Šminkanje "despotskog mrtvaca"

 

 

 

Ovo je istorijska činjenica iz biografije Sulejmana Veličanstvenog, može da posluži i kao metafora naše političke situacije. Komunizam se za - malobrojne narode - pokazao kao smrtonosni anahronizam. Od pada zida u Berlinu 1989., "naše" elite se bave "šminkanjem tog despotskog/komunističkog mrtvaca". Činjenica je da se prema našem sedamstogodišnjem des­pot­skom duštvenom nasleđu jednako ravnodušno odnose svi koji se po­jav­lju­ju na našoj političkoj i kulturnoj sceni. A takav odnos prema - "duštvenoj ge­ne­ti­ci" - vrhunska je garancija za održvanje status quo-a i u društvu i u poli­ti­ci – tj nama se stalno od 1989 do danas događaju metamorfoze tog anahronog (dinosaurus) sistema.

 

*

 

Kako je ideja o tome - kako će ga pamtiti u istoriji  - Sulejmanu  Veličanstvenom došla glave? Na čemu počivaju  despotska društva? Na ratovima - Sulejman je za 46 godine na vlasti vodio 22 rata; najviše se širio u Dunavskom basenu i Sredozemnom  moru. Viteški  red Jovanovaca koje je Sulejman proterao sa Rodosa 1522., Karlo V smešta na Maltu 1530., opet ometaju  kretanje osmanskih brodova. Ostareli sultan sa 220 brodova pokušao je 1565., da osvoji Malt; gubi rat – pa zar da ga tako pamte u istoriji? Brzo prikuplja vojsku od 300 000 vojnika sa namerom da osvoji Beč (a pobedom anulira poraz sa Malte). Ali već je patio od gihta zbog čega je morao da se kreće u invalidskim kolicima... U mladosti staložen,razuman, načitan, u starosti je postao histeričan. Usmrtio ga je stres kada je njegova moćna vojska bila zaustvaljena u nekom sporednom, malom utvrđenju u Sigetu. Njemu najmoćnijem čoveku na Zemlji našao se na putu nekakav  beznačajan čovek – Mikloš Zrinski, koga nije uspeo da potkupi (šta mu sve nije nudio čak i krunu kralja Hrvatske u Međumurju i tsl). Opsedao je Siget od 6.08.1566., mesec dana, nikako da začuje trube pobede. Kada je u predvečerje 5.09., čuo osmansku trubu koja je signalizirala povlačenje u Sulejmanu je ta truba izazvala veliki bes - naravno umešala se (i) jedna slučanost -  klimatski bag (mi na ovom prostorima često osećamo te trenutne ubrzane promene toplo/hladno, suvo/vlažno) – taman je počeo svoj bes da iskaljuje na velikog veziru Sokoloviću -  kada ga je u 72 godini pogodio smrtonosni moždani udar – "otišao je u istoriju" sa mišlju da je opet poražen.  Ostalo je poznata istorija, osmanije su osvojile Siget 8.09.1566., Zrinski je junački poginuo kao da je u njega ušao borbeni duh kralja Sparte Leonida. Rišelje: "Čudo je trebalo da Habsburško Carstvo preživi. I to čudo se dogodilo u Sigetu". Novi sultan je odustao od pohoda na Beč.

 

 

*

 

 

 

 

Da bi izbegao nemire u vojsci i carstvu, koja je još uvek bila angažovana u pohodu, veliki vezir Mehmed-paša Sokolović je odlučio da vest o sultanovoj smrti  sačuva u tajnosti - dok njegov naslednik Selim ne dođe pred očev kovčeg (kritični trenutak u despotskim sistemima – ko će naslediti presto; u Sulejmanovom slučaju 7 sinova je ubijeno). Rečeno učinjeno, kako? Tako što je "naš" umetnik preparirao - "despotskog mrtvaca" - Sulejmana tako "da je izgledao kao živ"; sedeo je u šatoru pored prozora,  povremno su ga pronosili na nosilima da ga vojska vidi. Ali bilo je toplo vreme, vosak se topio, pa je "naš" umetnik stalno morao da popravlja "posmrtunu masku"; posle 15 dana ni to više nije bilo moguće; tada su - imam Hasan-agu obukli u sultanovu odeću, pošto je Hasan ličio na Sulejmana! Sultanovo srce i untroba je odmah (7.09.1766. zbog velike vrućine) "sahranjena" duboko ispod šatora (kasnije Turbek), telo brzo balsamovano (kasnije je posle 46 dana poslato u Carigrad da bi bilo sahranjeno pored Hurem u mauzoleju izgrađenom u blizini džamije Sulejmanije. Kada je 1692/3 Austrougarska povratila područje gde je Seget - Turbek i ostali objekti su bili porušeni – izgubio se svaki trag Turbeka.  Tek su 2015., arheolozi u Mađarskoj, uspeli da pronađu ostatke Turbeka.

 

*

 

Prva knjiga štampana u Beogradu davne 1552., - Beogradsko četvorojevanđelje na crkvenoslovenskom jeziku, staroj varijanti staroslovenskog jezika koji se u nekim crkvama i dalje koristi u bogosluženju, u sebi sadrži – zahvalnicu  sultanu Sulejmanu Veličanstvenom koji je omogućio da se ova knjiga štampa.

 

*

 

Poreklom je iz Abisinije (danas severni deo Etiopije); Abisinija je bila u trgovačkim odnosima sa Jemenom i Egiptom (put prenosa kafe); iz - kraljevine Kafa - gde se zvala "buna" tj. pasulj - drvo kafe je preseljeno na Arapsko poluostrvo. Spominje je Avicena. Kako je kafa dobijala na značaju, rastao je i broj legendi o njenom početku, sada već seže do Muhameda.  Naziv ipak nije dobila po, kraljevini Kafa, već od njene - "tamne" boje -  prvo se od nje pravilo testo u obliku kuglica kao kolač, a tek u 12 veku je zrno pečeno, mleveno i mešana je sa vrućom vodom, cimetom i tsl. Arapi su usvojili mnoge običaje drugih naroda pa i pijenje kafe; a njeno širenje najviše je doprnela zabrana ispijanja vina tj. alhohola. Kada su osmanlije anektirali Jemen, stigla je i kafa, verske vođe su je osporavale, ali je Sulejman Veličanstveni ozakonio njenu upotrebu 1554. Od tada – trgovina – će pobediti sve verske zamke. Mleci i holanđani su je brodovima počeli dovoziti zajedno sa duvanom u Evropu.

 

Zoran Stokić

22.03.2025.