na ap­surd (reductio ad ab­sur­dum), ka­ko se to čini u geometriji. Tako Galilejeva eksperi­men­tal­na fi­zič­ka nauka, poput Bekonove, napreduje kroz niz dilema, koje rešava kru­ci­jal­nim eksperimentom (experimentum crucis).

Međutim, fizičko znanje ne raste kao geometrijsko — stalnim do­da­vanjem ne­ke nove te­oreme, koja je dokazana jednom zauvek, i ko­ja se dodaje već do­kazanim teore­ma­ma. Jer, ono što je mo­guće u geometriji nije moguće u fizici — izdvojiti samo jednu hipotezu i proveravati njenu istinitost ne­za­vis­no od nekog sku­pa hipoteza. Ili, kao što nam to tako sugestivno i sli­ko­vi­to iz­nosi Dijem, "fizičke te­o­ri­je su sistemi koje treba uzeti kao celine; to je organizam kod kojeg ne može funk­ci­o­ni­sati jedan deo a da i de­lovi koji su najudaljeniji od njega ne uđu u igru, jedni više, drugi ma­nje, a svi u ne­koj meri"[54]. Isto tako, protivno Galilejevom mišljenju, u fizici, a sa­mim tim i u fi­zi­ci neba, nije moguće konstruisati experimentum cru­cis koji će od­lu­čiti iz­među dve rival­ske hipoteze. Ukratko, protivno Galilejevim sta­vo­vi­ma, Njutnova ho­lis­tička fizička epi­stemologija nam je pokazala da fizička te­orija nema tu moć da trans­formiše jednu hipotezu tako da ispita njenu ap­solutnu istinitost, pokazala nam je da fizička teorija predstavlja jedan in­te­lektualno svesno konstruisan okvir sa ciljem da efikasno usme­ri eks­pe­ri­men­talno istraživanje ka novim hipotetičkim vezama. Sa­mo u jednoj tak­voj fi­zičkoj teoriji, tj. onoj koju je Njutn izložio u Principima — koja je bi­la os­lobođena od kru­cijalnog eksperimenta i matematičke epistemologje, ko­ja je po­či­vala na jednom in­strumentalističkom skupu postulata sa smelo po­stavljenim no­vim hipotetičkim ve­za­ma, postulata formulisanih jezikom ma­tematike i o čijij se po­je­dinačnoj istinitosti nije razmišljalo — moglo se do­goditi ono što se dogodilo: da se "spasu" tako razli­či­ti fenomeni kao što su putanja zvezda, plima i oseka mora, kre­ta­nje projektila i pa­da­nje teš­kih tela. Nasuprot, po našem mišljenju, i Galilejevoj i Keplerovoj fi­zič­koj me­to­do­logiji, Njutn je, poput Osijandra i Berlamina, a to znači i po­put grč­kih ma­te­ma­tičkih astronoma, nastavio da veruje da su fizičke hipoteze sa­­mo izumi ma­te­ma­tič­ke prirode, instrumenti čija je svrha da očuvaju fe-­

no­mene[55]. Zatim, iako je Njutn prihvatio Galilejevu ideju da su opažanja uvek neka vrsta interpertacije koja ne mo­ra uvek biti u skladu sa ne­po­sred­nim čulnim iskustvom, on, za razliku od Galileja, nije ve­rovao da su tak­ve revidirane činjenice same po sebi dovoljne da bi jamčile isti­ni­tost epistemološkog kruga. U svojoj naučnoj analizi Njutn je polazio od "te­o­rij­skih či­nje­nica", da bi onda, preko pretpostavljenih posrednih uzroka, do­la­zio do prvih prin­ci­pa; praveći, međutim, razliku između logičkog i epi­ste­mo­loškog zaključivanja, on je lucidno zapazio da činjenice i principi nisu de­duktivno povezani, tj. da u procesu ana­lize teorijske činjenice ne po­vla­če direktno za sobom hipotetičke principe: tek u procesu sinteze moguće je jednim deduktivnim lancem od hipotetičkih principa stići do teorijskih či­njenica. Ako ovom Njutnovom ukidanju reverzibilnosti u epistemolo­gi­ji do­damo i činjenicu da je Njutn, protivno Galilejevom esencijalizmu, sma­trao da su teorije, pre svega, instrumenti istraživanja čiji je osnovni cilj da "sa­čuvaju fe­no­me­ne", a ne da govore o skrivenoj stvarnosti, onda ne tre­ba da nas čudi to što on, mada je svoj proces analize započinjao kao Ga­li­lej, od teorijskih činjenica, nije hteo da i uspešnost svoje teorije vezuje, kao Galilej, za istinitost početnih činjeničnih tvrd­nji. Izlaz iz empirističkog ali i racionalističkog[56] esencijalističkog epistemološkog začaranog kruga Njutn je našao u ideji po kojoj uspešnost jedne teorije pre svega leži u mo­ći dejstva njenog epi­ste­mič­kog kruga kao celine.

Da zaključimo. Iako Galileja s pravom smatramo jednim od reformatora fi­zič­kog me­to­da, to ipak ne znači da treba da prećutimo činjenicu da su Osi­jander, Berlamin i Ur­­ban VIII bolje razumeli svrhu i domete naučnog me­toda koji se razvijao. Za razliku od crkvenih otaca, Galilej je bio taj koji je smatrao da se naučne hipoteze u fizici, po­put onih u geometriji, mogu uvek podvrgnuti testiranju na istinitost i lažnost, tj. on je bio taj koji je ve­ro­vao u eksperimentum crucis. Pa iako logika stoji na strani crk­ve­nih otaca, ve­ćina filozofa nauke, istoričara i fizičara, počev od \ordana Bruna pa do da­našnjih dana,

"oštro su napadali Osijandrov predgovor za Keplerovu knjigu. A sa­ve­ti koje su kardinal Berlamin i papa Urban VIII dali Galileju i danas iza­zivaju istu onu že­s­ti­nu kao i prvog dana kada su bili objavljeni."[57]

Za takvo stanje stvari Dijem, pre svega, obrazloženje nalazi u činjenici da su istoriju fizike i filozofije nauke, takoreći bez izuzetka, pisali esencijalisti.

² ² ²

---

[1] Zoran Stokić      "Njutnova epistemologija i "Cilj i struktura fizičkih teorija" Pjera Dijema"

[2]G. Schiaparelli, "Origine del Sistema planetario eliocentrico presso i Greci", chap. 6 and Appendix, Me­morie del Instituto Lombardo di Scienze e Lettere; Classe di Scienze matematiche i naturali, vol. 18 [3d ser., vol. 9], 17 March 1898.

[3]T. H. Martin, Mémoires sur l'histoire des hypothèses astronomiques chez les Grecs et chez les Romains, pt. 1, "Hy­pothèses astronomiques des Grecs avant l'époque Alexandrine", chap. 5, par. 4 (Mémoires de l'Aca­dé­mie des Inscriptions et Belles lettres, vol. 30, pt. 2).

[4]P. Mansion, "Note sur le caractère géometrique de l'ancienne astronomie", Abhandlungen zur Ge­schichte der Mathematik, vol. 9 (1899).

[5]P. Duhem, "SWZEIN TA FAINOMENA: Essai sur la notion de théorie physique de Platon à Ga­li­lée", Paris, 1908. Prvobitno delovi ovog eseja su objavljivani u časopisu An­nales de philosophie chrétienne, 79/156 (ser. 4, VI): 113-38, 277-302, 352-77, 482-514, 576-92.

[6]P. Duhem, Le Système du monde, Histoire des doctrines cosmologiques de Platon à Copernic, Paris, 1913-1916.

[7]P. Duhem (1969), p. 3.

[8]ibid., p. 48.

[9]Uprkos verovanju da su zvezde bo`anskog porekla, te da stoga imaju potpadati pod red i zakon, Va­vi­lonci su uočili nepravilno pomeranje "srednjeg mesta" — promenu Sunčevog prividnog prečnika — i sa­mim tim nejednakost godišnjih doba (kasnije definisano kao "inaequalitas prima").

[10]Učenjaci u Mesopotamiji su zapazili izrazito nepravilan oblik linije putanje planeta, koja se manifes­to­va­­la čudnim petljama po kojima su se planete kretale čas br`e, čas sporije, čas u jednom, pa u dru­gom smeru ("inaequalitas secunda").

[11]Posmatrano sa Zemlje, linije putanje planeta pokazuju dve vrste odstupanja ("nepra­vil­no­sti") od jed­nog kretanja po centralnim krugovima zamišljene nebeske sfere, na koju pro­jektujemo sva kretanja u pro­storu oko Zemlje.

[12]P. Duhem (1969), p. 5-6.

[13]Aristotel, Metafizika, 1031b7.

[14]Aristotel, Topika, I, 5, 101b36.

[15]Aristotel, Druga analitika, II, 3, 93b28.

[16]P. Duhem (1969), p. 39.

[17]Tako, na primer, pod uticajem grčkih klasika, Proklo uči da je ljudima dostupna samo sub­lu­nar­na fi­zi­ka, dok ona nebeska prevazilazi čovekovu moć shvatanja, te je stoga rezervisana sa­mo za Boga.

[18]Sublunarna fizika antike i renesanse gotovo da uopšte nije bila povezna sa matematičkim te­o­rijama. Ako se izuzmu geometrijska optika i statika, koje su delimično imale matematičku for­mu, ali koje nisu za­uzimale značajno mesto u naučnoj hjerarhiji, analiza zakona o fenomenima os­tajala je čisto kvalita­tiv­na i prilično netačna.

[19]P. Tannery, "Recherches sur l'Histoire de l'Astronomie ancienne", Appendice II (Mémoires de la So­ciété des Sciences physiques et naturelles de Bordeaux, 4e série, t. I, pp. 295-300; 1893) — P. Duhem (1913-1916), p. 112-121.

[20]"Adrast iz Afrodizije, čija nam je učenja sačuvao Teon iz Smirne, bele`i šta je Hiparh mislio o sop­­stve­nom otkriću: 'Hiparh je isticao da pa`nju matematičara zaslu`uje činjenica da mo`emo po­kušati da fe­no­mene objasnimo pomoću dve hipoteze koje se razlikuju koliko i hipoteza o eks­centričnim krugo­vi­ma i hipoteza koja se slu`i koncentričnim krugovima koji daju epicikle'." Po­gledati Théon de Smyrne, Li­ber de Astronomia com Sereni fragmento, textum primus edidit, latine ver­tit, descrip­tio­nibus geometricis, dis­sertatione et notis illustravit T. H. Martin (Paris, 1849), chap. 26, p. 245; Théon de Smyrne, "Ex­po­si­tion des connaissances mathématiques utiles pour la lecture de Platon". Astro­no­mie, trans. J. Dupuis (Pa­ris, 1892), 3, chap. 26, p. 269. — P. Duhem (1969), p. 8.

[21]Aristotelova fizi­ka bila je istinski nekompatibilna sa postojanjem epicikla: "nesposobna za bilo kakvu pro­menu, nedostupna za bilo kakvo 'narušavanje', nebeska suština je, pre­ma Aristo­telovoj fizici, mo­g­la manifestovati isključivo svoje sopstveno 'prirodno' kretanje, a njeno jedino prirodno kretanje bila je je­dnolika rotacija oko centra univerzuma". — P. Du­hem (1969), p. 15.

[22]Jer je Platon svakoj zvezdi pripisivao rotaciono kretanje oko sopstvenog centra.

[23]P. Duhem (1969), p. 12.

[24]P. Duhem (1913-1916), p. 434-441.

[25]Pomoću diferenta i epicikla, ako se pretpostavi da se oni kreću različitim brzinama, mo­gle su se do­bi­ti različite zatvorene krive linije.

[26]Procli Diadochi Hypotyposis astronomicarum positionum, ed. Carolus Manitius; In Platonis Timaeum com­men­taria, ed. Ernestus Diehl. — Simplicii, In Aristotelis physicorum libros quatuor priores commentaria, ed. Hermanus Diels; In Aristotelis De Coelo commentaria, ed. J. L. Heiberg.

[27]Proclus In Platonis Timaeum commentaria B (Timaeus 29 C, D) — P. Duhem (1969), p. 20.

[28]P. Duhem (1969), p. 21.

[29]T. Akvinski, Summa theologiae, I. 32, odgovor na 2 razlog.

[30]P. Duhem (1969), p. 61.

[31]Plutarchus, De facie in orbe Lunae, § 6; Archimedis Opera, ed. Heiberg, vol. II, pp. 218-221; Simplicii Commentarii in Aristotelis libros de Coelo, in lib. II cap. VII, ed. Karsten, p. 200, col. b. — P. Duhem (1913-1916), p. 420-423.

[32]Copernicus, De revolutionibus orbium coelestium, knj. 6 ("Ad Sanctissimum Dominum Pau­lum III Pon­ti­fi­cem Maximum, Nicolai Copernici praefatio in li­bros Revolutionum"), Nirn­berg: apud Joh. Petreijum, 1543. — P. Duhem (1969), p. 63.

[33]Rheticus, Narratio prima, transitio ad enumerationem novarum hypothesium totius Astronomiae, Gedenum, 1540.

[34]"U astronomiji, baš kao i u fizici, obično se kreće od posledica i od posmatranja pa se ide ka prin­ci­pi­ma. Ja sam ube|en da bi Aristotel, u trenutku kada shvati razloge za uvo­|e­nje novih hipoteza, is­kre­no priznao koje su stvari u njegovim raspravama o te`ini i la­ko­ći, o kru`nom kretanju i o Zemljinom mi­rovanju i kretanju, demonstrirane, a koje su sa­mo po­s­tavljene kao principi bez ikakve demon­stra­ci­je". — Rheticus, Narratio prima, tran­si­tio ad enumerationem novarum hypothesium totius Astronomiae (u: Ni­co­lai Copernici Thorunensis De re­vo­lu­tionibus orbium caelestium libri VI), Torunj (sumptibus Societatis Co­per­ni­ca­nae), 1873, p. 464. — P. Duhem (1969), p. 64.

[35] Rheticus, Narratio prima, transitio ad enumerationem novarum hypothesium totius Astronomiae (u: Nicolai Co­pernici Thorunensis De re­vo­lu­tionibus orbium caelestium libri VI), Torunj (sumptibus Societatis Co­per­ni­ca­nae) 1873, p. 464. — P. Duhem (1969), p. 65.

[36]"Neizbe`an zaključak", upozorava nas Dijem, "koji Kopernikov verni |ak ne izvlači eks­pli­cit­no, glasi: Koperni­kove hipoteze su, da se poslu`imo latinskim prevodom Aristotela, ve­rissimae, 'naj­is­ti­ni­ti­je'". — Rhe­ticus, Narratio prima, transitio ad enumerationem novarum hypothesium totius Astronomiae (u: Nicolai Co­per­nici Thorunensis De re­vo­lu­tionibus orbium caelestium libri VI), Torunj (sumptibus Societatis Copernicanae) 1873, p. 489. — P. Duhem (1969), p. 65.

[37]Kopernikova knjiga počinje jednim nepotpisanim predgovorom, čiji je naslov Ad lec­to­rem, de hy­po­the­si­bus hujus operis, i za koji nam Kepler navodi dokaze da je Osijandrov (J. Kep­ler, Apologia Tychonis contra Nicolaum Raymarum Ursum). "Pošto je nova hipoteza, koja je ov­de predlo`ena", piše Osijander, "a prema kojoj se Zemlja kreće a Sunce sto­­ji čvrsto u cen­tru univerzuma, već dobila priličan publicitet, ja ne sumnjam da su se ne­ki učeni ljudi ve­oma uvredili, pogrešno misleći kako ona remeti one slobodne i već odavno do­bro učvrš­ćene nauke. No ako su voljni da stvar odmere savesno, ti će ljudi naći da tvo­­rac ove knjige nije učinio ništa što bi zaslu`ivalo cenzuru." — Copernicus, De re­vo­lu­tionibus or­bi­um cae­lestium libri VI, Nirnberg, 1543.

[38]P. Duhem (1969), p. 66-67.

[39]U pitanju je prepiska izme|u kardinala Belarmina i Foskarinija iz 1615. god. — P. Duhem (1978), p. 52.

[40]Primetimo da je Kopernikova knjiga, koja je objavljena 1543, na indeks, koji postoji od 1559, bi­la stav­ljena tek 1616. god.

[41]C. Clavius, In Sphaeram Ioannis de Sacro Bosco commentarius nunc iterum ab ipso Auctore recogni­tus, et multis ac variis locis locupletatus. Permissu superiorum, Rome: ex officina Dominici Basae, 1581.

[42]P. Duhem (1969), p. 94.

[43]ibid., p. 95.

[44]"Jer, Bog je sposoban za sve ono što ne znači protivrečnost. I štaviše, pošto Bo`ija na­u­ka nije ma­nje vredna od njegove moći, kada ka`emo da je Bog mogao da učini to, treba ta­ko|e da ka`emo i da je on to umeo učiniti. Ako je Bog umeo i mogao da sve stvari ure­di drugačije od onoga kako ste vi to zamisli­li, a da opet očuva sve navedene posledice, on­da mi ni najmanje nismo obavezni da bo­`an­sku moć i mudrost svodimo na taj vaš si­stem." — P. Duhem (1969), p. 110-111.

[45]Neočekivano samo za one koji nisu svesni činjenice na koju nas podseća Vajthed: "da se nauka ni­ka­da nije oslobodila pečata svog porekla u istorijskoj pobuni protiv re­ne­san­se. Te da je zauvek ostala pre­vashodno antiracionalistički pokret, zasnovan na bez­gra­nič­noj veri ... i da se nikad nije trudila da opravdava svoju veru niti da razjašnjava svoja zna­čenja, te da je ostala ljupko ravnodušna prema svim Hjumovim osporavanjima." — A. N. Whitehead, Science and the Modern World, Glasgow, 1975.

[46]"Galilej se vara svaki put kada se dr`i iskustva... Njegov je eksperimentalni rad praktič­no bez vred­no­sti i on za svoj ugled eksperimentatora ima da zahvali neumornim napo­ri­ma istoričara pozitivizma." — A. Koyré, Etudes d'histoire de la pensée scientifique, Paris, 1973, p. 83. Tako|e pogledati: A. Koyré, Etudes Galiléennes, Paris, 1966.

[47]E. Huserl, Kriza evropskih nauka i transcendetalna fenomenologija, Gornji Milanovac, 1991, p. 48. "Sva­ka­ko, mo`e se reći da se tek sa Galilejem pojavljuje ideja prirode kao u sebi re­al­no zaokru`enog fizički te­­lesnog sveta. Kao konsekvenca toga — uporedo s mate­ma­ti­zo­vanjem, koje je prebrzo postalo sa­mo­ra­zumljivost — rezultira jedan u sebe zatvoren ka­u­zalitet prirode, u kome je sve doga|anje jed­no­znač­no i unapred determinisano. Oči­gled­no je time pripremljen i dualizam, koji se ubrzo pojavljuje kod De­kar­ta... U skladu s tim, i svet i filozofija dobijaju jedan sasvim nov lik. Svet mora biti po sebi ra­cionalni svet, u no­vom značenju racionalnosti, preuzetom iz matematike, odnosno matematizovane pri­rode, a u skladu s tim, filozofija, univerzalna nauka o svetu, morala je biti izgra|ena kao jedin­stve­na ra­cio­nal­na teorija 'more geometrico'." — E. Huserl, op. cit., p. 55-56.

[48]K. Poper, Logika naučnog otkrića, Beograd, 1973, p. 457.

[49]Pomenuti iskaz jeste hipoteza koja prevazilazi iskustvo i, mada ne podle`e verifikaciji, on je prover­ljiv.

[50]K. Poper, Logika naučnog otkrića, Beograd, 1973, p. 126.

[51]P. Fajerabend, Protiv metode, Sarajevo, 1987, st. 142.

[52]I premda eksperimentalna filozofija nije bila naročito sofisticirana u pogledu čiste ma­te­ma­tike, ona je bitno doprinela da se shvati značaj njene praktične primene, a bez čega je ne­moguće zamisliti novu na­­u­ku i njene metode. Eksperimentalni filozofi, počev od Gro­se­tes­tea, preko Rod`era Bekona, pa do Kar­da­na i Telesija, koje je kroz matematiku vodio ne Eu­klidov i Apolonijev, već Arhimedov in`enjerski duh, bitno su doprineli da se stvore baz­ne operacionalne veze izme|u stvari matematike i realnih stva­­ri, a to je, pak, omo­gu­ći­lo nastanak niza konkretnih i potencijalnih merenja.

[53]A. C. Crombie, Robert Grosseteste and the Origin of Expirimental Science, 1100-1700, London, 1952, p. 305.

[54]P. Duhem (1978), p. 249.

[55]Tako, na primer, hipoteza I, iz III knjige Principa: "Centar sistema sveta nalazi se u mi­ro­va­nju" (I. Newton, 1989, p. 526.) us­pe­va — a to nam Njutn u trećoj knjizi i dokazuje — da spase fenomene I – VI (ibid. 504-509); Fenomen I: "Prečnici pratilaca Ju­pi­tera, povučeni od njegovog centra, opisuju po­vr­ši proporcionalne vremenima..."; Fenomen II: "Preč­ni­ci pratilaca Saturna..."; Fenomen III: "Pet glavnih planeta: Merkur, Venera, Mars, Jupiter i Saturn — obuhvataju svojim or­bi­ta­ma Sunce"; Fenomen IV: "Pošto zvezde nekretnice miruju, periodična vreme­na pet pri­mar­nih planeta i obrtanje Zemlje oko Sunca iznosi 3/2 njihovih srednjih ostojanja od Sun­ca"; Fenomen V: "Prečnici primarnih planeta povučenih do Zemlje ne opisuju površine ko­je su proporcio­nal­ne vremenima, nego površine koje one opisuju svojim prečnicima do Sun­ca jesu proporcinalne vre­menima u kojima ih opisuju."

[56]Za razliku od Dekartovog esencijalizma koji je tragao za jednom univerzalnom "me­to­dom pomoću ko­je se mo`e otkriti istina" (Descartes Regulae, pravilo IV), Njutnov in­stru­men­talizam je tragao za "od­go­vorima na neke naše stvarne probleme". Glavni "Dekartov cilj je bio da prona|e metod otkrivanja ne­pogrešivog znanja, tj. nepogrešive heuristike. Uzor nepogrešivog znanja bila je, svakako, Euklidova geometrija. A jedini metod kojim se još mogla otkriti Euklidova geometrija bio je Papuzijanski krug. To je bila Dekartova pri­rod­na polazna tačka. Njegov se program sastojao u tome da logiku otkrivanja Eu­kli­dove ma­tematike prenese u sve domene ljudskog znanja." — I. Lakatos, Philosophical Papers, vol. II, Mathematics, science and epistemology, Cambridge, 1978, p. 83.

[57]P. Duhem (1969), p. 113.