Astronomi objašnjavaju: Vreme teče pet puta sporije u najranijem kosmosu

 

 

Zbog čudnog efekta koji brzina ima na protok vremena, događaji u najranijim periodima kosmosa odigravali su se pet puta sporije nego danas.

 

IZVOR: RTS/NATURE ASTRONOMY UTORAK, 4.07.2023. | 18:08 -> 22:20 Foto: Profimedia

 

Astronomi su posmatrali efekat dilatacije vremena u dalekim delovima svemira, što je prvi put da je čudan efekat, koji je Albert Ajnštajn predvideo pre više od 100 godina, primećen u ranom kosmosu. 

Događaji su se dešavali pet puta sporije kada je univerzum bio star tek milijardu godina – deseti deo njegove trenutne starosti – zbog načina na koji širenje kosmosa „rasteže“ protok vremena.

"Vraćajući se u vreme kada je univerzum bio star tek milijardu godina, vidimo da je vreme teklo pet puta sporije. Da ste bili prisutni, u mladom kosmosu, jedna sekunda bi se činila kao jedna sekunda, ali iz naše perspektive, više od 12 milijardi godina kasnije, to rano vreme čini se da se vuče", objašnjava Džerald Luis, profesor astrofizike sa Univerziteta u Sidneju.

Prema Ajnštajnovoj teoriji opšte relativnosti, astronomi bi trebalo da vide drevne kosmičke događaje sporije nego moderne. Efekat, poznat i kao dilatacija vremena, dešava se zbog širenja univerzuma, baš kako je Ajnštajn objasnio 1915. godine.

Jedna od posledica širenja kosmosa jeste što se i svetlost dok putuje "rasteže!. Širenje svemira, odnosno prostora, utiče i na vreme – drugi parametar u prostorno-vremenskom kontinuumu.

Astronomi su ranije videli usporene eksplozije zvezda, koje su se dešavale upola sporije nego na šta su navikli. Ali pokušaji da se posmatra dilatacija vremena u ranom kosmosu, tako što se posmatraju ekstremno blještave daleke galaksije – kvazari, nisu dali rezultate.

Međutim, Luis i njegov kolega dr Brendon Bruer sa Univerziteta u Oklandu sproveli su detaljnu statističku analizu 190 kvazara koji su posmatrani tokom protekle dve decenije i utvrdili da su se kosmička dešavanja zaista odigravala mnogo sporije u najranijem kosmosu.

Astronom sa australijskog Nacionalnog univerziteta u Kanberi, profesor Brajan Šmit, koji je dobio Nobelovu nagradu za fiziku 2011. za otkrivanje ubrzanog širenja univerzuma, naveo je da su napori njegovih kolega nesumnjivo odagnali ranije brige da se dilatacija vremena drugačije odigrava u kvazarima.

 

***

Komentra

***

 

Ne postoji čulo za "vreme" – postoje 2 klase našeg prirodnog osećaja za "vreme": "pre-posle", "trajanje". Značenje ovih termina su nam intuitivno jasna i naš se osećaj vremena izražava kroz ove dve klase! Jung: “Sami po sebi prostor i vreme sastoje se ni od čega. Oni su opredmećeni pojmovi rođeni iz sposobnosti uočavanja razlika, sposobnosti svesnoga uma. /.../ Oni su stoga bitno psihički po poreklu". Ali i ontološki, epistemološki, fiziki, metafiziki,., to će reći da možemo stvoriti i isto toliko različitih KONCEPCIJA vremena. I više od toga, jer ne postoji jedna fizika, nego postoje različite fizičke teorije, svaka od njih ima svoju definiciju stanja sistema, ima svoje "vreme" svoju "dužinu", svoju mernu opremu - svoju skalu merenja i tsl., ima svoj segment prirode koji pokušava da dekodira. Njutnovo klasično vreme, Ajnštajnovo vreme-prostor, u kome je brzina uzročnog prenošenja ograničena. Ali tu nikako nije kraj priči o vremenu. Ajnštajn, koji je maštao da stvori trajnu, determinističku i potpunu teoriju realnog sveta, zapravo je protiv svoje volje pomogao fizičarima da “ponovo pronađu vreme”. Fizičari danas više ne poriču mnogostrukost vremena. “Oni priznaju ireverzibilno vreme evolucije prema ravnoteži, ritmičko vreme strukture čije se pulsiranje hrani okolnim svetom, bifurkaciono vreme nestabilnosti i amplifikacije fluktuacije, pa čak i mikroskopsko vreme.” Sve se te koncepcije vremena danas više međusobno ne isključuju, već se znalački dopunjavaju u atlasu "vremena"!

*

Mi smo opterećeni našim zdravorazumskim "merenjem" - kada je sistem koji se ispituje - merljiv i vidljiv golim okom. Meranja u astronomiji je odvijaju po "analogiji merdevina" - zato što nijedna tehnika ne može da meri rastojanja na svim opsezima koji se sreću u astronomiji. Umesto toga, jedan metod se može koristiti za merenje obližnjih rastojanja, drugi se može koristiti za merenje bliskih do srednjih rastojanja i tako dalje. Svaka prečka merdevina pruža informacije koje se mogu koristiti za određivanje udaljenosti na sledećoj višoj prečki. Direktno merenje udaljenosti astronomskog objekta moguće je samo za one objekte koji su "dovoljno blizu" (unutar oko hiljadu parseka) Zemlji. Razdvajanje različitih skala dužine omogućava postojanje samodoslednih teorija koja "rade" u samo jednoj skali dužine (to vodi ka preciznim merenjima). Sve tehnike za određivanje udaljenosti do udaljenijih objekata zasnovane su na različitim izmerenim korelacijama između metoda koje rade na bliskim rastojanjima i metoda koje rade na većim udaljenostima. Ovo važi ne samo za astronomiju nego i fiziku. Na primer, u teoriji rasejanja, najčešća veličina za izračunavanje je poprečni presek pa se koristi tehnika - kvadrata jedinice dužine. U kvantnoj mehanici, skala dužine datog fenomena je povezana sa De Broljevom talasnom dužinom ili nekim sličnim fenomenom. U relativističkoj mehanici skale vremena i dužine su povezane brzinom svetlosti. U relativističkoj kvantnoj mehanici ili relativističkoj kvantnoj teoriji polja, skale dužine su povezane sa skalama momenta, vremena i energije kroz Plankovu konstantu i brzinu svetlosti.

Zoran Stokić

6.07.2023.