Nasilje i Bobo lutka

Albert Banduro 

(1925-2021)

Kanadsko američki psiholog, rođen u Kanadi, majka izbeglica iz Poljske a otac izbeglica iz Ukrajine

*

Nasilje i Bobo lutka (1961.Albert Banduro). Naša zaostalos u vremenu može se pratiti (i) odsustvom znanja (u teorijama i praksi) o dobro utemeljenoj kognitivnoj psihologiji Alberta Bandura koja ima veliku eksplanatornu vrednost (veću od teorija biheviorizma i drugih). Radi se o četvrtom najcitiranijem psiholog svih vremena (posle Skinera, Frojda, Pijažea) i jedan je od najcitiranijih autora u humanističkim i društvenim naukama. U eksperimentu sa Bobo lutkom demonstriorao je da se agresivno ponašanje uči. Pokazao je prvoj grupi dece snimak na kojoj je žena tukla i vređala Bobo lutku; druga grupa dece nije videla taj snimak. Kada su kasnije deca iz preve grupe bila u toj istoj prostoriji ona su oponašala ponašanje žene udarala su i veđala Bobo lutku; deca iz druge grupe to nisu radila. Ovo je dovelo u pitanje istinitost Skinerovog biheviorizma. Bilo je to rađanje kognitivne psihologije koja je nadgradila - uparivanje stimulansa - sa našim unutrašnjim i društvenim fenomenima. Mi smo kognitivna bića, učimo iz društvenih matrica, posmatranjem, imitacijom,..., modeliranjem, u stanju smo da svoje kratkoročne stimulanse zamenimo dugoročnim. 

Naše političko, medisko i svako drugo društveno ponašanje 35 godina opsednuto je agresijom, mržnjom pa smo to već preneli na 2 generacije naše dece – prolazimo 35 godina non stop na, semaforima kognitivne psihologije, na crveno svetlo. I nikom ništa svi se prave neverne Tome, ko šiša Bandura.

 

*

 

Iako nisam psiholog, pokušao sam da ponešto iz Bandurove kognitivne psihologije saopštim u tekstu "Katarza i mediji" kao upozorenje "stop" agresiji i mržnji. Nijedan mediji u Srbiji 2010., nije hteo ovo da objavi.

 

*

 

Katarza i mediji

 

Posle ratnih i ličnih katastorfa koje smo preživeli ostao je razoreni moral, jer ratovi nisu ništa drugo do, kako kaže Jung, "psihiče epidemije". Budući da nismo proživeli katarzu (pročišćenje svojih duša), mnogi od nas nisu se oslobodili osećanja krivice, nelagodnosti, odbačnosti, ali ima i onih koji još nisu raskrstili sa iluzijama lažne nevinosti. Bilo kako mu drago, zbog naše kulturne i političke nezrelosti, zbog nesposbnosti da izvršimo lustraciju, mi još nismo objasnili sebi šta nam se to i zašto dogodilo, te koje smo sve greške počinili. A time gradimo idealnu klimu da te iste greške u budućnosti ponovimo. Sve u svemu, mi smo i dalje žrtva fiktivnih i netačnih predstava koje su o svetu stvorile određene političke snage – one koje su u orbitu izbacile Miloševića, one koje nisu bile u stanju da sagledaju objektivnu sliku političke stvarnosti u svetu, one koje su nas zbog te svoje nesposobnosti 1989. god. – umesto u EU i NATO – uvele u seriju ratova. Politički status quo u kome smo zarobljeni održava se na mitu da su ti ratovi iz 90-tih bili neminovnost i da nikakvo miroljubivo rešenje nije bilo moguće. – Ne samo da nisu bili neminovnost, nego je svima koji nisu bili zarobljenici teorija zavere odmah bilo jasno da će ti ratovi upravo najviše naštetiti našim nacionalnim i državnim interesima.

 

Sasvim je razumljivo da te političke snage, koje ni dan-danas nisu u stanju da reprodukuju objektivnu sliku sveta, ne mogu imati ni svest o tome kolika je cena koju plaćamo zbog izostanka katarze; a ona je nedopustivo visoka. Umesto izgradnje građanskog društva i morala događa se suprotan proces – atomizacija ljudi. Nepoverenje ljudi da postojeće institucije države i društva i način mišljenja koji u njima vlada mogu da im pomognu i reše njihove probleme primoralo ih je da se pojedinačno snalaze kako znaju i umeju kako bi izbegli realnu opasnost da se raspadnu kao ličnosti. Naši psihološki mehanizmi samoodržanja su proradili tako što smo se uputili raznim prečicama – okrenuli se idolima (majčici Rusiji, pravoslavlju), emigraciji, novcu, agresiji, sadizmu, mazohizmu... Znači, nesposobnost elite da se suoči sa "psihičkom epidemijom" ratne prošlosti, koja se prelila u sadašnjost, umesto ka katarzi odvodi nas na puteve daljeg bežanja u iracionalno, transcendentno, bežimo u zabavu i sport, igru, gatanje i vračanje, hrišćansku molitvu, budističku molitvu...

 

Ali i ti prihološki mehanizmi koje kao pojedinci upražnjavamo samo do izvesne mere mogu da održe naše mentalno zdravlje. Tenzije svakodnevice kod mnogih od nas ipak postaju jače od mehanizama kompenzacije i ti ljudi počinju da klize u psihoze, neuroze, ludilo. Možda je danas poslednji čas da se probudimo, odbacimo iluzije i laži, fikcije i sagledamo stvarnost onakvu kakva je ona zaista bila i kakva jeste. Jedna od poluga koja je u tome trebalo da nam pomogne jesu mediji. A među njima i tzv. nacionalni servis RTS. Umesto da nam pomaže, ta nas televizija i dalje indukuje "negativnom energijom" – dovoljno je pogledati njenu virtuelnu programsku šemu (po kojoj se sav program zapravo odvija u pauzama svakojakih i svakodnevnih sportskih događaja) i taj nakazni filmski program.

 

Da je u antičkom Rimu postojalo neko sredstvo moćno poput RTS-a, Rim bi nestao sa istorijske pozornice neuporedivo brže. Podsetimo se da je ta imperija u svojoj drugoj fazi, kada je celokupno stanovništvo grada Rima već uveliko vodilo isključivo parazitski život, grad Rim bio grad-medijska arena. Što je život u Rimu bio isprazniji, potreba za masovnim i krvavim zabavama postajala je sve veća. Sve neposredne manifestacije života su postale drugorazredne u odnosu na događaje u areni i cirkusu. Zato na kraju, dok su Vandali nezadrživo nadirali, urlici umirućih branilaca grada na zidinama mešali su se sa urlicima gledalaca iz arene, kojima je više stalo do njihove svakodenvne gladijatorske zabave nego do sopstvene sigurnosti. Ono što su u starom Rimu bili arena i cirkus – to je u Srbiji preko dvadeset godina RTS.

 

Slike RTS-a svedoče da je život u Srbiji odavno krenuo u pogrešnom pravcu. Čovekov psihički razvoj je višeslojni proces, kojim upravljaju kulturom strukturirani medijumi (jedan od njih trebalo bi da bude i RTS) u koje smo uronjeni. Umesto hijerarhije vrednosti koja bi doprinela našem duševnom i telesnom ozdravljenju, ovaj program nudi afektivnu, mističku i kolektivističku logiku, koja nije pod kontrolom intelektualne i empirijske logike. Ovakav kakav je, ovaj program neizbežno ometa našu decu u njihovom razvoju u humanistički vaspitane zrele ličnosti, doprinosi da oni – umesto u slobodne građane – izrastaju u huligane ili podanike.

 

Medijski rat koji patriJote i dalje vode protiv SAD može se pratiti u odabiru filmova i serija na tzv. "javnom servisu". Da bi se narodu podsvesno ogadile SAD, biraju se samo oni njihovi filmovi koji obiluju scenama nasilja i samo se oni "vrte" na RTS-u. To svakodnevno posmatranje nasilja stimuliše nasilničko ponašanje kod mladih. Masovna klanja, ubijanja, pljačkanja, drogiranja, scene patološke seksualnosti i silovanja, scene hipertrofiranog nasilja nose daleko veću opasnost nego što izgleda na prvi pogled, one izazivaju ne samo moralno gnušanje kod onih koji to gledaju, nego i nekontrolisani psihofiziološki šok. Činjenica da psihofiziološki šok doživljen u trenutku gledanja filma može izazvati ne samo neprijatnost, već i bol, mora biti uzeta u obzir kod onih koji kreiraju program RTS-a. Zašto taj štetočinski filmski program nije do sada bio javno žigosan od strane suda, strukovnih udruženja (lekara, prosvete, medija), nevladinih organizacija i svih onih ljudi dobre volje kojima je dosta "ratne psihičke epidemije"?

 

Beograd, 15. 08. 2010.

*

Zoran Stokić

5.03.2025.